Дистанца с љубављу, права личности и одговорност за своје поступке – из књиге "Ја га волим…"

13. августа 2018. Главни уредник

2150040 Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана (ускооро у штампи)

Неодговорност је оно за шта најчешће oкривљују алкохоличара или наркомана. Он мора да престане са конзумирањем психоактивних супстанци, он мора да буде од речи, он мора да се лечи, он мора, он је дужан… А он то не ради. Сад већ знамо и зашто: зато што је он болестан, тако болестан да прво што је он заиста дужан, и то дужан самом себи, јесте да попије нешто или да узме дозу да би се осећао боље, а све остало може да причека. Њега у томе неће зауставити ни наше проповеди, ни примена силе (на коју ће он такође одговорити насиљем), ни било какве васпитне мере. Једино што ће га зауставити јесте управо тај зависнички живот, зато што је веома болно, одвратно и страшно бити зависник. Већ и сами знамо да ако дозволимо животу да то учини, ако престанемо да штитимо наркомана или алкохоличара од последица употребе психоактивних супстанци, ако будемо контролисали своју сазависност, он ће највероватније успети да се заустави пре него што умре. Continue reading „Дистанца с љубављу, права личности и одговорност за своје поступке – из књиге "Ја га волим…"“ →

Несрећна у браку – други део

12. јула 2015. Главни уредник

Несрећна у браку – први део

Аутор: клава 29.5.2015, 17:56

Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.
– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.
– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.
Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.
И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?
Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.
Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.
Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.
Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.
Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.
Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.
О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.
Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.
О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.
Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.
Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…
Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.
Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.
Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.

Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20

Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.
Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).
Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.

Аутор: клава 30.5.2015, 21:29

Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.
1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.
Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.
Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.
Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.
2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.
Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3) Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.
Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.
4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.
Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.
Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.

Аутор: клава 30.5.2015, 22:22

Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.

Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52

Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко [2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).
Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).
Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00
Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.

Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16

Здраво Клава!
Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.
С уважењем, Елена.

Аутор: клава 1.6.2015, 0:13

Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.
Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.
Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.
Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.
Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.
Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.
Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.
Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.
И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.
Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.
Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 – то је по московском времену?

Аутор: клава 1.6.2015, 0:22

Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.
Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.

Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту.»

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.
(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица по програму 12 Корака – Аca-srbija.)
Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.

Аутор: клава 1.6.2015, 13:55

Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?
На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.

Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13

Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.
Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.

Аутор: клава 2.6.2015, 11:55

Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио. Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.
У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.

Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03

Здраво Клава!
Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!
Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.
Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.

Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10

Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.

^{^[1]} „Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM) и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском
[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.
[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део

24. априла 2015. Главни уредник

Како раде групе 12 Корака

…Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи…

Žena izvlači muža

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део – Иеромонах Агапије.

Прво са чим се упознаје новопридошли у групи јесу – Кораци оздрављења и духовног раста:

Признали смо да смо беспомоћни пред алкохолом и да не можемо да управљамо нашим животима
Поверовали смо да сила која је јача од нас може да нам врати здрав разум
Одлучили смо да своју вољу и живот препустимо Богу, онако како Га ми схватамо
Преиспитали смо себе и направили храбар морални инвентар нашег бића
Признали смо Богу, себи и људима праву природу наших грешака (заблуда)
Потпуно смо спремни да дозволимо Богу да нам помогне и уклони наше мане
Смирено молимо Бога да исправи све наше недостатке
Направили смо листу људи које смо повредили и вољни смо да према њима те грешке исправимо
У директним контактима са тим људима исправили смо грешке кад год је то било могуће, осим ако би то повредило њих или неке друге особе
Настављамо са нашим личним инвентаром и када нешто згрешимо, одмах признамо
Тражимо кроз молитве и медитацију да побољшамо наш свестан контакт са Богом онако како Га ми схватамо, молећи се само за спознају Божије воље за нас и да нам да снаге да ту вољу спроведемо
Духовно пробуђени после ових корака, ми покушавамо да пренесемо ову поруку другима, као и да примењујемо ове принципе у свим областима нашег живота.

При простом читању тих корака може се стећи илузија: „Да, ја сам већ половину корака и тако урадио/ла, а за осталу половину ће ми требати још две недеље. И, групе ми ради тога нису потребне“. Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада на корацима од чланова удружења, у групи, тада му је и самом смешна његова наивност, схватајући колико је још труда пред њим, и како кораци уопште нису једноставни за савлађивање, посебно они први, без обзира на то што су једноствно формулисани.

Тешкоћа прихватања програма – је у његовој усмерености на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања времена за њега. Породична болест алкохолизма се појављује у свакодневним делима, начину реаговања (понашању), мислима, осећањима, одражава се на религиозну страну живота. Зато и програм подразумева своју примену у свакодневном животу, у свим њеним сферама. А за то је потребна постојана пажња над собом и анализа свог опита. Веома је корисно чак и нужно делити своје успехе и неуспехе с другим људима, који се налазе у истом том програму, изучавати литературу удружења, у којој се одражава веома богат опит чланова групе. А већина нас није навикла на унутарњи рад над собом. Лакше га је заменити формалним посећивањем састанака једном недељно.

