Стрес наравно јесте свуда око нас. Сви живимо у низу неизвестности : породични односи су све турбулентнији, животна егзистенција све упитнија, бринемо о клими, пренасељености, вирусу, геополитичкој ситуацији…

Наши стресови су све видљивији кроз наше здравствено стање. Људи чија је свакидашњица стрес постају све мање здрави.Дуготрајни конфликти су јаки стресори и не завешавају се само на нивоу породице. Они имају и своју економску цену, како за појединца тако и за државу.  Број парница око имовинских питања у Србији из године у годину расте. Оно што се некада мирно, разложно, решавало унутар породице, сада је предмет дуготрајног стреса и једнако дугих парница које воде трошковима и, наравно, новим бригама.

Continue reading „Који људи су мање подложни стресу?“

 

Кад говоримо о „рањеном детету“, мислимо на онај емоционални део своје личности који је најосетљивији, најтананији, који живи у нама, а углавном је потиснут. Он је заслужан за оне  емоционалне реакције које не можемо да исконтролишемо („Не знам шта ми би да тако реагујем“). Кад смо под великим стресом или доживљавамо неко трауматско искуство, ризикујемо да реагујемо из „рањеног детета“, незрело, емоцијама које нас преплављују, а које нису довољно артикулисане јер се са њима никад нисмо повезали. Оне обитавају у нама у некој засебној „фиоци“ где смо их сместили јер нисмо имали дозволу да их осетимо. Continue reading „Рањено дете“

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png
Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“