Први случај, од којег, је заправо, све и почело, тиче се једне старије жене, бивше раднице Окружног одбора доста високог степена.
Дошла је тмурна жена, веома затворена, с великим амбицијама и веома огорчена на живот. С много околишавања ми је саопштила да живи заједно са ћерком која има психијатријску дијагнозу: тежа форма шизофреније. Ћерка је на очи мајке пропадала, и то не сама, покушавала је и мајку да удара, па чак и да је убије. У кући је био прави пакао. Зачуђујуће је било и то што у претходним покољењима у тој породици није било болесних од шизофреније.
Тешко је било разговарати са њом, тешко је било гледати њене измучене очи из којих је просто вапијало питање: «Зашто мени то мучење?…». Наравно да сам схватала да психијатрија није моје дело, психолози раде с пограничним стањима, али у пределима норме. Све што се тиче ћерке – могу само да саосећам, али зато могу да подржим мајку, да је саслушам. Веома сам желела помоћи јој да измени свој однос према даној ситуацији.
Почела је веома опрезно, затим је осетившо поверење почела слободније да говори. У почетку је говор ишао искључио о успесима: како је имала дивне родитеље; како је била одличан ђак, одликашица, активисткиња; колико је људи од ње зависило док је радила у Комунистичкој Партији Советског Савеза. И после сваког пасуса – у очима одблесак бола: «Зашто?»Пажљиво је слушајући размишљајући заједно с њом замолила сам је да ми исприча о дедовима и прадедовима. Причајући о фамилији прадеде рекла ми је да је он рушио Храм Христа Спаса. Казавши то, она је неочекивано задрхтала и с удивљењем и ужасом погледала у мене. То је, нашла сам!!! У психологији се то зове инсајт – озарење. Заћутала је размишљајући о реченом, затим је неуверено упитала: « Није ли ово мучење пало мени у удео због тог рушење Храма?»
Терет, који нас је притискао за време наше беседе, као да је нестао – постало је свеже и тихо, као после великог неврамена. Као и она, и ја сам осетила да је нађена та веза, то уже које је свезало и осакатило живот те бедне жена. Одмах је схватила да се управо од тог момента – уништавало, брисало са лица земље, потомство «тог деде», и последња у том роду – тешко болна њена кћерка никада неће да се уда и никада неће имати деце. На њој се род прекида.
«Шта ми је сада чинити?» – пита ме.
«Ту вам ја већ ништа не могу рећи, Вама је најбоље да испричате све то свештенику, мислим да он може да Вам помогне».
Дошла је к мени кроз недељу дана. Испричала је да је свештеник освештао стан, исповедио и причестио њену ћерку; и сама она се спремала за причешће.
Сретнувши се са њом кроз неко време заметила сам да у њеном погледу нема оног пређашњег пробадајућег бола и сва она као да је постала некако мекша. На питање о здрављу ћерке рекла је да су се код ћерке почели ређе и тише пројављивати наступи агресије и злобе.
Наравно, и она и ја смо разумеле да потпуног оздрављења нема, али тој жени је постало далеко лакше да живи са болесном ћерком, а то је већ било много.
Други случај се десио нешто касније у истом том Центру за Социајлну Службу.Код мене на пријем је дошао веома леп старији брачни пар. Седи отац, модар од гнева, узнемирено је говорио да је спреман да убије свога сина зато што овај свакодневно подло понижава његову жену.
Сав даљи рад је углавном ишао с мајком. Причала је како је њен син био предиван дечко: суседи нису могли да га нахвале, био је одличан ученик, ишао је са родитељима на излете, у музеје и театре.
Једном речју – добар дечко из добре фамилије.
Затим се он оженио, и жена је такође добра. Али деце из неког разлога није било. Он је почео да пије, а главно је – све у кући ломи и напада на мајку. На све наше призиве к савести код њега се појавио неки стаклени поглед.
Говорећи о сину, одједном се сетила, да је вече пред његову свадбу путовала возом некуда у предграђе Москве циганки-гатарки, да би сазнала од ње хоће ли бити сретан са женом? Казавши то замислила се и приметила, да се у ствари од тог момента син и почео мењати.
Одмах је схватила да, мада је син одавно одрастао, али веза, између осталог и духовна, између матере и сина је веома јака. Не говори се узалуд: «Мајчина молитва – с дна мора вади!». Нажалост, бива и обратно.
Сам син није ишао код врачаре – ишла је мајка, и својом материњском вољом раскрила је његову духовну заштиту пред том тамном духовношћу с којом је у вези свака врачара. Не знајући у то време ништа о путовању мајке к циганки, син је почео да пројављује посебну злобу управо према мајци, фактички, узрочнику његовог стања.
Појавило се опет питање: «Што да се ради?»
Наравно, потребно је било најпре ићи к свештенику на исповест. Пре него је отишла код свештеника, мајка је освештала стан итд. – пред сваким њеним следећим кораком имала је кошмарне снове, гдје су јој претили и после којих ју је обузимао страх, али налазила је снаге да га савлада.
Сво врема док се она обраћала за помоћ свештенику и мени психологу, осећала се духовна борба. Такође су се видљиво мењали њени односи са сином.
Та два случаја све до сада су ми храна за размишљање, а у професионалном плану су ми открили такву реалност с којом се може радити не само на основу савремене психологије него и светоотачке литературе.
http://dusha-orthodox.ru/biblioteka/ermakova-l.f.-kak-ya-stala-pravoslavnyim-psihologom.html