сомоприхватање – Православни психолог

„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1

23. маја 2015. Главни уредник

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».

Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.
О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Continue reading „„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1“ →

Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2

22. маја 2015. Главни уредник

Први део чланка „А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене)

Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије
Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.
Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо. Continue reading „Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2“ →

Православље и осећај кривице

27. марта 2015. Филип Стојковић

Одговара православни психолог – Марина Легостаева
(удружење православних психолога Санкт-Пртербурга).

Александар Иванов 29.05.2012, 03:14

Реците, да ли православни човек треба (да ли је дужан) да се осећа кривим?
Покајање је основни елемент хришћанства, ми смо дужни старати се да видимо своје грехове и да се покајемо за њих. Мени се чинило тако – крив си, значи старај се да се исправиш.
Но, осећај кривице се психолозима сматра као нездраво.
Мој психолог ме је питао – шта тебе заправо мотивише да се исправиш?
Дали је то осећај кривице или просто савест? Ја не знам…
У аудио лекцији игумана Петра Мешчеринова (а можда је то био и Кураев, извините не сећам се) је говорио да сазнање својих грехова не треба да заслања то да свако од нас припада Цркви, и да је за нас Христос принео страшну жртву која искупљује наше грехе. Значи, нисмо дужни да се вечно осећамо кривим? Грех је исповеђен, опроштен – и то је све, потпуно заворавити и идемо даље?

Легостаева Марина 28.09.2012, 17:37

Александре, добар дан!
Осећај кривице може да буде неуротичко стање, никако не повезано с духовним нивоом личности.
Покушајмо да разјаснимо, како да га разликујемо од реалне кривице. Ту је важно размислити над тим што је то – стање покајања? По својој суштини, покајање – је унутарњи стваралачки акт. Continue reading „Православље и осећај кривице“ →

Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

20. марта 2015. Филип Стојковић

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна

Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.
Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема. Continue reading „Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу“ →

Низак осећај личне вредности или неувереност у себе

13. марта 2015. Филип Стојковић

православни психолог – Марина Легостаева
Форум – одговара правосавни психолог Марина Легостаева Вениаминовна

Катја Гост 7 децембар 2014

Здраво, поштована Марина!
Проблем који ми одавно смета да живим јесте – низак осећај личне вредности (ниска самооцена) и огромна неувереност у себе. Но, притом имам и грех гордости.
Не знам како то двоје могу заједно да се сложе, но слушала сам нешто попут тога, да је ниска самооцена – једно од начина пројављивања гордости, као и повишена самооцена.
Ја често мислим о себи као о неоствареном, низашта способном човеку. Бојим се да почињем било какво дело, да тражим посао – ја сам зараније настројена на неуспех, на пораз. Continue reading „Низак осећај личне вредности или неувереност у себе“ →

Постоји ли овде духовна опасност? – одговара православни психолог

7. марта 2015. Филип Стојковић

Савлађивање страха јавног наступања
Одговара православни психолог – Марина Легостаева Вениаминовна

На православном форуму је постављено питање у вези једне технике која се користи за преоделење страха при јавном наступању. У делу текста који претходи, а нисмо га превели, описује се техника која је мало чудна и није толико битна, слично питање се може поставити за било коју технику које се користе у светској психологији.
Део из преписке:
.… Вежба вам је, како ви пишете, помогла. Но, односите се к њој као према игри. Ништа више од тога. Тада вам она неће причинити штете. Не би требало себе озбиљно поистовећивати с могућношћу утицаја на људе, силом и влашћу… То може да приведе ка узрастању у нама гордиње, пренебрегавајућег односа према другим људима, ка високомерном односу према другима.
Хришћанство нам предлаже други пут. Пут смирења. У даном случају то би означавало отприлике следеће: јавни наступ означава силну бригу по поводу тога, како ћу да изгледам пред другима и како ће ме прихватити. То је повезано са сујетом, жељом за одобрењем, усхићењем, човекоугађањем… Јер, то дотиче, удара на наше самољубље. А удари по самољубљу су за «ветхаго человека» практично неиздржљиви. Они су равни смрти.
И ако се према томе будемо односили на начин, као да је та сама могућност преоделења страха јавних наступа – за мене опит ослобођења од тих истих страсти, онда ћу ја то све да прихватим смирено. Ја као да се унутарње саглашавам на то да ћу да изгледам смотано, неуспешно, а можда и смешно. Но, ја знам, да си Ти, Господе на мене то попустио. И ја се саглашавам на то да претрпим тај позор (срамоту), ако је могуће тако се изразити, везан с мојим неуспелим наступом…
Смирено прихватам, радосно, зато што је то задатак од Тебе… И тако је могуће доћи ди истог тог разултата. Тј. спољашње ћете изгледати спокојно, смирено, нећете се узбуђивати по поводу неуспеха. И наступ ће проћи успешно.
Ето то је хришћански приступ. Не знам да ли сам довољно разумљиво објаснила?
http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/est-li-zdes-duxovnaja-opasnost.294/

Може ли у православних бити позитивна самооцена (осећање личне вредности)?

5. јуна 2014. Филип Стојковић

Одговара православни психолог Марина Легостаева
„Удружење православних психолога „Санкт-Петербурга“

Серго73

28.02.2013 19:16

Може ли у православних бити позитивна самооцена?
Добра вече.
1. Кажите ми молим вас, може ли човек бити ни бољи и ни гори од других, или је он дужан постојано себе корити да је он гори од других итд.
2. Може ли бити у православних позитивна самооцена. Хвала.

Легостаева Марина

28.02.2013 20:53

Добра вече Сергеј! Наравно да је човек према себи дужан да се односи са уважењем, будући свестан да је он Обаз Божији. И у томе је суштина његове «позитивне» самооцене. А «корити» себе он је дужан ако одступа од Образа, ако греши, ако повлађује својим стрстима. Но, просто корити – то не значи ништа. Нама је потребно, да ако шта примећујемуо у себи што нас одводи у страну од Образа Божијег,да то исповедамо пред причешћем. А да би осетили свој грех у том степрену, да си «гори и грешнији од свих» до тог треба духовно дорасти. То о чему ви пишете, то је стање подвижника вере. Њима Господ открива дубину њихове греховности. А нама не открива. Зато што немамо снаге да то носимо. То би нас просто убило, вргло би нас у такво стање да се може просто саћи с ума. Мислим да вама нема неопходности да сматрате себе «горег од свих и грешниеги од свих». То би бло лукавство. Ви себе таквим не осећате.
А може бити да себе уопште није потребно ни са ким упоређивати. Просто примећујте своје грехове и носите их на исповед. И брините се о том да Ваша самооцена буде адекватна. То јест, да се научите да реално видите себе – објективно. То ће већ бити довољно на првом етапу.
Мало касније ће постати јасно да све што је у нама добро, да је то од Бога. И нема никаквог смисла себи то присвајети. Да, а лоше код себе треба исповедати без унинија и очајања. И избављати се од тога постепено с Божијом помоћу. То ће принети мир у срце.

Continue reading „Може ли у православних бити позитивна самооцена (осећање личне вредности)?“ →