Провешћу паралелу са животом у Цркви: могу се научити сви постови, знати наизуст вечерње и јутарње молитве, но притом бити савршено неспособан да савладаш своју раздражљивост, гневљивост, осуђивање. Уместо реалног опраштања лакше је научити се потискивати и сакривати од себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разједају човека. Редовно се исповедати и притом заборавити на радост истинског, очишчујућег покајања. Зашто? Спољашње – је свагда лакше. А наша цивилизација само подиграва нашој екстравертности, управљености на спољашње ствари, на штету унутарњег света.

Тако да су духовни опит православља и удружења веома слични, јер окрећу човека к сопственом срцу, уче како обрести (стећи) целосност, целовитост ума и срца.

О односима програма с православљем може се рећи и више. На програм „12 Корака“ можемо да гледамо као на приводећи механизам, који помаже да се боље схвати закон Јеванђеља и опит отаца Цркве, човеку који је васпитан ван религиозне културе и човеку с болесним мишљењем као последице алкохолизма или увучености у алкохолизам ближњег – и да тај закон затим примењује у свакодневници. Другим речима, програм се меже назвати – мостић у Цркву.

Коренита разлика је да: програм не може да приведе ка обожењу, ка том Царству Христовом које је, по речима св. Писма, „унутар нас“, и које ће се у пуноћи јавити при Његовом Другом Доласку. Пут ка том Царству је – у Цркви, која и јесте живот у Христу. Но то и није задатак програма Ал-Анон. Он припада земној равни и може само да припреми човека за поиск Вертикале, да укаже на њено постојање, но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље изучимо програм – сав он призива да се он сам превазиђе и да се иде даље. Програм побуђује религиозну жеђ (код оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље – то је пут религије. А умеће бити часан (сикрен), опит самоанализа и самокритике, чему прогам обучава, ће помоћи да се у религиозној сфери чини мање грешака и да се брже извлаче из заблуда, којих је тако много у нашим представама о православњу. За оне који су васпитани у атеистичком, агностичком и окултном окружењу, то није мала ствар.

Покушаћу да укратко изложим своје схватање тих Корака, ослањајући се на изучавање литературе Ал-Анона и на опит посећивања отворених група сабрања Ал-Анон.

Многи људи, који међу својим блиским и друговима имају зависнике од алкохола или наркотика, сматрају да најбољи начин на који му могу помоћи да постане трезан и заједно с тим да достигне срећу јесте тај – да се сами жртвовују (самопожртвованост) у корист објекта, около којег се врти сав њихов живот. Свеједно, после дужег времена они откривају да све њихове снаге које су протраћене на зависника, не заустављају болест која наставља да прогресира, а они сами су притом потпуно изнемогли. Тек тада се они почињи обраћати ка специјалистима или у Ал-Анон. И схватају да такво њихово понашање није врлина, него симптом њихове сопствене болести. Да је све то што су они чинили у односу према алкохоличару (погледај тачке у претходној глави) – било наметнуто болешћу.

Болест алкохолизма, посебно на својим првим стадијумима, неспособна је да се развија без благопријатних услова. И зато, као прво, она намеће своје улоге блиским у окружењу алкохоличара, хранећи се на њихов рачун.

Два основна оружја болести су:

Способност да се изазове гнев код ближњег, што води ка нептријатељским испадима у односу на алкохол, тоталном морализаторству (држању лекција о моралу) покушајима да се успостави контрола над његовим понашањем;
Способност да се изазове страх за њега, што доводи до бриге о њему и неутрализације последица његовог понашања – крећући од „кућне инфузије“ до плаћања казни за њега и плаћања дугова на факултету како га не би искључили.

Фактички, породица постаје драмско позориште, где је режисер – субличност алкохоличара, а чланови породице су – послушни актери, који играју улоге које ја називам „жртва – мученица“, „агресор“, „спасатељ“. К чему приводе те улоге, већ је било описано.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести сазависности – јесте одстрањење (ка којему и води Први Корак Ал-Анона). Управо оно даје могућонст рођацима зависника да прекину своју игру у драмском позоришту, да се „охладе“, да увиде ситуацију с дистанце, да се преорјентишу на рад над сопственим грешкама. У Ал-Анону говоре: нисмо ми узрок алкохолизма, нама није дано да излечимо алкохолизам, и ми не можемо да контролишемо ту болест. Ми смо немоћни (бесилни) пред алкохолом. А подчинивши свој живот алкохолизму ближњег – ми смо изгубли контролу над својим осећањима, емоцијама, над сопственим понашањем и мишљењем. И то треба часно признати и прихватити – како своју немоћ, тако и изгубљену контролу над самим собом.

