Први део интервјуа овде.
Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“Ви пишете: „Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити“ – Са овом вашом реченицом ја се не бих сложио. За себе могу рећи, да се понекад плашим да не изгубим веру или да не постане млака. Поред тога се често може чути о људима који су изгубили веру. Ја мислим да веру треба пажљиво чувати и неговати, између осталог и бирајући са ким ћу се консултовати. Осим тога, ако знамо да сваки човек делује подсвесно. Откуд гаранција да психолог неће подсвесно или чак свесно да мења наш поглед на свет и да нам намеће своја уверења? То је донекле и посао психолога – да мењају поглед на ствари (свет). Понекад је током рада и потребна ревизија односа са Богом.
Одговор: Рекао сам да дар који нам је дат и који смо прихватили не можемо изгубити негде успут, јер губљење подразумева и неодговоран став према нечему што имамо. Већ је питање хоћемо ли тај дар одбацити, а то подразумева одговорност за своју веру. Тако се враћам на Ваш коментар да веру треба неговати што је сасвим тачно. Вера је животно опредељење или пут, начин живота. Као и на сваком путу важно је бити одговоран за себе. Свакако да одговорност подразумева и кога ћемо изабрати за саветовање или психотерапију.
Што се тиче терапеута сваки је дужан да прође кроз психотерапију што значи да мора бити свестан и свог несвесног. То конкретно значи да терапеут неће несвесно утицати на свог клијента. Заправо, посао терапеута није да мења клијента нити да га наводи на оно што сам клијент не жели, већ да клијенту помогне да постигне оно што сам жели, успут обраћајући пажњу на то што клијента ремети да до циља дође. Терапеут не сме да намеће своја уверења ни у ком случају. С друге стране уверење да терапеут може да уради нешто клијенту, у смислу промене уверења и погледа на свет значило би да клијент нема никакву одговорност за себе већ допушта свом терапеуту да он управља њиме, па би чак значило да терапеут има и готово магијску моћ. Ни један терапеут није савршен, ни као човек ни као стручњак, с тога клијент увек и у сваком моменту може свом терапеуту или саветнику рећи шта му смета, или у колико му не одговара може наћи неког другог који му више одговара.А ревизија односа са Богом би за хришћане требало да буде нешто што је сасвим очекивани процес, невезано за психотерапију. Однос са Богом, као и међуљудски односи је динамичан. Динамика односа је сложена, има успона и падова, али би требало да води квалитетнијем односу. А квалитет односа са Богом би требало да утиче и на квалитет живота човека. Терапеутово уплитање у тај однос зависи од клијентове жеље.
Кажете „На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели.“ – Исто тако је познато да се копањем по детињству може преврнути наопачке сва представа о родитељима и свом „срећном“ детињству независно од тога жели ли то неко или не жели. Обично нико не жели.
Одговор: Истраживање прошлости и детињства не догађа се увек у психотерапији. Има смисла залазити у прошлост само ако је она директно повезана са садашњошћу. Уколико се проблематика појављује кроз цео живот, од детињства, онда ће се и детињство обухватити терапијом, у супротном оно неће бити тема. И рекао бих да се опет враћамо на то да терапеут не може да уради клијенту нешто што он сам не жели, не може га ни ,,вратити“ у прошлост. Клијент је тај који ће о својој прошлости дати информације, такође клијентов доживљај прошлости не може терапеут променити. Пошто је то клијентов доживљај, само он има ту моћ да прошлост као и садашњост сагледа из различитих перспектива, па да евентуално спорни доживљај промени. Терапија има за циљ да човек увиди, како има одговорност за себе, своје доживљаје, осећања, делања и ако жели неку промену он сам је мора направити. Људи који не желе да своју прошлост анализирају то неће ни урадити.
„Тачно је да се кроз психотерапију може открити разлог зашто је неко одабрао да буде хришћанин, зашто је прихватио Божији позив и дар вере. …. Али не мислим да ће тај увид нашкодити вери, тј. односу са Богом“ – А који то разлози могу да буду откривени, на пример…?
Одговор: Разлози су врло индивидуални. Од Бога људи имају различита очекивања. Углавном очекују оно што сами немају и нису добили, при том не говорим о спасењу. Нпр. човек који није имао оца у било ком смислу, тај недостатак може заменити Богом. Уколико није имао љубав, разумевање, није добијао потребне потврде вредности или припадности, такође то може надоместити односом са Богом, тј. припадношћу Цркви као заједници. У овим и другим многобројним разлозима заиста се може видети зашто је Христос Лекар, како то Он сваку нашу рану исцељује и сваки недостатак надомешћује. Одрастање и сазревање, као и сам живот, захтевни су и одређеној мери могу бити болни. У тим процесима настају ране и остају ожиљци, а лекар је баш болесноме и потребан, зарад нас таквих је Христос и дошао.Важно је напоменути зашто такви увиди неће нашкодити вери. Када дођемо до тога шта нас је привело Богу, онда то задовољење од Њега можемо и добити. Несвесна ,,рана“ се теже лечи, када је постанемо свесни Бог је може и залечити, а онда више не морамо бити у односу због своје потребе, већ остаје чиста жеља да једноставно у том односу уживамо.
