Кад говоримо о „рањеном детету“, мислимо на онај емоционални део своје личности који је најосетљивији, најтананији, који живи у нама, а углавном је потиснут. Он је заслужан за оне  емоционалне реакције које не можемо да исконтролишемо („Не знам шта ми би да тако реагујем“). Кад смо под великим стресом или доживљавамо неко трауматско искуство, ризикујемо да реагујемо из „рањеног детета“, незрело, емоцијама које нас преплављују, а које нису довољно артикулисане јер се са њима никад нисмо повезали. Оне обитавају у нама у некој засебној „фиоци“ где смо их сместили јер нисмо имали дозволу да их осетимо. Continue reading „Рањено дете“

Обрад Достанић Пацко био је српски војник у српско-бугарском рату, где је на Власини водио крваве битке са Бугарима. Најмањи у чети, али веома издржљив и храбар. Никад није изостао на маршу, нити се коме пожалио. Љубимац целе чете. Једна његова необична особина саткана од храбрости, милосрђа и доброте, примећена је након битке на Дренку. Рањеним бугарским војницима волео је да постави питање: ,,Имаш ли деце?“ Када би чуо одговор, спуштао би шајкачу преко очију да би сакрио своје сузе, удаљио би се, након чега би опет дошао и одвео рањеника на превијање. Једног јутра Пацка није било на предстражи. Командир је наредио да га хитно нађу. Лежао је мртав на ћувику, са као шљокица малом рупицом на копорану,  поред свежег гроба. Поред њега пушка, ашовчић, исцепано одело, чауре. У десној шаци чврсто је држао дрвени крст који је садељао да пободе погинулом поднареднику Касанову из Ћустендила који је имао деце. Више о Пацку можете сазнати у истоименој приповеци Драгише Васића. Continue reading „О доброти“

Др Горан З. Голубовић,

Доктор теолошке антропологије,

проф. психологије религије,

Филозофски Факултет у Нишу

UDK 124:159.9

Примљено: 13.03.2011.

Прихваћено: 04.02.2011.

dr Goran Golubovic
Др Горан Голубовић

У својој хабилитационој дисертацији (Голубовић Г. З., 2010) покушао сам да укрстим теолошко и психолошко промишљање људске природе и личности, чинећи то, да будем искрен – подстакнут незадовољством објашњењима која ми је, у моме досадашњем образовању, пружила академска психологија. Две су ме ствари мучиле: да ли је човек заиста толико базично лош и немоћан пред монструмом у својој подсвести (каквим га представља психоанализа) или је, напротив – у својој основи добар и племенит са, готово, неограниченим потенцијалом даљег духовног раста и саморазвоја, што тврди хуманистичка психологија. Прва ставка имплицира антрополошки песимизам, друга оптимизам. Као и већина других, у својој младости сам био и сам хуманистички настројен. Прихвативши хришћанство као суштинску одредницу свога бића постао сам, дакле, хришћански хуманиста. Сада знам да сам, уствари, био својеврсни неопелагијанац. Из тог разлога никако ми није пријао калвинистички поглед на људску природу, са којим сам имао прилике да се као студент сусретнем, зато што ми се чинило да ово богословље приказује човека тако беспомоћним, малим, сићушним и, у неку руку, безначајним наспрам Господа. Са даљим животним искуством, почео сам да се све више и више изненађујем чињеницом колико људи могу бити зли, када се то од њих најмање очекује, а још болније је било сазнање – колико ја сам могу бити зао, у тренуцима када ни најмање не сумњам у своју “доброту”. Читајући Исповести блаженог Августина (Августин А., 1987) схватио сам да његова прича о животу пре обраћења, итекако може бити прича свакога од нас. Уверио сам се, врло брзо, да моја дотадашња убеђења увек не одговарају стварности. Схватио сам да увек немам снаге и воље да се самореализујем онако како бих можда хтео, да су лични успех и самоафирмација често узрочно повезани са неуспехом и патњом другог – ближњег, да се људи, мимо свих мојих очекивања, тако често понашају зверски једни према другима, а дешавало се и још много тога другог што је поруке строгог калвинизма извлачило из мрака сећања и актуелизовало их, упркос мом базично антрополошко-оптимистичком ставу. Па ипак сам се, с времена на време, и даље изненађивао добротом, племенитошћу и снагом духа многих особа, које су, овако или онако, дотакле моју “линију живота”. Continue reading „Треба ли нам Православна психотерапија?“


