Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла a да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа.

Иеромонах Агапије. Рехабилитациони центар «Анастасис», Белорусија.

Увод

Пошто је помоћ породицама и блиским алкохоличара – једно од мојих задужења, а Ал-Анон има богат опит у том правцу – одлучио сам се за припрему овог издања, и самим тим унесем и свој удео у дело распрострањивања идеја Ал-Анона.

Немам пуномоћ да наступам у име удружења. Све изолжено ниже јесте мој лични доживљај и схватање суштине рада и идеја грипа Ал-Анон.

Веома сам захвалан члановима Ал-Анона, који су ми помогли избором материјала, саветима, редакцијом текста, допунама и онима који су поделили са нама своје лични опит.

Кa свештенослужитељима и другим сарадницимa храмова често се обраћају људи, на чији живот утиче (или је раније утицао) алкохолизам блиског човека. Једно из доступних и ефективних средстава помоћи и подршке тим људима, на које може да укаже служитељ Цркве су – породичне групе Ал-Анон.

Ал-Анон – то је Удружење рођака и другова алкохоличара, који деле једно с другим свој опит, силу и наду, како би решили своје заједничке проблеме. „Ми верујемо да је алкохолизам – породична болест, и да промена односа према њој потпомаже оздрављењу“, – тврде чланови Ал-Анона.

Ал-Анон није везан с било којом сектом, вероисповедањем, политичком групом, организацијом или удружењем. Hе учествује у полемици по било којим питањима, не иступа ни за, ни против било чега, што се не односи на његове делатности.

Alcoholic Anonymous [1]Пуни назив Удружења је – Ал-Анон (Alcoholic Anonymous) Family Groups, што се на српском обично преводи као Породичне Групе (подршке) за рођаке и другове алкохоличара. Оригиналан назив је повезан са тим што се првобитно Ал-Анон састојао од жена оних који су ступали у удружење Анонимних Алкохоличара. Као одељено од АА удружење Ал-Анон се формирало у првој половини 1950-их година. На рускојезичним просторима групе Ал-Анон су се почели појављивати с краја 1980-их година. (У Србији почетком 2000-тих)

[2]По приручнику Руског савета Опслживања Ал-Анон, за 2014 год. у Руској Федерацији броје се 209 група.

[3]У Белорусији је прва група отворена у Минску почетком 1999-их година. Сагласно приручнику Минске интергрупе, у 2014-ој години на територији Белорусије дејствују 33 групе.

Те су цифре приближне: Неке групе се распадају (но не обавештавају о том), друге се откривају, но још се нису регистровале.

Три главна разлога спорог развоја удружења у нашем региону, како ја видим, су:

А) Слаба ивформисаност насељења о делатности Ал-Анона;

Б) Дубоко проникле у сазнање друштва погрешне представе о природи алкохолизма;

В) Лажни и дубоко укорењени нетачни друштвени стереотипи у односу на то како су дужне да се понашају жене и мајке оних који пију, тј. искажене представе о жртвености, трпљењу и неопходности да се држи „фасада благополучија“ („фасада благостања“).

 Алкохолизам – породична болест

Уобичајено питање ближњих алкохоличара који се обраћају за помоћ у Цркву јесте – како му помоћи да баци пиће. Но опит Удружења Ал-Анон из целог света – а са тим су сагласни и многи психолози, психотерапеути, свештенослужитељи који су изучили тај проблем – показује, да чланови породице и остали који окружују алкохоличара, имају потребу за помоћи не мање од зависника. Више од тог, због несхатања суштине болести, та лица могу да буду (несвесно, наравно) подстрекачи зависности.

Што више прогресира алкохолизам – то озбиљније промене настају у здравственом стању и понашању код блиских алкохоличара.

Већина породица, неисправно схватајући дуг љубави и не знајући суштину болести, често се труде да ограде зависника од непријатних последица употребе алкохола. Да би пожелео да оздрави, болесном зависнику је нужно да осети на себи све рeзултате свог понашања. Чланови породице га фактички „обезболују“ (уклањају бол). Они узмају на себе његове породичне функције, живе бригом о њему, приучавајући га самим тим на неодговорности за сопствени живот, и као разултат још више помажу развијању његове болести. Тако се ствара зачарани круг: болест – неадекватна реакција блиских – болест се појачава. И ако је главна спољашња карактеристика зависности – све већа употреба алкохола, то је главни признак болести рођака – то, да се њихово понашање све више своди на болесне реакције на употребу алкохола зависника.

