Форум православниох психолога
Аутор: Клава 21.5.2015, 14:15
Здраво. Веома ми је потребна помоћ психолога. Одавно читам ваш форум и налазила сам теме са ситуацијама сличним мојој, но ћутећи и нешто читајући не могу да сама себи дам одговор, да нађем решење. Зато сам одлучила да напишем на форуму. Можда је ту нешто не разумем. Ја имам проблем о којем су многи већ писали – ја сам несрећна у браку. Покушавала сам да кренем од себе, да себе покушам изменити, но не успева ми, не могу а да ништа за себе не желим. Не знам како треба себе да мењам, шта треба конкретно да радим? Ја сам веома незадовољна с мужем, с његовим односом према мени. Мени се чини да он нема уопште никакав однос према мени. Тешко ми је да правилно објасним. Нпр. до недавно је радио као библиотекар.
Примао је минималну плату. Имамо двоје деце, њима је потребно не само минимална храна, него и нормална одећа, играчке, отићи некуда с њима. Старијем је осам година и он пита, шта је то циркус и зашто су тамо друга деца била много пута, а ја њега ни једном туда нисам водила. Да и мени самој би се хтело понекад нешто укусно ставити у грло или купити себи нешто. Због свега тога ја морам да радим на два радна места. С мужем сам о томе говорила, но он је рекао «теби се тога хоће, зато ти и радиш. То си ти одлучила да децу подстичеш, водити их свукуда, зато ти и радиш. Ја сам задовољан и без циркуса». И тако је он радио много година као библиотекар, зато што је то његова специјалност, завршио је Академију културе.
Недавно је дао отказ на послу, зато што му је тамо неко нешто приговорио, а њему одговара и тако, и он неће ни због кога да се прилагођава. И сада тражи посао по својој специјалности. Други посао он ће пристати да разматра само ако буде с аналогним обавезама. Но таквог посла нема и сумњам да ће се појавити. Запослио се привремено као стражар за исту такву минималну плату, и ја мислим да је то на свагда. Њему све одговара. А ја радим на два посла зато што се мени хоће још нешто осим минимума, и што хоћу да угађам деци. И тако код нас у свему.
Раније сам покушавала с њим да разговарам о нечему, да разменимо мишљења, да му испричам понешто. Но он је скоро увек говорио коко му то није занимљиво. Но видите, то је мој муж, с ким да ја још разговарам, ако не са њим, коме све испричати? Он на то говори: «Теби је потребно да разговараш, мени није. Мени то није занимљиво и ја нећу». Тако је код нас са свиме. И у интимном животу исто тако. Њему је све потаман, а ако је мени потребно још нешто, онда је то мој проблем. Но тада, шта ће ми муж? Живим као да и немам мужа. Само, да је немам мужа, не бих родила двоје деце и не бих требала да идем на два посла, мени једној би било довољан и један посао.
Тако испада да он живи као да је он сам. А породица као да је потребна мени, зато сам ја и дужна да радим, а уморна после рада на два посла још требам нешто и спремити за јело. Мени је тако веома тешко живети. Хтела бих неке душевности, некакве односе с мужем, а њих нема. Хтела бих да се и он о мени брине, а тога нема. Хтела бих нормалног интимног живота, но њему и овако како јесте одговара, а мени тако не одговара. И не знам шта да радим. Не могу, а да ништа не желим. Да се разведем од њега такође не могу, зато што нема таквог повода којег црква прихвата. Он не пије, никога не бије, формално ради, иде у цркву, а ако му кажу да се треба бринути о жени, он говори „немоћан ја човек, грешан, кајем се“. Или говори да се брине по мери својих снага, он ради и сву плату даје мени. А ако та плата није довољна, то је мој проблем. Покушавала сам да размислим и схватим шта то радим како не треба. Но разултат налазим само један, ја треба да ништа не желим, а ја то не могу. И како себе изменити, шта да радим, не знам.
