Низак осећај личне вредности или неувереност у себе

православни психолог – Марина Легостаева
Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна


Катја Гост  7 децембар 2014


Здраво, поштована Марина!
Проблем који ми одавно смета да живим јесте – низак осећај личне вредности (ниска самооцена) и огромна неувереност у себе. Но, притом имам и грех гордости.
Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, но слушала сам нешто попут тога, да је ниска самооцена – једно од начина пројављивања гордости, као и повишена самооцена.
Ја често мислим о себи као о неоствареном, низашта способном човеку. Бојим се да почињем било какво дело, да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз.
Не волим да молим за помоћ – бојим се да ће ми отказати.
Страшно не волим да губим – било да је то шах или тимска спортска игра. Зато често зараније отказујем да играм, гледам са стране. Не учествујем, да не бих изгубила.
Ја се чак бојим да спремим за јело нешто ново – бојим се да неће испасти добро, и ја ћу се «осрамотити» пред ближњима.
Ја сама васпитавам дете-инвалида. Када се родио – удаљила сам се од својих познаника и другова, мучио ме је стид пред њима за моје болесно дете. Зато сам са многим познаницима раскинула контакте – како они не би сазнали за мој «неуспех».  Тако ми ужасно непријатно бива и пред непознатим људима. Ја сама постајем све више затворена, старам се да што ређе бивам с људима, завлачим се у свој оклоп.
Често осећам мржњу према себи – за неке своје недостатке и раније грешке. Разуме се, у тим моментима беси подмећу мисао да је мени таквој боље уопште не живети, но сличне мисли, милошћу Божијом, не настањују се дуго у мојој глави. Страх Божијег суда ме је чак и у тежим моментима удржавао од самоубиства, надам се да ће тако да буде и даље.
Често, некако, као да се опијам својим страдањем, «наслађујем» се њиме. Понекад специјално раздувавам проблем у свом уображењу и повисујем степен своје врућице. Не могу да схватим, одакле корени подобног мазохизма.
Склона сам зависним односима, у којима партнеру дозвољавам да се понижавајуће односи према мени.
Хтела бих да чујем Ваш коментар и савет. Како да се не бојим да учиним грешку, како да прихватим себе и своје недостатке, како да заволим и поверујем у себе?… Како не преживљавати по поводу: а шта ће рећи или помислити људи, другови? Како да се не стидим свог болесног детета? Да, је знам, да се с гордошћу боре годинама, но од нечега треба кренути… А код мене је толико свега измешано. Хтела бих да се не бојим да нешто урадим, чак и ако ме као разултат чека неуспех. А ја сам од тих који су настројени на неуспех, и зато претпостављају да ништа не раде.
Страдам из своје личне и професионалне нереализованости… Притом, још волим и да пострадам, поплачем и да се сажалим на себе! Ето у чему је ужас. Кувати се у свему томе и не видети излаз. По поводу детињства… Родитељи су ме волели, но, недостајало ми је ласки, завидела сам сестри на томе. Они су ме ретко хвалили за одличан успех у школи, али су ме зато критиковали ако добијем четворку… Дужна сам била да будем прва и најбоља. Без права на грешку.
Надам се да ћете се одазовати. Спаси Вас Господ.


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина психолог 8 децембар 2014