Свеједно, окружење алкохоличара управо принцип одстрањења најтеже прихвата. Често на почетку разговора његови рођаци говоре да су спремни „на све“. Пракса је показала да ићи „на све“ – значи покушати „нешто с њим урадити“. То „на све“ у њиховим устима значи све што угодно, осим оног истински важног – одстранити се и оздрављати од свог сопственог дела породичне болести. „Ако се ја уморим – небо ће да падне“ – тако се може изразити њихово унутарње осећање. К том још и неискусни у даној области свештеници такође говоре о неопходности „ношења крста“ живота с алкохоличаром, о трпљењу, о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности ношења за њега појачаног подвига молитве, поклона, поклоничких путовања. Зар и Јеванђеље к том не призива?

На позадини таквих уверења предлог одстрањења пре звучи као лелујање ваздуха либералне психологије, која је сва прожета „индивидуалистичким егоизмом“. У вези с тим хоћу да заметим:

Одстранити се – не значи устранити се. Не значи оставити га на вољу судбини, него направити разумну дистанцу која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће дозволити оделити човека од његове болести и, не дозвољавајући последњој да нас разруши, сачувати према самом човеку љубав и уважење. Ипак, како је пракса показала, с временом љубав и уважење исчезавају и умиру, а често и – заувек. Но не одмах него – после многих година „жртвеног“ живота.

Сумираћу суштину Првог корака. Рођаци алкохоличара су многе године приносили на жртву алкохолизму време, здравље, финансије, социјалне интересе и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици, спаситељи: „Он ће без мене пропасти!..“ И сада признати и прихватити, да су и они, на самом делу, исто тако немоћни као и сам зависник? Није мали ударац по осећању „незаменивости“ и „нужности“. Но ако хоћемо да часно погледамо на ситуацију – њихов сопствени живот као и зависника, давно је изашао испод контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве, и они се превраћају – или су се већ превратили – у додатак тој истој болести. И само с пуним сазнањем и прихватањем тог факта могућ је старт ка новом животу.

Тај корак говори о врлини смирења. О неопходности да се престане са сматрањем себе „спремном борити се до краја“. Ако не престанем да се уздам на „ја сам(а)“, онда и нећу моћи да се, признајући пораз, обратим – истински – за помоћ. Све док још остаје нада да ћу се ја „сам изборити“ или да ће се „само собом некако зауставити“ – ја се не могу истински открити за Бога.

То је сазвучно (сагласно) хришћанству. Не могу сам да победим грех и његове последице (смрт). И зато ми је потребан Спаситељ. Не наставник или морални учитељ, него управо – Спаситељ. Но да бих ја прихватио Спаситеља, најпре је потребно схватити да сам смртно болестан – грехом. А ако – „нисам крао, нисам убијао, живим као и сви други“ и уопште, ја сам више мање нормалан човек, онда могу да прихватим Христа као учитеља древности, чак и као Бога… Но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати, ако ја не осећам да тонем? Зато царство Христово и наслеђују нишчи духом – ти који за себе знају да су падши (пали), и зато жаждут спасења (жарко желе спасења).

Управо сазнање да се својим силама не можемо „извући“ дозвољава човеку, који је одрастао у безрелигиозној или формално-обредној православној средини, да обрати свој поглед на Небо. А у удружењу он среће људе, који су прошли одређени пут, и који говоре за себе, да „нисам ја бог (богиња)“, но постоји Сила већа од нас, Која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено прихватање реалности, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (Други Корак). Свако ту Силу постиже у њему даној мери. Но у Корацима се једнозначно говори, да је то – Личност, способна да прими наше молитве и спремна да нам крене у сусрет. Нови члан види те промене што су произашле или происходе у животу тих људи, и почиње да схвата да је: то што они говоре – истина. „И нека ја и не знам каква је то Сила, но Њу вреди прихватити, Њој се вреди поверити“. Тако човек излази из свог „панцира“ и постепено се открива Сунцу. И тада – он види како се и њега дотичу преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, Коју он сада смело може назвати Богом, Коме се учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (Трећи Корак) – следећи важан етап. Почевши да оздрављују блиски и другови алкохоличара су се убедили на личном опиту, да њихова воља није просто болесна него је она – постала инструмент у рукама болести. Зато је било какав покушај оздравити „снагом воље“ ништа више него – самообмана. И потребно је учити се одсецати је, подчињавати се савршеној и благој вољи љубећег нас Бога. Тако програм потпуно подводи к Јеванђељу – „одреците се себе … и следите за Мном“; „Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

А даље – почиње пипав рад над собом. За време живота пред алкохоличара накупља се немало осећања кривице, стида, туге, увреда, злобе. Они су често толико снажни да се изливају на оне који их окружују. Погледати на све те „наносе“ је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање да човек није сам и да постоји Бог, Чија је Љубав већа од грехова, и да нема греха који се не може опростити – могуће је опирући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно, и притом безопасно за сопствену психу, завирити у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад над поновним успостављањем (востановљењем) своје личности. Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи… Но у Четвртом Кораку – се не ради само са недостатцима карактера и моралним грешкама. Они који га проходе откривају у себи и те таленте, достојанства и истинске врлине, које су код њих присутне да би се касније могли на њих ослањати у процесу духовног развоја.

