Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».
Четврто: опраштање у контексту вечности
Но, ако успемо да се дубље замислимо и погледамо на ствар у контексту вечности – а не у контекст наших, са њим, садашњих односа. Када и он и ја приђемо к Богу, и … шта тада? Зар ћу ја на прагу вечности рећи Богу: «Знаш ли, он је то све, све је то он мени учинио – Ти му то тамо урачунај, молом»? Шта ће бити са нашим срцем када се нађемо на том рубу вечности?
То је таква материја да ми, наравно, није једноставно о том говорити, но у исто време, све је то тако важно за нашу тему. Ту се открива таква битијна (егзистенцијална) истина, само ако можемо на тај начин погледати на те људе који нас вређају.
Овде може помоћи и сећање: а да ли је код мене било нешто добро везано с тим човеком? Јер се ми најчешће вређамо на своје најближе, на оне који су нам посебно драги, и постоје разлози због чега је то тако. Ми се вређамо на оног кога много волимо, и понекад бива корисно просто прекључити пажњу с гадости које су се деслиле, на сећања о нечем добром и лепом што ме са њим веже.
Та логика ширења видокруга је веома важна, зато што се код увреда он веома много сужава. У увреди човек, у суштини, види себе, своју бол и другог као зло. Бива тако јака острашћеност. И важно је раскрити очи, раширити тај свој поглед и схатити да има и лошег, но уопште, има и доброг.
Из те раширене логике нам је лакше схватити, зашто се човек тако понаша према нама, да он није – једнозначно ходајуће зло, исто као што ни ја нисам ходајућа канта с помијама. И можда ће нам такав поглед овде, у овом свету, помоћи да једном тамо, као и владика Антоније, кажемо: «Не осуди га Господе!»
Пето: погледати на човека очима Бога
Притом, не само на другог човека, него и на самог себе. Ми се овде дотичемо једне веома важне и тешке теме: искажење образа Бога у нама самима. Обично је то – пројекција представа о родитељу. Како су се према мени односили родитељи, ја рачунам да се тако према мени односи и Бог.
Зато је ту умесно још и питање, чијим ја очима гледам. Јер ако код мене постоје озбиљне деформације (искажења), тада ја не гледам очима љубави.
Но могуће је пробати то применити у својим молитвеним размишљањима, између осталог , испред крста, размишљајући о Христу, који је говорио са крста о праштању, можемо покушати да тако погледамо на оне који су нас увредили. Можемо да се замислимо, како Господ сада гледа на мене, када се ја мучим са својом увредом, са својом немогућношћу да опростим и ја прилазим Његовом крсту?
То су веома интимна размишљања која могу происходити у дубини срца. Но мени се то тако свидело када сам се са тим сусрела, да ме сада вуче жеља да то са вама поделим. Такав поглед помаже, наравно не увек, да пренесемо све наше увреде у једну сасвим другу меру (перспективу).
Претпоставимо да су кораци прођени и увређеност нас је напустила. Спокојни смо, но притом односе с увредиоцем не желимо да настављамо. Значи ли то да нисмо до краја опростили?
Бива и тако, да нисмо до краја опростили. Но бива и тако, да смо опростили, но поверење к човеку је толико нарушено да не желите скраћивати дистанцу. Изабрали смо за себе тај степен блискости с тим човеком, који сматрамо за себе безопасном, и имамо на то право. Помирити се – не значи увек, опет се дружити, ако је пре чак и била дружба.
Тема поверења је везана с праштањем, но она захтева посебан разговор. Често нешто слично преживљава породица када се неко од супружника сусрео са прељубом другог. Једно другом опраштају но не могу да верују. Хоће, но не може. Никако неможе да врати поверење. Нешто је у души напукло и ми то не можемо да вратимо у раније стање. И овде опет не смемо себе обмањивати, форсирати процес. Ни у случају са супругом, ни у случају са пријатељима.
Тренутна је истина то што ви, може бити, више нисте љути на увредиоца, но ни контакта са њим не желите. Ако реч не иде о супругу, с којим живите у једној кући, зашто је потребно обавезно успостављати комуниакцију.
Инсајт
Наша беседа ме је навела на мисао да иза увредљивости стоји, ма како страно звучало, неуважавајући однос према себи. Покушаћу да појасним зашто је човек који се често вређа – човек с дефицитом уважења према себи самом.
Познат је закон: како се односим према себи, тако се односим и према другима. И, као правило, ако ја не прихватам себе, не волим себе, неуважавајуће се односим према себи, онда је то један од многих, веома дубоких, разлога моје лаке увредљивости. Иза увредљивости стоји потреба да око мене све време играју, доказују да ја – постојим, да сам добра, нежна, да јест за што мене волети, и да сам вољена.
А ако човек такве потврде не чује, и ако му их недостаје, он ће свагда наћи повод да се увреди. Зато што без постојаног потврђивања његов свет се руши, и он као човек, као личнос – пропада. Зато увредљивост сигнализира о сазависности, о снажној зависности од другога.
У теми о увредама појављује се и проблем идентичности: ко сам ја? Између осталог и у својим односима с Богом. Ето ми се молимо: «Оче наш», говоримо да је Бог наш отац. Но ако је Он – отац, тада сам ја – ћерка. Грешна, но вољена, зато што невољених код Бога нема. Постоје они који Бога не воле и ли не знају за Његовој љубав.
Ако смо ми – хришћани, и ми занмо да смо – деца Бога, тада код нас с идентитетом, у неком смислу, нема проблема: ми смо – деца Бога. И ако сам ја ћерка Цара, на кога онда да се вређам? Ко ме може увредити?
А ако сам ја – сирота, или ћерка или што-то друго, тада је тема увреда отворена и за увреду ће се увек наћи место. Зато је и питање идентичности у теми увреда – темељни.
Ако направимо резиме наше лекције, можемо рећи да је осећање увређености у неком смислу могуће научити се контролисати. Главно је почети од малих корака, не очекујући одмах велике успехе. Немојте мислити да, ако имате шему од пет корака, ви имате лек против увреда.
Ако се наша увређеност продужава годинама и десетљећима, не успевамо да је се ослободимо ни за месец, ни два. Потребно је спремити се на дужи рад по том питању. Знајте да је увређеност – дечија привичка, коју је могуће преодолети.
Извор: https://www.miloserdie.ru/article/obida-ne-mogu-prostit-chto-delat_1/