Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова
Тешко је наћи човека који би искрено и од свег срца желео да буде несрећан, утучен, потиштен. Сама душа је од стварања призвана да се радује и весели, имајући за то све неопходне дарове. Истина, да би се достигло то стање човек треба да се потруди. О томе како бити срећан питали смо психолога Олгу Красникову, руководиоца психолошког центра “Сабеседник”, помоћника ректора Института хришћанске психологије.
Шта је то срећа? То питање је за мене веома дуго времена било тако загонетно . У детињству је за мене била срећа када је мама кући, или када је могуће гледати телевизор колико хоћеш… Ја би рекла да је то тада било, пре свега, добијање удовољства.
Како сам расла, представа о срећи се наравно мењала. Најпре ми се чинило да – ето, чим завршим школу, и почећу да живим! Затим – када се удам – е тада ће наступити срећа! Тј. То је била срећа одложена на касније. И у једном моменту сам открила да је могуће дуго чекати срећу, но притом је не осећати. Тада сам себи задала питање: “Како да се ја сада у тој срећи нађем?” У потрази за одговором мени је веома помогла једна књига. Не сећам се ни наслова, ни аутора, у сећању ми је остало само то да је књига била посвећна благодарности. У тој су књизи питали многе познате људе (било их је око 50 људи) о томе – шта у њиховом животу значи благодарност. И то ме је поразило до дубине душе. Као прво, ја сам се ретко кад питала колико сам ја благодарна. Почела сам да пазим на себе и открила да се том умећу још требам поучити. Као друго, та ме је књига поразила тиме што су речи људи, који су описивали благодарност, просто одисале срећом.
И та моја мисао, то моје запажање се касније потврдило. Када нам је на институт долазио познати хришћански психолог Германии Вернер Мај и три дана читао лекције о срећи за студенте и професоре, рекао нам је да пут ка срећи лежи кроз благодарност.
За мене је срећа веома важно достигнучће (и то је заиста достигнуће, зато што је било потрошено много снаге и времена) – то је оно, чему се ја учим, бити балгодарна за сваки моменат мог живота, зато што је он непоновљив, он је уникалан. Да ја сам и даље у процесу, још не могу рећи да је тај пут обуке већ завршен.
Савки моменат нашег живота је толико напуњен љубављу, ако смо само способни да то осећамо и примећујемо. Пада ли снег или киша, певају ли птице или је тишина, дали се деца семју или старица плаче – у сваком моменту постоји нешто тако важно, необично, вредно, за што се хоће заблагодарити. И када се то успе, тада нас осећај среће једнаставно посећује – и тo је све.
Могло би се рећи да ја ништа специјално и не радим, просто благодарим. Рекло би се – једноставно! Но осећање среће се појављује, и оно може да ме довољно дуго прати, докле год се ја налазим у тој благодарности.
Како сам само прешла на друго: “Ој, нешто ми фали, не то, не тако, хтело би се више, а дали би то било могло боље” – готово, о срећи се више не може говорити. А када благодарим, тада ме то осећање просто преплављује. И никаквих специјалних услова за то није потребно!
Источник: http://www.pravmir.ru/chto-takoe-schaste-mnenie-psixologa-video/#ixzz3M9gvzIdD