Аутор: Елена Громова 24.5.2015, 20:16
Здраво Клава!
Нимало просто питње сте задали у заочном формату!
Дати савет о томе како изменити себе или свој однос према нечему је веома тешко. И то је, наравно, тема за очни сусрет с психологом.
Клава, Ви пишете да повода за развод код Вас нема, но при том је тешко живети с мужем..)) И хтело би се многог у браку, чега нема, и чега вам муж не может дати.))
И овда се заиста појављује питање, како изменити свој однос према ситуацији у целини и посебно према мужу…
Вама је потребно да нађете снаге да прихватите мужа таквим какав јесте: с његовим предностима и недостатцима. И да се постарате да се више фокусирате на његовим добрим особинама, прихватајући у њему то шта Вам се не свиђа, шта нисте у стању да измените… И треба да се учите волети управо таквог: реалног, а не идеалног мужа, – таквим какав јесте.
И још Клава, Ви треба да се научите да се бринете о себи, учите се истински одмарати, занимати се тиме шта Вам причињава задовољство.
Идеално решење за Вашу породицу би било да се обратите к породичном психологу у вашем граду, зато што одговорност за односе у браку лежи на оба партнера, и тражити пут решења и компромиса најбоље је удвоје.
Уразуми Вас Бог!
С уважењем, Елена.
Аутор: Клава 25.5.2015, 21:18
Здраво Елена. Велико вам хвала што сте одговорили. Ја разумем да то није лако питање. Психолозима у свом граду ја сам се већ обраћала, но они нису православни, и не разумеју, говоре, каква трагедија, разведи се, тражи себи срећу и не мучи се. И не разумеју да се ја не могу развести. Једном сам рекла да сам ја православна, да се ја не могу развести, осетила сам да се психолог почео негативно односити према цркви, и имам страх да ћу је самим тим још више против цркве настројити. Она је тако и рекла да је наш Бог немилосрдан. И после тога више не идем к светским психолозима, ја њима не могу рећи све што ми је на души, они мене просто не разумеју.
Ја сам уопште почела да идем по психолозима када сам била јако болесна. Задишем се посебно ноћу тако да нисам могла да спавам, и нисам могла да једем. И психолози ме отправили к психијатру. Психијатар исписивао таблете и стављао у болницу, када би изашла из болнице, све је почињало испочетка. Потом су ми посаветовали психотерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се бојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да треба себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.
Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа. Видите, у браку није грех хтети секса, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити. Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе. И ја њега просто не схватам.
Ја се слажем да га треба волети таквог какав је, прихватити га какав је. Но ја бих хтела с њим блиских односа. Хтела бих поговорити с њим, разменити мишљења, исказати се, послушати га, шта му је на души. А њему није занимљиво мене слушати и код њега је на души све у реду, он мени нема ништа да прича. Њему све одговара како и јесте. Нема никаквих блиских односа. И њему тако одговара. А ја имам потребу за њима. Веома велику потребу. Ја се осећам усамљена, остављена при живом мужу. Као да он и није мој муж, него воштани кип, манекен. Волела га или не, њему је свеједно. А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим, ја не могу.
Ја разумем да је заочно веома сложно радити. Ја не молим за много. Само када би ми мало објаснили понешто, можда бих ја схватила. Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.
Мој муж никада неће поћи никаквим психолозима. Њему је добро. Он говори, теби је потребно – ти и иди. И ја сам просто у очајању. Ходити очно к психологу не православном ја не могу, они ме просто не схватају, говоре разводи се. Већ сам ишла. И не знам где још да се обраћам, ко би могао са мном поговорити, схватити ме и бар нешто да ми посаветује. Ја не тражим чаробну палицу, ја сам то почела да схватам, ја не чекам да ми неко каже како да живим, и да реши уместо мене моје проблеме. Ја бих хтела само да се посаветујем, да поразговарам са човеком који се разуме у православну психологију.