Катја, добро вече!
Ви сте довољно добро описали своју ситуацију и своје проблеме. И чак исправно «поставили дијагнозу», означивши гордост као извор ваших непријатности и тешкоћа које се пројављују у општењу с људима.
Када психотерапију проводи православни психолог он је принуђен пре или касније да се дотакне тог проблема. Да, управо – проблема гордости, зараженошћу том страшћу…
Често се о томе не може говорити с човеком одмах и директно. И то није свагда ни неопходно. Тако је устројено, да ми можемо да слушамо и прихватамо информацију само тада, када је тло унутар нас за то припремљено.
А за то је неопходно, да је бар у некој мери код човека формиран хришћански поглед на свет.
До тог открића, да ја проблем у гордости, човек не долази одмах. Обично томе претходи дуги пут грешака, неуспеха, невоља…
Такође је неопходно, како би била формирана навика самопознања, осмишљења свог живота…
И, тада, слава Богу! Господ је куцао и дочекао да Му отворе. Нешто се стало мењати у нашем сазнању. Почињемо да се будимо за духовни рад, и к томе, како да почнемо да садејствујемо Богу и Његовом раду на путу нашег исцелења.
Управо се гордост јавила као узрок тога да је човек постао унутарње нарушен. Писхолози говоре, да је наша психа расцепљена, фрагментарна, нема целосности (целости). Излазећи из тога ми се налазимо у унутарличносним конфликтима, који нам причињавају масу проблема.
И тако, о гордости… Гордошћу се човечанство заразило у тај моменат, када су Адам и Ева хтели да постану као Богови. Притом, брзо и одмах.
На такав начин, испало је, да је све човечанство заражено тим грехом. Ми живимо у таквом друштву…
И често гордост, као такву ми не осећамо. Ми само посредно можемо да видимо да смо њоме заражени. То је и страх да ће нас други осудити и неуротично стремљење к савршенству и страх да ћемо погрешити, и сувишна скромност… Све то и још много друго је, у ствари, пројављивање онога што ми више од свега на свету чувамо, од удара по нашем самољубљу. Све што сте описали, у дубини има као основу страх од: критике, осуде, неприхватања, одбацивања, страх да се добије ниска оцена…
Подајући се утицају тих страхова, човек ограђује себе од контакта с људима, притом сам може да мучно страда од усамљености. Но не схвата, да је проблем, заправо, у њему самом. Он тако ограничава и себе у свом самоостваривању. (Сваки човек, који је саздан по Образу Божијем призван је на остварење тог Образа у себи). Ми смутно осећамо да са нама нешто није како треба, да смо у неком унутарњем затвору, да смо сами затворили врата изнутра и не можемо да се извучемо из тог неуротичког круга.
Понекад покушавамо да решимо своје проблеме. Но, углавном, примењујемо исте те приступе: ослањамо се на свој его, на самољубље… И зато кардинално решење измиче од нас.
Шта да се ради?
Као и било које решење проблема – проблем исцељења од гордости почиње са сазнањем (да постоји проблем). Да, тако је! Први корак је управо такав, као и у било којем програму – 12 корака. И он може да звучи тако: „Ја смирено примам тај факт да сам заражена гордошћу“. Но, да би до краја и дубоко то схватили, и заиста смирено прихватили, неопходно је време… Неопходно је покајање… Покајање у смислу метаноје – кардиналне промене нашег сазнања. (Бар за почетак тог процеса. Касније ће постати јасно да је то процес који траје цео живот).
Покушајте да над тим озбиљно размислите. Ја бих вам посаветовала да проанализирате све своје тешкоће с тачке гледишта њихове везе с гордошћу. Сетите се свих догађаја из свог живота, када сте били побеђивани, «силазили са дистанце», издавали себе, бојали се, одступали од тих задатака које је пред вас ставио Господ… Како то може да буде повезано с гордошћу?
Посветите томе толико времена, колико је неопходно. Биће боље ако то будете записивали. Када пишемо, наше мишљење се структујише. Способни смо да своје мисли доведемо до краја, да изградимо узрочно последичну везу…
И још ред веома важних питања, на које је неопходно да одговерите:

  1. како ја у себи осећам присутство гордости?
  2. чиме се гордост разликује од самоуважења (самопоштовања)?
  3. да ли је, понекад, допуштено осећати гордост или је боље уоште искључити „преживљавање осећања гордости“? Чиме је могуће заменити осећање годрости у тим случајевима, када ми, реално, благодарећи нашем труду и старањем достигнемо неки успех?

То што сам више написала је сасвим довљно да би почели разабирати се са собом, са својим „унутарњим човеком“.
Ако вам нешто не буде разумљиво, пожелите да прецизирате или разјасните – пишите.
Свега вам доброг.


Катја  Гост 15 децембар 2014


Уважавана Марина Вениаминовна, велико вам хвала за одговор!

 Легостаева Марина је написала: 
 Све што сте ви описали, у дубини има као основу страх од: критике, осуде, неприхватања, одбацивања, страх да се добије ниска оцена.
Подајући се утицају тих страхова, човек ограђује себе од контакта с људима, притом сам може да мучно страда од усамљености. Но, не схвата, да је проблем заправо у њему самом. Он тако ограничава и себе у свом самоостваривању. (Сваки човек, који је саздан по Образу Божијем призван је на остварење тог Образ у себи). Ми смутно осећамо да са нама нешто није како треба, да смо у неком унутарњем затвору, да смо сами затворили врата изнутра и не можемо да се извучемо из тог неуротичког круга.

Ви сте веома тачно описали моје стање: Самограничење од контаката с људима, страдање од усамљености, унутрашњи затвор…

Легостаева Марина је написала: 
Ја бих вам посаветовала да проанализирате све своје тешкоће с тачке гледишта њихове везе с гордошћу…

  1. како ја у себи осећам присутство гордости?

