Кад говоримо о „рањеном детету“, мислимо на онај емоционални део своје личности који је најосетљивији, најтананији, који живи у нама, а углавном је потиснут. Он је заслужан за оне емоционалне реакције које не можемо да исконтролишемо („Не знам шта ми би да тако реагујем“). Кад смо под великим стресом или доживљавамо неко трауматско искуство, ризикујемо да реагујемо из „рањеног детета“, незрело, емоцијама које нас преплављују, а које нису довољно артикулисане јер се са њима никад нисмо повезали. Оне обитавају у нама у некој засебној „фиоци“ где смо их сместили јер нисмо имали дозволу да их осетимо. Continue reading „Рањено дете“