Благодарећи тој анализи открива се огромно поље за рада над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, тако и на започетом раду над собом може да нас обмане ранији начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека „враћања уназад“, „падови“, су практично неизбежни. У вези с тим на даном путу су веома корисне руке и очи пријатеља који тај пут већ зна. Његова помоћ ће да буде незамењива. Тако се осим групе појављује и појам наставништва, тј. предавање опита „од срца к срцу“. Наставништво се другачије још назива и спонзорство. Но не у савременом смислу те речи него у буквалном. Спонзор на латинском значи „гарант, покровитељ“. Другим речима, функција спонзора је иста као и кума на крштењу – помагати и подржавати у духовном расту.

Кораци се продужују скроз до дела покајања (упореди с проповеђу св. Јована Крститеља) – надокнада нанесене штете, где је то могуће, – и до све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит носи онима који још страдају од болести: „Достигавши духовно буђење ка којему су нас привели наши кораци, стремимо да донесемо смисао наших идеја до других људи и да применимо те принципе у свим нашим делима“…

Без обзира на то што програм води ка религиозном опиту, сама удружења која раде по њему, принципијално се држе пострани од било које конфесије. У томе постоје три позитивна момента.

Први: у противном случају та удружења би лако могла да се преврате у још једну протестантску организацију или чак да се изроде у секту.

Други: то дозвољава да се група не увлачи у религиозне спорове и да се пажљиво односи према (без)религиозним убеђењима других, те да појединац може своју сопствену религиозну индентификацију да чува од било каквих туђих насртаја.

Трећи: благодарећи својој дистанци од протестантизма, програм је откривен традиционалним конфесијама, међу којима и православљу. Тј. при чувању групе Ал-Анон као такве ванконфесионалне, њеним члановима је лакше схатити и прихватити хришћанство. Зато, са моје тачке гледишта, било би веома пожељно када би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би за потребе састанака изнајмљивали просторије при храмовима. А сами да буду спремни, када их позову – да са њима поделе духовни потенцијал православља. Свештенослужитељи ће, такође, од тога имати корист – имаће куда да са спокојном савешћу упуте на квалитетну помоћ многобројне страдајуће мајке и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом, који захтева много времена, трпљења и одређених специјалних знања. А парохија се, притом, може попунити и новим активним члановима…

Пример такве позитивне отворености према удружењима јесте – семинар „Анстасис“ у Белорусији (Жировичи), који се одржава у току већ неколико година. У оквиру семинара многи чланови удружења АА, Ал-Анон, АН са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се одавно према њима односе без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадња са удружењима је успоставио игуман из Данилова манастира Јона (Зајмовски).

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део – Иеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део

15. априла 2015. Главни уредник

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла a да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа.

Иеромонах Агапије. Рехабилитациони центар «Анастасис», Белорусија.

Увод

Пошто је помоћ породицама и блиским алкохоличара – једно од мојих задужења, а Ал-Анон има богат опит у том правцу – одлучио сам се за припрему овог издања, и самим тим унесем и свој удео у дело распрострањивања идеја Ал-Анона.

Немам пуномоћ да наступам у име удружења. Све изолжено ниже јесте мој лични доживљај и схватање суштине рада и идеја грипа Ал-Анон.

Веома сам захвалан члановима Ал-Анона, који су ми помогли избором материјала, саветима, редакцијом текста, допунама и онима који су поделили са нама своје лични опит.

Кa свештенослужитељима и другим сарадницимa храмова често се обраћају људи, на чији живот утиче (или је раније утицао) алкохолизам блиског човека. Једно из доступних и ефективних средстава помоћи и подршке тим људима, на које може да укаже служитељ Цркве су – породичне групе Ал-Анон.

Ал-Анон – то је Удружење рођака и другова алкохоличара, који деле једно с другим свој опит, силу и наду, како би решили своје заједничке проблеме. „Ми верујемо да је алкохолизам – породична болест, и да промена односа према њој потпомаже оздрављењу“, – тврде чланови Ал-Анона.

