Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана (ускооро у штампи)
Неодговорност је оно за шта најчешће oкривљују алкохоличара или наркомана. Он мора да престане са конзумирањем психоактивних супстанци, он мора да буде од речи, он мора да се лечи, он мора, он је дужан… А он то не ради. Сад већ знамо и зашто: зато што је он болестан, тако болестан да прво што је он заиста дужан, и то дужан самом себи, јесте да попије нешто или да узме дозу да би се осећао боље, а све остало може да причека. Њега у томе неће зауставити ни наше проповеди, ни примена силе (на коју ће он такође одговорити насиљем), ни било какве васпитне мере. Једино што ће га зауставити јесте управо тај зависнички живот, зато што је веома болно, одвратно и страшно бити зависник. Већ и сами знамо да ако дозволимо животу да то учини, ако престанемо да штитимо наркомана или алкохоличара од последица употребе психоактивних супстанци, ако будемо контролисали своју сазависност, он ће највероватније успети да се заустави пре него што умре.
И тако ми одлазимо, „склањамо се“ из његовог живота, остављамо га самог у том страшном зависничком животу и између нас се појављује дистанца. Она није сувише велика како бисмо ипак били поред њега. Дакле, нисмо га препустили судбини. Дистанца није превелика да га не бисмо изгубили из вида бавећи се само собом, заборављајући на њега у свом егоизму. Међутим, довољно је велика да нам наркоман не би „сео за врат“, да не би сваљивао на нас последице своје зависности, била то његова ужасна раздражљивост или дугови, већ да би се сам суочио са свим оним што је учинио.
Ми смо били принуђени да се дистанцирамо да бисмо сачували њега и себе. Направили смо нешто што се може назвати „дистанца с љубављу“[1]. На тој дистанци се може видети човек са небом у позадини. Схватите то овако: требало би да научимо да видимо човека не онаквог „правилног“ каквим смо га ми замислили, већ онаквог каквог га је створио Бог, који и даље наставља да га саздава, васпитава и да му помаже. Ево једне просте аналогије: у галерији слика не гледате слике сасвим изблиза, иако би се рекло, што је ближе то се боље види. Обично овако раде: подаље се заустављају и гледају платно довољно дуго да би учврстили утисак. Затим прилазе ближе, читају назив слике и поново се одмичу и онда дуго стоје ако је слика лепа. Ако покушате да изучите технику потеза, проверите очуваност слике или разгледате рам, пропустићете оно најважније – због чега је слика насликана. Потребно је да се мало удаљимо и останемо неко време са сликом на тој „дистанци с љубављу“.
Пракса показује да се при успостављању правилне дистанце са алкохоличарем или наркоманом појављују две изненађујуће околности. Као прво, постају нам јасније видљива његова права. Када смо живели његовим животом у сазависности, када међу нама није било дистанце, лишавали смо га многих права: на пример, претурали смо му по џеповима и прислушкивали његове телефонске разговоре, улазили у собу без куцања и приморавали га да нам покаже руке – лишавали смо га права на приватан живот. Ми смо га на силу вукли код лекара (не само код нарколога, већ и стоматолога, хепатолога и др.): „Мораш да се лечиш!“, иако он, наравно, има право да ради са својим здрављем шта хоће (ако имате неку сумњу, упоредите га са собом: шта бисте ви урадили на његовом месту?). Ми смо му претили, позивали полицију, тукли га или, у најмању руку, вређали и понижавали како смо стигли, у нади да ће га то натерати да прекине са употребом психоактивних супстанци – лишавали смо га права на безбедност. Можда се десило да смо у очајању викали (или помислили у себи): „Боље би било да што пре умреш, него да овако све мучиш!“ – лишавали смо га чак и права на живот! Сада када смо се мало повукли у страну, код њега су се сва та права опет појавила и он их са одушевљењем користи. И исправно је, зато што му је сва та права дао Господ Бог и ми о томе с Њим не можемо да споримо.
У сваком човеку можемо видети његову светлу, јаку страну.
То није једноставно, али ми се молимо да успемо у томе. Постоји једна молитва која предивно говори о томе: „Господе, дај ми снаге да видим у њему оно најбоље и да се никад не бојим најгорег у њему“.[2]
Али права подразумевају и одговорност. На пример, ако смо на силу смештали наркомана у болницу, чак и ако је формално дао сагласност под нашим притиском, тешко је очекивати да ће се тамо трудити да оздрави. Највероватније ће отићи чим му се укаже прилика. Међутим, ако га нисмо наговарали, већ смо с напором дочекали да он сам каже: „Морам да идем у болницу“; ако смо се и тада суздржали да не полетимо од среће и једноставно рекли: „Хајде, позови и крећи“, и ако се он заиста добровољно тамо сместио, онда неће тако лако отићи одатле. Биће му жао свог труда и неће имати „непријатеља“ којег би могао лако да окриви за све невоље. Тада је далеко вероватније да ће болница бити од користи.