Више од свега пројаву гордости видим у својој увредљивости.
Даље – у том жаљењу себе, уживању у томе што сам несрећна, бедна, невољена итд. итд.
Даље – у тој загледаности на себе, у мислима: «што ће о мени помислити/рећи». Жеља да се свима допаднем.
Даље – у жељи да свагда будем боља, прва и уопште победитељка.
Затим – бојазан да не погрешим. Вероватно је то везано с гордошћу зато што су за перфекционисту грешке јако болне. Грешке, такође, ударају по самољубљу – дакле, ако ми нешто није успело, ја сам слаба, «лузер» итд.
Даље – стид за неадекватно понашање детета. Болестан, «дефектан» дечак – то је такође удар по самољубљу.
Још ово мислим – можда је и склоност к љубавној зависности такође некако повезана с гордошћу? Ја сам сматрала да та склоност бива од неке «недољубљености» у детињству, да тако кажем… Но, можда је и гордост ту негде поред? Јер, у таквим односима човек је, на самом делу, «загледан» на себе, како се према њему односе, често је љубоморан, има посесивне односе према вољеном итд.
У вези те теме код мене се појавило још и такво питање. У зависном односу с мојом бившом љубави, дозволила сам себи не најбоље односе. Он ме је не једном понижавао, али ја сам то трпела, налазећи се у плену своје зависности. Како се то слаже с гордошћу, зашто сам у том случају дозвољавала такав однос према себи, и моја је гордост ћутала? Чак су ми и другарице говориле: «зар у теби нема гордости?».

Легостаева Марина је написала: 

  1. чиме се гордост разликује од самоуважавања (самопоштовања)?

  2. да ли је понекад допуштено осећати гордост или је боље уопште искључити „преживљавање осећања гордости“? Чиме је могуће заменити осећање годрости у тим случајевима, када ми, реално, благодарећи нашем труду и старању да достигнемо неки успех?

 Е, то су најзанимљивија питања.
И, часно говорећи, мени је веома сложено на њих одговорити. Да ли бисте могли да дате нека усмерења мојим мислима.
Крајности су погубне.
Да, не треба бити гордељивац.
Но, такође, и потпуно се одрећи самоуважења, осећања сопственог достојанства, вероватно не треба. Јер ми смо саздани по Образу и Подобију Божијем… Треба пажљиво чувати тај Образ у себи… И неке ствари не треба дозвољавати да са тобом раде.
На ту тему још хоћу да кажем о појавама које сам не једном посматрала.
Постоје девојке обичне спољашњости, не посебно симпатичне, но које себе сматрају лепотицама. Оне зраче увереношћу у себе и својом неодољивошћу, без обзира на своју, ни по чему, посебну спољашњост. И – многи почињу да мисле исто тако! Те девојке су популарне, имају своје поклонике. Оне су самоуверене, веселе и радују се животу. Окружење их такође сматра лепотицама и очарани су њима. А бивају и противположне ситуације – симпатичне, чак и лепе девојке, но неуверене у себе, које виде у себи много недостатака и несавршенства – усамљене и немају обожавалаца.
С чим је везана тa парадоксална ситуација, шта ви мислите? Да ли је то утицај околине, или шта? То нису празна питања, ја у неком степену спадам у ту другу категорију…
Појавило се још једно питање. У чему може да буде узрок моје жеље да понекад у односу с људима «узбудим страсти»? И, како се са тим борити?
Проблем се састоји у жељи да се надува било какав проблем, увреда, повиси тон и каже нека увредљива реч, да се разјасне односи – затим, да се помиримо… Заоштрити ситуацију, довести је до линије усијања, скоро до раскида односа – а затим зауставити се и молити опроштај.
Од свега тог као разултат осећам задовољство, као да сам неки емоционални вампир: испровоцирала човека на емоције и храним се њима.
То се више пројављивало у млађим годинама, но дешава се и сада.
Затим, имам осећај кривице, у комуникацији на неко време постајем „мирна као бубица“.
Да ли је мени, да би се мило односила с човеком, потребно имати осећај кривице, или је нешто друго у питању?…


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина  психолог 16 децембар 2014