„Кроз психотерапију ми радимо на несвесном како бисмо и тај део себе, који је запостављен, могли дати на слижбу Богу.“ – Ово сте лепо рекли, вреди да поновимо читаоцима. Само, шта то значи у пракси, вероватно, мало ко разуме.
Одговор: У неком од претходних разговора поменули смо да се свега 10% човековог живота одвија на свесном плану, осталих 90% је несвесно. Много је више наших несвесних недостатака, жеља и потреба. Можемо рећи да се баш у несвесном нама Бог и обраћа. Свесно би било када бисмо га нпр. видели, када са Њим разговарамо у молитви, када Њега нешто чинимо. А у несвесном смо добили позив да му се приближимо. Ретко ко ће знати одговор где је тачно Бога срео, како га је позвао. Може рећи да му се допало шта о вери неко близак говори, да је пошао путем за неким коме верује и сл. Али и тада неће знати одакле долази тај суптилни, нежни глас који га призива. То је у несвесном делу личности који је скривен јер је рањивији, баш зато се ту Бог и јавља. Имамо заповест да Бога волимо свим својим биће, телом, умом, срцем, да га волимо са 100% свог бића, свесни је део као што рекосмо само 10%.
Рекли сте да је – „позив од самога Христа да себе спознамо“ – Можете ли навести неки цитат из Светог писма који позива на самоспознају?
О
дговор: Када о самоспознаји говорим, не говорим то само као неко ко се бави терапијом, већ и као теолог, као хришћанин. Самоспознаја за хришћане сама по себи може да значи свашта и ништа. Али ако у тој самоспознаји тражимо и нешто више од себе, онда то добија један дубљи смисао. Свети Григорије Ниски када говори о Икони Божијој и човеку, креће од самог човека и у њему препознаје све оно што и Бог јесте и тако долази до Бога. За хришћане то је кључно. Да у себи проналазе не само себе, већ да у потрази неминовно долазе до Христа као онога који јесте циљ потраге. То је циљ потраге и хришћанина који креће на психотерапију. Он ће о себи сазнати оно што Црква баштини, чува и проповеда кроз векове, а о чему Стари и Нови Завет извештавају.Не бих се превише уплитао у тражење потврда у Св. Писму. Једино што бих овом приликом рекао, а у духу је Новог Завета, јесте да све и свакога по делима можемо познати, стога и сапоспознаја ако не даје плод какав нам је потребан можемо је одсећи и у огањ бацити.
Ваше речи: „Свакако, разумем разлог таквог изјашњавања (православни психолог) појединих мојих колега. На тај начин се православнима ставља до знања да је то место за њих ,,безбедно”. (…) Али то би онда значило да је нечија православност толико слаба да се он онда крије као што змија крије ноге.“ – Слажем се са вама. Само, у томе што људи траже безбедно место и што је „нечија православност толико слаба“ ја не видим ништа необично. Човека који, рецимо, има психолошких проблема, који је несигуран у себе самог, како и може бити сигуран у било шта друго. Или да кажем овако, ако је човек превише сигуран у своју православност, то у ствари може да буде нека психолошка заштита. Зар не? И ту је баш умесно да клијент, верник зна да је за њега место безбедно.
Одговор: Питање је врло комплексно. Снага и слабост су једнако присутни. А поуздати се у снагу или се поколебати због слабости једнако води у неизвесност. Мислим да је Св. Николај Велимировић то јако добро запазио и зато рекао ,,Не бој се, само веруј”. Али добро, свако нека ради онако како мисли да му је најкорисније. Не треба заборавити да и однос клијента и терапеута такође има своју динамику. Па у мери у којој терапеут може клијенту помоћи да реши свој проблем, у истој мери клијент обогаћује личност свог терапеута. То значи да клијет терапету који се не изјашњава као хришћанин или то и није може својим примером сведочити истине хришћанства. А на то смо, као што рекох претходни пут позвани.
Још сте писали да имате колега психолога хришћана. А где су они? Имам утисак да управо они „скривају своју веру, као змија ноге“. Је ли то нека професионалност.