У вези којих питања би требало да се човек саветује са духовником, а где мора да донесе одлуку сам? У чему је разлика између савета и благослова? Шта може духовник, а шта он не може? Какве су последице пастирских грешки? О овоме смо питали психолога Олгу Красникову, руководитељку психолошког центра «Сабеседник», и уједно помоћницу ректора Института хришћанске психологије.
Пре него што наведем разлику између повиновања, подчињавања и послушања, ја бих хтела да прочитам невелики одељак из часописа 114. заседања Свештеног Синода Руске Православне Цркве од 29. децембра 1998. г.
Овај документ је био прихваћен на заседању Светог Синода под председатељством Свјатјејшег Патријарха Алексија II, и овде се врло јасно наводе они случајеви, када пастири злоупотребљавају поверену им од Бога власт „везивања и дрешења“. Зато би, како ми се чини, овај документ требало да буде познат свим православним људима, јер многи из незнања могу запасти у описане овде ситуације, а ово може довести до жалосних последица. И ја као хришћански психолог се често суочавам са овим. Continue reading „Послушање духовнику: где је граница?“

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

svestenik Agapije
Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.
Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају. Continue reading „„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)“

Несрећна у браку – први део


Аутор: клава 29.5.2015, 17:56


 
Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.
– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.
– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.
Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.
И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?
Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.
Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.
Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.
Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.
Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.
Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.
О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.
Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.
О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.
Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.
Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…
Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.
Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.
Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.


Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20


Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.
Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).
Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.


Аутор: клава 30.5.2015, 21:29


 
Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.
1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.
Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.
Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.
Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.
2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.
Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.
Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.
4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.
Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.
Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.


Аутор: клава 30.5.2015, 22:22


 
Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.


Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52


 
Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).
Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).
Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00
Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.


  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16


 
Здраво Клава!
Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.
С уважењем, Елена.


Аутор: клава 1.6.2015, 0:13


 
Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.
Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.
Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.
Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.
Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.
Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.
Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.
Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.
И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.
Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.
Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?


Аутор: клава 1.6.2015, 0:22


 
Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.
Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02


 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.
(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)
Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.


Аутор: клава 1.6.2015, 13:55


 
Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?
На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13


 
Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.
Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.


Аутор: клава 2.6.2015, 11:55


 
Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.
У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.


  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03


 
Здраво Клава!
Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!
Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.
Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.


Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10


 
Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.
 
[1] Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском
[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.
[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