Главни начин на који се то пројављује је у присилној жељи „спасавати и контролисати“ и у сужавању мисли до две основне – „где је он“ и „какав је он“. Чланови породице се могу много молити за спасење зависника, но, имајући у виду измене њиховог сопственог сазнања, сама молитва може стати просто један од начина размишљања „о њему“. Реалног поверења (вере) у Бога у њиховој молитви обично је врло мало. Жена која је дуго живела с алкохоличаром (мужем, сином), заборавља на омиљене хаљине, рецепте, серијале, шивења, на своје потребе и жеље. И, као што се живот алкохоличара врти око алкохола, тако се живот чланова његове породице врти око самог алкохоличара.

Ево уобичаjен списак средcатва које су предузимали будући чланови Ал-Анонa да би утицали на зависника од алкохола, како би га натерали да баци пиће, и који су с нама поделили свој опит:

1. Призивали да се уразуми;
2. Свађали се, кричали, „правили“ хистерије, изливали у лавабо флаше с алкохолом, разбијали флаше о под.
3. Многоструко су покушавали да до његовог сазнања донесу то да је породици болно (буквално су мислили да он то не зна);

4.Претили самоубиством, разводом, као казну лишавали су их супружанске блискости;

5. Тукли се, залевали пјаног водом;
6. Тражили и прољевали сакривени алкохол (или премештали на друго место);
7. Под разним изговорима и без изговора улазили у саобу да провере – дали је на месту, не пије ли, дали је жив, да би у случају нечега „одговарајуће одреаговали“;
8. Усрдно се молили – не толико за спасење колико да се остави пића;
9. Куповали ујутро на пакете „минералну“ ;
10. Куповали и доносили алкохол („кад већ пије боље да пије под мојим надзором“);
11. „Извлачили“ и приводили кући из кафана и других сличних места“;
12. Смештали га анонимно у наркодиспанзер;
13. Закључавали у стан;
14. Позивали полицију но писмену изјаву или нису давали, или су је узимали назад, бојећи се административних последица, које су могле да се прикаче на породицу као „тикете“ и да доведу до материјалних трошкова;
15. Возили их у манастир, на отчитку, на молебан, „нека баћушка с тобом поговори“;
16. Уписивали на више школе, налазили му посао;
17. Одводили на кодирање;
18. Принуђивали га да се пријави у рехабилитациони центар и плаћали курс лечења ;
19. Изгонили га из дома (да би се потом опет сажалили и примали га обратно);
20. Сипали (тајно) у храну свету (или „изгатану од целитељнице“) воду, додавајући тетурам, хомеопатска и остала средства што „љече од олкохолизма“;
21. Покушавали да га некако „запосле“ ремонтом дома, и другим пројектима;
22. Мењали место боравка;
23. Покушавали да га ограде од „друштва“;
24. Слали његову фотографију екстрасенсу;
25. Поклањали му за рођендан аутомобил, надајући се да „неће пити за воланом“;
26. Лежали испред врат надајући се да преко живог човека неће да пређе, како би пошао за алкохолом;
27. Пили заједно с њим, наговарали да пију, оне што су били поред – како би њему мање остало.

Покушавајући да „преправе“ човека како би његово понашање одговарало њиховим очекивањима, рођаци су постајали манипулатори. Њима ни на памет није падало да питају самог алкохоличара: дали је он спреман на такав трезан начин живот? Они се нису питали у себи, шта ће он осећати прама њима када види да за њих није интересантан његов унутарњи свет, и да са њим хоће да управљају – да би њима самима било добро.

Разултат такве делатности је – све шира провалија између свих чланова породице. Пошто је ситуација изашла испод контроле, а у породици доминирају негативна осећања, пошто окружење живи животом алкохоличара, који све више пропада , код чланова породице с појављује много успутних проблема. Они болују алкохолизмом алкохоличара – како другачије назвати. На први поглед то може да изгледа као нешто апстрактно, нагађање. Но постоје потпуно реалне физиолошке и бихевиоралне последице тог оболења, које су карактеристичне за већину рођака алкохличара:

• Психосоматске болести: неуроза и несаница, ангина пекторис, мигрена, хипертонја, неплодност, онкологија;
• Повишена раздражљивост;
• Пренебрегавање потреба других чланова породице; ретко и оскудно изражавање љубави према њима;
• Агресија према другим члановима породице, особито према деци (нпр. од стране матере – жене алкохоличара) које се пројављује у многим ситницама. Због тога деца осећају постојани пресинг с њене сране;
• Често окривљивање других чланова породице у томе што они ништа не раде како би помогли зависнику (фактички, „обезболили“);
• Развија се осећање искључивости („ако не ја, онда ко“);
• Тотално осећање неповерења;
• Унутарња усамљеност и пустота; осећање да „мене нико не разуме и не слуша, и не цени моју жртвеност ради свих њиих“;
• Развија се претерана брига о деци, што смета њиховом узрастању као личности и приводи, заједно с вишеуказаним, томе да они сами израстају малоспособни за грађење здраве породице;
• Честе депресије, очајање.

Веома је важно подробно размотрити шта у даној ситуацији преживљавају деца. Управо они више од свих страдају у породици алкохоличара. Ево како описује свој (у прошлости) однос према деци, мајка која похађа групу Ал-Анон, супруга алкохоличара (који је тренутно такођер у процесу оздрављења):

*Откривам дечији ормарић, видим тамо згужвану одећу, заједно прљаву и чисту… Одједоном ме хвата гнев, нервозним покретима избацујем све из ормара и почињем – или са злобним или саркастичним коментарима – све скупљати- сортирати-слагати. Причам детету о прљавој сусетки из општежића и поредим га с њом.

*Касним у школу-вртић-посао. Ћерка не слуша, звижди када је чешљам, лењи се  обући. Губим много снаге на уговарање, на крају се раздражујем, почињем да је одевам сама и с гневним придикама и наглим покретима навлачим на њу капу. Ћерка пада на колена, хвата главу рукама и плаче од страха. Почињем да мрзим себе.

*Поредила сам је с другом децом, пред другарицама је корила за њене лоше поступке. Притом сама се добро сећам, како је исто то радила моја мама, а ја сам се тада клела да ја тако никад нећу поступати.

*Преувеличавала сам последице обичних дечијих преступа, за сваки сам измишљала надуване приче о моралу и говорила, гооврила, говорила, док се ћерка није „откључила“ – она је стајала као стуб и посматрала безосећајним, тупим погледом.

*Дете се инати с јелом, око којег сам се веома трудила, неће да једе. Врти виљушком и пркоси. Почињем да се нервирам, хватам тањир и бацам јело у канту за смеће. Дете кричи „не! немој!“, потом плаче, осећа се кривим.

Под тим опсима могу да се потпишу и да га прошире веома многе жене које се налазе у подобном положају. Те из њих, које су православни верници, искрено се кају за своје понашање на исповести – да би се ипет изнова враћале својим, због толиких година живота с алкохоличарем, изграђеним рефлексима… И изнова укоравају себе, укрепљујућу у себи сада већ патолошки хипертрофирани осећај кривице. А то још више доводи до нервних испада – на исту ту децу.

Практично сваки дан дете-школарац (чешће то „западне“ девојчице) слуша од емоционално уморне матере прекоре на своју адресу, њој постојано покушавају даставе до знања, да је она – „ништа“. Не увек директно, обично – кроз постојану критику њених поступака; скоро све, што она ради, чак и њени успеси – добијају занижену оцену, њен унутарњи свет се игнорише од стране мајке. Као разултат развитка те деце је:

• Хроничан осећај кривице;
• Неспособност примати и давати љубав;
• Убеђеност да је она недостојна дружбе и уважаења;
• Подсвесни страх од блиских односа (шта за последицу може да доведе до тога да се уда за будућег алкохоличара, игромана, прељубника или друго подобно лице, с којима ће се уопште у свакодневном животу сачувати емоционална отуђеност и којег је лако сматрати кривим за сву свoју несрећу);
• у браку – подсвестан страх рађати дете „у том болесном свету“, а отуда – бесплодност, спонтани побачаји, трауме при порођају;
• Транслација свега негативног, накупљеног у детињству-младости, сада већ на свог мужа (чак ако он и не пије и уопште ако се показао као прекрасан човек) и на сопствену рођену децу…

Када породица oболева зависношћу или другим дисфункцијама, неко, (обично мати породице, супруга) више од других приноси себе на жртву, покушавајући да огради болног и породицу у целини од последица зависности (примењујући улогу мученице „МЧС“ или спасатељнице) упорно покушавајући да контролише оно што је немогуће контролисати – конзумирање алкохола (улога „КПП“ или „прогонитеља“). А потом сама страда од обратне реакције од стране зависника („мученица“), када овај „истреса“ на њој осећање сопствене неспособности. Неретко она сама провоцира насиље према себи – како прекорима, држањем лекција, тако и подстицањем насиља својим непротивљењем, не разумевајући да када човек изгуби контролу над собом, тада незаштићеност и беспомоћност пред њим само појачавају негову склоност ка насиљу, и зато само тврдо постављене границе могу да га „отрезне“.

