Кад говоримо о „рањеном детету“, мислимо на онај емоционални део своје личности који је најосетљивији, најтананији, који живи у нама, а углавном је потиснут. Он је заслужан за оне емоционалне реакције које не можемо да исконтролишемо („Не знам шта ми би да тако реагујем“). Кад смо под великим стресом или доживљавамо неко трауматско искуство, ризикујемо да реагујемо из „рањеног детета“, незрело, емоцијама које нас преплављују, а које нису довољно артикулисане јер се са њима никад нисмо повезали. Оне обитавају у нама у некој засебној „фиоци“ где смо их сместили јер нисмо имали дозволу да их осетимо.
Запитајмо се која је емоција за нас најнепријатнија? Која се емоција избегавала у нашој породици? Управо та емоција описује наше „рањено дете“. Она је жива, тражи да се искаже. Када је освестимо, када се са њом повежемо, схватимо да она за нас има своју сврху, да нам помаже да се развијамо, да себе боље упознамо, да доживимо искуство савладавања непријатности и бола, као и да се боље повежемо са свим емоцијама, па и оним пријатним. С друге стране, порицањем неке емоције чинимо да она „буја“ и пробија на неочевинаним местима.
Eво исповести једног „рањеног детета“: „Рано сам изгубила баку уз коју сам одрастала до своје пете године. Сећам се да нисам знала шта да радим са том тугом. Моје тело је реаговало мучнином и повраћањем. Тада сам се први пут суочила са појмом коначности живота, са појмом губитка. До тада сам живела у „балону“, заштићена од многих непријатних емоција, а посебно од емоције туге. Моји су одлучили да ме не воде на сахрану – да ми не позли. Млађу сестру су водили да посети баку, да је пољуби. Мене не. Док је трајао спровод била сам код другарице, вирила сам испод капије у тужну поворку -нисам осећала тугу, осећала сам се као и обично, кад се играм са другарицом – тугу сам негде закопала јер је бол био прејак за мене. Међутим, туга ме је опомињала – нисам подносила што мама и тетка носе црнину. Кидала сам им црне чипкане мараме са глава – ни сад не волим црну чипку.
Нису ме водили на сахране, нису причали о смрти, о тешким болестима- ни пре бабине смрти, ни после тога. Родитељи су ретко одлазили на гробље, посебно отац. Понекад бих изашла на гробље са тетком, али нисам волела да је видим како плаче.
Кад сам имала девет година, умро ми је комшија ког сам звала „деда.“ У психолошком смислу он је био мој најрођенији деда. Сећам се како је јео, показаће се, последњу порцију хлеба удробљеног у млеко. Испратила сам га у болницу. Умро је брзо. Мене су лагали да је јако лоше, да ће можда умрети. Сазнала сам истину тек кад је прошла сахрана на коју ме нису водили. Опет онај исти осећај ужаса, ненадокнадивости, бесмисла и питање: ..Како жив човек може то да издржи?“ Почеле су да ме опседају мисли о смрти. Будила сам се ноћу са ужасном помишљу како ћу и сама једном умрети, нестати. Нисам могла да се помирим с тим. Кад бих само помислила да ће се мојом мами једном нешто десити, хватала ме је паника. Нисам могла да замислим свој живот без ње, која ми даје сигурност, која ме од свега штити, која увек има решење за мене.
Расла сам са том шемом избегавања туге. Нисам ишла на сахране. У кући се није причало о болестима, нарочито не пред татом. Није било пожељно причати о било каквом болу и патњи, пред њим. Тата је носио ратну трауму.
Имала сам 27 година. Мама се тешко разболела. Није имао ко да ме заштити од тог бола. Тата је подетињио, бежао је од лекара који је требало да саопшти дијагнозу. Рекао ми је: ,,Иди ти, ја не смем.“ Отишла сам, јер сам морала. Није имао ко други. Сестра је тада случајно била на путу. Нисам знала шта треба да осећам, како да реагујем у лекарској ординацији. Мама није имала одговор за мене, њу је чекала лична борба. Први пут ме није заштитила. Не сећам се детаља, али знам да сам развила механично понашање. Решила сам да не осећам. Свакодневно сам одлазила код маме у болницу, као да одлазим код ње на посао, у вртић. Да сам била у бољем контакту са својим телом, обратила бих пажњу на микротреперења левог капка – шта ми оно говори. Плакала сам, али сам и гушила своје сузе, док их потпуно нисам угушила, кад је мама умрла. Не сећам се њене сахране. Дешавало се, чак, после њене смрти, да на махове осетим необичну радост – иако сам знала да то није нормално. Моја душа је туговала, а ја сам одбијала да то прихватим. Заваравала сам себе да сам сјајно, упркос свему.
А онда сам почела да се борим са депресијом. Депресија је представљала крик мог „рањеног детета“ које није знало како да се избори да том нагомиланом тугом која је тражила да је осетим и проживим. Покушала сам да јој се одупрем, по старој навици, али сам све дубље пропадала у „живо блато“. Препустила сам јој се. Одвела ме је дубоко, до гладне душе. Повезала сам се са тим болом, уз Божју помоћ. Сад има ко да буде уз мене у тузи. Добро је!
Светлана Продановић, дипл. психолог и психотерапеут