Православно (психолошко) саветовање

Аутор: Стојковић Филип

Последње две деценије у хришћанском свету психолози и теолози заједно настоје да помогну хришћанима у решавању свакодневних животних проблема. Вековима теологија настоји да проповедајући хришћанску истину свет учини бољим местом за живот тако што даје смисао човековом живљењу. Психологија као ,,наука о души“ у разним видовима постоји још из античких времена као саставни део философије. Током 18. и 19. века она постаје самостална дисциплина која се бави психичким (душевним) животом са циљем да сазна и проникне у биће човека како би дала евентуална решења егзистенцијалних проблема.

Током двадесетог века развили су се бројни психотерапијски правци почевши од психоанализе. Данас је терапијских праваца прегрш (трансакциона анализа, О.Л.И. психодинамски интегрални метод, гешталт, психодрама, РЕБТ, КБТ итд.). У почетку, психоаналитичари Фројдове школе, укључујући и њега самог, религију нису сматрали себи блиском, бар не у смислу да су је сматрали делом свог рада. Ипак, К.Г. Јунг није баш тако мислио. Хришћанске Цркве тог времена су се пропорционално одаљавању психологије од религије удаљавале од психологије.  Иако је у тадашнјој ,,науци о души“ заиста постојао извесни отклон од религије, то није било правило, што нам Јунгов став потврђује.

У савременом свету, читав век касније, ствари ,,на терену“ су сасвим другачије. Многи оснивачи психотерапијских праваца консултовали су искуство свештеника. Многи свештеници и теолози су данас и психолошки саветници и психотерапеути. У Русији, крајем 80-их и почетком 90-их  тамошњи психолози, психијатри и психотерапеути заједно са православним теолозима су почели развијати један сасвим нов приступ човеку- православно саветовања и психотерапију. Након више од двадесет година рада, данас, у руским градовима, у сваком важнијем храму ради и психолошки саветник или психотерапеут као помоћ свештеницима у раду са верницима.

Концепт психотерапијског и саветодавног рада хришћансту не само да није стран, већ је његов саставни део још од првих векова, а садржан је у Светој Тајни Исповести. Свакако, исповест није исто што и психотерапија, али између осталог има и терапијско дејство на верника који се исповеда. Будући да већи део свештеника нема много времена, али ни знања која су неопходна у решавању одређене врсте проблема, сасвим је природно што су се хришћани отворили за савремену психологију која нуди нека корисна сазнања и методе. Тако је православно саветовање и психотерапија у Русији заиста велики допринос психолога и теолога савременом човеку.

Хришћанска антропологија апостола Павла човека сагледава у три димензије: тела, душе и духа. Ако ту трихотомију постојања и човековог живота поделимо у свере деловања различитих дисциплина онда је јасно да ће се духом бавити свештеник, душом или психом (грчи Ψυχή што значи душа) психолог, саветник или психотерапеут, а телом лекар. Будући да се дух и душа не разликују у многоме, онда је за православног хришћанина потпуно јасна блискост између рада свштеника и психотерапеута. То се данас чини као насушна потреба савременог православног хришћанина. Трагање за истином која ће нас ослободити, а која је један од животних императива хришћана јесте трагање за истином и у себи самом, а психологија заједно са хришћанском духовношћу заиста тежи путу истине.

Важно је нагласити неопходност едукованости људи који се баве псхихолошким саветовање. То значи да они требају бити едуковани у званичним психотерапијским школама, факултетима, институтима и другим релевантним институцијама како би могли да пруже адекватну помоћ у решавању проблема. Осим што су хришћани и теолози, неопходно је да буду сертификовани психолози, саветници и психотерапеути, јер тако заиста могу радити на добробит својих клијената.

Принцип рада се у техникама, методама и интервенцијама не разликује од других психолога, саветника и психотерапеута. Такође, они не вреднују понашање, ставове и живот својих клијената, не критикују и не намећу своје ставове. Дужни су да прихватају свог клијента, поштујући његову аутономију. Дакле, православно саветовање је недирективно. Све то је сасвим уобичајено у православном предању које инсистира на неосуђивању човека.

Карактеристика православног саветовања јесте у томе што негује појачан релациони приступ клијенту, што подразумева прихватање и блискост између саветника или психотерапеута и клијента. Недирективност у православном саветовању конкретно значи да саветник или терапеут клијента неће критиковати уколико његов живот није у складу  са свим православним животним вредностима, већ ће радити на томе да помогне свом клијенту у решавању проблема са којим је дошао, радећи на индивидуацији клијента, са вером да ће он (клијент) у својој самоспознаји доћи до истине која је ослобађајућа, а уједно и хришћанска а самим тим и општељудска.