Ал-Анон није везан с било којом сектом, вероисповедањем, политичком групом, организацијом или удружењем. Hе учествује у полемици по било којим питањима, не иступа ни за, ни против било чега, што се не односи на његове делатности.

Alcoholic Anonymous [1]Пуни назив Удружења је – Ал-Анон (Alcoholic Anonymous) Family Groups, што се на српском обично преводи као Породичне Групе (подршке) за рођаке и другове алкохоличара. Оригиналан назив је повезан са тим што се првобитно Ал-Анон састојао од жена оних који су ступали у удружење Анонимних Алкохоличара. Као одељено од АА удружење Ал-Анон се формирало у првој половини 1950-их година. На рускојезичним просторима групе Ал-Анон су се почели појављивати с краја 1980-их година. (У Србији почетком 2000-тих)

[2]По приручнику Руског савета Опслживања Ал-Анон, за 2014 год. у Руској Федерацији броје се 209 група.

[3]У Белорусији је прва група отворена у Минску почетком 1999-их година. Сагласно приручнику Минске интергрупе, у 2014-ој години на територији Белорусије дејствују 33 групе.

Те су цифре приближне: Неке групе се распадају (но не обавештавају о том), друге се откривају, но још се нису регистровале.

Три главна разлога спорог развоја удружења у нашем региону, како ја видим, су:

А) Слаба ивформисаност насељења о делатности Ал-Анона;

Б) Дубоко проникле у сазнање друштва погрешне представе о природи алкохолизма;

В) Лажни и дубоко укорењени нетачни друштвени стереотипи у односу на то како су дужне да се понашају жене и мајке оних који пију, тј. искажене представе о жртвености, трпљењу и неопходности да се држи „фасада благополучија“ („фасада благостања“).

Алкохолизам – породична болест

Уобичајено питање ближњих алкохоличара који се обраћају за помоћ у Цркву јесте – како му помоћи да баци пиће. Но опит Удружења Ал-Анон из целог света – а са тим су сагласни и многи психолози, психотерапеути, свештенослужитељи који су изучили тај проблем – показује, да чланови породице и остали који окружују алкохоличара, имају потребу за помоћи не мање од зависника. Више од тог, због несхатања суштине болести, та лица могу да буду (несвесно, наравно) подстрекачи зависности.

Што више прогресира алкохолизам – то озбиљније промене настају у здравственом стању и понашању код блиских алкохоличара.

Већина породица, неисправно схватајући дуг љубави и не знајући суштину болести, често се труде да ограде зависника од непријатних последица употребе алкохола. Да би пожелео да оздрави, болесном зависнику је нужно да осети на себи све рeзултате свог понашања. Чланови породице га фактички „обезболују“ (уклањају бол). Они узмају на себе његове породичне функције, живе бригом о њему, приучавајући га самим тим на неодговорности за сопствени живот, и као разултат још више помажу развијању његове болести. Тако се ствара зачарани круг: болест – неадекватна реакција блиских – болест се појачава. И ако је главна спољашња карактеристика зависности – све већа употреба алкохола, то је главни признак болести рођака – то, да се њихово понашање све више своди на болесне реакције на употребу алкохола зависника.

Главни начин на који се то пројављује је у присилној жељи „спасавати и контролисати“ и у сужавању мисли до две основне – „где је он“ и „какав је он“. Чланови породице се могу много молити за спасење зависника, но, имајући у виду измене њиховог сопственог сазнања, сама молитва може стати просто један од начина размишљања „о њему“. Реалног поверења (вере) у Бога у њиховој молитви обично је врло мало. Жена која је дуго живела с алкохоличаром (мужем, сином), заборавља на омиљене хаљине, рецепте, серијале, шивења, на своје потребе и жеље. И, као што се живот алкохоличара врти око алкохола, тако се живот чланова његове породице врти око самог алкохоличара.

Ево уобичаjен списак средcатва које су предузимали будући чланови Ал-Анонa да би утицали на зависника од алкохола, како би га натерали да баци пиће, и који су с нама поделили свој опит:

Призивали да се уразуми;
Свађали се, кричали, „правили“ хистерије, изливали у лавабо флаше с алкохолом, разбијали флаше о под.
Многоструко су покушавали да до његовог сазнања донесу то да је породици болно (буквално су мислили да он то не зна);

4.Претили самоубиством, разводом, као казну лишавали су их супружанске блискости;