Форум православниох психолога


Аутор: Клава 21.5.2015, 14:15


Здраво. Веома ми је потребна помоћ психолога. Одавно читам ваш форум и налазила сам теме са ситуацијама сличним мојој, но ћутећи и нешто читајући не могу да сама себи дам одговор, да нађем решење. Зато сам одлучила да напишем на форуму. Можда је ту нешто не разумем. Ја имам проблем о којем су многи већ писали – ја сам несрећна у браку. Покушавала сам да кренем од себе, да себе покушам изменити, но не успева ми, не могу а да ништа за себе не желим. Не знам како треба себе да мењам, шта треба конкретно да радим? Ја сам веома незадовољна с мужем, с његовим односом према мени. Мени се чини да он нема уопште никакав однос према мени. Тешко ми је да правилно објасним. Нпр. до недавно је радио као библиотекар.
Примао је минималну плату. Имамо двоје деце, њима је потребно не само минимална храна, него и нормална одећа, играчке, отићи некуда с њима. Старијем је осам година и он пита, шта је то циркус и зашто су тамо друга деца била много пута, а ја њега ни једном туда нисам водила. Да и мени самој би се хтело понекад нешто укусно ставити у грло или купити себи нешто. Због свега тога ја морам да радим на два радна места. С мужем сам о томе говорила, но он је рекао «теби се тога хоће, зато ти и радиш. То си ти одлучила да децу подстичеш, водити их свукуда, зато ти и радиш. Ја сам задовољан и без циркуса». И тако је он радио много година као библиотекар, зато што је то његова специјалност, завршио је Академију културе.
Недавно је дао отказ на послу, зато што му је тамо неко нешто приговорио, а њему одговара и тако, и он неће ни због кога да се прилагођава. И сада тражи посао по својој специјалности. Други посао он ће пристати да разматра само ако буде с аналогним обавезама. Но таквог посла нема и сумњам да ће се појавити. Запослио се привремено као стражар за исту такву минималну плату, и ја мислим да је то на свагда. Њему све одговара. А ја радим на два посла зато што се мени хоће још нешто осим минимума, и што хоћу да угађам деци. И тако код нас у свему.
Раније сам покушавала с њим да разговарам о нечему, да разменимо мишљења, да му испричам понешто. Но он је скоро увек говорио коко му то није занимљиво. Но видите, то је мој муж, с ким да ја још разговарам, ако не са њим, коме све испричати? Он на то говори: «Теби је потребно да разговараш, мени није. Мени то није занимљиво и ја нећу». Тако је код нас са свиме. И у интимном животу исто тако. Њему је све потаман, а ако је мени потребно још нешто, онда је то мој проблем. Но тада, шта ће ми муж? Живим као да и немам мужа. Само, да је немам мужа, не бих родила двоје деце и не бих требала да идем на два посла, мени једној би било довољан и један посао.
Тако испада да он живи као да је он сам. А породица као да је потребна мени, зато сам ја и дужна да радим, а уморна после рада на два посла још требам нешто и спремити за јело. Мени је тако веома тешко живети. Хтела бих неке душевности, некакве односе с мужем, а њих нема. Хтела бих да се и он о мени брине, а тога нема. Хтела бих нормалног интимног живота, но њему и овако како јесте одговара, а мени тако не одговара. И не знам шта да радим. Не могу, а да ништа не желим. Да се разведем од њега такође не могу, зато што нема таквог повода којег црква прихвата. Он не пије, никога не бије, формално ради, иде у цркву, а ако му кажу да се треба бринути о жени, он говори „немоћан ја човек, грешан, кајем се“. Или говори да се брине по мери својих снага, он ради и сву плату даје мени. А ако та плата није довољна, то је мој проблем. Покушавала сам да размислим и схватим шта то радим како не треба. Но разултат налазим само један, ја треба да ништа не желим, а ја то не могу. И како себе изменити, шта да радим, не знам.


  Аутор: Елена Громова 24.5.2015, 20:16


Здраво Клава!
Нимало  просто питње сте задали у заочном формату!
Дати савет о томе како изменити себе или свој однос према нечему је веома тешко. И то је, наравно, тема за очни сусрет с психологом.
Клава, Ви пишете да повода за развод код Вас нема, но при том је тешко живети с мужем..)) И хтело би се многог у браку, чега нема, и чега вам муж не может дати.))
И овда се заиста појављује питање, како изменити свој однос према ситуацији у целини и посебно према мужу…
Вама је потребно да нађете снаге да прихватите мужа таквим какав јесте: с његовим предностима и недостатцима. И да се постарате да се више фокусирате на његовим добрим особинама, прихватајући у њему то шта Вам се не свиђа, шта нисте у стању да измените… И треба да се учите волети управо таквог: реалног, а не идеалног мужа, – таквим какав јесте.
И још Клава, Ви треба да се научите да се бринете о себи, учите се истински одмарати, занимати се тиме шта Вам причињава задовољство.
Идеално решење за Вашу породицу би било да се обратите к породичном психологу у вашем граду, зато што одговорност за односе у браку лежи на оба партнера, и тражити пут решења и компромиса најбоље је удвоје.
Уразуми Вас Бог!
С уважењем, Елена.


