Самоприхватање можемо сматрати једним од важних предуслова душевног здравља. Његов зачетак сеже у најраније детињство, па чак и у пренатални период, јер није исто да ли је човек рођен из жељене или нежељене трудноће. Сигнали које детету шаљу мајка, отац и други блиски чланови породице у виду љубави, пажње, прихватања или, насупрот томе, грубости, хладноће, одбојности, незаинтересованости, утискују се у његову психу. Иако дете у почетку не може да их разуме, оно свакако може да осети да ли ти сигнали изазивају пријатност или непријатност, да ли греју душу или стежу око срца.
Како расте, дете и даље „упија „различите облике испољавања љубави и наклоности од стране родитеља или одсуства истог, кроз речи којима му се обраћају, фацијалну експресију, додир, поступак. Са две-три године дете стиче менталну зрелост да може себе да одвоји од других, пре свега од мајке, а самим тим постаје способно да посматра себе. Уколико је дете вољено, оно ће осећати љубав према себи, а то ће испољавати на разне начине: биће сталожено, радозналог ума, пријатељски расположено према другим људима, отворено ће испољавати осећања, имаће емпатију за друге, али ће се исто тако брижљиво односити и према себи .Уколико дете није довољно вољено, оно ће развијати осећај да није нарочито вредно, а то ће испољавати емоционалном рањивошћу, увредљивошћу, неповерењем у друге, понекад и непријатељством према другима (нпр.вршњачко насиље), ризик понашањем (нпр. самоповређивање, суицидалност).
Дакле, онај део дететове личности који је предмет његовог посматрања, обликован је под утицајем тога како су му родитељи показивали љубав и пажњу. Онај други део личности којим дете посматра себе није, нити може да буде, објективан, с обзиром на његову умну, социјалну и емоционалну недозрелост, и обојен је снажним осећањима. Неки јак утисак може да пребоји целокупан доживљај себе. На пример, једна епизода мајчине депресије, када она није била у стању да обрати довољно пажње на дете, може да доведе до тога да дете, у својој уобразиљи, изведе закључак да није завредило мајчину пажњу и, следствено томе, да не вреди.
Добро је да дете има више блиских особа уз које расте, како би имало више тачака ослонца и богатство различитости у начинима испољавања љубави. Уколико родитељи превише заштићују дете, удовољавају свим његовим прохтевима, стављају га на пиједестал „Бога“, оно стиче нереално високо мишљење о себи, са недовољним осећањем личне одговорности, дисциплине, емпатије за друге. Постаје егоцентрично. Родитељи су огледало личне вредности детета. Уколико не раније, проблем са самоприхватањем се испољава у пубертету, када се интензивира развој способности човека да себе посматра, анализира, процењује, али и „конструише“ реалност (формирање апстрактног мишљења). Тада младо биће које није довољно вољено може да развије анксиозност, поремећај понашања, депресију. Ако је љубав родитеља била условна, може да развије перфекционизам, радохолизам, потребу да се грозничаво доказује. Међутим, успеси које постиже нису довољно поткрепљење за осећај задовољства собом. Потребне су му нове и нове потврде личне вредности. Развија се глад за самопотврђивањем.
Самоприхватање представља реално прихватање себе, са свим врлинама и манама. То не значи да се човек мири са својим манама, него да их је свестан и да је спреман да их превазилази (а не негира и потискује). Он воли себе несавршеног, као што га воле његови родитељи, као што га воли и сам Бог. Свестан је да су сви људи несавршени, па тако и његови родитељи, и има реална очекивања од других. Његово самоприхватање је постојано и не може се лако пољуљати спољњим утицајима (доживљеним неуспехом, критиком коју му други упућују).
Самоприхватање треба разликовати од самопоштовања које се заснива на поштовању својих квалитета, снага, талената, пожељних особина, али не и целокупне личности. Такође, треба га разликовати и од егоизма, јер егоизам подразумева опчињеност собом, уздизање себе и посматрање света из своје визуре.
ЗАКЉУЧАК
Прихватити себе значи живети у хармонији са собом и другима, реално сагледавати своје квалитете и мане, моћи одговорити себи на тешка и непријатна лична питања, осећати љубав према свом целовитом, несавршеном бићу .
Онај човек који истински прихвата себе, способан је да воли и друге људе, под условом да је добио довољно родитељске љубави, или љубави од других блиских особа. Истина, постоје и они ретки, резилијентни (отпорни) који су успели да „преживе“ без довољно љубави, често у њеном одсуству, изложени насиљу. Постоје научна објашњења овог феномена (јасни самоувиди, хумор, способност да се дистанцирају од лоших утицаја, храброст да се суоче са истином). Има ли ту још нечијег уплива?
Уколико је човек имао среће да искуси и Божанску, безусловну љубав , која је могла да се пројави на разне начине, па чак и у најдраматичнихим животним околностима као што су занемаривање и злостављање у породици, инвалидитет, болест, рат, сиромаштво, његово самоприхватање ће бити још постојаније, па ће чак моћи да послужи и другима као пример како волети себе упркос свему (нпр. особа са телесним ивалидитетом као мотивациони говорник), како ту љубав ширити на друге људе и у њима пробудити самољубав и захвалност Богу на свему.
„Љубав Божија према човеку претходи љубави човека према Богу.
Ко зна да ли би дете икада имало љубав према својој мајци, када не би осетило љубав мајке према себи.
Тако и ниједан човек не може се разгорети љубављу према Богу, докле не осети пламен Божије љубави према себи“.
Одломак из књиге „Мисли о добру и злу“
Свети Владика Николај Велимировић
Светлана Продановић, дипл. психолог и психотерапеут