(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)
Исповест и психотерапија – 1 део
Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део
Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести.
Тако се у исповести психологизам пројављује у томе, што ми започињемо да посвећујемо велику пажњу нашим душевним стањима, разматрамо конфликте, односе са другим људим, покушавамо да «објаснимо» грех, нпр. тиме што смо се нашли у ситуацији, где треба бирати мање од два зла и др. Сав тај «душевни» разговор мотивисан је само једним – да се избегне сусрет са самим објективним грехом и са објективном одговорношћу за грех, а да се остане са психолошком сенком греха – осећањем кривице. Ту постоји и мотивација избегавања казне: ако сам већ признао своју кривицу, зашто онда да ме још и казне – «повијену главу мач не сече».
Дакле, опасност психологизма се састоји у лажној замени греха осећањем кривице. Ова тенденција у покајању поставља човека у стеге између две подједнако непродуктивне крајности, које се у једном психолошком тесту називају „екстрапунитивност“ и „интрапунитивност“[1]. Опасност се састоји у томе, што човек сву своју енергију усмерава или на тражење кривице код других, или на покушај да окриви самог себе. Осуђивање себе уопште није боље од осуђивања других, јер је оно склоно да осећање кривице претвори у страст. Ако би било потребно да се осећање кривице представи графички, онда би то била спирала, која као да се обавија око грех. У томе и јесте лукавство: грех у својој грубој истини постаје невидљив и скривен унутар прстенова осећања кривице. Подчињавајући се тој страсти човек постаје ропски понизан, пасиван, он не гледа у очи и споља то може изгледати као смирење. Али, он се све више удаљује од могућности да се исправи и закорачи у сусрет другом човеку и Богу. И опет се враћамо на општу идеју схватања смисла исповести и покајања као сусрета. Култивисање страсти кривице образује смртоносну опасност покајања без сусрета. То је Јудина опасност. Он се раскајао, али није пошао у сусрет, није завршио акт исповедања лицем у лице, због чега се можда, у осећању кривице осећа некакав вирус самокажњавања и, на крају крајева, самоубиства.
Дакле, тенденција психологизма може привести к исповести без покајања или покајању без исповести, без сусрета лицем у лице. Исповест без покајања претвара свету тајну у душевно пријатну беседу о себи, а покајање без исповести – прети затварањем у осећање кривице, када се страшни, али исцељујући сусрет замењује душевним самоједством.
Вама се може учинити чудно да психолог прича о опасности психологизма. Али ствар је у томе, да психологизам представља опасност и унутар саме психологије и психотерапије. Ево примера.
У мојој психотерапеутској ординацији седи млада жена од 26 година. Започела је своју причу врло одлучном изјавом:
- Мислила сам да сам се разболела од шизофреније, али сам потом прочитала један приручник и схватила, да се ради о обичној неурози.
- Ја јој кажем: сачекајте мало, а шта вас заправо узнемирава?
- Код мене се појавило неко неповерење према својим осећањима и изгубила сам осећај за живот, – одговара она.
- Да ли сам добро разумео да сте раније имали осећај за живота?
- Да, када сам се учила на институ.
- И како сте ви то осећали?
- Па, радовала сам се учењу, имала сам занимљив посао и још сам била искрено заљубљена.
- А сада, реците ми, занимате ли се нечим привлачним, имате ли занимљив посао, јесте ли заљубљени?
- Не, ништа од тога.
- Значи, ваша осећања вас не лажу, и говоре вам мада непријатну, али ипак истину о вашем животу, и ви би им се могли захвалити на искрености. Знате, мени на ум пада таква ситуација, како лекару долази пацијент и жали му се на то, да је изгубио осећање укуса, не осећа укус хране, а доктор га пита: „А коју храну ви једете?“. „Ах, знате докторе, ја већ три недеље ништа не једем“. Реците, Соња, да ли бисте ви пристали, ако би вама помоћу некаквих вештих манипулација обновили осећај за живот, и ви би се радовали и веселили, а живот би остао исто тако празан, као и сада?
- Не, – каже она, – то би била права шизофренија.
- Ваш одговор изазива поштовање код мене. Може ли се овако рећи, да ви стојите не пред проблемом „неправилних“ осећања, већ пред проблемом „неправилног“ живота, пред проблемом објективне празнине, неиспуњености смислом вашег живота?