Аутор: Клава 25.5.2015, 21:18


Здраво Елена. Велико вам хвала што сте одговорили. Ја разумем да то није лако питање. Психолозима у свом граду ја сам се већ обраћала, но они нису православни, и не разумеју, говоре, каква трагедија, разведи се, тражи себи срећу и не мучи се. И не разумеју да се ја не могу развести. Једном сам рекла да сам ја православна, да се ја не могу развести, осетила сам да се психолог почео негативно односити према цркви, и имам страх да ћу је самим тим још више против цркве настројити. Она је тако и рекла да је наш Бог немилосрдан. И после тога више не идем к светским психолозима, ја њима не могу рећи све што ми је на души, они мене просто не разумеју.
Ја сам уопште почела да идем по психолозима када сам била јако болесна. Задишем се посебно ноћу тако да нисам могла да спавам, и нисам могла да једем. И психолози ме отправили к психијатру. Психијатар исписивао таблете и стављао у болницу, када би изашла из болнице, све је почињало испочетка. Потом су ми посаветовали психотерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се бојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да треба себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.
Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа. Видите, у браку није грех хтети секса, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити. Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе. И ја њега просто не схватам.
Ја се слажем да га треба волети таквог какав је, прихватити га какав је. Но ја бих хтела с њим блиских односа. Хтела бих поговорити с њим, разменити мишљења, исказати се, послушати га, шта му је на души. А њему није занимљиво мене слушати и код њега је на души све у реду, он мени нема ништа да прича. Њему све одговара како и јесте. Нема никаквих блиских односа. И њему тако одговара. А ја имам потребу за њима. Веома велику потребу. Ја се осећам усамљена, остављена при живом мужу. Као да он и није мој муж, него воштани кип, манекен. Волела га или не, њему је свеједно. А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим, ја не могу.
Ја разумем да је заочно веома сложно радити. Ја не молим за много. Само када би ми мало објаснили понешто, можда бих ја схватила. Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.
Мој муж никада неће поћи никаквим психолозима. Њему је добро. Он говори, теби је потребно – ти и иди. И ја сам просто у очајању. Ходити очно к психологу не православном ја не могу, они ме просто не схватају, говоре разводи се. Већ сам ишла. И не знам где још да се обраћам, ко би могао са мном поговорити, схватити ме и бар нешто да ми посаветује. Ја не тражим чаробну палицу, ја сам то почела да схватам, ја не чекам да ми неко каже како да живим, и да реши уместо мене моје проблеме. Ја бих хтела само да се посаветујем, да поразговарам са човеком који се разуме у православну психологију.


Аутор: Клава 26.5.2015, 1:13


Опростите што сам наметљива. Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим. Схватите ме молим вас, када сам говорила да се не могу развести, тада су ми увек говорили, значи да је мени удобно не разводити се с њим, да ми је угодно тако живети, и почињу да ми то доказују. Једном сам рекла да ми не одговара, него просто се не могу разводити, зато што сам ја православна и то се не сме. Психолог је почео да се докопава због чега се не сме. И потом је рекао да је наш Бог жесток, и друге непријатне ствари. Како да разговарам с психологом очно, како се не би хватали за то питање и како се не би прелазило на разговор о вери и Богу? Ја сам у очајању, мени је потребан психолог, како то да урадим?


  Аутор: Елена Громова 27.5.2015, 15:00


Здраво Клава.
Хајде да разаберемо.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Потом су ми посаветовали психоерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се побојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да требам себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Клава, Вама су посаветовали веома доброг специјалисту! И није важно да ли је он православни хришћанин: важно је да је он – верујући човек и добро образован психолог. Он вам је дао правилан вектор за личносни развој, верну оцену Ваше ситуације и Вашег стања.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа.

Клава, стиче се такав осећај, да Ви, у првом реду, тражите своје у браку («Ја наравно све разумем но мени је такође што-то потребно»…). Како онда св. ап. Павле у 1 Посл. Коринћанима право пише,  да љубав не тражи своје… ( глава 13, ст. 4-7).
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Видите, у браку није грех хтети секс, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити.

Клава, интимни односи у браку су потпуно природни, но ту постоји таква нијанса – када је једном у браку потребно више него другоме и он то постојано требује, другог то почиње оптерећивати и у њега се губи свака жеља. Зато, ако престанете да постојано укоревате мужа за хладноћу и престанете постојано требовати сексуалне односа, онда се Вашем мужу жеља може поново вратити. Тј., ако се Ваше понашење почне мењати – почеће се мењати и Ваш муж.
Треба рећи: проблеми у сексуалним односима у већини случајева су повезани са проблемима емоционалних односа међу супрузима. Сагласно томе – то је и главна тема за решење Вашег проблема.
А ако муж не жели да иде с Вама к психологу, Вама предстоји самој покушати што-то изменити.
Мењајући се сами, ми самим тим можемо да утичемо на блиске људе.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим ја не могу.