Још један пример: он има право да узме кредит. Раније смо звали банке, отимали му личну карту, трудили се свом снагом да томе станемо на пут. Сада смо престали да га контролишемо и он је са одушевљењем обигравао банке. Живео је у убеђењу, на основу приче својих другара, да сви само узимају новац и да нико ништа не враћа, па се тако и понашао. Али већ у следећој банци су га без објашњења одбили за кредит. На позиве банке у којој је имао дуг није одговарао и стигао је позив за суд. Сада је дошло време да се ви умешате. С обзиром на то да део стана припада и њему, јасно је да га банка може присилити да за измиривање дугова прода свој део стана. У том случају, он ће остати без крова над главом, а ви ћете добити новог сувласника. Из тог разлога му љубазно предложите да на вас препише свој део стана, како га не би изгубио и тада ће он живети у вашој кући, надајући се на вашу доброту, а не као пуноправни станар. Он ће тада сам ићи на суд и разговарати са банкама и ужасним „финансијским организацијама“ којима ће банка продати његове дугове, а ви ћете одбити сваки разговор са његовим повериоцима који ће можда доћи да вас уцењују. Можда ће син морати да напусти град како би побегао од поверилаца.[3] Можда ће вас замолити да продате стан и да му дате његов део да би се раздужио… То је, такође, могући излаз из ситуације, међутим, морате му јасно ставити до знања, да се ни под каквим околностима он неће моћи вратити да живи са вама. Ето таква одговорност ступа на сцену када се појављују права.
Генерално, нама је све то добро познато. Па ни ми сами не излазимо тако лако на крај са одговорношћу када нам се наша права изненада сруче на главу. Присетите се времена „перестројке“[4], „малог бизниса“, истих тих кредита. Присетимо се једне једноставне ствари: када сте завршили школу и уписали факултет, престали су да вам проверавају домаће задатке и тек сте у време испитног рока после шест месеци могли да покажете своје знање. Сећате ли се колико се студената исписало након првог испитног рока? А ни остали нису били тако јаки, али одговорност за учење је наступила тек након што је добијено право на самостално управљање својим обавезама.
Оздрављање од зависности изискује велику одговорност, а она се појављује тек након што наркоман или алкохоличар добије слободу и право да самостално проживи свој живот. И зато је једини пут, којим се човеку даје шанса да оздрави – да му се да слобода. То је, узгред, једини начин да се човек воли [5]. Ништа нам друго не преостаје, ма колико се ми плашили да пустимо свог ближњег-зависника.
Дешава се и то да човек, услед одређених поступака, губи део права зато што није могао да преузме одговорност. Најпростији пример је затвор у коме је одузето право на слободу или слање у „ћошак“ у детињству, што је у суштини једно те исто. Други пример је право на део стана о којем је већ било речи. Ако човек није преузео одговорност, он неизбежно губи право. Губитак права, макар и привремени, ипак је тешка казна.
Друга ситуација, која настаје заједно са успостављањем дистанце између нас, тиче се нас самих. Толико дуго смо живели животом зависника, да уопште нисмо имали времена и жеље да се бавимо сопственим животом. Сада кад је успостављена дистанца, ужаснути откривамо да не умемо да живимо сопствени живот! Заборавили смо како се то ради услед дугогодишње сазависности. Сада имамо време, новац и друге могућности да нешто мењамо у свом животу, а ми за то апсолутно нисмо спремни. Ради се о томе да се код нас, такође, са правима појавила и одговорност.
Испоставља се да је дошло време да се бавимо својим здрављем, и то не само да идемо по лекарима, већ и да послушамо њихове препоруке! Испоставља се да осим сина-наркомана имате потпуно запостављеног мужа, скоро већ странца, са којим је врло тешко живети. Имате још и ћерку средњошколку која је успела да одрасте без мајке и да постане потпуно дргачија. Једанпут је рекла у афекту: „Можда треба и ја да почнем да се дрогирам да би ме приметила!?“. То је био застрашујући сигнал на који смо одмахнули руком у стилу: „Не разумеш, твој брат пропада, а ти си у реду, немој бити себична!“ и позабавили сте се животом свога сина. Сада она више не тражи пажњу, већ живи неки свој живот, не чита књиге, виђа се са неким чудним другарицама и виси на сајтовима за упознавање типа „love planet”. Још се испоставило да су се пријатељи разишли свако на своју страну, родитељи умрли у вашем одсуству, на послу вас могу отпустити сваког часа као технолошки вишак. То је све саставни део нашег живота за који смо ми сами одговорни и нико осим нас не може да решава те проблеме. Док смо се бавили сином, били смо у илузији да је он најважнији, а остало ће се касније већ некако средити. Ништа се неће само средити док га ми не средимо.