Шта нам даје овај пример за разумевање исповести. Сличност између неуротичног афекта и оног што у аскетици називају страшћу, састоји се у губитку слободе личности, у поробљености личности. Ми тако и говоримо у пасиву: „Захватила ме је страст“, „Обузео ме је гнев“. Не да ја нешто осећам, нешто радим, него гнев и страст нешто чине са мном, а ја сам само пасивна жртва. Соња, о којој је била реч, на почетку разговора је сматрала себе као жртву неурозе, да би на крају постала субјект трагедије. У трагедији нема никаквог задовољства, али у њој постоји неко посебно људско достојанство. И боље је, на крају крајева, проживети трагичну историју живота него ли сасвим успешну историју болести.
Како помоћи самоме себи да ослободимо своју активну личност од психолошких расположења, стања, емоција? Ја за то немам рецепт. Али, ево примера у коме је мала сугестија. Моје кумче ми каже преко телефона: „Бог се вероватно наљутио на мене. Јуче сам (а то је био Велики Петак) ишао у куглану, и сво време сам губио. Затим сам изгубио крстић, и почео да побеђујем“. Могао сам се једноставно згранути и рећи: „Ужасно си поступио!“ Али, успео сам да се досетим, да ја сада не разговарам са страсним коцкаром већ о страсном коцкару. Заправо говорим с оним ко покушава да осмисли, шта се с њим догодило. То није покајање и није исповест, то је сада само мутно осећање кривице, неправде. И од њега су водила два пута – ка бегству у самооправдање или ка исправној оцени догађаја.
С почетка ми је било потребно да му помогнем не толико да увиди грех колико да осети самог себе, онога, ко ће се борити са грехом. Рекао сам му: «Антоне, ја се апсолутно слажем с тобом…слажем се са твојом оценом овог поступка. У твојим односима са Богом овај поступак је, мислим, на самом делу за њега био, чак не просто увредљив већ си га можда заиста ожалостио и нанео му истински бол. Дакле, ја ја се слажем са тобом…» Ја нисам хтео да разблажавам ситуацију и да говорим о Божијем милосрђу. Он је требао да дозри до покајања. Мој задатак се састојао у томе, да му помогнем да разликује себе од свог греха. Нисам могао да се сагласим и солидаришем са грехом, али сам могао у потпуности да се сложим са оним, ко оцењује поступак као грех. Човек, осећајући овакву потврду себе, схватајући, да други не поистовећују његову личност са грехом, добија простор за унутарњу борбу.
И последње, што желим да кажем у циљу супротстављања тенденцији «психологизирања» јесте то, да нам она сугерише да је грех нешто искључиво унутрашње, то јест само душевно-духовно стање, а не нешто материјално, битијно, објективно. А ако је тако, онда нам је главно да се исповедимо, раскајемо, добијемо опроштај и дело покајања се на томе завршава. Разуздани малишан се игра лоптом, без обзира на упозорења одраслих, и на крају крајева, разбија прозор. Следи незадовољство родитеља – сузе – «нећу више никада» – опроштај. Али, после свега тога добри отац ће узети алат и позвати сина да заједно наместе ново стакло.
«Бог мисли стварима», Божија мисао је битијна, онтологична. веруејмо да је и Божије праштање – онтологично. Опраштајући грех, Он истовремено започиње рад на исцељењу, поновном изграђивању, исправљању нарушеног нашим грехом света. Ми нисмо у могућности да сами залепимо разбијено стакло, нити да поставимо ново, али тежити ка томе, да придржимо ексер, док отац поставља нови прозор, – то је наша обавеза. Тачније речено – то је радосна шанса заједничког стварања са Богом.
Разуме се, све су то потпуно очигледне ствари и питање није у томе, како схватити то да се покајање не завршава душевним олакшањем, па чак ни сусретом већ се поставља питање, како то испунити на делу. Ми одвише добро знамо како зрна нашег покајања, немарно бачена поред пута, не успевају чак ни да проклијају, јер их покљуцају птице.