Клава, већ сам Вам писала, да је хришћанска љубав призвана да не тражи своје. Пре свега, човек који воли спреман је да нешто чини за вољеног, не очекујући нешто заузврат и без сваких услова. Тј. карактеришући човека који воли својствено је употребљавати глагол «давати», пре него «узимати» или «примати».
И ту се појављује питање: да ли Ви заиста, то што осећате према мужу, можете да назовете «љубављу» или је то нешто друго?…
Реците, а како Ви пројављујете своју љубав према мужу? Каква је Ваша љубав на делу?
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Ја сам потпуно сагласна с њемачким колегом! Он Вам је све рекао исправно. Клава, Ви поново користите глагол «узети» у односу према Вашем мужу. Схватате ли, љубав се не може узимати! Њу је могуће давати или примати. Љубав се не може требовати.
Клава, ја мислим да бисте се Ви требали боље разабрати са собом у томе, шта је то «љубав».
Можда ће вам ови сајтови помоћи по том питању, мада личну терапију са психологом они не могу да замене.
http://www.realove.ru/
http://shkola.realove.ru/
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим.

Клава, све је веома просто: Ви треба на првом састанку с психологом да кажете, да се с уважењем и пажњом односе к Вашеј одлуци да сачувате породицу и да вас не покушавају подвести к теми развода. Образован психолог Вас никада неће покушавати у нечему преубеди, него ће се с пажњом и уважењем односити према вашем свесном избору.
С уважењем, Елена.