Пребацивати наркоману и алкохоличару за неодговорност је било лако, али и узалудно. Међутим, када смо почели, уз велики труд, да мењамо свој живот, када се у нашем животу појавио још неки смисао, осим спашавања наркомана, када смо у својој «башти» «почупали коров» и «посадили цвеће», па га још и «заливали» редовно, не дозвољавајући наркоману да улази и уништи све, онда и он сам добија шансу, зато што види да живот може да се мења.
Бавећи се својим животом открили смо, на своје изненађење, да постоје нека права за чије постојање нисмо ни знали или смо их сами себи ускраћивали. Сада већ разумете да је то исто што и непреузимање одговорности за њихово остварење. Ево неколико простих примера.
Наравно, ви знате да имате право на живот, одмор, миран сан и здравље. Имате право да вас људи из околине поштују. Имате право да трошите свој новац, време и друге вредне ствари у животу, на пример здравље, онако како сматрате да треба. Право да верујете у оно и Оног у шта или у Кога верујете и да причате о томе, не принуђавајући притом друге да верују на исти начин као ви. Право да изгледате како хоћете и да говорите шта сматрате да треба да говорите. То је само неколико примера ваших права и ви снажно осећате када су она ограничена зато што сте навикли на њих.

Није увек тако било. Сасвим недавно, у историји руске земље држава је контролисала многа права: право на веру и уверења (сетите се Гулага), право на трошење новца („два килограма неке намирнице по члану!”), право на рад (звали су „џабалебарошима“ оне који су радили другачије од онога како је захтевала држава) и др. Зато су совјетску државу и називали тоталитарном јер је гушила права грађана, знајући унапред шта је за њих боље. Сасвим недавно живећи са алкохоличарем, такође, нисмо спавали и нисмо допуштали себи да се разболимо, трошили смо новац само на њега и терали га да живи онако како смо ми сматрали да је исправно.[6]
Постоји не тако очигледно право, а то је право на грешку. Наравно да могу да погрешим, и ја сам човек! Још су древни Римљани говорили: „Човеку је својствено да греши“. Али чим дође до тога да треба признати уочене грешке, хвата ме страх и повлачим се. Можда ће престати да ме поштују када буду видели да сам погрешила? Откуд знам шта ће рећи људи? Боље сакрити своју грешку или се упорно држати свога „ја сам тако хтела и то је исправно“, тј. „оправдавати се“. А колико смо пребацивања и злобе излили на друге због њихових грешака?! Шта бисте рекли да дођете код лекара кад имате заказано и откријете да он има слободан дан? Сви ми имамо право на грешку, и грешка је само грешка, а не зла воља, и не значи „да ме баш брига за све“, и није глупост, на крају крајева. И никако нам не даје „право“ да осуђујемо друге и да држимо предавања ономе ко је погрешио.
Други пример права, којег нас људи обично лишавају, је право на информацију. Заиста имамо права да знамо у каквој смо ситуацији, зато што тек тада можемо да доносимо свесне одлуке. Колико сам само пута чула да постоји „лаж на спасење“ када човека лажу да се не би много узнемирио или када у породици скривају нешто, на пример, од оца или бабе: „Она то не би поднела“. И колико се пута десило да су убрзо потом отац или баба сазнали тужну истину, али не од својих вољених ближњих, него сами, и нашли се у невољи баш зато што ништа нису знали. Имам право да знам своју дијагнозу ма колико она била тужна, зато што морам да се припремим за оно што ме чека и не желим да изгубим драгоцено време. Желим да знам какве ми лекове преписују и нисам тако глупа да не разумем основне ствари. Ја заиста мислим да о резултатима консултација могу сви заједно да дискутују, сви који су заинтересовани. То не противречи праву на конфиденцијалност, на приватан живот. Ако ми је поверена тајна, ја ћу је чувати. Доста често се показује да тајна нема за циљ добру намеру и тада предлажем да је се ослободите (али то не значи да ћу сама разоткривати туђе тајне). Отвореност је један од принципа здравог живота, а не само оздрављења. То не поништава право на интимност и дискрецију у приватном животу и сва та права чине једно дивно поље одговорности свих људи.
Ево још једног неочигледног примера. Ви имате право да поставите приоритете. На пример, ви можете да одбијете да помогнете неком ако не желите или не можете да му помогнете. Притом, не морате да објашњавате разлоге, оправдавајући се, већ да се надате да је довољно разуман да схвати сам. Нећете много бринути како ће он да прихвати ваше одбијање. Вероватно ће му бити непријатно, па шта? Ви сте дужни да поступате онако како ви сматрате за потребно, а не како он жели. То није егоизам. Једноставно, ви носите одговорност за своје одлуке и на основу тога бирате како ћете поступити. Ви нисте одговорни за то како ће он одреаговати, ако разумете. Права и одговорност су нераскидиво повезани.