Тукли се, залевали пјаног водом;
Тражили и прољевали сакривени алкохол (или премештали на друго место);
Под разним изговорима и без изговора улазили у саобу да провере – дали је на месту, не пије ли, дали је жив, да би у случају нечега „одговарајуће одреаговали“;
Усрдно се молили – не толико за спасење колико да се остави пића;
Куповали ујутро на пакете „минералну“ ;
Куповали и доносили алкохол („кад већ пије боље да пије под мојим надзором“);
„Извлачили“ и приводили кући из кафана и других сличних места“;
Смештали га анонимно у наркодиспанзер;
Закључавали у стан;
Позивали полицију но писмену изјаву или нису давали, или су је узимали назад, бојећи се административних последица, које су могле да се прикаче на породицу као „тикете“ и да доведу до материјалних трошкова;
Возили их у манастир, на отчитку, на молебан, „нека баћушка с тобом поговори“;
Уписивали на више школе, налазили му посао;
Одводили на кодирање;
Принуђивали га да се пријави у рехабилитациони центар и плаћали курс лечења ;
Изгонили га из дома (да би се потом опет сажалили и примали га обратно);
Сипали (тајно) у храну свету (или „изгатану од целитељнице“) воду, додавајући тетурам, хомеопатска и остала средства што „љече од олкохолизма“;
Покушавали да га некако „запосле“ ремонтом дома, и другим пројектима;
Мењали место боравка;
Покушавали да га ограде од „друштва“;
Слали његову фотографију екстрасенсу;
Поклањали му за рођендан аутомобил, надајући се да „неће пити за воланом“;
Лежали испред врат надајући се да преко живог човека неће да пређе, како би пошао за алкохолом;
Пили заједно с њим, наговарали да пију, оне што су били поред – како би њему мање остало.

Покушавајући да „преправе“ човека како би његово понашање одговарало њиховим очекивањима, рођаци су постајали манипулатори. Њима ни на памет није падало да питају самог алкохоличара: дали је он спреман на такав трезан начин живот? Они се нису питали у себи, шта ће он осећати прама њима када види да за њих није интересантан његов унутарњи свет, и да са њим хоће да управљају – да би њима самима било добро.

Разултат такве делатности је – све шира провалија између свих чланова породице. Пошто је ситуација изашла испод контроле, а у породици доминирају негативна осећања, пошто окружење живи животом алкохоличара, који све више пропада , код чланова породице с појављује много успутних проблема. Они болују алкохолизмом алкохоличара – како другачије назвати. На први поглед то може да изгледа као нешто апстрактно, нагађање. Но постоје потпуно реалне физиолошке и бихевиоралне последице тог оболења, које су карактеристичне за већину рођака алкохличара:

Психосоматске болести: неуроза и несаница, ангина пекторис, мигрена, хипертонја, неплодност, онкологија;
Повишена раздражљивост;
Пренебрегавање потреба других чланова породице; ретко и оскудно изражавање љубави према њима;
Агресија према другим члановима породице, особито према деци (нпр. од стране матере – жене алкохоличара) које се пројављује у многим ситницама. Због тога деца осећају постојани пресинг с њене сране;
Често окривљивање других чланова породице у томе што они ништа не раде како би помогли зависнику (фактички, „обезболили“);
Развија се осећање искључивости („ако не ја, онда ко“);
Тотално осећање неповерења;
Унутарња усамљеност и пустота; осећање да „мене нико не разуме и не слуша, и не цени моју жртвеност ради свих њиих“;
Развија се претерана брига о деци, што смета њиховом узрастању као личности и приводи, заједно с вишеуказаним, томе да они сами израстају малоспособни за грађење здраве породице;
Честе депресије, очајање.

Веома је важно подробно размотрити шта у даној ситуацији преживљавају деца. Управо они више од свих страдају у породици алкохоличара. Ево како описује свој (у прошлости) однос према деци, мајка која похађа групу Ал-Анон, супруга алкохоличара (који је тренутно такођер у процесу оздрављења):

*Откривам дечији ормарић, видим тамо згужвану одећу, заједно прљаву и чисту… Одједоном ме хвата гнев, нервозним покретима избацујем све из ормара и почињем – или са злобним или саркастичним коментарима – све скупљати- сортирати-слагати. Причам детету о прљавој сусетки из општежића и поредим га с њом.

*Касним у школу-вртић-посао. Ћерка не слуша, звижди када је чешљам, лењи се обући. Губим много снаге на уговарање, на крају се раздражујем, почињем да је одевам сама и с гневним придикама и наглим покретима навлачим на њу капу. Ћерка пада на колена, хвата главу рукама и плаче од страха. Почињем да мрзим себе.

*Поредила сам је с другом децом, пред другарицама је корила за њене лоше поступке. Притом сама се добро сећам, како је исто то радила моја мама, а ја сам се тада клела да ја тако никад нећу поступати.

*Преувеличавала сам последице обичних дечијих преступа, за сваки сам измишљала надуване приче о моралу и говорила, гооврила, говорила, док се ћерка није „откључила“ – она је стајала као стуб и посматрала безосећајним, тупим погледом.

*Дете се инати с јелом, око којег сам се веома трудила, неће да једе. Врти виљушком и пркоси. Почињем да се нервирам, хватам тањир и бацам јело у канту за смеће. Дете кричи „не! немој!“, потом плаче, осећа се кривим.