Аутор: Клава 26.5.2015, 1:13
Опростите што сам наметљива. Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим. Схватите ме молим вас, када сам говорила да се не могу развести, тада су ми увек говорили, значи да је мени удобно не разводити се с њим, да ми је угодно тако живети, и почињу да ми то доказују. Једном сам рекла да ми не одговара, него просто се не могу разводити, зато што сам ја православна и то се не сме. Психолог је почео да се докопава због чега се не сме. И потом је рекао да је наш Бог жесток, и друге непријатне ствари. Како да разговарам с психологом очно, како се не би хватали за то питање и како се не би прелазило на разговор о вери и Богу? Ја сам у очајању, мени је потребан психолог, како то да урадим?
Аутор: Елена Громова 27.5.2015, 15:00
Здраво Клава.
Хајде да разаберемо.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
Потом су ми посаветовали психоерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се побојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да требам себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.
Клава, Вама су посаветовали веома доброг специјалисту! И није важно да ли је он православни хришћанин: важно је да је он – верујући човек и добро образован психолог. Он вам је дао правилан вектор за личносни развој, верну оцену Ваше ситуације и Вашег стања.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа.
Клава, стиче се такав осећај, да Ви, у првом реду, тражите своје у браку («Ја наравно све разумем но мени је такође што-то потребно»…). Како онда св. ап. Павле у 1 Посл. Коринћанима право пише, да љубав не тражи своје… ( глава 13, ст. 4-7).
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
Видите, у браку није грех хтети секс, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити.
Клава, интимни односи у браку су потпуно природни, но ту постоји таква нијанса – када је једном у браку потребно више него другоме и он то постојано требује, другог то почиње оптерећивати и у њега се губи свака жеља. Зато, ако престанете да постојано укоревате мужа за хладноћу и престанете постојано требовати сексуалне односа, онда се Вашем мужу жеља може поново вратити. Тј., ако се Ваше понашење почне мењати – почеће се мењати и Ваш муж.
Треба рећи: проблеми у сексуалним односима у већини случајева су повезани са проблемима емоционалних односа међу супрузима. Сагласно томе – то је и главна тема за решење Вашег проблема.
А ако муж не жели да иде с Вама к психологу, Вама предстоји самој покушати што-то изменити.
Мењајући се сами, ми самим тим можемо да утичемо на блиске људе.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим ја не могу.
Клава, већ сам Вам писала, да је хришћанска љубав призвана да не тражи своје. Пре свега, човек који воли спреман је да нешто чини за вољеног, не очекујући нешто заузврат и без сваких услова. Тј. карактеришући човека који воли својствено је употребљавати глагол «давати», пре него «узимати» или «примати».
И ту се појављује питање: да ли Ви заиста, то што осећате према мужу, можете да назовете «љубављу» или је то нешто друго?…
Реците, а како Ви пројављујете своју љубав према мужу? Каква је Ваша љубав на делу?
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.
Ја сам потпуно сагласна с њемачким колегом! Он Вам је све рекао исправно. Клава, Ви поново користите глагол «узети» у односу према Вашем мужу. Схватате ли, љубав се не може узимати! Њу је могуће давати или примати. Љубав се не може требовати.
Клава, ја мислим да бисте се Ви требали боље разабрати са собом у томе, шта је то «љубав».
Можда ће вам ови сајтови помоћи по том питању, мада личну терапију са психологом они не могу да замене.
http://www.realove.ru/
http://shkola.realove.ru/
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)
Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим.
Клава, све је веома просто: Ви треба на првом састанку с психологом да кажете, да се с уважењем и пажњом односе к Вашеј одлуци да сачувате породицу и да вас не покушавају подвести к теми развода. Образован психолог Вас никада неће покушавати у нечему преубеди, него ће се с пажњом и уважењем односити према вашем свесном избору.
С уважењем, Елена.
