Први део: Интервју са Филипом Стојковићем
Ви пишете: „Морам признати да за хришћане ипак постоји једна карактеристична предрасуда о психотерапији. Боје се да могу изгубити своју веру, да ће тиме нарушити свој однос са Богом и слично„ – Колико су они заиста у праву? Та опасност није искључена. Ту се заправо и појављуе потреба за православним психологом који ће отворено за себе рећи да је православан.
Питање опасности од евентуалне могућности губљења Бога је комплексно питање, ја ћу покушати да дам одговр на то, али више као православни теолог него као неко ко се бави психотерапијом. Ако веру схватамо као дар који нам је од Бога дат онда се не морамо плашити да ћемо то изгубити, право би питање било хоћемо ли тај дар одбацити? На психотерапији се не може догодити ништа од оног што човек који иде на психотерапију не жели. Психотерапија је процес у ком човек може сазнати о себи оно што се догађа у подсвести. Психотерапија је неутрална, она не може бити сметња у односу са Богом. Практично, психотерапија је оно што сам човек од ње жели.
Тачно је да се кроз психотерапију може открити разлог зашто је неко одабрао да буде хришћанин, зашто је прихватио Божији позив и дар вере. Али не мислим да ће тај увид нашкодити вери, тј. односу са Богом. Мислим да је то заправо врло корисно. Тиме човек открива и своје несвесне разлоге за прихватање Бога, а Бог се баш у тим финим, тананим, скривеним деловима нашег бића и открива и позива човека. Са таквим увидима дајемо могућност сопственој вери да обухвати обе психолошке димензије нашег бића, свесну и несвесну.Мислим да је овде важно да поменем, како реч психологија потиче од грчког израза ψυχή (psychi) што значи душа, зато су свесни и несвесни делови психе или наше личности, заправо свесни и несвесни делови наше душе. Кроз психотерапију ми радимо на несвесном како бисмо и тај део себе, који је запостављен, могли дати на слижбу Богу.
Ви пишете: „Циљ психотерапије је да човек упозна сваки сегмент своје личности, свесни и несвесни, како би дошло до општег преображаја на свим нивоима.“ – Мислим да баш „сваки сегмент“ никада нећемо упознати. И никада нечемо бити потпуно свесни шта нас покреће на неки поступак. То даје једну дозу сумњичавости у себе, што се слаже са хришћанством где се саветује – не веровати потпуно себи. Иза многих наших „добрих“ дела се често крије жеља за самоутврђивањем или да отвореније кажемо пројава егоизма. Да ли психоанализа може помоћи у разоткривању тих, за нас сакривених, побуда?
Наравно да нећемо упознати сваки сегмент свога бића, јер би то значило да у нечему на одређени начин можемо бити савршени, а то заиста не можемо. Али ми имамо озбиљан позив, и то је позив од самога Христа да себе спознамо, да себе мењамо, усавршавамо. Не веровати себи у потпуности је реалност живота. То нас можда и штити од већих грехова. Довести у сумњу оно што мислимо и сматрамо једино исправним јесте сасвим хришћански. На тај начин себи не допуштамо да се наша срца окамене.Што се егоизма тиче то бих назвао дечијом бољком. Јер дете у свом процесу одрастања и сазревања пролази кроз ту фазу. Детету су само његове жеље и потребе важне, не размишља о томе да ли родитељи то могу или желе. Али то је нормално, у најранијем детињству. Већ од треће догине дете полако почиње га учи да и други имају своје жеље и потребе. Заправо почиње да учи једну велику Тајну, моја граница је Други. Када човек одрасте, ако није ,,прележао” ову ,,бољку” увек ће имати потребу да задовољи своју глад, а та ће потреба бити потпуно несвесна. И зато ће можда и ,,добра дела” чинити из те потребе за признањем. То јесте у суштини егоизам и ароганција. Јер тим ,,добрим делима” он себе чини добрим и великим. Понављам, то је несвесно, што значи да је у домену незнања. Али не заборавимо, ми хришћани смо позвани да знамо. Познавање сопствених несвесних процеса нам је у неком смислу дужност.
– Још су јако битне за нашу тему „психолошке заштите“ и „противљење“, веома познати појмови у психотерапији. Колико је то присутно у црквеном животу верника и колико оне сметају њиховом личном узрастању и уопште искрености, без које је љубав према Богу и ближњима под великим знаком питања?