Ево, узмимо за пример следећи поступак. Моја ћерка, док је ишла у школу, одлично је научила како да управља са мном. Увече је звала деду, који ју је силно волео, и брбљала с њим о свему и свачему. Успут му је говорила (у својој интерпретацији), оно шта ја, по њеном мишљењу, нисам урадила како треба. На пример: „Мама ме је синоћ терала да радим домаће задатке до 11 увече!“. Мој тата ју је замолио да ми да слушалицу, а она је са задовољством наставила да посматра моје правдање пред оцем кога неизмерно волим, и његове критике на мој рачун, на пример: „Мораш да пазиш да се она не умара толико и требало је да нађеш неко друго време за домаће задатке“ итд. Ту веселу игру моја ћерка је играла поприлично дуго, док ја нисам смогла снаге да кажем оцу: „Тата, ако сматраш да нисам добро поступила, дођи и уради како ти мислиш да треба. А пошто ти с нама не живиш, нећу дискутовати с тобом о мојим и њеним размирицама!“. Тата се наљутио, рекавши: „Није ти важно моје мишљење!“. Али није било другог излаза: тада сам сама васпитавала ћерку. И одговорност је била на мени. Тата је то морао да схвати, премда му није било лако.
Из тог права произилази следеће: ми имамо право да кажемо „не“ и да се не осећамо кривим. Ми можемо да одбијемо да разговарамо, да одбијемо позив на пиће или на вечеру, да одбијемо поклон и да не објашњавамо због чега смо то урадили. Нећеш моћи све да објасниш, а могу и погрешно да те схвате, што је још горе. Ако желим, могу да кажем пар речи, на пример: „Не хвала, ја не волим куповне пите“. Али не више од тога, зато што је све остало – мој приватни живот.
Зашто то није егоизам и ниподаштавајући однос према туђим осећањима? Зато што не одлучује он да ли ја имам право да тако поступам, већ ја. Не морам ништа да доказујем. Ја могу да ублажим одбијање и да кажем нешто у стилу: „Нисам гладна“ или „Изгледа укусно, али не могу“. Али ја имам право да не живим онако како не желим да живим.
То се директно односи на целу сазависност, ако сте раније живели са њом. Сада имате право да поступате другачије и да ништа не објашњавате збуњеним гледаоцима. Они нису били на вашем месту, нису се напатили као ви, нису одлазили у све те групе као ви и нису читали књиге о томе. Тешко ћете сада моћи да им све то објасните „по тачкама“. Можете просто рећи да сте добро размислили и донели баш ту одлуку. То је ваше право и ваша одговорност. И, наравно, ваша права се неком неће свидети, па шта? Време угађања другима је завршено.
Последње што желим да кажем у овом поглављу је да су права свих људи једнака. Ако ви имате право на грешку, ваша је и одговорност да прихватите последице грешака, али иста таква права има ваш син-наркоман или муж-алкохоличар. Покушајте као у детињству да се поставите на место другог, укључујући и ближњег-зависника и погледајте да ли ваше речи или поступци нарушавају његова права. Права нико није сам стекао или зарадио, она су нам дарована самим рођењем. Дата су од Бога, па да ли ми треба да их одузимамо?
[1] Сећате се Рилкеа?
[2] „Најбољи чланци Била В.“, једног од оснивача Анонимних алкохоличара.
[3] Наравно, да то није поштено са његове стране, али нека сам одлучује како ће и шта ће. Најбоље би било платити… али не да ви платите за њега, већ он сам за себе. Нека вам буде за утеху што банке свесно рачунају на то да ћете сами плаћати његове дугове, у супротном не би давали новац очигледном наркоману без жираната и потврда, знајући његову лошу кредитну историју. Ако он оде, зеленашима можете и да уопште не платите, јер ви заиста нећете знати где је он.
[4] Перестројка – општи назив за нову идеологију и реформе које се тичу економске и политичке структуре СССР-а, које је иницирао Михаил С. Горбачов од 1986. до 1991. године.
[5] Клајв Луис у „Писмима смутљивца“ „The Screwtape Letters“ размишљајући о љубави и Богу, пише као из уста ђавола: „Потребно нам је стадо које ће нам постати храна… Ми желимо да прождеремо, а Бог да даје. Ми смо празни и желимо да се заситимо. Он је пуноћа и непресушни извор. Наш циљ су људи заробљени од стране оца подземног света; Бог жели да се сви људи сједине с Њим, а да притом сваки буде непоновиљива честица… Служење Њему је истинска слобода“. К.С. Луис, Збoрник радова, том 8, Писма смутљивца, стр. 39.
[6] Опростите за страшно поређење. Али свакондевни скандали, претурање по џеповима, везивање лисицама за радијатор ме подсећају на нешто тужно…