Митрополит Иларион, јерарх Руске Православне Цркве, Митрополит Волоколамски, викар Патријарха Московског и целе Русије, теолог, патролог, Црквени историчар, композитор и педагог.
На сајту нашег програма http://vera.vesti.ru долазе питања од гледалаца. Сергеј пита: „Какав је официјални однос Православне Цркве према удружењима анонимних алкохоличара и рехабилитационом програму ’12 корака’? Већ дуже време изучавам литературу о зависности и сазависности као и чланке на интернету… …и наилазим на то да су мишљења свештеника о овом програму често сасвим противречиви.“
Сергеј, одговарајући вам на то питање, хтео бих да вам напоменем шта је на ту тему, конкретно о том програму, говорио његова Светост Патријарх Кирил. Он је рекао: „Дубоко сам убеђен да треба подржати сва средства која помажу људима да се избаве од алкохолизма и наркоманије ако та средства нису повезани са одрицањем од хришћанске вере и хришћанских убеђења. Негативан однос свештенства према програму „12 корака“ зависи од тога колико су са њим упознати. Нема никаквих богословских разлога да се програм одбаци.“ Ово су речи његове Светости Патријарха Кирила.
Тим речима бих желео да додам и нешто своје. Током много година, при цркви где ја служим, постоји заједница анонимних алкохоличара. И ја видим како благотворан утицај има тај програм „12 корака“ на оне што страдају од болести алкохолизма или наркоманије. Ми и на алкохолизам и на наркоманију гледамо управо као на недуг, као болест. Болест која се може излечити.
Програм „12 корака“ има за циљ не само ослобађање од оног што се сада назива зависност од хемијских супстанци, тј. зависност човека, његовог тела, од ових или оних састојака садржаних у алкохолу. Овај програм је у суштини усмерен на потпун препород човека и у том смислу многи елементи програма су сагласни са оним чиме се вековима бави Црква.
На пример, први корак тог програма је неопходност да човек схвати да нема довољно сопствене снаге да превазиђе алкохолну или наркотичку зависност, да му је потребна помоћ. Веома често људи који пате од алкохолизма или наркоманије, одбијају да прихвате помоћ јер не виде сопствену болест, они сматрају да никакве болести нема. И тај први корак јесте – признање да нам је неопходна помоћ. Одакле може доћи помоћ? Помоћ може доћи од Бога и може доћи од људи. А када с једне стране специјалисти раде са таквим човеком, а са друге стране му помаже Црква, из искуства многих људи видим како благотворно делује тај програм у комбинацији са оним што човеку може да понуди Црква.
Сетимо се само речи приснопамјатног Патријарха Алексеја II о програму „12 корака:
Не би требало да одмах одбацујемо и осуђујемо идеје, чак и ако су рођене ван Православља, а које служе људима на добро. Накупљено искуство у Удружењима „Анонимних алкохоличара“ и „Анонимних наркомана“ не би требао да буде занемарен у Русији – напротив, оно би требао да буде предмет интензивног истраживања. Међутим, требамо бити свесни тога да неке методике, које су иностранству сасвим ефективне, понекад могу да буду непримењиве код нас. Сматрам да би у Русији и другим православним земљама, где десетине милиона људи вежу своје духовно здравље с отачком вером, требало покушати испунити те програме нашим религиозно-моралним садржајем, сјединити њихова медицинска и психолошка достигнућа с Православном духовном основом.
https://zebra-center.ru/mitropolit-ilarion-alfeev-otnoshenie-cerkvi-k-programme-12-shagov.html
Превео и титловао Драган Мирило