Катја, добар дан!
Када сте приметили да многа ваша унутарња стања, у својој основи, имају гордост, тада се вероватно, појавила жеља, некако се са њом изборити. Нпр. увреда је делимично пројављење гордости (повређено самољубље, испало је – не по мом…) Појављује се жеља одговорити људима нечим. Рећи нешто грубо, прекинути контакт, осветити се… Јер, повређено је нама нешто најважније и оно што највише чувамо – неш его, наше самољубље ).
И ту почиње рад над собом. Не треба се препуштати првом импулсу. Добро би било умети зауставити се и дати себи времена поразмислити над ситуацијом. И могуће је да се појаве друга решења. Откриће вам се како може да се поступи иначе (дригачије). Веома је важно ту не журити. Јер је то у ствари реакција на наша осећања. А они су се, са своје стране, појавили као реакција на наше повређено самољубље. (У том случају ми, такође, можемо да говоримо о помислима. По речима светих отаца, помисли – то нису обавезно мисли, то су и емоционалне реакције).
А решења могу да буду и најразличитија, у зависности од ситуације. Заиста, понекад следује прекинути контакт, ако се налазите у разрушавајућим односима, подвргавајући се психолошком, емоционалном или физичком насиљу. Но, то већ неће бити везано с гордошћу. То ће пре говорити о здравом адекватном самоуважењу (самооцени). А у духоном плану то значи, да сте ви свесни својег значаја пред Богом, као људско биће призвано да изгради себе с Његовом помоћи по Његовом Подобју… Разуме се да све то није просто. И не успева се свагда одмах оделити здраво осећање самоуважења од гордости. Но могуће је… Ако поставимо себи такав задатак. То захтева да му се посвети време. А како иначе? И шта може да буде важније од тог задатка, који је пред нама поставио Бог.
Тако у било којој пројави наших осећања требало би искати унутрашњи мотив. Каквим намерама смо се руководили при извршавању поступака. Спољашњи поступци могу да буду једнаки, а унутрашњи мотиви различити. Дужни смо учити се да то у себи видимо.
И тада се сав наш рад на себи своди на пожњу над «својим унутрашњим човеком», покајање, молитве, благодарност за то што нам Господ даје увидети себе и помаже нам у стремљењу ка исцелењу.
Ви питате како се гордост слаже с тим што сте се налазили у зависним односима…
Хаје да покушамо да расудимо…
Када се човек заразио семеном сатане – гордошћу, он је отпао од Бога, престао је да осећа благодарност. А то унутрашње стремљење благодатном стању, као сећању на Бога, сећању на изгубљени рај, живи унутар свих нас. И ми иштемо (тражимо) Бога. Но, то происходи у духовној слепоти. Ми почињемо да саздајемо себи идоле, сурогате, који нам замењују Бога. На такав начин происходе подмене (подвале). Спасавајући се од мрака усамљености, од своје сопствене унутрашње пустоши, ми идеализујемо односе, замишљамо себи то, чега нема. То могу бити не само односи. Човек може да начини идола из, рекло би се, потпуно социјално прихватљивих (одобравајућих) ствари. Нпр. из сопствене породице, детета, супруга… Он може да служи науци и уметности… Све је то допустиво, но при једном услову: прво и најважније – то је пронаћи Бога у свом срцу, стати на тај пут, почети померати се по њему… И тада ће све стати на своје место. И наше породичне вредности неће бити разрушене. И наша љубав према супругу или детету неће да буде задављујућа егоистична љубав, него ће то за њих да буде радост и нове могућности у изграђивању самих себе у њиховом односу с Богом. Тада и наше служење науци, уметности, отаџбини – све ће да буде достојно и да принесе у своје време плодове.
Прва заповест, која нам је дана јесте – возљуби Бога. У хришћанству то значи – стећи благодат, љубав у свом срцу. И тада је могуће све. И друга заповест ће тада бити испуњива: возљуби ближњега свога, као себе самог. Ако у срцу постоји осећање љубави према Богу, тада ћемо да будемо ограђени од опасности егоистичне љубави према себи, од разрушавајућих односа с блиским људима.
Сада се, вероватно, појављује питање: а како је то могуће возљубити (заволети) Бога? Када га ми не видимо, не можемо с њим да ступимо у непосредну комуникацију онако, како то радимо с човеком?
Покушаћу да одговорим на то питање тако како сам га ја схватила за себе. То уопште није богословски одговор. И могуће је да га неко и не прихвати…
Но, то је одговор из мог опита рада над собом, рада с људима.
Ја повремено осећам Бога у себи, као унутарњу тишину, радост, мир, спокој. И када ми се та стања дају, ја схватам, да сам управо таква ја и истинита (приридна) ја. Таква, какву Бог хоће да ме види. И ја себе управо такву и могу волети. Налазећи се у том стању ја осећам к Њему благодарност зато што ми је то дано. Благодарност за све бивше скорби (јер да их није било ја то не би могла да разумем), благодарност људима за то што су били и јесу у мом животу. И чак благодарност «непријатељима». Јер управо ме они изнова и изнова буде из мог егоизма, од загледаности на себе, од надања на себе…
Ја се сећам случајева из мог живота, када ми је Господ давао дарове. Друго је дело што их ја нисам увек могла задржати. (Дарови се Божији могу удржати (примити) само руком смирења). И тако у мом срцу ниче нешто слично (подобно) љубави… Зашто слично? Зато што истовремено происходи (о)сазнање тога да то није граница. Да та љубав може да буде нешто више, осећање које ме захвата у целости. Но, овде ћу се зауставити, схватајући да све има своје време. И не треба журити, не треба убрзавати тај процес излазећи из своје самости и гордости. Господ даје тачно толико, колико сам ја спремна да понесем у дани моменат… И, ево ја схватам, да ја уопште не желим да се гордим. То је осећање које ме одваја од људи. Но… Ја могу да га замени радошћу. И, радост ја могу да делим с другима…
Пролази време, и обавезно се нешто поремети. Опет почињем да осећам незадовољњтво собом, људима који ме окружују, условима живота. Шта то значи? Тренутно, то за мене значи: стоп. Ти си изашла испод зрака Божијег. Шта се десило? Како у себе вратити радост? Већ не желим да трошим време на жаљење себе, на претензије к Богу, на увреде према блиским, туговати због свог несавршенства… Просто, ја почињем да се разабирам са својим «унутарњим човеком». Мени у томе помаже  вођење дневника. Када седам да пишем у «смутном» стању, ја уопште не знам како ћу из њега да изађем. Чак не знам зараније о чему ћу да пишем. Но, у процесу «исписивања из себе», исповедања, мени почиње да се открива, како сам опет била уловљена својом гордошћу, беспокојством (бригом) за свој его, незадовољством од тога што се моја очекивања нису оправдала, осуђивањем оних који ме окружују итд.
То могу да буду најразличитија осећања. Букет осећања. И тај букет право пред очима почиње да вене, губи своје мирисе и већ не влада мноме, као што је било само мало раније…
На крају тог процеса, као правило, хоће се написати: слава Теби Господе! Хвала Ти за све!
Но, то не значи, да опет неће бити падања, да опет неће бити враћања уназад… Биће свега. Но, овде је најважније што већ постоји опит преодолења. И сећање на тај опит дозвољава не бринути се о томе, шта ће бити у будуће… Живот се продужава. И док се он продужује, постоји могућност померати се даље.