Аутор: клава 28.5.2015, 0:53
Здраво Елена. Огромно вам хвала што сте ми одговорили. Да, ви сте у праву, наравно да ја тражим своје у браку. Јер ја сам и пошла за мужа, зато што ми је било што-то потребно за себе у браку. Уопште, ја сам хтела породицу и брак зато што ми је нешто било потребно у браку. А што, зар да ништа не желим? Ја сам наравно читала, да љубав не тражи своје. И покушавала сам тако да живим. Ја дуго времена чак нисам ни помињала то да ја хоћу што-то за себе. Јер, не треба себи, не треба искати своје. Ја сем се приморавала да не мислим о томе шта ми је потребно, него о томе шта сам дужна. Но, почело ми је бивати веома лоше. Почела сам да се разбољевам.
И ето, тај њемачки психолог ме је натерао да размишљам о томе, шта ја хоћу и шта ми је потребно. И ја уопште не разумем, како да ништа не желим за себе? Шта ја онда радим да ако ја имам ту потребу у узајамној пажњи и блиским односима? Како да то не желим? Тај психолог из Германије ми је рекао да је код мене конфликт не с мужем него са самом собом. Да сам ја у суштини плотски човек, но хоћу да живим по правилима цркве, који су норма за духовног човека. И зато је код мене унутарличносни конфликт, зато што ја нисам духовна, код мене су жеље и стремљења плотског човека, а хоћу да живим као духовна.
И ја сам зато и престала с њим да општим, зато што је он рекао да сам ја и себе, такође, дужна прихватити таквом каква јесам. Прихватити да сам је веома далеко од идеала и да је, тренутно, живот по црквеним правилима изнад мојих снага. И он је почео да пита због чега ја хоћу да живим по црквеним правилима. Мене је то уплашило. Црквена правила сам ја дужна да испуњавам. Зар ја могу прихватити себе неправилну? Зар није грех тако мислити, да требам прихватити себе неправилну? Но ја не знам како да постанем правилна? Ја још нисам ништа ни спомињала да ја хоћу што-то за себе.
Но мени је тада постало веома лоше. И ја не разумем, како ја могу и дужна сам да будем правилна и да при том добро схватам које су моје потребе? Јер ако је схватам, шта је мени потребно, ја то хоћу за себе. А себи нешто хтети не сме се, јер љубав не тражи своје. Опростите ми, ја сам се веома запетљала. Ја схватам да сам дужна себе изменити, преломити некако, преправити. Но не знам како. Тај психолог ми је рекао да се са мном дешава то што и са дететом када покушава да једе храну за одрасле, он се њом дави и желудац не може да је свари и он се разбољева. Но шта да радим ако сам ја дужна да једем храну за одрасле, није важно дете, да или не.
Ја сам се зато и престала обраћати к том психологу, зато што ми је говорио да требам себи дозволити живети живот младенца, док ја постепено не одрастем, и да то може да буде и кроз 10 година, или кроз 20, или кроз 30. Но ја сам дужна да испуњавам црквена правила већ сада, нико неће да ме чека када ћу ја да поодрастем до тога. Ја сам се побојала његових савета, да они могу да буду греховни. Но сада схватам, да ја себе никако не могу сломити тако да више не желим нешто за себе. Ја само почињем да мрзим све, и сам живот. Ја веома жалим што сам се удала. Ја се осећам, буквално закована у ћелију. О интимном животу сам написала не зато што га ја требујем од мужа. Молим вас, разумите ме.
Дело није у томе, да је мени потребно више и ја то требујем. Но ја не могу тако, како њему одговара. Ја не желим нешто тамо посебно. Но када би бар хтео да ме пољуби. Наш интимни живот се своди на то, да се он просто пење на мене, ради своје дело и слази. Ни пољупца, ни ничега. Осећам се као нека ствар, где он врши нужду. И тако је било свагда. На почетку се код мене почела појављивати жеља, но он је већ урадио свој посао и готово. И за мене се то почело превраћати у мучење. Не да сам је требовала нешто специјално, него сам просто покушавала с њим да поразговарам, да му речем о себи. Но он је одмах говорио да су то моји проблеми, а њему све одговара како јесте. И ја сам почела да мислим, да ја то нешто греховно, жалим када се појављује таква жеља. И ја сам почела да се за то кајем.
