Многи чланови Православне Цркве сматрају се да је давање завета трезвености главни и најефикаснији начина за постизање позитивних резултата у борби против страсти пијанства. Свето писмо подстиче да се дају и држе завете. Прво обећање – о доласку у свет Спаситеља – дао је Сам Бог. Видимо примере завета Богу и у Старом и у Новом завету. На пример, у Старом завету ми срећемо помињање назирејског завета: „Кад човек или жена учини завет назирејски, да буде назиреј Господу. Нека се уздржава од вина и силовитог пића, и нека не пије оцта винског ни оцта од силовитог пића нити каквог пића од грожђа и нека не једе грожђа ни новог ни сувог. Докле год траје његово назирејство нека не једе ништа од винове лозе, ни зрна ни љуске“ (Бр. 6, 2:4). У Светом писму Новог Завета такође видимо примере када су се свети праведници Јоаким и Ана, Захарија и Јелисавета заветовали, обећавајући да ће своје дете посветити Богу у случају да их разреши од неплодности.
Завет трезвености се даје да би се заштитила воља човека, да би се створили услови за јачање у врлини уздржања, да би се привукао благослов Божији и увећала благодат која освећује и помаже у тешком делу уздржања. Бог неће Својом помоћи оставити човека који жели да живи трезвено и богоугодно.
Завет трезвености је велика заштитна мера и за људе који не страдају од те опаке зависности. Ово је делотворна помоћ ближњима страдалника, који су позвани да помогну у очувању трезвености ближњег, укључујући и сопствени пример. С.А. Рачински је о томе писао у својим списима: „Све док сам се држао умерености, сви моји говори су остајали глас вапијућег у пустињи. Сви су се слагали са мном, али се нико није исправљао. Откако сам дао и испуњавам свој завет трезвености, хиљаде њих су ме пратили“.
Често се људи који сами не пате од овог порока заветују на трезвеност ради ближњих, то чине из осећања братољубља и саосећања за своје слабости, руководећи се речима апостола Павла: „21Добро је не јести меса и не пити вина и не чинити оно на шта се брат твој спотиче или саблажњава или слаби.“ (Рим. 14:21). Да би се ослободио страсти пијанства, човек треба да се утврди у врлини уздржања. Пример таквог живота у уздржавању од вина могу и треба да буду рођаци страдалника.
Дакле, завете на трезвеност дају сами страдалници, њихова родбина и људи који се баве трезвеним радом, да би се учврстили у овом подвигу. После обреда завета трезвености, сваком заветнику се издаје заветно писмо (видети Додатак 3), које се чува код куће на видном месту и подсећа човека на обећање дато Богу.
Завет трезвености даје човек по благослову духовног оца. По нахођењу овог другог, одређује се рок за полагање завета: од неколико месеци до доживотно. У предреволуционарној Русији била је распрострањена пракса давања једногодишњег завета, праћеног понављањем. Вероватно се овакав приступ може сматрати сасвим оправданим – да би човека редовно подсећали на обавезе према Богу.
Треба запамтити да завет трезвености може дати особа која је схватила смисао духовног деловања завета, осова која има искуство црквеног живота и свесна је одговорности коју преузима. Такође је потребна спремност да постане члан друштва трезвености како би живео новим трезвеним животом и својим трудом служио његовом утврђивању.
Уколико кандидат не испуњава ове критеријуме, завет трезвености му неће користити јер неће моћи да га испуни. У том случају се може препоручити особи да се самостално уздржава од алкохола, да прође курс у друштву трезвеника и да почне да живи црквеним животом.
Благословена црквена форма одрицања од пијанства – завет трезвености – нуди се човеку као делотворно средство у борби против ове страсти и претпоставља са његове стране активно учешће у животу Цркве. Завет трезвености подразумева драстичну промену у читавом човековом животу. Треба да се одрекне свог егоизма, да научи да превазилази негативне особине свог карактера, као што су раздражљивост, конфликтност, завист, похлепа, лењост; дужан је да уложи све напоре за делотворно покајање, само ће у овом случају дејство благодати у његовој души донети очекивани плод.