Аутор: клава 28.5.2015, 0:53


Здраво Елена. Огромно вам хвала што сте ми одговорили. Да, ви сте у праву, наравно да ја тражим своје у браку. Јер ја сам и пошла за мужа, зато што ми је било што-то потребно за себе у браку. Уопште, ја сам хтела породицу и брак зато што ми је нешто било потребно у браку. А што, зар да ништа не желим? Ја сам наравно читала, да љубав не тражи своје. И покушавала сам тако да живим. Ја дуго времена чак нисам ни помињала то да ја хоћу што-то за себе. Јер, не треба себи, не треба искати своје. Ја сем се приморавала да не мислим о томе шта ми је потребно, него о томе шта сам дужна. Но, почело ми је бивати веома лоше. Почела сам да се разбољевам.
И ето, тај њемачки психолог ме је натерао да размишљам о томе, шта ја хоћу и шта ми је потребно. И ја уопште не разумем, како да ништа не желим за себе? Шта ја онда радим да ако ја имам ту потребу у узајамној пажњи и блиским односима? Како да то не желим? Тај психолог из Германије ми је рекао да је код мене конфликт не с мужем него са самом собом. Да сам ја у суштини плотски човек, но хоћу да живим по правилима цркве, који су норма за духовног човека. И зато је код мене унутарличносни конфликт, зато што ја нисам духовна, код мене су жеље и стремљења плотског човека, а хоћу да живим као духовна.
И ја сам зато и престала с њим да општим, зато што је он рекао да сам ја и себе, такође, дужна прихватити таквом каква јесам. Прихватити да сам је веома далеко од идеала и да је, тренутно, живот по црквеним правилима изнад мојих снага. И он је почео да пита због чега ја хоћу да живим по црквеним правилима. Мене је то уплашило. Црквена правила сам ја дужна да испуњавам. Зар ја могу прихватити себе неправилну? Зар није грех тако мислити, да требам прихватити себе неправилну? Но ја не знам како да постанем правилна? Ја још нисам ништа ни спомињала да ја хоћу што-то за себе.
Но мени је тада постало веома лоше. И ја не разумем, како ја могу и дужна сам да будем правилна и да при том добро схватам које су моје потребе? Јер ако је схватам, шта је мени потребно, ја то хоћу за себе. А себи нешто хтети не сме се, јер љубав не тражи своје. Опростите ми, ја сам се веома запетљала. Ја схватам да сам дужна себе изменити, преломити некако, преправити. Но не знам како. Тај психолог ми је рекао да се са мном дешава то што и са дететом када покушава да једе храну за одрасле, он се њом дави и желудац не може да је свари и он се разбољева. Но шта да радим ако сам ја дужна да једем храну за одрасле, није важно дете, да или не.
Ја сам се зато и престала обраћати к том психологу, зато што ми је говорио да требам себи дозволити живети живот младенца, док ја постепено не одрастем, и да то може да буде и кроз 10 година, или кроз 20, или кроз 30. Но ја сам дужна да испуњавам црквена правила већ сада, нико неће да ме чека када ћу ја да поодрастем до тога. Ја сам се побојала његових савета, да они могу да буду греховни. Но сада схватам, да ја себе никако не могу сломити тако да више не желим нешто за себе. Ја само почињем да мрзим све, и сам живот. Ја веома жалим што сам се удала. Ја се осећам, буквално закована у ћелију. О интимном животу сам написала не зато што га ја требујем од мужа. Молим вас, разумите ме.
Дело није у томе, да је мени потребно више и ја то требујем. Но ја не могу тако, како њему одговара. Ја не желим нешто тамо посебно. Но када би бар хтео да ме пољуби. Наш интимни живот се своди на то, да се он просто пење на мене, ради своје дело и слази. Ни пољупца, ни ничега. Осећам се као нека ствар, где он врши нужду. И тако је било свагда. На почетку се код мене почела појављивати жеља, но он је већ урадио свој посао и готово. И за мене се то почело превраћати у мучење. Не да сам је требовала нешто специјално, него сам просто покушавала с њим да поразговарам, да му речем о себи. Но он је одмах говорио да су то моји проблеми, а њему све одговара како јесте. И ја сам почела да мислим, да ја то нешто греховно, жалим када се појављује таква жеља.  И ја сам почела да се за то кајем.
Баћушка је рекао, да је са мужем све у реду, нормално. Рекао је да треба о томе да поразговарам са супругом. Поново сам покушавала да поразговарам. Но он свагда говори једно те исто, њему је добро, а ако је мени нешто потребно, то сам ја дужна да се под њега подстројавам. Но ја никако не успевам да се подстројим (прилагодим). И почела сам просто да ибегавам интимне односе, да се не мучим. Но муж је рекао да постоји заповест, да жена није господар над својим телом, него муж (1. Корићанима 7, 4). И просто продужује да узима (бере) своје. Разумете, њему је свеједно, што сам тамо ја. Ја сам почела да говорим да онда ни муж не господари над својим телом, него жена. А он је одговорио, господари, ко ти брани, а ја ћу да погледам ТВ. На самом делу ја не моги ни са чим да владам, ако он не жели, ако он гледа телевизор. А он може то да ради, није важно желим ли ја то или не.
И такви су наши интимни односи свих девет година брака што живимо заједно. И све остало је такође тако. Мени се чини да он све чини формално, да немаш на што да се пожалиш. Испада као да имам мужа, а на самом делу, ја као да сам сама. Дуго сам трпела, покушавала да себе преломим, да не желим ништа за себе, покушавала живети како би требало. Но нисам могла. Почела сам да се разбољевам. Тај психолог ми је рекао да је то моје несвесно градило такве заштитне конструкције у виду болести. Но сада ја не болујем. И правда је да ја жалим за тим временом када сам боловала. Било ми је веома лоше тада, нисам могла да дишем, нисам могла да спавам, но сада ми је просто ужасно неподношљиво тако живети.
Ви сте у праву, ја никада нисам хтела да волим свог мужа хришћанском љубављу. Ја сам хтела да га волим као мужа. Као вољеног мушкарца. То су различите ствари – хришћанска љубав, и љубав к мушкарцу, који вам се свиђа. Када мени не би била потребна таква љубав – обична земаљска, као жене к мушкарцу, онда ја не бих ни пошла за мужа, не бих се ни удавала. Хтела сам да се бринем о њему, но и да добијем од њега бригу и заштиту. Не тако да ја само дајем и ништа да не примам. Старала сам се да будем према њему пажљива. Хтела сам да га разумем. Тако је само на почетку било. Како се уопште међу људима строје (граде) односи?
Хтела сам да се дружим са њим, ако се могу тако изразити. Да чиним што-то пријатно за њега. Разговарати с њим, како људи разговарају. Састајали смо се, хтела сам да га боље упознам. Но њему је то досадило. Њему ништа то није интересантно – разговори, дружба. Он је конкретан човек. Њему су потребне конкретне ствари. Он је свагда знао шта му је потребно. Ако је то девојка, онда секс. Сви ти разговри за њега нису били интересантни, он је сматрао да само време троше. Но ја тада то нисам знала, ја уопште нисам знала какви бивају мушкарци.
Мој отац је много пио и оставио је мене с матером и братом, када сам још била мелена. Мама је свагда говорила да је он такав због пића. За све је крив алкохол, да он није пио не би нас ни оставио. И јасам свагда тако и мислила, да је главно, да не пије. Овај није пио никада. Једном ми је психолог рекао као, да сви имају право да бирају по себи, шта је коме потребно. Но како сам ја могла да изаберем, када нисам знала како уопште бива, какви бивају мушкарци? Ја сам веровала матери. Мислила сам да тако и јесте. Но показало се да није у праву. Он, наравно, има право да буде такав какав јесте. Но тада сам и ја имала право да не изаберем њега таквог. Но он је такав постао одмах после свадбе. Ја нисам знала да тако бива.
Опростите што пишем тако сумбурно (збркано) и много. На души је много свега. Хоћу да схватим, да се разаберем, но не успева ми. Покушавала сам да се под њега подстројим, покушавала да му угодим. Никада нисам наметала разговоре ако он није хтео. Но он неће никада. Њему никада ништа није интересантно. Ја сам ломила себе, све сам размишљала, шта не радим како треба. Но, само сам почела да се разбољевам. Психологу сам некако покушавала да кажем да сам верујућа, да се ја не могу разводити, и да не желим да моју веру куди. На то ми је она рекла, да с тим и треба радити, зашто ја слушам нека-тамо правила која су ми на штету.
Скору увек када сам почињала да причам с неправославним психолозима, сви су ми говорили, да је мој проблем у томе, што ја нисам слободна, верујем у средњевековни табу и мучим себе. Тек с тим њемачким психологом сам почела што-то да схватам. Престала сам да хистеришем, научила да говорим (изражавам) речима то што хоћу да кажем или да питам. Он ми је веома помогао. Но схватила сам да се код мене појавило много питања, на које може да да одговор само православни психолог или свештеник. Онај ко зна како је по закону. Ја сам спремна да радим на себи, било шта да чиним, но мени је веома нужно наћи одговоре, и ја то без православних не могу да учиним.


