Стрес наравно јесте свуда око нас. Сви живимо у низу неизвестности : породични односи су све турбулентнији, животна егзистенција све упитнија, бринемо о клими, пренасељености, вирусу, геополитичкој ситуацији…
Наши стресови су све видљивији кроз наше здравствено стање. Људи чија је свакидашњица стрес постају све мање здрави.Дуготрајни конфликти су јаки стресори и не завешавају се само на нивоу породице. Они имају и своју економску цену, како за појединца тако и за државу. Број парница око имовинских питања у Србији из године у годину расте. Оно што се некада мирно, разложно, решавало унутар породице, сада је предмет дуготрајног стреса и једнако дугих парница које воде трошковима и, наравно, новим бригама.
Ово је само један од релативно нових феномена који је раније био знатно ређи.Присуство стреса видите у друштвеној клими (чувена „негативна енергија“) и чини се да то није случај само код нас. Свет је глобално постао стреснији.
Али свет никада није ни био безбедно место за живот. Ако размислите о животима својих родитеља и бабе и деде – чућете страшне приче које ми, срећом, нисмо морали на својој кожи да осетимо. Они су прошли голготу рата, тешке беде, неретко имају логорско искуство, тешке породичне губитке.
Па ипак, они се нису жалили на стрес. Неки од наших старијих су прерано отишли на онај свет али многи, укључујући напаћене Голооточане или децу одраслу у логорима, у готово немогућим условима – прославили су дуговечност и достигли свима видљиву мудрост.
Често сам их сретала, радећи као психолог. Обично су они били чланови породица оних са којима сам радила. Тим поводом нисам пропуштала прилику да питам своје клијенте: Ко се у Вашој породици најбоље носи са стресом?
КАРАКТЕРИСТИКЕ „ОДАБРАНИХ“
Одговоре тих људи сам систематично пратила, проналазила им заједничке карактеристике и та сазнања редовно користим у свом раду.
За читаоце Православног психолога навешћу неке од њих.
Њихово очекивање од живота пре је личило на очекивање борбе него на очекивање лагодности
Нико од оних који су се успешно борили са стресом није ми рекао да је имао детињство током кога је био припреман за живоот без стреса. Често су и њихови родитељи током живота имали велика искушења и они су могли видети да се то током живота уобичајено и дешава. Они су расли очекујући живот са изазовима и препрекама.
Многи од њих су читали животописе знаменитих људи и врло рано су спознали да се и најбољи међу људима редовно сусрећу са искушењима те да смисао живота јесте у преброђивању изазова.
Способност трпљења и наде
Толеранција ових људи била је упадљиво већа. Они су могли да „трпе и ћуте“ месецима а да при томе, не говорећи никоме ништа, лагано развијају свој план спасења захваљујући нади која их није напуштала. Они су успевали да наду одрже чак и ако су се њихови циљеви морали мењати. Учесник рата у Српској преживео је велике страхоте и видео велике неправде, надајући се да опет загрли свог малолетног јединца.Када му је син страдао у ратном Сарајеву, он се и даље борио настојећи да доживи да направи споменик на гробу свога сина. Након рата је изнова основао породицу и био велики помагач свом новом, слабовидом детету.
Мањак самозаваравања и заблуда
Премда су људи који имају већу способност превладавања стреса објективно психолошки јачи од оних који то не могу – они су далеко реалнији у односу на процену себе самих. Људи који теже превладавају стрес склонији су да себе опазе као јаке „само у другачијим околностима“ – док људи који добро превазилазр стрес ретко узимају „околности“ као фактор или га напросто само констатују као ометајући фактор, не задржавајући се на томе предуго. Уздржанији су и када предвиђају своје способности или будућност и генерално нису склони усхићењима као ни великим „потонућима“.
Ово представља само неке од стратегија оних који су добри у превладавању стреса. Они ретко имају проблем да се обрате за психолошко саветовање, како за себе тако и за члана породице. Будући да су реални и способни да сагледају све околности, рад са њима је инспиративан и резултује великим помацима.
Оно што може један човек могу наравно и многи други. Саветодавни рад оснаживања људи са проблемима превазилажења стреса не само да је прикладан, он је неопходан.
Заправо ми не можемо много утицати на догађаје. Оно на шта можемо у великој мери утицати јесте како ти догађаји утичу на нас. Стресови некога „ломе“ док неко други ојача у сусрету са њима. У временима која долазе чини се да је потребно да припремимо себе да се нађемо међу овима последњима, ојачанима.
Спомена Милачић клинички психолог