Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде увредљивих људи. Но ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је от могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?
Та и друга питања је разабирала у првом делу своје лекције, психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.
Да ли су гнев и жалост увек лоши?
Вероватно нам је свима познато да: када се на нас вређају, ми се осећамо кривима. Тако ниче веза између увреде и кривице, када на вас пребацују кривицу, и ми је невољно узмамо, мада објективно можемо и небити криви.
Зато предлажем да тему увреда размотримо са две стране: шта да радимо када смо ми сами увређени и како се понашати са онима што се постојано на нас вређају?
Но шта је то увреда (увређеност)? Психолошки лична увреда – је увек двострука реалност у коју улазе два главна преживљавања: гнев према увредиоцу и жалост према себи. Ја бедни- несрећни, а он неваљалац, – против мене је. Или чак – сви су против мене.
Одмах да се оградим, а то је веома важно, да се неретко сусреће и други случај: када човек искрено не осећа ни гнев на друге, ни жалост према себи, а при том су човеку објективно нанели много зла. Но он говори: ма не, ни на кога се ја нисам увредио.
То се посебно често сусреће у хришћанској средини, и код мене је много таквих клијената који у сличним случајевима говоре: «Да, ништа страшно, носим своој крст, он је мој ближњи, опраштам му, ја њега волим». Човек произноси те речи самоуговарања, иза којих стоји само неспособност осећати и осазнавати реалност, истину о том да је њему на самом делу веома болно.
Ако се код таквог човека почну будити жалост према себи и гнев према другом, тада, мада такво саможаљење и љутња – уопште нису похвална осећања, то говори о том да човек почиње да се топи. А то је – први корак на путу ка боље живом, искренијем, човечнијем односу према себи, па и према другима. То је и – први корак на пут ослобађења од увреде.
Јер немогуће је ослобађати се од онога шта није осазнано, чега нисмо свесни. Ако ја не осећам своју увређеност, ако не видим свој гнев, сматрам да је код мене све у реду, то код мене не постоји предмета за рад над својим проблемом. А за хришћанина нема разлога за покајање: за шта се кајати, ја и тако све волим и свима опраштам.
Увређеност – осећање не-произвољно
Сви знају да је вређати се (увредити се) – «лоше». Но увреда – је осећање и оно ниче непроизвљно (не нашом вољом). Човек себе увек налази већ увређеним. Овде нема акта избора. Не бива тако, да смо размислили и изабрали: «а увредићу се на њега». Наравно ми можемо тако рећи, деца тако неретко говоре када несвесно прибегавају к манипулацији (касније ћемо гововрити и о том), но само осећање увређености, као било која друга емоција – радост, гнев, страх – појављује се непроизвољно. Сазнање само фиксира већ никло осећање.
У раду с верујућим љидима са тим се сусрећем када човек веома укорева себе: «ој, увредио сам се; о, ужас, код мене се појавило раздражње!». Нажалост, та осећања се у нама појављују. Но ми можемо да пратимо њихово појављивање истарати се да их преодолимо. Важно је не само то што се у нашој души појављује гнев, љутња и остало, колико је важно то, шта ћемо ми даље са тим да радимо. Зато би тачније било поставити питање не: како се научити не вређати се? Него: како постати свестан своје увређености и не заглавити се у њој.
Увређњност – није урођена емоција
Сада неколико речи о том како се увреда развија. Увред се појављује у детињству. Но та емоција није урођена. У одојчади нема емоције увређености, мада постои емоција гнева, одбојности, када им дајеш нешто што им се не свиђа. Малена деца такођер не умеју да се увреде. Увредити се – је у ноком смислу привичка (навика), својство карактера, и зато га је могуће коректирати. Дете се учи вређати се с узрастом и пре свега од својих родитеља.
Привешћу пример: Вању је у дворишту уарио дечкић. Шта осећа Вања? По факту он осећа бол и љутњу на оног ко га је ударио. Он трчи кући, прича мами и слуша такав одговор: «Бедни Вањечка, па тебе је Петја увредио, ај ај ај, није смео тако поступити. Мама ће њему показати». Или било који други текст од волеће маме, смисао којег је за Вању јасан: корисно је – вређати се. Зато што благодарећи увреди могуће је добити се својих циљева, ако другом покажеш како ти је лоше и да је за то крив неко други.