Друга штета од непротивљења насиљу јесте да се – код „жртве“ повећава „толерантност“, тј. граница издржљивости емоционалног бола, слично томе, како се на првом стадијуму алкохолизма код човека повећава подношљивост алкохола. На почетку, рецимо, жена трпи словесне увреде (речима): „но он ме не туче; ја сам сама крива што сам га исправоцирала“. Пошто отпора није било, а разрушавање личности код алкохоличара се продужује, он почиње да чешће примењује нецензурне речи на адресу супруге и деце. Она је већ спремна и то да поднесе. Даље – почиње да на њу замахује руком, хвата нож или друге предмете да би је ударио, и тек у последњи моменат се зауставља.Сада је она и на то спремна. На крају се појављује и нова фаза – он ју је ударио. Да се то догодило у предбрачним односима или ускоро после свадбе – она би се одмах с њим растала. Но сада – деца, заједничко имање и живот, емоционална подносивост бола је порасла и она с покорношћу прихвата насиље. На то прихватање насиља могу да провоцирају и њој блиски људи, нпр. мама („такав је наш удео“, „другога ти нећеш наћи“, „то је увек тако било“) која је и сама живела у подобној атмосфери и привикла је да страда. Или неискусан свештеник („то је твој крст“, „ти се моли за њега, покривај увреде трпљењем и љубављу“). Тада, изнова не наилазећи на отпор, алкохолнозависни муж прелази  на озбиље ударце који често причињавају трауме, и захтевају лечење. Да им је неко на освит њихове везе рекао да је такво нешто могуће у њиховој породици – они би узнегодовали: „Нама то да се деси?! Ми се тако волимо! То је немогуће!..“. Но физичко насиље је постало реалност… На последњем стадијуму развића њене толерантности на бол, он јој може и децу истеривати напоље, загонити под кревет, мучити – супруга је ионако емоционално већ „замрзла“, њена је воља потпуно загушена и она напросто није способна да било шта мења. А ако се и обрати свештенику, одбацује предлог да се разведу или да га пријави милицији: „А може још горе да буде?“, „Он прети да ће се убити ако предам за развод“. Она не разуме да се нешто страшно већ десило, они су себе као личности разрушили. Њој је тешко прихватити да убиство или суицид и овако могу да се догоде: јер алкохолизам је – болест безумља.

Породична болест алкохолизма се појављује и у другим сферама живота – у општењу с друговима и другарицама, у радном колективу.

Као прво: чланови дане породице се старају да смање општење са „спољашњим светом“, да би што мање људи знало о томе шта се дешава у кући.

Као рeзултат – чак и најближе колеге на послу често не подозревају о породичној ситуацији. У мојој пракси на консултацијама је било случајева да је породица страдала од насиља, a притом је сам алкохоличар имао веома добар „имиџ“ одговорног сатрудника, комуникативног, човека који се радује животу. И многи од „спољашњих“ су га сматрали добрим мужем и оцом. „Фасада благостања“ је у нади постројена. И само „изненадна“ трагедија може да открије „завесу“ над породичном тајном.

 Као друго: привикли да одговарају не само за своје обавезе, него и за алкохоличареве, и да им је нужно све контролисати, све предвиђати, да би што максималније неутрализовали последице пића, чланови породице постају више него одговорни и на послу, могу да узму на себе и туђи део посла. Они се боје да откажу, да се покажу као „лоши“ сарадници, но унутра „кипе“ пажљиво скриване страсти, увреде, раздражење, злост (љутња) зато што „сам ја све свима дужна (дужан)“. Касније ће те задављене (потиснуте) емоције да се изливају на чланове породице и да прелазе у психосоматске болести.          Многи из чланова породице алкохоличара боје се конфликата, боје се да се заступе за своја права и социјално су незаштићени, сами „привлаче“ на себе проблеме (нпр. при тражењу посла који ће им бити по души и достојно плаћен). Њима је лако манипулирати и управљати, чиме се често и користе даваоци посла, колеге на послу, суседи… Друга крајност је – када као одоговор на неодговорност алкохоличара и неблагопријатне ситуације чалнови породице постају „силни“, „неприступачни“, и „ауторитетни руководитељи“.

