journaling_00Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?

Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?

Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе. Continue reading „Вођење дневника као начин самопознања и структурисања свести о себи“

Screen-Shot-2013-01-07-at-11.29.44-PM-700x400.png
Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Један 36-годишњак је затражио помоћ у вези са такозваним паничним нападима. Физички је изгледао прилично добро, добро обучен, дошао је са скупим аутомобилом. Ово је било његов први одлазак код психолога. До сада је покушао да изађе на крај са својим симптомима помоћу акупунктуре, масажа и лекова. Све то није давало резултата.
Било је потребно неколико сусрета па да Николај почне да говори о себи отворено и са поверењем. Continue reading „Стање неконтролисаног страха, панике“

fobija od lifta

Из књиге Марине Легостаеве „Огледи из православне психотерапије“
Разговор са Татјаном, женом узраста од 50 година, десио се у црквеној трпезарији. Био је то обичан разговор уз чај. Како се испоставило она је у Цркви око 20 година. Сазнавши да сам психолог док смо пили чај почела је да ми прича о свом проблему. Пре две године, тачно на Нову годину, заглавила се у лифту. Тада се код ње се појавио снажан астматични напад. Напад је био праћен осећајем предстојеће смрти и то у лифту. У близини није било никог ко би могао да јој помогне. Од тада Татјана, прилично крупна жена, мора да се пење на 9. спрат пешке. Чим се одлучи да позове лифт хвата је неконтролисана паника и страх од смрти. Continue reading „Фобија од лифта“


Тема из подфорума „Психологија и психијатрија“, од корисника Марије Сергеевне, 10 окт 2017.


 Мария Сергеевна корисник
Здраво Марина Вениаминовна! Молим вас да ми помогнете у овој за мене веома тешкој ситуацији.
Моја породица данас, боље рећи у последњих 5-6 година, преживаљава веома тежак период. Породица је за мене највећа вредност. Данас се налазим на раскрсници, треба да одлучим можемо ли муж и ја да сачувамо породицу или смо већ учинили све што је могуће.
Мој муж неколико последњих година пије. Било ми је болно гледати вољеног човека како се стално налази у стању помућене свести, упропашћавајући своје здравље. Тражила сам информацију и читала о алкохолизму и сазависности, покушавала да помогнем, да погледа трезвено на себе. На моменте је било веома тешко, да ми мисли о разводу нису давале покоја. (Муж није ноћивао код куће, враћао се у ужасном стању, будио ме ноћу тражећи блискост или да расправља о неком важном питању, изостајао је са посла, понашао се агресивно према сину и према мени). Волела сам га (и сада га волим) и веровала сам да ћу успети некако да допрем до њега. Веома се бојао да ће га деца видети у таквом стању и да ће престати да га уважавају. И мени самој је било тешко сачувати осећање поштовања према њему. Ретки тренутци његове трезвености и спокојства давали су ми наду на исцелење и успостављање контакта. Млађа деца га веома воле, то ми је такође давало снагу и одлучност да се борим за породицу. Једном сам успела убедити га да се обрати за помоћ специјалисти, али није дошло до сарадње – муж је рекао да може сам себи помоћи. Continue reading „Жртва хришћанска или патологија (сазависност). Психолог против свештеника?“

 
text78
Стање регреса је свеојствено свим људима. Регрес обично изазива нека стресна ситуација. Нас тада као да нешто одбацује уназад. Регрес се може пројавити на разне начине. На пример, у неком моменту живота човеку се чини да је све било узалуд, да су сви његови покушаји да нешто постигне били бескорисни. Нешто не иде како треба, оно што се са њим догађа ван је његове контроле. Ништа не иде онако како би се хтело – регрес, другачије речено – уназађивање.
Регрес (лат. Regressus ) заштитни механизам, форма психолошког приспособљавања конфликтној ситуацији или узнемирености, када човек несвесно прибегава ранијим, мање зрелим и мање адекватним обрасцима понашања, који му се чине као гарантована заштита и безопасност. Continue reading „Регрес. Осећање жалости према себи. Шта радити?“

