Анастасија Бондарук

Како помоћи и не навредити неком ко је преживео трагедију
Психолог и психотерапеут Анастасија Бондарук поделила је са нама савоте како преодолети посттрауматско стресово растројство (ПТСР).

Психотраума и мозак
Било која траума, било која фиксација ствара у мозгу човека зону лоше напајану крвљу.
«Свеизједајући генерализовани страх води к томе да се мења баланс у мозгу, на којем би требало да се остварује наша интелектуална делатност.
Зона мозга, групе нервних ћелија се не могу укључити у процес мишљења. Човек се лишава стваралачких мисли (идеја) – што је напјрекрасније достојанставо човека», – пише неурофизиолог Бехтарева Наталија Петровна.
По њеном мишљењу, човек лично преживљава трагедију страха (ужаса), у вези с фиксацијом и дугорочним сећањем на страх и њему одговарајућем стању мозга, и упада у веома компликовано личносно стање. О томе нам говоре и психолози.
Ћутљива траума
Условно се може рећи да постоје два начина да се природно проживи траума. Повући се у себе или изражавати своје емоције, говорити, плакати.
Раније су психотерапеути сматрали да је обавезно нужно да човек говори о трауми. Данас је постало очевидно да човек који се повукао у себе, такођер може да говори. Он може да говори с Богом, он може да говори са самим собом. А нама се чини да он ћути.
Тако, док човек изабира начин на који ће да проживи (проради) трауму, не препоручује се «изводити га на разговор по души». Он просто можда није спреман за такав обрт догађаја. Тим пре што може да дође до ретрауматизације, зато што ми као да терамо човека да се враћа тамо где он није спраман (и не жели) да се враћа.
Да, нама је важно да будемо поред човека и да научимо чекати. Чекати, док нас не замоле за помоћ. Заиста је опасно када човек не говори о трауми ни с Богом, ни с другим, ни са собом. То и јесте ћутећа траума, која се, нажалост, преноси са колена на колено.
Бехтерева Н.П. размишљала на ту тему. Физиолози говоре да се проживљавани ужаси не предају од једног покољења следећим покољењима. Али ако загребеш у дубину, нпр. у биохемијско дешифровање физиолошких појава, појављују се сумње у такву тврдњу. Можда ипак нешто, физиолошки неуловљиво, пролази кроз баријеру покољења.
Нажалост, научна интуиција је није обманула. Опит свих психотерапеута разних праваца указује да човек у себи чуве те сложне емоције, које су осећали док су преживљавали трауме, али о којима су ћутали.
Молитва – је веома добар начин да своја преживљавања излијемо пред Богом. Веома често, читајући житија светих нама довољно блиских по времену свог живота, видимо како су они после предвиђеног вечерњег правила изливали душу своју пред Богом.
Ми читамо како је то чинио пророк Давид. Може се рећи за неке његове псалме – да су то накнадно прорађиване (изживљавање) траума.

