Категорија: односи
,,…питање Вавилонске куле која се зида без Бога,
не зато да се са земље дође до неба,
него да се небо свуче на земљу…“
Ф. М. Достојевски – ,,Браћа Карамазови“
Савремене психолошке теорије о васпитању деце углавном заступају тзв. педоцентрични приступ проблему који је усмерен на дете и његова права. Заступници овог приступа често ће говорити о тиме како казна вређа достојанство детета, како деци треба дати слободу, васпитати их у духу толеранције, а о благој телесној казни се не сме ни говорити. Дететовим дужностима и обавезама, постављању граница, дисциплиновању не придаје се довољно пажње, те се ређе помињу, или уколико се помену обично то буде у негативном контексту. Continue reading „Ауторитет и љубав у васпитању деце“
Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“
Continue reading „Мобилни телефони и ми“
У последње време с погоршањем социјално економске ситуације у свету и наглим повећањем психотраумирајућих фактора због чега је повећана потреба за психолошком и душевном помоћи, све чешће се могу чути позиви за потребним оснивањем морално-оријентисане црквене психологије и обновљења пастирског душебрижништва. Continue reading „О неким аспектима душебрижништва и православног психолошког консултовања при парохијама“
У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“
Ко је гледао филм ,,Хадерсфилд“ није могао да не запази да се у њему помиње књига ,,Предање о духовном животу“ руског светитеља Нила Сорског. На почетку филма, Иван (чији лик тумачи Небојша Глоговац) долази у стан најбољег пријатеља Раше (чији лик тумачи Горан Шушљик) и доноси му поменуту књигу, а потом му набраја које су то грешне помисли које претходе гресима и какав је механизам којим их нечастиви убацује човеку у свест. Без намере да анализирам овај вишеслојан, тежак за гледање, па ипак изузетно поучан филм, урађен по истоименој представи за коју је драмски текст написао наш даровити писац Угљеша Шајтинац, желео бих да са вама поделим неколико својих утисака кроз упоредну анализу главних ликова Ивана и Раше. Continue reading „Свети Нил Сорски и преображај личности“
Свети Григорије Палама пишући о страстима између осталог наводи да се детородни природни нагон запажа већ код одојчади. Наш познати дечији психијатар Светомир Бојанин додаје да с обзиром да то припада нашој природи, не подлеже осуди јер је створено добрим Богом, да бисмо ми кроз Њега добрим делима живели. Отуда то нису знаци оболелости душе: они то постају тек код оних који их злоупотребљавају. Нагони у човеку су израз његове примарне потребе за животом. Свети Григорије Нисијски тврди да се ,,у полним удовима чува бесмртност људског рода“, јер ,,сви други делови тела врше разнолике улоге и одржавају живот уколико се њима остварује чулна и делатна моћ“ док ,,полни удови воде бригу о будућности“. Због тога је ,,посао смрти безуспешан.“ Continue reading „У загрљају демона блуда“
Аутор: Стојковић Филип
Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за раумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?
Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“
Апсолутни императив човековог постојања изражен је овим речима. Чине се једноставним, лаким за разумевање. Волети себе се подразумева, волети ближњег такође, волети другог као себе самог је нешто што се чини чудним, можда и немогућим, за хришћане ипак обавезним. Шта ако се у пракси показује да се љубав према себи баш и не подразумева? Да ли баш сви волимо себе и на који начин, да ли љубав према себи условљавамо? Да ли је љубав према другоме могућа без љубави према себи?
Без самољубави остварење горе поменуте заповести није могуће, то је сасвим јасно. Волети себе значи прихватати себе безрезервно, не условљавати љубав према себи испуњавањем моралних начела, задовољавањем друштвених норми, константном самокритиком, или упоређивањем са другим ауторитарним принципом. Волети себе значи прихватити себе као несавршено биће, биће које се уједно може понашати и паметно и глупо, зло и добро, радно и лењо, саосећајно и сурово, биће које уједно може, због свог понашања, изгледати као анђео и ђаво. Волети себе значи волети своје биће само зато што постоји, не зато што постоји на овај или онај начин. Не поистовећивати своје понашање са сопственим бићем, јер није човек тако мален и тако лако одредив спрам свог понашања. Continue reading „Воли ближњег свог као себе самог“