Што се тиче психолошких заштита или отпора који се јављају у човеку то је заиста једна важна тема. Ми људи смо склони да реалност уклапамо у сопствена уверења и виђења света. Зато често реалност не видимо онакву каква она заиста јесте већ само видимо оно што потврђује наше постојеће ставове о свету и другима. Нпр. ако је мушкарац на основу неког свог искуства закључио да су све жене лоше, да им се не може веровати и слично он ће само такве жене и налазити. То уверење ће бити део његовог несвесног, а несвесно управља нашим свесним. А иако ће можда на свесном новоу бити уверен у то да има дивних жена, да је једна од жена у себи носила самога Бога, оно уверење из подсвести ће ипак имати већу моћ. Просто, наша психа тако функционише, 90% је несвесног, свега 10% свесног. Како ће онда мушкарац са таквим уверењем моћи да нађе себи жену, како ће моћи да има искрене односе са сестрама у Христу ако је један део њега, и то највећи део, уверен да им се заправо не може веровати.Отпори су несвесни и коче човека да остваре своја основна назначења. Отпори могу бити у вези са било којим сегментом живота, послом, блискошћу, пријатељством, осећањима итд. Како би се отпори превазишли неопходно је пронаћи узрок отпора, тј. уверење које га одржава.
Ви пишете: „Психотерапеут хришћанин је помоћ свештенику на путу преображаја верника.“ – Слажем се са вама! А зашто свештеници некако не препознавају ту помоћ?
Мислим да је незнање највећи проблем. Ми немамо довољан број свештеника који су заиста едуковани да раде са људима. Углавном се ослањају на таленте и дарове које су рођењем добили. Такви дарови су заиста и неопходни, много је лакше радити са људима када имаш дар. Али дар сам по себи не значи много ако се на њему не ради, ако се не умножава. Сетимо се приче из Јеванђеља која баш о талентима говори. Не тако давно, у епархијама су постојали свештеници, који су имали послушање духовништва, тј. старања о верницима. Њих је у епархијама било мало, свега неколицина. Они су били посебно образовани за рад са људима. Епископи су препознавали дарове у свештеницима и подстицали их да те дарове умножавају како би били на корист Цркви. Имали су разна сазнања, укључујући и знања о психи човека. Не желим да критикујем, јер критичара има исувише. Радије бих подстицао. Зато ћу рећи да је нашим свештеницима важно пружити знање о раду са људима, добра воља и таленат нису довољни. То је изузетно одговоран посао.
Који од ових термина вам се више свиђа? “Психотерапеут хришћанин“ или православни психотерапеут (психолог).
Више ми се допада израз психотерапеут хришћанин. Овај други израз, мени лично звучи неприкладно. Мој идентитет је хришћански јер ја јесам хришћанин, али користити православност као префикс у овом случају чини ми се неумесним. Свакако, разумем разлог таквог изјашњавања појединих мојих колега. На тај начин се православнима ставља до знања да је то место за њих ,,безбедно”. То има за циљ да заобиђе постојећи отпор. Чини ми се да се на тај начин, у извесном смислу, отпор чак и поткрепљује. Јер иза тог отпора стоји уверење да све што није православно може угрозити православност. Али то би онда значило да је нечија православност толико слаба да се он онда крије као што змија крије ноге. С тим у вези, рекао бих да нама хришћанима недостаје више храбрости за суочавање са реалним светом. Не смемо се затварати у свој свети, јер је нама позив да сведочимо своју веру у Христа а не да је скривамо. Рећи ћу вам како се ја сада осећам. Осећам се као да треба да ,,купим” некога за психотерапију, да га уверим да је то добра ствар и да се тога не треба плашити. То није мој циљ. Морамо стећи храброст да се отворимо. На крају крајева, у два миленијума хришћанства, хришћани нису толико измишљали новина и давали свету, већ су то што у свету постоји употребом преображавали и давали му хришћански смисао. Тако је и са психотерапијом. Она у свом ундаменту и у свом циљу има хришћански садржај, а колико ће она уистину бити хришћанска православна зависи од тога колико ће је хришћани православци употребљавати.
Ви пишете: „Капацитет за љубав, блискост и заједницу су основна проблематика којом се психотерапија бави. “ – Породица је основна ћелија друштва, и Цркве. Колико се Црква (свештеници) озбиљно баве породицом. Конкретније могу да наведем као пример – проблем алкохолизма у породици?