Ми можемо просто саприсутсвовати у животу човека, који је свој бол управио, углавном, к Богу. Нпр. шетња по парку са не много речи је већ подршка. Она говори: «Живот се продужује. Ти ниси сам. Ако се нешто деси – ја сам ту, поред».
То није увек довољно. Многи хоће да говоре. Тако да озбиљан рад на посттрауматском опоравку  наступа тек наком 6 месеци након трауматског догађаја.
Ресурс
Прво правило рада с траумом – у трауму је важно ићи кроз ресурс. Искрено говорећи, не свиђа ми се тај појам «ресурс», зато што је он некако површан. Али таква су правила разумљивости. Да би било разумљиво, не сме се много компликвати.
То пишем да се не би десило да читатељ остане само на овде прочитаном. Тако, потрагу за енергетским елементом личности и његовог живота може да се почне с питањем: «Шта вас, при свим тешкоћама, (п)одржава?», «Каквим личносним могућностима располажете који би вам могли помоћи да преодолите болест?»
Овде је важно имати на уму речи светитеља Теофана Затворника о три нивоа људског живота: духовном, душевном и телесном,
«… да сваки од тих нивоа има своје потребе, природне и својствене човеку; да све те потребе нису истог достојанства (вредности), него су једне више, друге ниже и да њихово сразмерно задовољавање даје човеку мир и покој».
Према томе, тешко да ресурс може да лежи само у сфери духовних потреба. Може се рећи да за сваки ниво постоји свој ресурс. Како га још тражити: «Наведите пет позитивних аспеката у вешем животу данас». «Каква сећања из прошлости вам дају осећање наде и радости?».
Сећања су способна да пробуде уснуле силе душе. Позитиван опит из прошлости  је у стању да утаба пут наде за будућност. Радосни сусрети с друговима, љубав блиских и осећања среће способни су да се врате у нашим сећањима, преживљавању и да нас ободре.
Многи говоре: «Мени од тога бива само још болније. Па то је прошло». Није прошло – тај опит постоји у нама, у души, а то значи да је он – вечан.
Кривица преживелог пред умрлим
Веома често људи, који су боравили у зони бојевих дејстава, осећају такву кривицу и почињу да себе окривљују зато што се радују животу. Овде је важно да се разговор води у духовној равни.
Мени се свиђају речи светог Јефрема Сирина из «Торжествене песме на кончину праведника».
«Човеку је био дан живот, подобан вечном животу, и с њим је он примио љубав ка животу и мржњу ка смрти. Ове две страже је Свемоћна Сила даровала човеку, снабдевши га животом, да би њиховом помоћу сачувао благо живота од противника. Из љубави према животу (човек) је открио у себи љубав према свом животу и колико је дужан да благодари Даваоцу живота. Страх од смрти удржава га од стремљења ка греху…»
Амвросије, архиепископ Дмитровски је писао да света Црква учи да гледамо на сваки нови дан у животу као на чудо милости Божије. Зато, радујући се животу, ми испуњујемо заповест Божију, а кривица… То осећање треба контејнирати.
Траума постала прошлост
Када можемо да кажемо да је рад с траумом завршен? Када човек више не преживљава трауматске околности као садашње (стварне). Он види последице, али осећање страха, боли – постала су само сећања. До тада је постојала зона душе где је то све било реалност. Да, бол може да остане, али са тим се већ може живети.
Устројавајући свој живот, веома је важно памтити да постоје четири сфере: 1. лични смисао (везан са духовношћу); 2. делатност, стваралаштво; 3. контакти; 4. тело.
За поновно успостављање нормалног живота је важно да се животне енергије распоређују равномерно међу тим сферама, а не да све одлазе тамо-некуд у једном или два правца.
Тај посао се може предложити у виду вежбе: «Нацртајте ромб. Сваки од његових врхова – је једна сфера. Како се вама чини, како је ваша енергија распоређена измеђту те четири сфере? Размислите, да ли сте тиме задовољни. Како бисте ви желели да она буде распоређена? Шта вам за то недодстаје?
Веома често човек машта да добије исцелење само по молитвама, надајући се на чудо. Важно је имати на уму да ми можемо да се надамо на чудо, али немамо право да га захтевамо. Понекад се то, несвесно, показује само као машта о сопственој искључивости (посебности). «Све остале лекари лече, а мене искључиво Господ Бог».
Занимајући се својим здрављем, важно је имати на уму да се ми тако не бринемо само о себи, него и о ближњим. Јер при погоршању нашег стања сав терет бриге ће лећи на њихова плећа.
Такођер је веома важно говрити о проблемима у оквру социјума. Нпр. после семинара о посттрауматском стресовом растројству (ПТСР) доктора мед. наука, психотерапеутра из Њемачке (њему је 72 год), сетила сам се како је често понављао:
 «Питање које се подробно разматрало у Њемачкој после рата,  јесте: «Како ћемо да живимо са преступима, које су учинили наши оци?» И благодарећи разматрању тих проблема, раскајању, раду над својим грешкама, Њемачка не само да је успевала да преживи, него се и развијала».
http://www.pravmir.ru/psihicheskaya-travma-kogda-molitvyi-nedostatochno