Форум – одговара православни психолог Марина Легостаева


  1. Юлия Кр  Јулија Кр

Добар дан, драги психолози и хвала вам за вашу помоћ! Мој проблем, ево у чему је – ја не могу да трпим ако неко код мене у кући «заседне». Је не мислим на госте за празнике или обичне посете, него већ угошћене посетиоце када заседну и не знају отићи.
На пример, цео живот љетом код нас по цео дан су деца суседа. Док су они још мали – до 12 год – ништа зато, но када поодрасту ја од тог лудим. То се пројављује тако да ја долазим у стање дивље раздражености. Посла има поприлично по кући но све ми испада из руку, ништа не стижем. Ако се присилим и нешто узмем да шијем, то само грешим. Тако да је боље да сасвим оставим.
Ја сама не волим да идем у госте – изузетак је једна другарца, но и код ње – једном два пута у години. Када ме позову на седељку код кога у госте – то за мене уопште није одмор, него рад.
Но, као на зло, мени са гостима «иде добро». Ево, на пример, већ недељу дана код мене по цео дан живи син невесте. (Тако је испало да је невеста старија од сина). Дечко је веома добар и ја га волим, он ништа лоше не чини и уопште… Но у дозама «од јутра до мрака» моја реакција на њега је иста као и на људе са стране.
Не знам шта да радим – посаветујте ме, како да се са тим смирим и да не зеленим од раздражења?
Да додам, наш дом је доста мален, а распоред просторија луђачки – кухиња је проходна, а хол је уједно и спаваћа соба мене и мог мужа – тј. нема месте да се осамиш ни на 5 мин.
Да бих се преобукла, идем у купатило. Да би поразговарала телефоном – исто тамо. Горе споменутом осећању раздражења и љутње додаје се и осећање стида због тога што тако реагујем. Осећам се као зла Мегера[1], у суштини тако и јесте, но то брижно скривам, убеђујем себе, да сам ДУЖНА смирено све то да подносим, но не успевам и обузима ме бес испод тиха.


2. Легостаева Марина Легостаева Марина психолог


Јулија, добар дан! Прво шта треба да урадите, јесте да престанете о себи да фантазирате, да не смете осећати раздражење због сувишних контаката с људима. Свако од нас има (своје личне) границе, када количина социјалних контаката почиње да превишује «дозвољену дозу». Мислим да то не треба подробније објашњавати. Continue reading „Не волим људе са стране у кући или тачније не могу да их поднесем“

Одговара православни психолог Марина Легостаева


avatar_male_mцрквењак Димитрије


Здраво!
Имам 20 година, радим као чувар и олтарник.
У суштини, ја сам у својих 20 год. апсолутно као из домаћег стакленика, човек неоспособљен за живот. Све мама ради за мене. Ја се старам да будем самосталан, но у већини случајева не успевам. Говорим јој, мама, ну не треба, урадићу све сам. Да, да.. А кроз 5 мин. све изнова. Хтио сам да скратим себи хлаче – мама ту опет: «Да шта ти? Упропастићеш! Дај, ја ћу сама!» Хтео сам да одем у уред за пасоше, она са мном. Постојано ми говори шта да радим: «иди туда, уради то-то, немој изгубити кључ! Јеси ли све понео? Да ниси нешто изгубио?»
Описивати се може до бесконачности. Завидим белом завишћу мојим вршњацима, који сами одлучују како поступати.
Питање је следеће: Какви треба да буду моји поступци да бих убедио маму да ја могу све сам да урадим?


 
 
православни психолог – Марина Легостаева  Легостаева Марина психолог


 
Дмитриј, добар дан! Немојте се много надати на то да ћете маму моћи убедити у нешто. Она тако схвата своју љубав према вама…
Требало би да задате себи питање: а шта сам ја то радио, што је потпомогло да се ситуација развија на такав начин? На који начин ја дозвољавам себи да останем инфантилан? Како ја избегавам процес свог одрастања, одговорности, решавања животних проблема?
Највероватније је, да ћете при часном одговору на то питање, схватити, да вам много шта одговара, или вам је до сада одговарало у таквом односу маме према вама. Иначе, ви бисте већ у ранијим годинама (од 11 до 15 год.) почели да се психолошки одвајате од маме. Тај процес је неопходан сваком човеку. Наш задатак се састоји у том, да се самоостваримо по том Образу, који је Господ имао у виду саздавајући управо нас. То може силно да се разликује од тога како то виде наши родитељи.
Ако је младалачки кризис (11-15 год.) проживљен на време и правилно, тада се даље прелази ка зрелијим односима са родитељима.
Видно је да сте ви помало «затегли» с тим процесом. Но и шта? Значи треба сада почети одељивати се. А урадити можете много… Но неће да буде
http://azbyka.ru/zdorovie/forum/threads/mama-ne-daet-mne-povzroslet.195/