Баћушка је рекао, да је са мужем све у реду, нормално. Рекао је да треба о томе да поразговарам са супругом. Поново сам покушавала да поразговарам. Но он свагда говори једно те исто, њему је добро, а ако је мени нешто потребно, то сам ја дужна да се под њега подстројавам. Но ја никако не успевам да се подстројим (прилагодим). И почела сам просто да ибегавам интимне односе, да се не мучим. Но муж је рекао да постоји заповест, да жена није господар над својим телом, него муж (1. Корићанима 7, 4). И просто продужује да узима (бере) своје. Разумете, њему је свеједно, што сам тамо ја. Ја сам почела да говорим да онда ни муж не господари над својим телом, него жена. А он је одговорио, господари, ко ти брани, а ја ћу да погледам ТВ. На самом делу ја не моги ни са чим да владам, ако он не жели, ако он гледа телевизор. А он може то да ради, није важно желим ли ја то или не.
И такви су наши интимни односи свих девет година брака што живимо заједно. И све остало је такође тако. Мени се чини да он све чини формално, да немаш на што да се пожалиш. Испада као да имам мужа, а на самом делу, ја као да сам сама. Дуго сам трпела, покушавала да себе преломим, да не желим ништа за себе, покушавала живети како би требало. Но нисам могла. Почела сам да се разбољевам. Тај психолог ми је рекао да је то моје несвесно градило такве заштитне конструкције у виду болести. Но сада ја не болујем. И правда је да ја жалим за тим временом када сам боловала. Било ми је веома лоше тада, нисам могла да дишем, нисам могла да спавам, но сада ми је просто ужасно неподношљиво тако живети.
Ви сте у праву, ја никада нисам хтела да волим свог мужа хришћанском љубављу. Ја сам хтела да га волим као мужа. Као вољеног мушкарца. То су различите ствари – хришћанска љубав, и љубав к мушкарцу, који вам се свиђа. Када мени не би била потребна таква љубав – обична земаљска, као жене к мушкарцу, онда ја не бих ни пошла за мужа, не бих се ни удавала. Хтела сам да се бринем о њему, но и да добијем од њега бригу и заштиту. Не тако да ја само дајем и ништа да не примам. Старала сам се да будем према њему пажљива. Хтела сам да га разумем. Тако је само на почетку било. Како се уопште међу људима строје (граде) односи?
Хтела сам да се дружим са њим, ако се могу тако изразити. Да чиним што-то пријатно за њега. Разговарати с њим, како људи разговарају. Састајали смо се, хтела сам да га боље упознам. Но њему је то досадило. Њему ништа то није интересантно – разговори, дружба. Он је конкретан човек. Њему су потребне конкретне ствари. Он је свагда знао шта му је потребно. Ако је то девојка, онда секс. Сви ти разговри за њега нису били интересантни, он је сматрао да само време троше. Но ја тада то нисам знала, ја уопште нисам знала какви бивају мушкарци.
Мој отац је много пио и оставио је мене с матером и братом, када сам још била мелена. Мама је свагда говорила да је он такав због пића. За све је крив алкохол, да он није пио не би нас ни оставио. И јасам свагда тако и мислила, да је главно, да не пије. Овај није пио никада. Једном ми је психолог рекао као, да сви имају право да бирају по себи, шта је коме потребно. Но како сам ја могла да изаберем, када нисам знала како уопште бива, какви бивају мушкарци? Ја сам веровала матери. Мислила сам да тако и јесте. Но показало се да није у праву. Он, наравно, има право да буде такав какав јесте. Но тада сам и ја имала право да не изаберем њега таквог. Но он је такав постао одмах после свадбе. Ја нисам знала да тако бива.