Да. Сетимо се св. Јована Златоустог који породицу назива малом Црквом. Следствено томе Црква би била Велика Породица. Познајем велики број свештеника. Пријатељи су ми, волим их и ценим. Мислим да улажу велики труд да у својој заједници проповедају и сведоче важност породице. Старији свештеници имају велико искуство односа у сопственој породици па им је сигурно много лакше да својим парохијанима помогну у том смислу. Али, искуство је прилично субјективан догађај који баш због тога није примењиво у сваком појединачном случају. Мислим да је свештеницима потребна стручна помоћ и у том смислу.Пример који сте навели, алкохолизма у породици, јесте озбиљан проблем. Нисам сигуран колико шира популација свештеника има знање да делује у таквим случајевима. Те породице функционишу у једном ,,зачараном” кругу. То је практично психолошка игра. Она има своју врло сложену динамику коју је неопходно разумети, а за разумевање потребно је знање. У породици где је муж алкохоличар, жена врши тројаку улогу, она је спасила, прогонитељ и жртва. Она верује да ће свог мужа љубављу из алкохолизма спасити, али када увиди да то не може она постаје прогонилац и сада већ покушава да нађе начин на који ће свог муђа ,,натерати” да престане да пије. Убрзо ће схватити да то неће моћи и осетиће се као жртва, јер је дала апсолутно све што је имала и ништа није добила. Велика је одговорност свештеника у тој ситуацији. Ако каже жени – „Разведи се, од овог твог нема вајде“, он носи одговорност за учествовање у разводу брака, ако каже – „Трпи, рекла си да ћеш са њим бити у добру и у злу“, сноси одговорност за могући трагичан исход таквог односа у ком страдају и деца.Генерална криза брака која је евидента не догађа се негде у свету мимо Цркве, већ је она одавно узела маха у самом телу Цркве и заиста прави проблем. Наишао сам на податак да се сваки пети брак склопљен у Цркви разведе. Неопходно је да Црква узме учешћа у решавању овог проблема, а за то су јој потребни људи који се тиме професионално баве.
Ви пишете: “ Зато су психотерапија и саветовање на истом путу као и теологија.“ … „Процес је најсличнији исповести.“ – Колико је психотерапија конкуренција хришћанству? По мени се тај однос слободно може назавати конкуренција.
Хмм.. Ово питање се чини прилично комплексним и нисам сигуран колико ћу квалитетан одговор дати. Оно што могу да кажем јесте, да мени, као ни мени врло блиским људима који су кроз прихотерапију прошли а хришћани су, ни у једном моменту психотерапија није била конкурент. Зашто? Зато што је психотерапија занат, вештина, начин да се сопствени идентите сагледа из више углова, али она не може постати идентитет човека. С друге стране, бити члан Цркве значи припадност тој заједници. А припадност је знак идентитета.
Ви пишете: „На психотерапију долазе људи који схватају да су одговорни за себе и свој живот, па зато и желе да раде на себи не би ли били квалитетнији како за себе, тако и за људе које воле.“ – „Духовни раст“ „самоусавршавање“, „рад на себи“ – то је постало као мода. Људи могу ићи на терапију и тако имају оправдање „ја радим на себи“. Иду у цркву, исповедају се, а тамо у животу реалну ситуацију не желе да реше. Проблем и односу са ближњима остаје као и пре, са разликом што они сада имају оправдање „раде не себи“ и сва кривица се пребацује на друге. Други, супротан случај је када у породици или некој другој заједници постоји проблем, а човек хоће да га реши искључиво сам, својом памећу и наравно не успева, постојано понавља једне те исте грешке, дуги низ година…
Што се тиче злоупотреба психотерапије у смислу самозаваравања које сте поменули, то јесте реалност. Тако је у Цркви, тако је у сваком сегменту живота. Није могуће то контролисати. Свако је одговоран за себе, своје таленте, па и своје спасење. Рецимо када неко долази на психотерапију и након дужег времена не уради ништа на томе због чега је дошао терапеут ће му врло директно то ставити до знања и питаће га да ли је то сам приметио. То је заправо несвесни отпор. У том случају све се оставља по страни и ради се на отпору. Зашто неко никако не може да оствари то што жели? У чему је проблем? Може се догодити да подсвесно ипак не жели да прихвати одговорност па је пребацује на друге, или то заиста није његова одговорност и просто не зависи од њега. Ако неко долази на исповест са истим списком грехова, свештеник би требало да постави отворено питање, зашто ти брате/сестро то понављаш? Поента је у Христовим речим ,,Иди и не греши више”. Неопходан је дубок преображај, узрок греха (грешке, пада или неуспеха) јесте оно на шта се требамо концентрисати. Некада то заиста искусан, талентован, добро обучен и посвећен свештеник може са својим парохијанином да постигне. У случајевима када је то дубље у несвесном, мислим да је потребна помоћ свештеницима.
Ви пишете: „Цитирао бих Св. старца Порфирија Кавсокаливита који каже ,,Једно је меланхолија, а друго покајање“. – Можете ли мало конкретније да појасните разлику.
Човек је икона Божија, то је дар, неотуђив је. Та датост не може се одбацити, може се игнорисати, занемарити, грехом ,,ћушнути под тепих“ али човек и даље остаје икона Божија. Шта то значи? Увек и у сваком прилици, био свет или грешник, човек у себи носи одраз Божији и вредно је биће самим својим постојањем. Ту базичну вредност не можемо условити грехом. Па ако сам згрешиуо онда сам лош, никакав, зао, Божије љубави недостојан и ништаван. То је хула. Не заборавимо да је Христос баш ради таквих дошао, ,,лекар је потребан болесноме“. Љубав Божија је дар, не сматра нас Бог прљавима, ништавнима, јер да нас таквима види не би се око нас ни трудио. Немамо права себе сматрати ништавнима јер ми смо икона Божија. Икона Божија није ништавна. Такав сам какав сам и лека ми нема. Па чак и да се поправим, чак и да мање грешим, ја сам само мало мање ништаван. Видети себе таквим је меланхолија.Покајање је нешто сасвим друго. Оно жани бити свестан своје грешке. Имати жељу поправити се, али бити стрпљив према себи, неговати себе, бити нежан према себи. Поправљати се постепено, то нам је задатак. Ако погледамо историју човечанства, видећемо да Бог хиљадама година стрпљиво васпитава људе. Не савија ништа преко колена, не понижава човека, не одбацује га због греха. Усмерава и поучава, са стрпљењем и негом. То је одраз Божије родитељске љубави. То је начин на који и ми себе требамо волети, јер ако супротно чинимо онда мислимо да ми боље знамо себе волети од самога Бога. Покајати се значи застати, увидети грешку, прихватити одговорност, суочити се са својом несавршеношћу и разумери узрок тог греха. Почињени грех није доказ наше ништавности, већ је прилика да увидимо шта је то што нас омета да своју заједницу с Богом унапредимо. То је заправо извор радости за хришћанина, јер је сваки грех који увиди нова могућност да Богу буде ближи.
Ви пишете: „психотерапија и јесте настала из исповести“ – ??? Можете ли појаснити вашу мисао?
Исповест је много старија од психотерапије. Психотерапија се развија последњих 200 година, док исповест постоји у различитим формама већ вековима. Исповест има за циљ увид у грешку, свест о несавршености, а онда и начин за исправљање грешке. У томе учествују два хришћанина, један од њих је свештеник. Свештеников је задатак да разуме свог брата/сестру, и да помогне у духовном узрастању. Психологија је дошла до неких нових сазнања о функционисању човекове психе. Како су у времену 19. века наука и вера биле у сукобу, додао бих само због антирелигиозне политике тадашњег времена, тако сазнања из домена психологије остала су изван црквених токова. Психолози су морали сами да се боре и примењују своја сазнања. Како је хришћанско предање дубоко укорењено у културу Европе у којој се прихологија и развијала исповест није била страна психолозима. Тако се развијала психотерапија, сама. Последњих деценија, наука ослобођена антирелигиозне политике почела се приближавати свом изворишту- хришћанству, с друге стране хришћанске цркве су полако почеле науку прихватати као своју ,,изгубљену овцу”. Данас постоји велики број хришћана који су психолози, психијатри и психотерапеути. Од Америке, преко Европе, а све до удаљених крајева православног Сибира хришћани су ,,нова” знања о психи (души) човека почели да користе као нешто што може бити од велике поноћи на путу преображаја и обожења човека. Психотерапија сам не може постићи обожење, али у крилу Цркве она може као и исповест бити наш људски допринос и труд искоришћен за обожење.
Хвала Филипу што жели са нама да подели своје мисли на овако битне теме.
Ако имате питања, пишите у коментарима.