православни психолог – Марина Легостаева

Легостаева Марина психолог

…Радила сам и с људима са дијагнозом – биполарно расстројство. То је озбиљан и дубок рад. Суштина рада се састоји у томе да научимо да прихватамо своја стања као духовну борбу, како би приложили све силе свог разума да не поклекнемо пред искушењем – стањем очајања (у фази депресије), како би се уздржавали од узлета при стању еуфорије (у фази маније).
Тај процес захтева пажење на себе, развијање свесности у разумевању тога, да је неопходно то преживети, проћи кроз то с Божијом помоћи. Никако другачије. И то је – подвиг вере. Зато што повремено човек сасвим не осећа да га Бог воли. Тај се процес не може извршити без покајања, без дубоког покајања – црквеног. Он се не може остварити без причешћа.
После неког времена амплитуде еуфорије и депресије почињу да се смањују. И ако је у току једне године човек проживео без лекова, свесно и пажљиво пазећи на себе. Ако је та година била година самопознања, покајања, изграђивања у себи хришћанског погледа на свет, тада постоји шанса удаљити од лекова, од дујагнозе , од инвалидности.
Стања могу да изгубе своју оштрину. Но њих ће свеједно бити. Биће и туге, и усамљености. Биће и тешко. Но у опиту, у унутарњем опиту човека ће бити и опит преодолење (победе), опит тога да је све то могуће издржати. И да у тим стањима постоји и одређени смисао за њега. Такођер он почиње с већом пажњом да се односи к стању маније. Прилаже све своје усиље како се тај процес неби много развио. Но, ситуација се компликује ако је већ постојао опит узимања препарата (лекова). Скидати се с лекова је свагда компликованије. Они већ почињу да се уграђују у биохемијске процесе организма.
Компликује се и тада, ако је постојао опит узимања наркотика, алкохола итд…
http://azbyka.ru/zdorovie/forum

 
Одговара православни психолог –  Марина Легостаева 
(удружење православних психолога Санкт-Пртербурга).
4213d07f31dfed2d7bd94e7929484f79.jpg


Александар Иванов   29.05.2012, 03:14


 
Реците, да ли православни човек треба (да ли је дужан) да се осећа кривим?
Покајање је основни елемент хришћанства, ми смо дужни старати се да видимо своје грехове и да се покајемо за њих. Мени се чинило тако – крив си, значи старај се да се исправиш.
Но, осећај кривице се психолозима сматра као нездраво.
Мој психолог ме је питао – шта тебе заправо мотивише да се исправиш?
Дали је то осећај кривице или просто савест? Ја не знам…
У аудио лекцији игумана Петра Мешчеринова (а можда је то био и Кураев, извините не сећам се) је говорио да сазнање својих грехова не треба да заслања то да свако од нас припада Цркви, и  да је за нас Христос принео страшну жртву која искупљује наше грехе. Значи, нисмо дужни да се вечно осећамо кривим? Грех је исповеђен, опроштен – и то је све, потпуно заворавити и идемо даље?


православни психолог – Марина ЛегостаеваЛегостаева Марина 28.09.2012, 17:37


 
Александре, добар дан!
Осећај кривице може да буде неуротичко стање, никако не повезано с духовним нивоом личности.
Покушајмо да разјаснимо, како да га разликујемо од реалне кривице. Ту је важно размислити над тим што је то – стање покајања? По својој суштини, покајање – је унутарњи стваралачки акт. Continue reading „Православље и осећај кривице“

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 
православни психолог – Марина Легостаева
Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.
Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема. Continue reading „Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу“