Кад говоримо о „рањеном детету“, мислимо на онај емоционални део своје личности који је најосетљивији, најтананији, који живи у нама, а углавном је потиснут. Он је заслужан за оне  емоционалне реакције које не можемо да исконтролишемо („Не знам шта ми би да тако реагујем“). Кад смо под великим стресом или доживљавамо неко трауматско искуство, ризикујемо да реагујемо из „рањеног детета“, незрело, емоцијама које нас преплављују, а које нису довољно артикулисане јер се са њима никад нисмо повезали. Оне обитавају у нама у некој засебној „фиоци“ где смо их сместили јер нисмо имали дозволу да их осетимо. Continue reading „Рањено дете“

О здравственим разлозима употребе вештачке контрацепције у православном браку разговарамо са Маријом Стајић, лиценцираним едукатором и консултантом из области праћења плодности.
О хормонској контрацепцији, спирали, дијафрагми – понеке од ових информација се по први пут могу чути на српском језику.

Сајт Марије Стајић

https://profemme.rs/

Интервју водила Сања Станковић, православни психолог и уредник сајта „Има наде“:

http://imanade.org/

                                         

                                              ,,…питање Вавилонске куле која се зида без Бога,

                                                                      не зато да се са земље дође до неба,

                                                                            него да се небо свуче на земљу…“

                                                             Ф. М. Достојевски  – ,,Браћа Карамазови“  

 

Савремене психолошке теорије о васпитању деце углавном заступају тзв. педоцентрични приступ проблему који је усмерен на дете и његова права. Заступници овог приступа често ће говорити о тиме како казна вређа достојанство детета, како деци треба дати слободу, васпитати их у духу толеранције, а о благој телесној казни се не сме ни говорити. Дететовим дужностима и обавезама, постављању граница, дисциплиновању не придаје се довољно пажње, те се ређе помињу, или уколико се помену обично то буде у негативном контексту. Continue reading „Ауторитет и љубав у васпитању деце“

Обрад Достанић Пацко био је српски војник у српско-бугарском рату, где је на Власини водио крваве битке са Бугарима. Најмањи у чети, али веома издржљив и храбар. Никад није изостао на маршу, нити се коме пожалио. Љубимац целе чете. Једна његова необична особина саткана од храбрости, милосрђа и доброте, примећена је након битке на Дренку. Рањеним бугарским војницима волео је да постави питање: ,,Имаш ли деце?“ Када би чуо одговор, спуштао би шајкачу преко очију да би сакрио своје сузе, удаљио би се, након чега би опет дошао и одвео рањеника на превијање. Једног јутра Пацка није било на предстражи. Командир је наредио да га хитно нађу. Лежао је мртав на ћувику, са као шљокица малом рупицом на копорану,  поред свежег гроба. Поред њега пушка, ашовчић, исцепано одело, чауре. У десној шаци чврсто је држао дрвени крст који је садељао да пободе погинулом поднареднику Касанову из Ћустендила који је имао деце. Више о Пацку можете сазнати у истоименој приповеци Драгише Васића. Continue reading „О доброти“

,,Пазите да не презрете једнога од ових малих„(Мт. 18, 10)

Колико је тешко добро васпитати децу јасно је сваком родитељу. Као православни хришћани знамо да смо одговорни за њихове душе стога их морамо брижно и стрпљиво неговати како бисмо их усавршили и што мање оптеретили својим грешкама и гресима. Када је Душко Радовић у шали изјавио: ,,Дајте ми добро дете па ћете видети какав сам ја отац“ вероватно је желео да нам каже да без нашег труда, без рада на себи, без времена које смо дужни да посветимо својој деци, без несебичне љубави не можемо очекивати да ће нам дете бити васпитано онако како смо замислили. Пошто још увек нисам родитељ, нисам сигуран колико сам позван да о овој теми пишем. Ипак, посматрајући понашања родитеља и деце, разговарајући са њима и читајући литературу која се тиче васпитања приметио сам да постоје грешке које савремени родитељи праве и којима треба посветити пар речи. Текст ће само загребати површину теме која је изузетно широка и компликована. Continue reading „Укратко о васпитању“

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)

Прича седма
svestenik AgapijeНа прагу собе за разговор су родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Дете има очигледне симптоме физичке болести, али — „лекари ништа нису нашли“. Дакле, у питању је „урок“. Одмах је јасно да су људи номинално православни. Покушавам да видим каква је ситуација у породици, да ли су се обраћали „нетрадиционалним исцелитељима“ итд. Одговори су: „исцелитељима“ се нису обраћали, нико не пије, код куће је све у реду. Немам за шта „да се ухватим“. Тада сам замолио девојчицу да нацрта породицу и нешто по жељи. Кад су цртежи били завршени замолио сам је да причека на клупици напољу, и почео сам да успостављам дијагнозу на основу њих. Укратко, она је звучала отприлике овако: Continue reading „„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део други)“

(Овај текст је већ био објављен у мом преводу 19. јануара 2015.  Случајно сам наишао на други превод, који је вероватно и бољи од мога. Ранији текст «Враџбине, урок? Муж пије? Деца болесна?»  или о значењу психологије у православљу)

svestenik Agapije
Јеромонах Агапије (Голуб)

Кад ми приђе још једна у низу породица и упита: „Да ли можемо да попричамо с Вама?“ — скоро увек знам о чему ће бити речи. Ретко грешим. Сви имају исте животне проблеме. И ни социјални статус, ни ниво образовања, ни степен религиозности не играју већу улогу.
Главна питања су болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслога у породици. Често су ове теме међусобно повезане. Али, питања се не постављају директно. Прво се чује реченица: „Неко нас је урекао или је бацио чини.“ У складу с тим моле — за молитве за истеривање злих духова, за молебан, да им се чита Јеванђеље изнад главе, да се препоручи нека „светиња“, распитују се које молитве сами да читају. Continue reading „„Да ли нас је неко урекао или су бачене чини?“ (део први)“

Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“
Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.
Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.
Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.
Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли. Continue reading „Како увређеност постаје манипулација?“