Аутор: Клава 28.5.2015, 2:22


Исплакала сам се добро, а сад могу да формулишем питање које силно желим да схватим. Ја имам брата. Он не воли да учи, ни к чему не стреми, живи с мамом и њему је све потаман. Раније је он постојано долазио к нама и хтео је да са мном разговара, зато што смо брат и сестра. Мене је то веома оптерећивало. Тај њемачки психолог ми је рекао да мој брат има право да буде такав какав је. Да ради то што хоће, и да не ради то што му се не свиђа итд. А и ја имам право да будем таква каква сам. И ја треба да прихватим себе такву каква сам и радити то што ми се свиђа. Мом брату се не свиђа да учи – има право. А ја имам право да не општим с човеком који ми није интересантан и немам с њим о чему да разговарам.
Он има право да ни к чему не стреми, а ја имам право да не стремим с њим да општим. Он има право да бира шта му је нужно, и ја имам право да бирам шта је мени нужно.
Мени се то казало као неправилан савет, грешан. Пошла сам да питам код баћушке. Баћушка је рекао, да он има право да бира шта му је интересантно и к чему да стреми, и ја такође имам право да бирам с ким да општим, а с ким не. Ја сам само дужна да се молим за рођаке и ако се брату што деси, не остављати га у беди, помоћи и побринути се по рођачки, а општити с њим не морам ако нећу.И то бих ја хтела да схватим, зашто то што може према брату, не може према мужу? Зашто с братом ја имам право бити то што јесам и бирати нужно ли је мени нешто или није, а с мужем намам право да бирам, него сам само дужна? У чему је разлика? Муж има право да са мном не разговара. Зашто ја немам право на исто то? Он има право да не жели са мном блиских односа, зашто ја то не смем? Зашто ја немам право с мужем бити просто своја и не општити с човеком с којим не желим, него сам обавезна да будем с њим у браку, да живим с њим, да ломим себе и спасавам породицу?
Јер и брат је такође моја породица, зашто ја с њим имам право да не будем заједно, а с мужем не? У чему је разлика, хоћу да схватим. Зашто у вези брата ја имам право да бирам, а с мужем немам? Отићи од брата и не живети с њим – није грех. А отићи од мужа и не живети с њим – грех је? Зар хришћанска љубав која не тражи своје није та једна те иста и с братом и с мужем? Ја много тога не разумем. Уопште имам ли ја право бити то што јесам и што-то бирати, или је то ипак грех?
Њемачки психолог ми је предлагао да се занимам програмом 12 корака, као за алкохоличаре, но тамо је потребно написати концепцију Бога, написати према каквом Богу ја могу имати поверење. Имам ли право да сама замишљам каквом Богу ја могу веровати. Бог кога љуби, тога и кара, свиђало се то мени или не, ја сам дужна да се подчињавам. Имам ли ја право да прихватам себе таквом каква сам? Јер нико неће мене да чека, када ћу ја што-то схватити, ја сам дужна да се подчињавам и готово, није важно чега ја хоћу. Бог ће да ме кажњава, он ће да шаље тешкоће док ја не постанем таква каква треба, зар није тако? Ја сам разумела тако, да је тај програм грех и учи греху, учи да прихваташ себе греховну. Но код вас на форуму прочитала сам да је тај програм добар. А како је онда то могуће сјединити, да ја треба себе да прихватам таквом каква сам, с црквеним правилима које сам дужна да испуњавам свиђало се то мени или не? Ја сам потпуно збуњена. И неправославни психолог ми не може помоћи да схватим управо та питања, а они су ми веома важни.


