Самоприхватање можемо сматрати једним од важних предуслова душевног здравља. Његов зачетак сеже у најраније детињство, па чак и у пренатални период, јер није исто да ли је човек рођен из жељене или нежељене трудноће. Сигнали које детету шаљу мајка, отац и други блиски чланови породице у виду љубави, пажње, прихватања или, насупрот томе, грубости, хладноће, одбојности, незаинтересованости, утискују се у његову психу. Иако дете у почетку не може да их разуме, оно свакако може да осети да ли ти сигнали изазивају пријатност или непријатност, да ли греју душу или стежу око срца.
Како расте, дете и даље „упија „различите облике испољавања љубави и наклоности од стране родитеља или одсуства истог, кроз речи којима му се обраћају, фацијалну експресију, додир, поступак. Са две-три године дете стиче менталну зрелост да може себе да одвоји од других, пре свега од мајке, а самим тим постаје способно да посматра себе. Уколико је дете вољено, оно ће осећати љубав према себи, а то ће испољавати на разне начине: биће сталожено, радозналог ума, пријатељски расположено према другим људима, отворено ће испољавати осећања, имаће емпатију за друге, али ће се исто тако брижљиво односити и према себи .Уколико дете није довољно вољено, оно ће развијати осећај да није нарочито вредно, а то ће испољавати емоционалном рањивошћу, увредљивошћу, неповерењем у друге, понекад и непријатељством према другима (нпр.вршњачко насиље), ризик понашањем (нпр. самоповређивање, суицидалност). Continue reading “ САМОПРИХВАТАЊЕ“