Одговор: Не бих се сложио са Вама. Терапеути које познајем, а хришћани су, па и теолози, у свом раду не крију свој хришћански идентитет. Баш на против. Неки су врло активни, држе предавања и трибине, воде радионице и едукације које су намењене баш верујућима или онима који су за веру отворени.
Данас православље није нарочито популарно. Чујем од младих људи како им је непријатно рећи у друштву (као и психологу) да су верници или да посте. Боје се подсмеха. Док је медитирати и бавити се јогом у тренду, мода.
Одговор: Нисам сигуран ни да би ,,популаризовање православности” дало неки озбиљан резултат. Не заборавимо да је деведесетих ,,православност” била врло популарна и у сваком смислу злоупотребљена. Али за то су најодговорнији управо православни. Ми смо ти који треба да сведоче, па и да ,,популаризују” ако је то потребно на начин који је прикладан. Парафразираћу одељак Св. Писам који каже да смо ми со, и ако не осолимо свет он ће обљутавити. Док год будемо осећали комплекс ниже вредности дотле ћемо се бојати подсмеха. А док год имамо комплекс значи да нисмо уверени у истинитост или важност онога у шта верујемо, тј. онога у Кога верујемо, мада то доста говори и о нама у смислу да нисмо свесни ни своје сопствене вредности. Осећање безвредности или мање вредности је врло присутно, комплексно је и изискује доста рада.
Када сам у прошлом интервјуу рекао да су психологија и хришћанство конкуренција, имао сам у виду то да се и свештеници и психолози у многом баве обичним животним проблемима у којима обоје једнако могу помоћи. Читао сам како је свети Нектарије егински хтео да уведе предмет пољопривреду у богословске школе да би свештеници касније могли боље да помогну парохијанима. Вероватно је мислио да помогну саветом. Сећам се да сам читао како је светом Амвросију оптинском дошла жена са питањем, шта да ради да би јој крава давала више млека. Хоћу рећи да се свештеници не баве само духовним стварима. Шта ви мислите по том питању?
Одговор: Мислим да је то реалност живота. То су све сегменти људског постојања. Свештеници и требају ,,свакоме бити све како би их приволели Христу”.
Где је граница и како одредити да ли је проблем духовне или душевне природе? Да ли се може разделити и рећи: духовним стварима се баве свештеници, душевним психолози, а телесним медицина?
Одговор: Свети Оци нису усаглашени око поделе човека. Неки говоре о дихотомији (душа и тело) а други о трихотомији (дух, душа и тело). Али то никако нема везе са дуалистичким схватањем у ком је телесно лоше и пропадљиво, а душевно или духовно добро. Душа и тело се код ап. Павла не разликују у дуалистичком смислу. Тело и душа су за Павла чиниоци једног целог човека и не могу се одвојено схватати. Дакле и душа и тело су причасници вечног живота, па стога смо дужни и о једном и о другом водити рачуна. Дух је заправо дар којим се Христос усељује у срца људи. То је Дух Свети који је залог спасења. Када смо се подсетили ових важних елемената хришћанске антропологије можемо констатовати да се на известан начин може рећи да је свештеницима задатак да негују Духа Светог тј. да је њихов посао духовне природе, да је душа посао психолога, а тело припада медицини. Ипак, тиме долазимо у ситуацију у којој бисмо оштрим резовима наносили штету целокупној људској природи, тј. личности човека. Сваки од поменута три сегмента чини целог човека и зато је неминовно да ће свештеник, као и психолог или лекар морати у раду са човеком посредно или директно, да утичу на сваки од делова.
Имате ли неку идеју како би се у Србији могла интензивирати сарадња свештеника и психолога верника? Ко није спреман на контакт? Имајући у виду да у семинарији и Богословији постоји предмет Психологија.
Одговор: Неопходни су лични контакти. Само на тај начин се сарадња може интензивирати. Ако свештеник жели добро свом парохијанину, а види да му сам не може помоћи, логично је да ће га упутити код некога ко то може. С друге стране, психолози и психотерапеути би својим учествовањем у црквеном животу, најпре у односу са својим парохијским свештеницима или неким другим ког познају, могли да допринесу да свештеници увиде где је место где би могла да настане сарадња. Што се тиче учења о психологији у богословијама не могу дати неки коментар, будући да у то нисам упућен, али, овим питањем сте ми указали на једно добро место где се сарадња може побољшати и на томе Вам хвала.
Хвала Филипу на труду, да му Бог да снаге и мудрости да помаже људима.
Контакт:
mail: put.ka.autenticnosti@gmail.com
mob. 0638047103
Удружење
