Посети неки монах авву Пимена и пожали му се како није у стању да изађе на крај са сопственим помислима. Пимен га на то изведе из своје келије и они се нађоше на ветру. Рашири руке, рећи ће му старац, и задржи ветрове. На то ће монах: Не могу то учинити. Потом, уследиће Пименов одговор: Ако то не можеш, не можеш ни помисли спречити да дођу. Твоје је да им се супротставиш. Свети Оци се слажу да помисли представљају слике здружене са мислима. Свети Исихаије Презвитер сматра да су помисли сликари који на нашем разумном делу душе живопишу разнолике слике и представе, а већина њих су сећање на прошлост. Треба рећи да је најважнији узрок помисли демонска борба и да већина њих потиче од ђавола који жели да покори човеков ум. Уколико се то догоди, долази до сагрешења у мислима или на делу. Када се грех почини више пута, организам стиче навику, након чега настаје и страст. Страсти нису власништво наше душе, оне долазе споља, а ми их пуштамо у себе.
Постоје различити превентивни методи борбе са негативним помислима. Неки од њих су: трезвеноумље, пажња, безмолвије, одсецање, избегавање узрока који их изазивају. На пример, Павле Гумеров говори да их не смемо сматрати својим и не допуштати им да уђу кроз врата наше душе већ их треба терати метлом за смеће и што скорије на њихово место настанити светле, добре мисли. Уколико је наша душа под утицајем помисли потребно је да са њима не водимо разговор већ да се трудимо да презремо и одсечемо страст. Уколико се упустимо у беседу са њима, непрестано ћемо се сусретати са њиховим усложњавањем. Такође, не смемо допустити помислима да буду дуготрајне, већ онда када препознамо да су нас савладале морамо приступити молитви и оне ће се повући. Од помисли се можемо избавити и неговањем разних врлина и читањем закона Божијег и житија светих. Наравно, потребно је и исповедити их свом духовном оцу.
Психолошка наука се на свој начин бавила помислима и начином на који утичу на човеково понашање. За ову прилику ће бити издвојени процеси који доприносе појави негативних мисли. Такве мисли су често узрок западања у тужно или депресивно расположење. Такође, чине да се осећамо несигурнима и спутавају наш креативни потенцијал. Борба са њима изискује много енергије, често се вртимо у кругу (руминирамо) из којег сами не можемо да изађемо.
Црно-бело мишљење је један од механизама који често користимо. На пример у неким ситуацијама себе или своја дела процењујемо као потпуно лоша. Јасно је да смо сви сложена бића и да је такав закључак упрошћен јер је немогуће извршити ваљану процену ако се она темељи на два поларитета без ичега између. Када приметимо да на такав начин вршимо процену, треба да застанемо и сачекамо. Потребно је да освестимо да смо запали у тзв. тунелски вид и да из неког разлога ствари не сагледавамо у потпуности већ смо их поједноставили.
Персонализација се јавља у ситуацијама када себе сматрамо главним узроком различитих дешавања. Када се деси нешто што процењујемо негативно, одмах препостављамо да се то десило због нас. На пример, ако се наш пријатељ није насмејао приликом сусрета, сматрамо да се то десило зато што смо раније нешто урадили што га је повредило, а заправо узрок томе може бити нешто што са нама нема никакве везе – тежак дан на послу, породични проблеми и сл.
Катастрофизација се јавља у ситуацијама када за неко будуће дешавање очекујемо најгори могући сценарио. Наравно, такво мишљење нема озбиљно утемељење у реалности и стога је погрешно.
У ситуацијама када се осећамо лоше потребно је да вежбамо захвалност. Истраживања показују да показивање захвалности доприноси да се осећамо позитивније и срећније. Чак и у најтежим ситуацијама могуће је пронаћи мале ствари на којима треба да будемо захвални. Саветује се и писање дневника захвалности у који би се сваког дана уносило по неколико ствари.
Поређење са другима. Често поређење са другима је сигуран пут у губитак самопоуздања! Иза поређења се крије незадовољсто, завист или и једно и друго. Сувишно је рећи да је потребно да се трудимо да сваког дана будемо бољи него што смо јуче били. На тај начин градимо здраво самопоуздање и утиремо прави пут ка напретку.
Ноцебо ефекат. Сви смо чули за плацебо ефекат, али је ретко ко чуо да он има и своју тамну страну. У занимљивој студији за субјекте су одабрани мушкарци који пате од увећане простате. Половини учесника у истраживању речено је да би могли да искусе негативне ефекте иначе нашироко употребљаваног лека за ово стање, као што су проблеми са ерекцијом, ејакулацијом и ослабљени либидо. Испоставило се да су се они два пута чешће жалили на побројана нежељена дејства лека у поређењу са контролном групом, коју истраживачи нису обавештавали о компликацијама.
Потребно је да се трудимо и вежбамо да мислимо позитивно. Позитивним начином размишљања унећемо више светла у свој живот. То је један део онога што можемо, а за остало се надајмо и верујмо да ће доћи од Онога од Кога и треба да дође. Позитивно мишљење је утемељено у вери да је Бог љубав и да брине о нама. То је срж хришћанске вере и без ње нема хришћанства.