Са становишта психологије проблем реализације резултата покајања није само проблем наше безвољности и наше заборавности, то је проблем става, тј. унутрашње позиције, спремности човека да делује на одређени начин, што представља један од најважнијих појмова у психологији. Један од психолошких закона гласи: ако је човек упао у напету социјално-психолошку ситуацију, он најчешће поступа по логици сила те ситуације, а не по логици своје слободне воље. Да човек остане веран самоме себи могуће је ако избегне упадање у такву ситуацију, или да у ситуацију уђе са чврстим унутрашњим ставом, са унапред развијеном у себи спремношћу да се поступа на одређени начин. Унутарюи став може бити не само мисао већ сила, која ће да нам послужи као проводник слободне воље да станемо у ковитлац сила овог света.
Ми прекоревамо себе, што нам сваки пут недостаје воље и храбрости да се после исповести одржимо у подвигу живљења чистим животом. Али, можда би требали узети за пример мање романтичну улогу баштована, који је у својим покајним трудовима добио неколико зрна које је даље потребно сачувати, сакрити, поливати да би постепено расли. Унутрашњи став нам и даје такву могућност.
Унутрашњи став (позиција) је психолошки орган, који у себи обједињује унутрашње и спољашње, сазнање и понашање. Изграђивање у себи духовног става се остварује кроз обједињавање молитве и делања. Како се то технички може остварити с посматрајући неке психолошке законитости?
На пример, један од резултата покајне самоанализе могу бити мала проста обећања Богу и себи да ћемо замолити опроштај од увређеног, посетити заборављеног, захвалити се ономе, према коме смо се показали незахвални. Како сачувати од сујете и заборавности те малене завете? За то иммо предиван духовни инструмент – молитвено правило. Зашто ми не би, на пример, поред кратких вечерњих молитава св. Јована Златоуста о избављању од вечних мука, укључили и нешто једноставније: Господе, дај ми снаге да посетим Ирину Александровну; Господе, дај ми одлучности да замолим опроштај од Михајла.
Да би се изградио унутарњи духовни став можемо не само жељени поступак укључити у молитву већ и молитву можемо укључити у наше поступле.
Моја пацијенткиња Светлана се поприлично угојила. Прекоревала је себе због прождрљивости и много пута је давала завет себи и обећавала да више неће јести тако много колача. Али је сваки пут изнова затицала себе с колаћем у устима. Пошто је она била црквен човек, могао сам да је запитам: «Да ли се ви обично молите пре и после јела?»
– Да.
– Онда вам могу предложити следећи психотерапеутски задатак. На једну недељу оставите, молим вас, своју борбу и једите онолико колача, колико хоћете. Пошто много волите колаче, једите их полако, свесно, као дегустатор, осећајући се у укус сваког залогаја. Али, молите се не после јела него после сваког залогаја заблагодарите Богу за радост од управо прогутаног залогаја. Потрудите се да то чините тако неформално, да би ваша молитвена благодарност била повезана са стварно и свесно доживљеном радошћу од слатког.
Светлана је пристала. Као што можете претпоставити, количина поједених колача за ту недељу била је знатно мања од уобичајене.
За крај можемо да закључимо, да нам психотерпија даје неке сугестије у двема стварима – као прво, како помоћи другом човеку и самоме себи, да се од површног називања греха и осећања кривице који заклања грех, пробије у дубину, ка коренима и изворима греха, и још даље ка језгру наше личности, недирнуте грехом. И као друго, како затим гајити плод покајања у стварности свакодневног живота. И главно. Да би могло да дође до СУСРЕТА, потребно је напомињати себи, да је задатак покајања – не наћи грех, већ наћи у себи онога, ко је спреман за сусрет са Господом. И то није потребно само нама. Господ наставља да нам се обраћа са молбом: «Останите овде и стражите са Мном».
[1] „Екстрапунитивност“ (енгл. extrapunitive; од лат. exter — ван, спољашњи + punitio — казна, освета) — тенденција реаговања гневом на спољашње објекте у ситуацији фрустрације. У процесу општења екстрапунитивност се изражава у непријатељском, агресивном односи према људима. Супротна усмереност (гнев на себе) назива се «интропунитивност»; а тенденција ка уздржаном понашању у ситуацији фрустрације (без спољне или унутрашње агресије) назива се «импунитивност». – бид. Большой психологический словарь (Олег Матвеев – Гендриксон) – прим. прев.
На српски превео: Небојша Ћосовић
http://www.xpa-spb.ru/libr/Vasilyuk/ispoved-i-psihoterapiya.html