Под тим опсима могу да се потпишу и да га прошире веома многе жене које се налазе у подобном положају. Те из њих, које су православни верници, искрено се кају за своје понашање на исповести – да би се ипет изнова враћале својим, због толиких година живота с алкохоличарем, изграђеним рефлексима… И изнова укоравају себе, укрепљујућу у себи сада већ патолошки хипертрофирани осећај кривице. А то још више доводи до нервних испада – на исту ту децу.

Практично сваки дан дете-школарац (чешће то „западне“ девојчице) слуша од емоционално уморне матере прекоре на своју адресу, њој постојано покушавају даставе до знања, да је она – „ништа“. Не увек директно, обично – кроз постојану критику њених поступака; скоро све, што она ради, чак и њени успеси – добијају занижену оцену, њен унутарњи свет се игнорише од стране мајке. Као разултат развитка те деце је:

Хроничан осећај кривице;
Неспособност примати и давати љубав;
Убеђеност да је она недостојна дружбе и уважаења;
Подсвесни страх од блиских односа (шта за последицу може да доведе до тога да се уда за будућег алкохоличара, игромана, прељубника или друго подобно лице, с којима ће се уопште у свакодневном животу сачувати емоционална отуђеност и којег је лако сматрати кривим за сву свoју несрећу);
у браку – подсвестан страх рађати дете „у том болесном свету“, а отуда – бесплодност, спонтани побачаји, трауме при порођају;
Транслација свега негативног, накупљеног у детињству-младости, сада већ на свог мужа (чак ако он и не пије и уопште ако се показао као прекрасан човек) и на сопствену рођену децу…

Када породица oболева зависношћу или другим дисфункцијама, неко, (обично мати породице, супруга) више од других приноси себе на жртву, покушавајући да огради болног и породицу у целини од последица зависности (примењујући улогу мученице „МЧС“ или спасатељнице) упорно покушавајући да контролише оно што је немогуће контролисати – конзумирање алкохола (улога „КПП“ или „прогонитеља“). А потом сама страда од обратне реакције од стране зависника („мученица“), када овај „истреса“ на њој осећање сопствене неспособности. Неретко она сама провоцира насиље према себи – како прекорима, држањем лекција, тако и подстицањем насиља својим непротивљењем, не разумевајући да када човек изгуби контролу над собом, тада незаштићеност и беспомоћност пред њим само појачавају негову склоност ка насиљу, и зато само тврдо постављене границе могу да га „отрезне“.

Друга штета од непротивљења насиљу јесте да се – код „жртве“ повећава „толерантност“, тј. граница издржљивости емоционалног бола, слично томе, како се на првом стадијуму алкохолизма код човека повећава подношљивост алкохола. На почетку, рецимо, жена трпи словесне увреде (речима): „но он ме не туче; ја сам сама крива што сам га исправоцирала“. Пошто отпора није било, а разрушавање личности код алкохоличара се продужује, он почиње да чешће примењује нецензурне речи на адресу супруге и деце. Она је већ спремна и то да поднесе. Даље – почиње да на њу замахује руком, хвата нож или друге предмете да би је ударио, и тек у последњи моменат се зауставља.Сада је она и на то спремна. На крају се појављује и нова фаза – он ју је ударио. Да се то догодило у предбрачним односима или ускоро после свадбе – она би се одмах с њим растала. Но сада – деца, заједничко имање и живот, емоционална подносивост бола је порасла и она с покорношћу прихвата насиље. На то прихватање насиља могу да провоцирају и њој блиски људи, нпр. мама („такав је наш удео“, „другога ти нећеш наћи“, „то је увек тако било“) која је и сама живела у подобној атмосфери и привикла је да страда. Или неискусан свештеник („то је твој крст“, „ти се моли за њега, покривај увреде трпљењем и љубављу“). Тада, изнова не наилазећи на отпор, алкохолнозависни муж прелази на озбиље ударце који често причињавају трауме, и захтевају лечење. Да им је неко на освит њихове везе рекао да је такво нешто могуће у њиховој породици – они би узнегодовали: „Нама то да се деси?! Ми се тако волимо! То је немогуће!..“. Но физичко насиље је постало реалност… На последњем стадијуму развића њене толерантности на бол, он јој може и децу истеривати напоље, загонити под кревет, мучити – супруга је ионако емоционално већ „замрзла“, њена је воља потпуно загушена и она напросто није способна да било шта мења. А ако се и обрати свештенику, одбацује предлог да се разведу или да га пријави милицији: „А може још горе да буде?“, „Он прети да ће се убити ако предам за развод“. Она не разуме да се нешто страшно већ десило, они су себе као личности разрушили. Њој је тешко прихватити да убиство или суицид и овако могу да се догоде: јер алкохолизам је – болест безумља.

