Пре много година дошла је код мене једна млада жена да поразговарамо. Села је у ризници на кауч, спустила је главу и са горким и киселим изразом лица рекла је загробним гласом: «Ја сам грешница». Одговорио сам јој бодро: «То није никаква новост, јасно је, ви сте грешница – сви смо грешници!». «Да, – рекла је она, – али ја сам нарочито одвратна». Одговорио сам: «То је већ гордост! Али шта је то посебно одвратно код вас?» — «Када се погледам у огледало ја видим себе као врло лепу». Одговорио сам: «То је у сваком случају истина; и како ви на то реагујете?» — «Осећам сујету!» Рекао сам јој: «Ако је само у томе проблем, онда ћу вам објаснити како да се носите са тим. Станите испред огледала, погледајте на сваку црту свога лица, и када видите да вам се она свиђа, ви кажите: «Хвала Господе што си створио такву лепоту, као што су моје очи, моје обрве, моје чело, нос, уши» – или било што друго. И сваки пут када нађете нешто лепо на себи – захвалите Господу. И постепено ћете видети да је захвалност победила сујету. Као резултат тога, кад год погледате на себе ви ћете се обраћати Богу са радошћу и захвалношћу. Али додајте још нешто: пажљиво се загледајте у кисели израз вашег лица и реците: «Опрости Господе – мој јединствени допринос овој лепоти коју си ти створио јесте овај кисели израз лица» – то је једина ствар која је на њему заиста ваша.
Митрополит Антоније Сурожски.
