родитељи – Православни психолог

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015. Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?» или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма
На прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако: Continue reading „„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)“ →

Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“
Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.
Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.
Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.
Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли. Continue reading „Како увређеност постаје манипулација?“ →