Посебно је угодно у породици се вређати на брата или сестру и на такав начин добити се веће пажње од родитеља, подршке, љубави, ласки… зато што је он лош, он је мене увредио, а ја сам – жртва, и мене треба пожалити, ја сам – добар.
Зато се један од савета родитељима састоји у томе да је важно заузимати неутралну позицију у односу на ситуације дечијих увреда – не ступати у коалицију с једним од деце. Такво искушњењ свагда постоји, често чак и не зависи од узраста деце. Често се у породицама због манипулација с увредама појављују најразличитије коалиције – мама и ћерка против оца, мама и син против оца и ћерке итд. И то потхрањује код детета угодност од увређености, формира навику веђати се.
Увређеност као форма понашања се укрепљује (утврђује) у узрасту од две до пет година. То је узраст посебне осетљивости психе на емоције увреде. Традиционална форма дечје увређености, с којом сте се вероватно многи сусретали: «ако то не урадиш, наљутићу се на тебе (увредићу се)». И такав се текст не само од деце може чути него и од родитеља, од мамице. Дете се томе учи од матере. Учи се и у дворишту, дечјем вртићу, школи, где деца научивши се од родитеља «потребним речима», понављају их једно другом.
Постепено увређеност постаје регулатор односа, када је потребно нечега се добити не директно, него испод стола. Ми ћемо се још вратити теми: увреда као манипулација, када се дечија формула увређености не проговара, него се појављује нека молчаљива (ћутљива) поза – ја сам се увредио, и ти си дужан да погодиш шта ја желим, и да то урадиш.
Увредићу се и избећи одговорност
У адолесцентском узрасту увредљивост као начин понашања се укрепљује (учвршћује). Адолесценти често своје страдање користе напоказ (намерно показује), и од тога такођер имају корист, често да би окривили другог човека и избегли одговорност. Веома је удобно показати – погледајте како сам бедан-несрећан, како ми је лоше, и зато радите то што ја хоћу.
Таквим инфатилним формулама се неретко користе и одрасли међусобно, на пример супрузи када жена говори: «Он ме не воли, зато сам ја тако несрећна у браку». Сећате се комбинације: увреда-кривица од које смо почели нашу беседу. Као правило увек када се један вређа онај други поред се осећа кривим, чак ако он на самом делу и није крив. И то је веома угодно за тог човека који се вређа. Зашто?
Ту постоји мноштво користи. Ако ја кажем овако – «он ме не воли и зато сам несрећна», то онда значи да сам ја невина жртва, не могу ништа изменити. Овде је веома важан моменат: од мене ништа не зависи, ја не могу ништа да урадим, је сам несрећна, а други је – кривац, агресор, узрок свих зала. И тада могу да продужим страдати, не покушавајући разабрати се, не загледајући се у себе, не трудећи се над односима! Ако је други крив – његова кривица оправдава моје бездејствије, а ја њега не могу изменити.
Како покушати расећи тај чвор: увреда-кривица? Уместо да оправдавамо своје бездејствије, може се почети од тога, директно и спокојно рећи човеку о својим осећањима и о том, са чим конкретно ниси задовољна. Између осталог и о свом гневу. Други корак ће бити ваша прозба-предлог: искрено, директно рећи човеку, какво његово дејство или реч у тој ситуацији вас неће увредити, а угасит ће конфликт? Шта ви од њега очекујете?
На пример: «Ти знаш мене љути када… ми већ неколико година живимо, но ти сваки пут заборављаш да угасиш светло у купатилу. И ја сваки пут ћутим, стиснувши зубе – но, уопште, то ме јако раздражује. Ја бих те молила, ако можеш… да ти светло ипак гасиш?»
Привела сам прост пример, чисто као шаблон. Ми ту не оптужујемо другог човека, не осуђујемо га и уопште говоримо не о њему, какав је он тамо, него – о себи: то се ја гневим када он поступа тако и тако, и радоваћу се ако буде поступао овако.
Но, такав једноставан разговор је – веома тежак задатак за нашу културу. Овде је потребна и смелост, и смирење, чак и умањење себе, да би се пошло на директан разговор, без манипулација, часно.
Уместо тога шта обично происходи? Читајте у наставку.
Извор: www.miloserdie.ru/article/obida-ne-mogu-prostit-chto-delat/