Они могу да постану више него успешни бизнисмени и бизнис-леди, окружени поштовањем, завишћу и пажњом, они ће да учествују у елитним „корпорацијама“ и позиваће их у познате салоне… Но за тим спољашњим карактеристикама често се крије уплашено дете, које се боји блиских емоционалних односа, пошто они могу да им причине бол. Деца таквих родитеља могу да добију, нпр. две „црвене“ дипломе, покретани несвесном неопходношћу доказати самим себи и оцу с мамом, да су они ипак за нешто способни, да су они достојни пажње и одобрења (похвале). Само што они сами у то не верују – иначе неби имали потребе да ишта доказују.

унутрашње стање може да остане као и пре чак и да се погорша и у сличају када алкохоличар почне да оздравља – шта представља крајњу машту већине жена и матера алкохоличара. Без обзира на његову трезвост оне су већ просто неспособне за блиске, поверљиве односе. Њихове руке су се већ годинама грчевито држале за управљање свим породичним процесима, и оне се сада не могу опустити, да би дали оздравившему алкохоличару дио одговорности који му припада. Зато би се сада тако хтело „положити му све рачуне“ и чекати потпуну надокнаду причињене штете!…

Ближњи као и пре не виде у њему одраслу личност, која има свој живот, своје ганице, они би хтели да он у целини њима припада… Када упркос очекивањима, не виде његово стремљење да се понаша тако како су они цртали у својим маштама о његовој трезвости, разочарење и увреде поново овладавају њима, и, сами тога не желећи, они провоцирају конфликте, који потпуно могу стати „покретним механизмом“ за његов запој или – за развод. Нису јединични случајеви, када са супругом који је оставио пиће происходи развод.

Стање рођака се одражава и на духовни опит. Међу њима је много верујућих. Но при њиховој искреној вери ја ретко видим умеће – имати поверење у Бога. Искрено се молећи за алкохоличара, на самом делу они постају амортизери (буфери) између њега и Бога…

При свој разлици детаља – суштина је једна те иста. Живот целе породице постаје неуправљив. Душевно стање њених чланова се налази у таквом хаосу, како признају на консултацијама, да им се чини као да силазе с ума… Управо том тренутку почињу да схватају да су и они сами болесни. И да та болест остаје с њима независно од тога дали они живе или не живе с дејствујућим (активним) алкохоличаром. Психологија такво стање назива сазависност и контразависност. У Ал-Анону, избегавајући психолошке термине, говоре о породичној болести  алкохолизма[4]. Чланови Ал-Анон обако говоре о свом опиту: „Ми смо болесни исто како је болестан и алкохоличар. Болесно је наше мишљење, наша осећања, наше реакције на друге и понашање уопште. И сада, када смо постали свесни своје болести, и тога да и сами имамо потребу за помоћи, ми смо и нашли за себе програм Ал-Анон“.

Из личних историја оздрављења

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа. Чак сам молила Бога, сећам се, да да мени све његове болести (он осим алкохолизма има још и хроничну болест), „ја ћу се са тим већ лакше изборити!“ Све сам те године искала помоћ за њега. Траћила на њег сав свој новац, снагу, надахнуће. За то време су савршено пропале све моје стваралачке способности, којима ме је Господ шчедро обдарио, престала сам да пазим на себе, заборавила шта је то радост.

Стање „мени је лоше“ је престало да ме запањује, зато што је постало уобичајеним. Проживевши те године у страху, стиду, осећању кривице и постојаном очекивању нечег ужасног, схватила сам, да је помоћ већ потребна мени самој, и почела сам да је тражим. Почела сам се осећати као пијана када се муж напијао, а после запоја сам осећале симптоме мамурлука: тежина у телу, бол у мишицама. Покушаји да натерам мужа да се обрати за помоћ лекару, а такођер помагање њему својеручно, су ме толико измотали да сам се са двадесет три године осећала и изгледала као да имам на двадесет више, чеми је уосталом потврда – наша свадбена фотографија. Сада су ми близу четрдесете, а ја изгледам далеко млађе него тада на освит двадесетих.