Аутор: Клава 28.5.2015, 4:09


Сада сам пажљиво прочитала, како ви саветујете да разговарам с психолозима. Но ако ја будем говорила неистину, зар ћу ја добити помоћ? Ја сам мислила да сам ја дужна да говорим с писхологом, онако како јесте, само тако ја могу да добијем помоћ.
Ви саветујете да кажем, да се они с уважењем односе према мом свесном избору да хоћу да сачувам породицу. Но то је неправда! То није мој свесни избор, то су црквена правила, која сам ја дужан да испуњавам, хтела ја то или не. Ако би ја заиста имала избор, ја би отишла. Но ја сам дужна да се подчињавам правилима цркве и приморана сам да спасавам породицу. Но то није мој слободни избор. И ја сам психолозима тако и говорила, да су таква правила, ја треба да слушам, хтела ја то или не. Вероватно је у томе ствар. Вероватно они зато и почињу да се каче, зашто их ја слушам и живим како не желим. Ето то сам управо сада схватила.


Аутор: Елена Громова 28.5.2015, 9:59


Добро јутро Клава!
Молим оца Евномија да се «укључи» у разговор, зато што се управо он и занима темом односа у дисфункционалним породицама, где постоји алкохолна зависност, а такође зна све о програму «12 корака».
С уважењем, Елена.


Аутор: свештеник Евномије 28.5.2015, 23:15


Здраво Клавдија.
Код мене се сложило мишљење, да је код вас доста искажена представа о Боду, о православљу. Видим склоност к неком јуридичком односу у религиозној сфери. Правила, забране, који се не смеју нарушавати, зато што Бог, као строги Судија, може да казни… Или можда нисам у праву?
Ако сам ипак у праву – ја такво схватање Бога углавном примећујем у оних који су у почетку уцрковљења, подпали у нездраву духовну средину, где се такво понашање сматрало нормом. Или – код оних, који су одрастли у дисфункционалној средини, и сада преносе на религиозну сферу сопствене дечије и пубертертске комплексе, кривице и остало.
Предлажем да прочитате признаке Одрасле деце Дисфункционалних Породица – https://poznajsebe.wordpress.com/2014/06/22/oda/
Можете да користите и публикацију https://poznajsebe.wordpress.com/2015/06/10/funkcionalnost-porodice/
Напишите шта се одазвало код вас из даног материјала.
Нећу се зачудити, ако се открије, да су Ваши проблеми с мужем – родом из родитељске породице. Као и код њега. Мада су то све претпоставке.
И тако, чекам Ваш одговор после упознавања с указаним материјалом.
Још ће за вас, мислим, бити корисна књига Г. Клауда «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума» на интернету ћете је наћи[1].
С уважењем, свештеник Евномије.
[1] https://store.cloudtownsend.com/books/12-christian-beliefs-that-can-drive-you-crazy-book.html (на енглеском), http://www.cloudtownsend.com/   – (сајт Клауда и Таунсенда).
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».
 
Marina F
Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.
О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Continue reading „„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1“

Први део  чланка „А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене)

Mrina Filonik
Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије
Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.
Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо. Continue reading „Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2“