Опростите што пишем тако сумбурно (збркано) и много. На души је много свега. Хоћу да схватим, да се разаберем, но не успева ми. Покушавала сам да се под њега подстројим, покушавала да му угодим. Никада нисам наметала разговоре ако он није хтео. Но он неће никада. Њему никада ништа није интересантно. Ја сам ломила себе, све сам размишљала, шта не радим како треба. Но, само сам почела да се разбољевам. Психологу сам некако покушавала да кажем да сам верујућа, да се ја не могу разводити, и да не желим да моју веру куди. На то ми је она рекла, да с тим и треба радити, зашто ја слушам нека-тамо правила која су ми на штету.
Скору увек када сам почињала да причам с неправославним психолозима, сви су ми говорили, да је мој проблем у томе, што ја нисам слободна, верујем у средњевековни табу и мучим себе. Тек с тим њемачким психологом сам почела што-то да схватам. Престала сам да хистеришем, научила да говорим (изражавам) речима то што хоћу да кажем или да питам. Он ми је веома помогао. Но схватила сам да се код мене појавило много питања, на које може да да одговор само православни психолог или свештеник. Онај ко зна како је по закону. Ја сам спремна да радим на себи, било шта да чиним, но мени је веома нужно наћи одговоре, и ја то без православних не могу да учиним.
Аутор: Клава 28.5.2015, 2:22
Исплакала сам се добро, а сад могу да формулишем питање које силно желим да схватим. Ја имам брата. Он не воли да учи, ни к чему не стреми, живи с мамом и њему је све потаман. Раније је он постојано долазио к нама и хтео је да са мном разговара, зато што смо брат и сестра. Мене је то веома оптерећивало. Тај њемачки психолог ми је рекао да мој брат има право да буде такав какав је. Да ради то што хоће, и да не ради то што му се не свиђа итд. А и ја имам право да будем таква каква сам. И ја треба да прихватим себе такву каква сам и радити то што ми се свиђа. Мом брату се не свиђа да учи – има право. А ја имам право да не општим с човеком који ми није интересантан и немам с њим о чему да разговарам.
Он има право да ни к чему не стреми, а ја имам право да не стремим с њим да општим. Он има право да бира шта му је нужно, и ја имам право да бирам шта је мени нужно.
Мени се то казало као неправилан савет, грешан. Пошла сам да питам код баћушке. Баћушка је рекао, да он има право да бира шта му је интересантно и к чему да стреми, и ја такође имам право да бирам с ким да општим, а с ким не. Ја сам само дужна да се молим за рођаке и ако се брату што деси, не остављати га у беди, помоћи и побринути се по рођачки, а општити с њим не морам ако нећу.И то бих ја хтела да схватим, зашто то што може према брату, не може према мужу? Зашто с братом ја имам право бити то што јесам и бирати нужно ли је мени нешто или није, а с мужем намам право да бирам, него сам само дужна? У чему је разлика? Муж има право да са мном не разговара. Зашто ја немам право на исто то? Он има право да не жели са мном блиских односа, зашто ја то не смем? Зашто ја немам право с мужем бити просто своја и не општити с човеком с којим не желим, него сам обавезна да будем с њим у браку, да живим с њим, да ломим себе и спасавам породицу?
Јер и брат је такође моја породица, зашто ја с њим имам право да не будем заједно, а с мужем не? У чему је разлика, хоћу да схватим. Зашто у вези брата ја имам право да бирам, а с мужем немам? Отићи од брата и не живети с њим – није грех. А отићи од мужа и не живети с њим – грех је? Зар хришћанска љубав која не тражи своје није та једна те иста и с братом и с мужем? Ја много тога не разумем. Уопште имам ли ја право бити то што јесам и што-то бирати, или је то ипак грех?
