увреда – Православни психолог

Погледати на човека очима Бога

19. марта 2016. Главни уредник

Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Четврто: опраштање у контексту вечности

Наша парохијанка Татјана Рјабинина је на једној из конференција говорила: «праштање је природно, ако се замислимо о смрти». Наравно, наш бол је реалан, истинит, тешко нам је, не можемо да носимо дргуог човека, толико нам је зла учинио, – просто кошмар.
Но, ако успемо да се дубље замислимо и погледамо на ствар у контексту вечности – а не у контекст наших, са њим, садашњих односа. Када и он и ја приђемо к Богу, и … шта тада? Зар ћу ја на прагу вечности рећи Богу: «Знаш ли, он је то све, све је то он мени учинио – Ти му то тамо урачунај, молом»? Шта ће бити са нашим срцем када се нађемо на том рубу вечности?
То је таква материја да ми, наравно, није једноставно о том говорити, но у исто време, све је то тако важно за нашу тему. Ту се открива таква битијна (егзистенцијална) истина, само ако можемо на тај начин погледати на те људе који нас вређају.
Овде може помоћи и сећање: а да ли је код мене било нешто добро везано с тим човеком? Јер се ми најчешће вређамо на своје најближе, на оне који су нам посебно драги, и постоје разлози због чега је то тако. Ми се вређамо на оног кога много волимо, и понекад бива корисно просто прекључити пажњу с гадости које су се деслиле, на сећања о нечем добром и лепом што ме са њим веже. Continue reading →

Како увређеност постаје манипулација?

12. марта 2016. Главни уредник

Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“
Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.
Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.
Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.
Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли. Continue reading „Како увређеност постаје манипулација?“ →

„Увреда: не могу опростити – шта да радим?“

9. марта 2016. Главни уредник

Лекција-беседа о томе како и ради чега смо се увредили? Показало се да је, увредђеност – дечија привичка коју је могуће преодолети.
Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде увредљивих људи. Но ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је от могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?
Та и друга питања је разабирала у првом делу своје лекције, психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.

Да ли су гнев и жалост увек лоши? Continue reading „„Увреда: не могу опростити – шта да радим?““ →