Обрад Достанић Пацко био је српски војник у српско-бугарском рату, где је на Власини водио крваве битке са Бугарима. Најмањи у чети, али веома издржљив и храбар. Никад није изостао на маршу, нити се коме пожалио. Љубимац целе чете. Једна његова необична особина саткана од храбрости, милосрђа и доброте, примећена је након битке на Дренку. Рањеним бугарским војницима волео је да постави питање: ,,Имаш ли деце?“ Када би чуо одговор, спуштао би шајкачу преко очију да би сакрио своје сузе, удаљио би се, након чега би опет дошао и одвео рањеника на превијање. Једног јутра Пацка није било на предстражи. Командир је наредио да га хитно нађу. Лежао је мртав на ћувику, са као шљокица малом рупицом на копорану, поред свежег гроба. Поред њега пушка, ашовчић, исцепано одело, чауре. У десној шаци чврсто је држао дрвени крст који је садељао да пободе погинулом поднареднику Касанову из Ћустендила који је имао деце. Више о Пацку можете сазнати у истоименој приповеци Драгише Васића.
У академској психологији доброта као да је била тема за избегавање. Психоанализи су били дражи неки други појмови: нелагодност, цепање, илузија, комплекс… Сетимо се Ничеових речи да је свака теорија несвесна аутобиографија аутора. За доброту није било места у клиничкој антропологији, науци коју је Фројд желео да заснује како би показао да је човекова природа инхерентно патолошка. Сетимо се и да је Фројд окончао живот убризгавши два центиграма морфина, након што је више од тридесет година лечен од канцера вилице и језика. Архимандрит Рафаил Карелин сматра да је ,,богохулни језик Фројда иструлео у устима свог власника, претворивши се у гној, који је капао из уста и враћао се у грло. Фројд који је изазвао Небеса, умро је попут немоћног цара, напуштен од свих.“ Такозвана хуманистичка струја након психоанализе доминира академском психологијом. Била је усмерена на проучавање личности у целини и њихових најсветлијих страна. Настала је као једна врста реакције на детерминизам и песимизам психоанализе. Карл Роџерс и Абрахам Маслов говорили су о самоактуелизацији, селф концепту, метамотивацији… Тек пре неколико година Салман Ахтар, неопсихоаналитичар, написао је књигу ,,Психологија доброте“ која је преведена и код нас.
О значају доброте у терапијском процесу, њеној тесној повезаности са историјом психотерапијеи још много чему говори нам одлична књига ,,Четири есеја о доброти“ нашег истакнутог дечијег психијатра Светомира Бојанина. Професор запажа да су ,,стручњаци“ који се баве људима, пре свега се мисли на психологе и психијатре, подложни утицају својих имплицитних теорија, магловитих и никако доказаних и универзално важећих конструката до те мере да заборављају да поштују људе који су им се обратили за помоћ, па чак и на елементрано васпитање. Као да високу стручност мора да прати емоционална дистанца и хладан однос према потчињеном. Људима је потребно да буду сигурни у то да их је неко разумео, да их поштује и омогућава им слободу бирања. Професор наводи да је извесни амерички грађанин Бирс, у првој деценији 20. века изашао опорављен из психијатријске болнице, али веома гневан због понижавајућег односа особља према пацијентима, о томе је почео да говори у јавности, након чега је постао зачетник ментално-хигијенске активности. Нешто раније, у 18. веку, извесни болничар Писен се ,,дрзнуо да на своју руку, никоме не говорећи и никога не питајући, скине ланце с једног болесника чију је патњу разумео, саосећајући се с њим.“ Ова непослушност хуманог болничара, морално храброг и одговорног самом себи била је увод у прву психијатријску револуцију. Дакле, болничар, а не лекар, је схватио да искрени чин доброте може дати већи допринос него било које вештачко емоционално контролисано становиште које одликује ,,терапија“.
Један од начина да се сазна више о људској природи је да се посматра понашање беба. На њих још увек није извршен културни утицај, немају пријатеље, никада нису биле у школи, нису прочитале ниједну књигу, не умеју да контролишу сопствено тело… Иако не говоре, на срећу постоји начин да се дође до сазнања тако што ће посегнути за објектом који је предмет њихове жеље, дуже ће гледати у нешто што их је изненадило. У експериментима спроведеним на Универзитету Јејл посматране су управо ове реакције. Резултати истраживања показују да чак и бебе имају осећај за добро и лоше и склоност да се радије окрену добром. Бебе су посматрале луткарску представу. Позорница је светлозелено брдо а троугласта, округла и четвртаста лутка јарких боја су на штаповима. Током кратког комада једна од лутака покушава да се попење на врх брда, бори се и на крају пада низбрдо. Затим се у радњу укључују и друге две лутке, од којих једна ,,јунаку“ помаже да се попење, подупирући га, док га друга у томе спречава и гура га доле. Након представе, бебама су приближене лутке тако да могу да их додирну, узму или помилују. Испоставило се да ће деца у највећем броју случајева посегнути за ,,добром“ лутком, оном која је помагала другој у пењању уз брдо. Ово се најбоље може протумачити ако се догађаји у представи тумаче у контексту мотивације, лутке се нису кретали насумице, њихово кретање је увек изазивало последицу, добру или лошу. Бебама је показано да ако једна лутка жели да помогне оној која се пење, пењач ће стићи на врх (што је добро), а ако лутка жели да одмогне пењачу, он ће пасти (што није добро).
Други део експеримента је дизајниран тако да су бебе виделе другачију сцену, где пењач може да изабере да ли ће се кретати ка ,,помагачу“ или ка ономе ко му отежава кретање. Време и пажња са којом су деца гледала ову сцену открили су нешто о њиховим очекивањима у погледу исхода. Ако се пењач кретао ка помагачу, дечија пажња је трајала краће, али ако би се кретао ка ,,лошој“ лутки, бебе су знатно дуже и са већом пажњом гледале сцену. Овакав исход се може протумачии на тај начин да су бебе биле изненађене тиме што се пењач кретао ка ,,лошој“ лутки. Кретање ка доброј лутки је одлука у складу са очекивањима, са срећним крајем, и вероватно је да бебе управо то очекују. Кад се пењач кретао ка лутки која му је отежавала пењање, бебе су биле изненађене. Могло би се закључити да бебе са својим неупрљаним животним искуством имају одређена очекивања у погледу људског понашања. Оне очекују да
људи буду добри.
Доброта је основно човеково својство, без кога је он лишен истинске садржине. Можда се зато не уклапа у друштво које се заснива на себичности, на ,,економским интересима“ и неправди, у коме не смемо да осетимо самилост јер је човек човеку вук. Питање је избора да ли желимо да будемо добри. Не морамо бити баш толико добри као Пацко, али свакако треба да се трудимо да пробудимо бебу у себи. Како је, како сматра професор Бојанин, ,,мера менталног здравља склоност проналажењу доброг у свему“, будимо добри да бисмо били здрави.
Дипл. психолог Милош Благојевић