Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?
Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?
Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе.
Вођење дневника – је један од начина, који води ка исцелењу (проналажењу унутрашње целовитости) личности.
Познато је да ми не можемо увек са сигурношћу рећи шта у одређеном моменту осећамо. У процесу терапије се догађа да човек описује своје стање као осећања или као мисли. То може да буде осећај унутарње нелагодности, дискомфора, незадовољства собом или нешто друго. Многи нису у стању да опишу своја осећања, а то значи да човек једноставно није у стању да разуме себе. Ономе ко нема навику самопосматрања веома је тешко да одговори на питање: шта је био узрок неочекиваног конфликта са другом особом? Зашто се одједном нагло изменило наше унутрашње стање? Зашто је тако тешко да себе натерамо да решавамо неки свој животни проблема, тешко нам је да окренемо телефон? У чему је суштина тог избегавања и самооправдавања? И много другог.
Највероватније је да се одговори на сва та питања ипак могу наћи, али интуитивно сама особа схвата да су то површни одговори, или је то само неки део одговора. Сам одговор је негде дубље. А зашто до тог одговора никако не можемо доћи. Чини нам се да смо умом све схватили, али то схватање „умом“ не доводи до промена. Ако почнемо да мислимо о проблему, често се дешава да нам се мисли губе, беже негде у страну, далеко од проблема за који тражимо једини прави одговор. И кроз неко време са чуђењем схватамо да уопште не мислимо о томе већ о нечему сасвим другом или смо у неким фантазијама. Таква је особина психе обичног (неочишћеног од страсти) човека.
Један од разлога зашто се појављује жеља за вођењем дневника јесте могућност да развијемо своју свесност. Другим речима – бавимо се познавањем себе.
Код светих отаца постоји појам – „унутрашњи човек“. Они су сматрали да је познање свог унутрашњег човека једна од највећих наука. Не овладавши том науком, не познавши себе, немогуће је познати ни Бога. Штавише, у свим духовним школама се сматра да како човек доживљава спољашњи материјални свет, како остварује своје бивствовање у том свету – зависи од тог унутрашњег садржаја саме личност. У психологији је добро познат и описан механизам пројекције. У својим проповедима Николај Српски нас „поучава“ да све догађаје који нам се дешавају прихватимо кроз призму духовности. То значи да се учимо да схватамо шта нам Господ хоће саопштити кроз свакодневна догађања, који нам изгледају као случајни стицај околности… Али треба доћи до таквог схватања себе у свету. Опасност се састоји у томе да наша свест, неочишћена од страсти, може довести до великих искривљења. Понекад до тако великих да као то су психичка растројстава.
Унутрашњем животу, његовом истраживању је посвећена светоотачка аскетика. Монаси у манастирима су исповедали своје помисли старцу више пута на дан. На такав начин су се усавршавали у познавању себе (својој самоспознаји), стицали су вештину духовне борбе. Имајући могућност дубоке и честе исповеди, монаштво је стицало навику распознавања најтананијих помисли и прилога. Познати себе самог изнутра је тешко, управо зато што, док се човек поистовећује са својим осећањима и емоционалним стањима, није у стању да трезвено и непристрасно оцени своје стање.
А ако човек, док су код њега присутне јаке емоције, покуша да логички анализира своје стање или ситуацију, ништа неће успети и то уопште не зависи од нивоа интелекта. Пре ће бити да је висок интелект у таквом случају способан да још више збуни човека или да га одвоји од властитих осећаја, од гласа савести, од интуиције (интелектуализација, рационализација).
Савремени човек који живи међу огромном количином спољашњих раздражвача и великим бројем социјалних контаката лишен је могућности да развије навику дубоког истраживања (самог) себе. То доводи до појаве хроничног умора, психичке напетости, раздражљивости и осталих озбиљнијих оштећења. Велики број секуларних психолога и психоаналитичара, ако су и способни да нам помогнуу нечему да се разаберемо, управо због своје „световности“ осуђени су да раде само на нивоу психе, изузимајући „вертикалу духовности“.
Самим тим самопознање остаје на површинском нивоу, а понекад бива тако унакажено, да процес као такав постаје нимало безазлен.
Марина Легостаева – имамо већ њених текстова на сајту.
Превела Светлана Веселиновић (професор руског језика)
Вођење дневника за сваког човека представља могућност да се максимално искрено приближи себи. За верујућег човака је то још и свакодневна исповест. Ис-поведати, исписати све изнутра, из себе, све што узнемирава човека, због чега брине, не да му да спава ноћу… У том случај он добија фрому „духовног дневника“. У реалном животу је поприлично тешко раздвојити духовно од „душевног“, али ипак, само вођење дневника постепено доводи до бољег схватања свог унутрашњег стања, дозвољава нам да лакше разликујемо узроке њиховог настанка.