Аутор: православни психолог Виктор Вицановић
Уводна реч. Тражење и дефинисање места и улоге православног психолога у психотерапијском и саветодавном раду захтева повлачење паралеле са радом секуларног психолога (овај термин означава психолога који у свом раду не узима у обзир религијски аспект у решавању проблема, као и у приступу личности клијента у целини). Понуђена паралела не претендује да буде једина, комплетна и апсолутно тачна. Она је само полазна основа за одређење методологије и делокруга рада православног психолога.
Упоређивање рада секуларног и православног психолога нема за циљ да оспори, омаловажи или дезавуише деловање секуларних психолога, него да означи њихове различите домене и разлике у научном приступу. На тај начин желимо да укажемо да православна психологија има своје подручје рада, да изграђује своју специфичну методологију, односно да проналази своје место „под (научним) сунцем“.
| Православни психолог | Секуларни психолог |
| 1. У свом раду интегрално сагледава душевну и духовну страну проблема. | 1. Усредсређен је само на душевну (психичку) страну проблема. |
| Коментар: Душевно = психолошко, док је духовно, са православног аспекта, процес приближавања Богу у Духу Светом. Односно, у контексту личности, духовно означава процес обожења у Духу Светом, а саставни је део развоја личности у целини. | Коментар: Секуларни психолог препушта духовни домен теолозима и свештеницима, сматрајући да ова област нема суштинске везе са психолошким (научним) приступом проблему. |
| 2. У решавању проблема верује и узда се у Божију помоћ (поред свог академског знања и искуства). | 2. Решава проблем превасходно на основу академског знања и искуства. |
| Коментар: За верујућег психолога Бог није апстрактни појам већ делатна личност. Он је рекао: „Без мене не можете чинити ништа“ (Јн 15,5). | Коментар: Узети Бога као спољашњи, независни и самостални чинилац, као „независну варијаблу“ која одређује животни пут и животне околности, јесте ненаучан, ако не и неозбиљан приступ. Само знање и људско деловање може решити проблеме. |
| 3. Превазилажење проблема (кризе) посматра као део укупног оздрављења личности кроз процес приближавања Богу, односно кроз процес обожења. | 3. Код њега је интегрални развој често у другом плану, док процес обожења и не узима у обзир. |
| Коментар: Учествовање у светотајинском животу и исправан хришћански живот јесу основе православне психотерапије у процесу оздрављења личности и њеног обожења. | Коментар: Секуларни психолог углавном се фокусира на конкретан проблем, не доводећи га у холистички контекст развоја личности у целини. Обожење је у том смислу непознат или небитан појам. |
| 4. У непосредном раду са људима на адекватан начин испољава (хришћанску) љубав према другом човеку. | 4. Избегава било какво емотивно везивање (понекад и емотивну заинтересованост), јер се то коси са професионалним принципима. |
| Коментар: У његовом раду нема уочљиве дистанце, хладне проницљивости и доминације ауторитета професије, већ насупрот тога показује емотивну заинтересованост, топлину, саосећајност, емпатију, спремност да и своја лична искуства подели са клијентом (када сматра да је то потребно). | Коментар: Уплитање емоција битно утиче у објективност процена и зато их треба држати по страни у интеракцији са клијентом. |
| 5. На исти начин како узима у обзир и поштује интерес клијента, он инсистира и на поштовању моралног Божијег закона (јеванђелских заповести). | 5. Примарни су интереси и добробит клијента, а морални приципи су важни само уколико су у тој функцији (не сами по себи). |
| Коментар: Један од основних принципа православне психотерапије је да до процеса оздрављења долази кроз приближавање Богу, кроз обожење, а оно није могуће ако се не заснива на поштовању и држању Божијег моралног закона. | Коментар: Моралност се третира као један од фактора који утичу на унутрашњу равнотежу личности. На њу се не гледа аксиоматски или као на трансцендентни етички кодекс. |
| 6. На теоријском плану полази од основних принципа хришћанске антропологије о генеричкој суштини човека, пре свега о боголикости човека, узимајући у обзир и систем хришћанских вредности. | 6. Избегава вредносна полазишта и вредносне судове, за њега су вредносна опредељења ствар личног избора сваке особе. Невољан је и неспреман да се суочи са питањем: „Ко је човек?“. |
| Коментар: Стварање човека по образу и подобију Божијем представља генеричку суштину човека и полазну теоријску основу за осмишљавање човековог животног пута. | Коментар: Вероватно већина психолога питање о генеричкој суштини човека сматра филозофским или теолошким питањем, које као такво није од примарне важности за психологију. Исто се односи и на систем вредности. |
| 7. Дужан је да поред стручног и хришћански топлог приступа особи упути искрене и срдачне молитве Богу, јер је у суштини Бог онај који усмерава процес у позитвном правцу (ако са њим сарађујемо). | 7. Треба да покаже само и једино стручност у свом саветодавном раду. |
| Коментар: Специфичност деловања православног психолога јесте у томе да он на основу вере и наде у Бога прилази решењу проблема. Молитва је призив и молба Богу да нас упути и води ка решењу проблема. | Коментар: Призивати Бога или ослањати се на његову помоћ нема никакве везе са науком и то треба одбацити као ненаучни приступ. |
| 8. Хришћански саветодавни рад подразумева и „лечење душе душом“, што значи да хришћански психолог мора да поседује такве људске и хришћанске квалитете (смирење, саосећајност, мудрост) који би благотворно деловали на клијенте. То подразумева, између осталог, узоран хришћански живот. | 8. Иако у неким психотерапеутским едукацијама сам психотерапеут пролази кроз процес самоанализе, генерално – личност психотерапеута се не доводи у питање и често није од значаја за саветодавни рад. |
| Коментар: Интеракција између православног психолога и клијента много је интезивнија него код других психолога и њихових клијената, јер се заснива на хришћанској љубави, саосећању, размени личних искустава и, не најмање важно, на личном примеру хришћанског психолога који је сам постигао духовни ниво на основу кога клијент може да се увери у речи Господње: „Лекару, излечи се сам“(Лк 4,23). | Коментар: Процес самоанализе примењује се више као вежба у примени психотерапеутског метода, а мање као системски рад на себи. Личност психотерапеута или је небитна, или је од мање важности у односу на професионалну компетентност и искуство терапеута. |