То што ја сама силазим с ума због мужевљевог пића ме је подcтакло да обратим пажњу на појам „породична болест“. Почела сам да тражим на интернету било какву информацију која то потврђује, и… нашла сам! Скидала сам са интернета гомилу књига, прочитала их, упијала иинформације као сунђер, и на крају крајева, када ме је ситуација у кући довела дотле да више нисам желела да живим, пришла сам на групу Ал-Анон. О топлини и саосећању људи с којим сам се тамо срела могу да причам сатима, а главно што ме је приводило на групу снова и снова, било је то што су ме тамо разумели. За мене је, нпр. било веома пријатним открићем то да факт злоупотребе пића мог мужа није потврда његове нељубави према мени.

По мери тога како сам све више знала о нашој породичној болести, код мене је почело да слаби осећај стида, кривице и страха. Постепено сам се почела пребацивати са мужевих проблема на свој сопствени живот, почела сам да одређујем и решавам своје сопствене проблеме, да не мењам своје планове када је муж у запоју. Почело је да ми долази до сазнања то ко сам ја као таква на самом делу. Потом се појавила снага да прођем с наставником 12 корака, и мој живот се почео нењати у бољу стерану, без обзира на то што је муж продужавао да пије, и његов живот се стрмоглавце рушио. Ја сам себе поверила Богу, молила се и испуњавала савете и препоруке програма Ал-Анон који су се тицали како односа с алкохоличарем тако и (узгред речено, углавном) мог сопственог живота.

Гледајући на мене, муж је почео да примећује моје бедно стање и, на крају крајева, се такође обратио за помоћ. Потом смо обоје, како и препоручује програм 12 Корака у 11-ом кораку, „Стремили смо… продубити наш контакт с богом…“, и Господ нас је привео у Православну Цркву. Желим да кажем да благодарећи опиту стеченом у Ал-Анону, ја се више према религији уопште не односим како као раније. Ако сам раније залазила у Цркву да запалим свећу, да би ми се испунила жеља, а Богу се углавном жалила на моју несрећу, то ја сада већ разумем да је религија – средство поновног установљења (востановљенија) наше прекинуте везе с Богом и њено укрепљење, а у молитвама реч „дај“ све се чешће замењује речју „благодарим ти“ („хвала“).

Живот се приводи у ред. С мужем је постало лакше решавати насушна питања, и то што се још недавно чинило као трагедија или архи-компликован задатак, постало је дешавање из групе „ситнице, животни проблемчићи“. Обоје смо научили да слушамо и чујемо једно друго, да говоримо „опристи ми“, „хвала ти“. Од идеала, наравно, ми смо још веома далеко, и чинимо веома много грешака, но када се осврћем назад, на протекли дио живота, свим срцем благодарим Бога за избављење од тих мука.

Нажалост, породична болест је утицала и на нашу децу, и сада се старамо да будемо што пажљивији према њима, а такођер им причамо о томе да је у било којој тешкоћи могуће просити помоћи од Бога.

Могу да кажем да ме је управо кроз Ал-Анон Бог привео у Цркву, и то ме веома радује, зато што ме је мој животни опит (пре Ал-Анона) довео само до мистично-потрошачког схватања религије и Цркве. Штавише, сада схватам, да није било мужа алкохоличара, мени би било далеко компликованијe уопште наћи и прихватити и Бога и Цркву. Истина, има један веома важан услов: свој део посла у тим искањима дужна сам била да урадим сама, а не, прекрстивши руке, чекати када ће ме Бог од те напасти избавити.

Програм 12 Корака – то је програм простих упутстава како успоставити односe с Богом, којима се сада храни мој живот, који су у њега унели смисао. И још нешто, сада схватам да кроз измене које су происходиле у нашој породици, тешко да бих могла да прођем без подршке људи који ме разумеју и без њиховог опита, зато што су они и сами преживели нешто слично“.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део – Иеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону- (програму 12 Корака) – 3 део– Терапеутски значај састанака

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

http://alanon.rs/

[1] Историја саздавања Ал-Анона добро је описана у филму „Када је љубави недовољно“( «Когда любви недостаточно» ) (Канда, САД, 2010).

[2] http://al-anon.ucoz.ru/

[3] Интергруппа – группа, несущая функции обслуживания групп данного региона.

[4] Тим више што је зависност – веома широко распрострањена, сусреће се и у другим дисфункционалним породицама, где нема алкохола.