Њемачки психолог ми је предлагао да се занимам програмом 12 корака, као за алкохоличаре, но тамо је потребно написати концепцију Бога, написати према каквом Богу ја могу имати поверење. Имам ли право да сама замишљам каквом Богу ја могу веровати. Бог кога љуби, тога и кара, свиђало се то мени или не, ја сам дужна да се подчињавам. Имам ли ја право да прихватам себе таквом каква сам? Јер нико неће мене да чека, када ћу ја што-то схватити, ја сам дужна да се подчињавам и готово, није важно чега ја хоћу. Бог ће да ме кажњава, он ће да шаље тешкоће док ја не постанем таква каква треба, зар није тако? Ја сам разумела тако, да је тај програм грех и учи греху, учи да прихваташ себе греховну. Но код вас на форуму прочитала сам да је тај програм добар. А како је онда то могуће сјединити, да ја треба себе да прихватам таквом каква сам, с црквеним правилима које сам дужна да испуњавам свиђало се то мени или не? Ја сам потпуно збуњена. И неправославни психолог ми не може помоћи да схватим управо та питања, а они су ми веома важни.
Аутор: Клава 28.5.2015, 4:09
Сада сам пажљиво прочитала, како ви саветујете да разговарам с психолозима. Но ако ја будем говорила неистину, зар ћу ја добити помоћ? Ја сам мислила да сам ја дужна да говорим с писхологом, онако како јесте, само тако ја могу да добијем помоћ.
Ви саветујете да кажем, да се они с уважењем односе према мом свесном избору да хоћу да сачувам породицу. Но то је неправда! То није мој свесни избор, то су црквена правила, која сам ја дужан да испуњавам, хтела ја то или не. Ако би ја заиста имала избор, ја би отишла. Но ја сам дужна да се подчињавам правилима цркве и приморана сам да спасавам породицу. Но то није мој слободни избор. И ја сам психолозима тако и говорила, да су таква правила, ја треба да слушам, хтела ја то или не. Вероватно је у томе ствар. Вероватно они зато и почињу да се каче, зашто их ја слушам и живим како не желим. Ето то сам управо сада схватила.
Аутор: Елена Громова 28.5.2015, 9:59
Добро јутро Клава!
Молим оца Евномија да се «укључи» у разговор, зато што се управо он и занима темом односа у дисфункционалним породицама, где постоји алкохолна зависност, а такође зна све о програму «12 корака».
С уважењем, Елена.
Аутор: свештеник Евномије 28.5.2015, 23:15
Здраво Клавдија.
Код мене се сложило мишљење, да је код вас доста искажена представа о Боду, о православљу. Видим склоност к неком јуридичком односу у религиозној сфери. Правила, забране, који се не смеју нарушавати, зато што Бог, као строги Судија, може да казни… Или можда нисам у праву?
Ако сам ипак у праву – ја такво схватање Бога углавном примећујем у оних који су у почетку уцрковљења, подпали у нездраву духовну средину, где се такво понашање сматрало нормом. Или – код оних, који су одрастли у дисфункционалној средини, и сада преносе на религиозну сферу сопствене дечије и пубертертске комплексе, кривице и остало.
Предлажем да прочитате признаке Одрасле деце Дисфункционалних Породица – https://poznajsebe.wordpress.com/2014/06/22/oda/
Можете да користите и публикацију https://poznajsebe.wordpress.com/2015/06/10/funkcionalnost-porodice/
Напишите шта се одазвало код вас из даног материјала.
Нећу се зачудити, ако се открије, да су Ваши проблеми с мужем – родом из родитељске породице. Као и код њега. Мада су то све претпоставке.
И тако, чекам Ваш одговор после упознавања с указаним материјалом.
Још ће за вас, мислим, бити корисна књига Г. Клауда «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума» на интернету ћете је наћи[1].
С уважењем, свештеник Евномије.
[1] https://store.cloudtownsend.com/books/12-christian-beliefs-that-can-drive-you-crazy-book.html (на енглеском), http://www.cloudtownsend.com/ – (сајт Клауда и Таунсенда).
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804
Несрећна у браку – други део