Аутор: Стојковић Филип

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално одаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашнјој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује. Continue reading „Православно (психолошко) саветовање“

Аутор: Стојковић Филип

Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за раумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?

Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“

Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за разумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?

Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“

 

Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“ – Са овом вашом реченицом ја се не бих сложио. За себе могу рећи, да се понекад плашим да не изгубим веру или да не постане млака. Поред тога се често може чути о људима који су изгубили веру. Ја мислим да веру треба пажљиво чувати и неговати, између осталог и бирајући са ким ћу се консултовати. Осим тога, ако знамо да сваки човек делује подсвесно. Откуд гаранција да психолог неће подсвесно или чак свесно да мења наш поглед на свет и да нам намеће своја уверења? То је донекле и посао психолога – да мењају поглед на ствари (свет). Понекад је током рада и потребна ревизија односа са Богом.
Одговор: Рекао сам да дар који нам је дат и који смо прихватили не можемо изгубити негде успут, јер губљење подразумева и неодговоран став према нечему што имамо. Већ је питање хоћемо ли тај дар одбацити, а то подразумева одговорност за своју веру. Тако се враћам на Ваш коментар да веру треба неговати што је сасвим тачно. Вера је животно опредељење или пут, начин живота. Као и на сваком путу важно је бити одговоран за себе. Свакако да одговорност подразумева и кога ћемо изабрати за саветовање или психотерапију. Continue reading „Интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем – Трећи део“

Ви пишете: „Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично“ – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.

Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели. Тачно је да се кроз психотерапију може открити разлог зашто је неко одабрао да буде хришћанин, зашто је прихватио Божији позив и дар вере. Али не мислим да ће тај увид нашкодити вери, тј. односу са Богом. Мислим да је то заправо врло корисно. Тиме човек открива и своје несвесне разлоге за прихватање Бога, а Бог се баш у тим финим, тананим, скривеним деловима нашег бића и открива и позива човека. Са таквим увидима дајемо могућност сопственој вери да обухвати обе психолошке димензије нашег бића, свесну и несвесну.Мислим да је овде важно да поменем, како реч психологија потиче од грчког израза ψυχή (psychi) што значи душа, зато су свесни и несвесни делови психе или наше личности, заправо свесни и несвесни делови наше душе. Кроз психотерапију ми радимо на несвесном како бисмо и тај део себе, који је запостављен, могли дати на слижбу Богу. Continue reading „Интервју са теологом и психолошким саветником Филипом Стојковићем – Други део“

Ви сте хришћанин и теолог. Како сте одлучили да се бавите психотерапијом?

Да. Теологија ме је усмерила ка психотерапији. Васпитаван сам у хришћанском духу, али васпитање ми није било довољно, желео сам да моја вера буде моје лично опредељење, а не само нешто што сам научио. Зато сам и одлучио да студирам теологију. Најважнији део студирања била је заједница у којој сам учествовао. Сви ми окупљени на истом месту са циљем да нашу заједницу учинимо још квалитетнијом како би Божије присуство било што потпуније. Како у односе улажемо себе целе, схватио сам да постоје и неки делови мене који су ми непознати. А и њих треба да уложим у заједницу. Тако сам се одлучио на психотерапију. То је био мој рад на себи како бих што више себе могао да дам. Имао сам веома моћан мотив, то није било само усавршавање мене зарад само мене самог, желео сам да чинећи себе бољим допринесем заједници чији сам део. Када кажем заједница мислим на породицу, пријатеље, однос са женом и наравно Цркву. Током процеса психотерапије мој психотерапеут приметио је да имам необичан дар за психотерапију. Са чудном лакоћом сам пролазио кроз читав процес, брзо сам примећивао обрасце по којима психа функционише, шта ме омета у постизању циља итд. Понављам, тога нисам био у потпуности свестан, већ је мој психотерапеут из своје перспективе то приметио и рекао ми. Временом су још неки пријатељи који су такође били психотерапеути приметили мој дар. Како су и они црквени хришћани поделили су са мном своје искуство у вези са недостатком теолога који се баве психотерапијом. Касније, након дужег промишљања, пожелео сам да се психотерапијом бавим, да оно што сам научио пренесем другима. Continue reading „Интервју са Филипом Стојковићем теологом и психолошким саветником – Први део“