Катја Гост  31 децембар 2014


 
Марина Вениаминовна, велико хвала за одговор!
Веома сам вам благодарна за то што сте, осим мудрих и дубоких савета, поделили и свој лични опит.
Има се над чим замислити, и над чим радити.

 Легостаева Марина је написала: 
 Када се човек заразио семеном сатане – гордошћу, он је отпао од Бога, престао је да осећа благодарност. А то унутрашње стремљење благодатном стању, као сећању на Бога, сећању на изгубљени рај, живи унутар свих нас. И ми иштемо (тражимо) Бога. Но, то происходи у духовној слепоти. Ми почињемо да саздајемо себи идоле, сурогате, који нам замењују Бога. На такав начин происходе подмене (подвале).

Да, постојано осећам у себи нешто слично. Жеља хармоније, жеља да будем вољена и прихваћена таква каква јесам. Људи не могу свагда тако да веле и прихвате, чак и најближи. И због тога – такође,  страдања и бол.
Вероватно, ни то није сасвим исправно – искати такву љубав и прихватање у грешних људи, а не у Бога.
Но, то је многим својствено, нажалост, то је срасло с нашом природом.

 Легостаева Марина сказал(а): 
Мени у том помаже вођење дневника.

Мислим да ће вођење сличног дневника и мени помоћи.
С наступајућом Новом годином! Желим Вам свега доброг!


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина психолог 1 јануар 2015 


 
С Новом годином Катја! Желим вам радости, љубави, мира у души, разумне храбрости, храбрости на путу познања и прихватања себе, дубоке вере у то да је Господ с Вама и да ће Вас Он обавезно увести у Земљу Обећану. Никада се не предајте!


http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/nizkaja-samoocenka-i-neuverennost-v-sebe.334/
 
 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *