Средином априла текуће године донет је Закон о забрани физичког кажњавања деце. Тумачи и бранитељи овог закона објашњавају да он нема репресивни карактер, у смислу кажњавања родитеља или одузимања деце, већ да се ради о томе да родитељи који примењују овакав вид васпитања треба да прођу, у центрима за социјални рад, едукацију за примену ненасилних облика васпитања.
Један од најважнијих разлога због чега је донет овај закон заснива се на психолошкој аргументацији да физичко кажњавање у раном узрасту ствара агресивне моделе понашања код деце, која она затим преносе и испољавају у свом социјалном окружењу (вртић, школа). У том контексту, овај закон, генерално, треба да утиче на смањење насиља код младих, као и у друштву у целини.
Наводе се такође и неки други разлози. На пример, да физичко кажњавње утиче на формирање негативаног односа деце према родитељима, односно да овакав облик васпитања доводи до фрустрираности детета, што може да утиче на његов укупан психолошки статус и нормално функционисање.
Са друге стране, критичари овог закона имају своје аргументе. Први, можда најслабији, јесте аргумент политичке природе, по коме је овај закон наметнут „одозго“, у пакету свих осталих закона које држава Србија мора да усвоји како би, можда, једног дана, постала чланица Европске уније. Дакле, овај закон није донет „изнутра“ као разултат препознате и дефинисане унутрашње потребе српског друштва у решавању проблема васпитања деце, него има, пре свега, политички карактер у законодавном приближавању Европској унији.
Други аргумент је, чини се, нешто јачи. Увид и доказивање да се у породици примењује физичко кажњавање за многе има орвеловски призвук. Постављају се различита питања: Одакле држави право да се меша у породичне односе? Да ли се тиме нарушава приватност породичног живота? Због чега држава мисли да има већа права и одговорност у васпитавању деце од самих родитеља?
Трећи аргумент је усмерен на формулацију да је свако физичко кажњавање деце забрањено. То значи да се искључује могућност да у васпитавању деце родитељи могу, ретко или понекад, користити и најблажи облик физичког кажњавања. Да се ова забрана односи на перманентно, систематско и грубо (брутално) физичко кажњавање, вероватно је да би за већину људи она била прихватљива и оправдана. Међутим, њена једнострана и искључива формулација указује на једну другу крајност, а свака крајност је потенцијални извор проблема.
То нас доводи до четвртог аргумента који из угла православне психологије има посебну тежину. Искључивост у забрани сваког облика физичког кажњавања може имати за последицу то да дете неће успети да формира ни елементарни вид страха као корективног механизма у свом мишљењу и понашању. Верницима три монотеистичке религија добро је позната реченица из Старог Завета: „Почетак мудрости је страх Божији“. Мудар човек има страх у себи да не учини нешто погрешно. То није ни животињски ни неуротични страх, већ опомињући страх да се не учини нешто супротно закону Божијем или моралном закону друштва. До тог страха долази се правовременом, одмереном и образложеном казном, укључујући и физичку казну.
Инсистирање заговорника овог закона да се примењује само модел васпитања који се заснива на објашњавању, награђивању или вербалном укору као највећој казни, неће постићи онај тренутни и дубински, помало драматични и болни ефекат физичке казне, односно, онај ефекат који доприноси трајном и дубинском изграђивању васпитног страха као корективног механизма.
Православни духовници, попут св. Пајсија Светогорца или оца Тадеја, нису имали негативно мишљење о физичком кажњавању деце. Отац Тадеј је дозвољавао да се деца у извесним ситуацијама благо физички казне али, то је посебно наглашавао, увек из љубави и са објашњењем, због чега се кажњава. Дакле, у породицама где има љубави и поштовања, где постоји здрава породична атмосфера, повремено и благо физичко кажњавање не може довести до проблема у васпитавању деце.
Провуцимо све претходно речено кроз филтер једне реалне животне ситуације. Ако дете, узраста између 3 и 4 године, стално покушава да се попне на отворени прозор и погледа доле, да види шта се дешава, у стану на седмом спрату. Да ли ће родитељи тог детета, заговорници ненасилног васпитања, и даље покушавати да му објасне, зашто то није добро или ће предузети неке друге мере?
Психолог Виктор Вицановић