Породична болест алкохолизма се појављује и у другим сферама живота – у општењу с друговима и другарицама, у радном колективу.

Као прво: чланови дане породице се старају да смање општење са „спољашњим светом“, да би што мање људи знало о томе шта се дешава у кући.

Као рeзултат – чак и најближе колеге на послу често не подозревају о породичној ситуацији. У мојој пракси на консултацијама је било случајева да је породица страдала од насиља, a притом је сам алкохоличар имао веома добар „имиџ“ одговорног сатрудника, комуникативног, човека који се радује животу. И многи од „спољашњих“ су га сматрали добрим мужем и оцом. „Фасада благостања“ је у нади постројена. И само „изненадна“ трагедија може да открије „завесу“ над породичном тајном.

Као друго: привикли да одговарају не само за своје обавезе, него и за алкохоличареве, и да им је нужно све контролисати, све предвиђати, да би што максималније неутрализовали последице пића, чланови породице постају више него одговорни и на послу, могу да узму на себе и туђи део посла. Они се боје да откажу, да се покажу као „лоши“ сарадници, но унутра „кипе“ пажљиво скриване страсти, увреде, раздражење, злост (љутња) зато што „сам ја све свима дужна (дужан)“. Касније ће те задављене (потиснуте) емоције да се изливају на чланове породице и да прелазе у психосоматске болести. Многи из чланова породице алкохоличара боје се конфликата, боје се да се заступе за своја права и социјално су незаштићени, сами „привлаче“ на себе проблеме (нпр. при тражењу посла који ће им бити по души и достојно плаћен). Њима је лако манипулирати и управљати, чиме се често и користе даваоци посла, колеге на послу, суседи… Друга крајност је – када као одоговор на неодговорност алкохоличара и неблагопријатне ситуације чалнови породице постају „силни“, „неприступачни“, и „ауторитетни руководитељи“.

Они могу да постану више него успешни бизнисмени и бизнис-леди, окружени поштовањем, завишћу и пажњом, они ће да учествују у елитним „корпорацијама“ и позиваће их у познате салоне… Но за тим спољашњим карактеристикама често се крије уплашено дете, које се боји блиских емоционалних односа, пошто они могу да им причине бол. Деца таквих родитеља могу да добију, нпр. две „црвене“ дипломе, покретани несвесном неопходношћу доказати самим себи и оцу с мамом, да су они ипак за нешто способни, да су они достојни пажње и одобрења (похвале). Само што они сами у то не верују – иначе неби имали потребе да ишта доказују.

унутрашње стање може да остане као и пре чак и да се погорша и у сличају када алкохоличар почне да оздравља – шта представља крајњу машту већине жена и матера алкохоличара. Без обзира на његову трезвост оне су већ просто неспособне за блиске, поверљиве односе. Њихове руке су се већ годинама грчевито држале за управљање свим породичним процесима, и оне се сада не могу опустити, да би дали оздравившему алкохоличару дио одговорности који му припада. Зато би се сада тако хтело „положити му све рачуне“ и чекати потпуну надокнаду причињене штете!…

Ближњи као и пре не виде у њему одраслу личност, која има свој живот, своје ганице, они би хтели да он у целини њима припада… Када упркос очекивањима, не виде његово стремљење да се понаша тако како су они цртали у својим маштама о његовој трезвости, разочарење и увреде поново овладавају њима, и, сами тога не желећи, они провоцирају конфликте, који потпуно могу стати „покретним механизмом“ за његов запој или – за развод. Нису јединични случајеви, када са супругом који је оставио пиће происходи развод.

Стање рођака се одражава и на духовни опит. Међу њима је много верујућих. Но при њиховој искреној вери ја ретко видим умеће – имати поверење у Бога. Искрено се молећи за алкохоличара, на самом делу они постају амортизери (буфери) између њега и Бога…

При свој разлици детаља – суштина је једна те иста. Живот целе породице постаје неуправљив. Душевно стање њених чланова се налази у таквом хаосу, како признају на консултацијама, да им се чини као да силазе с ума… Управо том тренутку почињу да схватају да су и они сами болесни. И да та болест остаје с њима независно од тога дали они живе или не живе с дејствујућим (активним) алкохоличаром. Психологија такво стање назива сазависност и контразависност. У Ал-Анону, избегавајући психолошке термине, говоре о породичној болести алкохолизма[4]. Чланови Ал-Анон обако говоре о свом опиту: „Ми смо болесни исто како је болестан и алкохоличар. Болесно је наше мишљење, наша осећања, наше реакције на друге и понашање уопште. И сада, када смо постали свесни своје болести, и тога да и сами имамо потребу за помоћи, ми смо и нашли за себе програм Ал-Анон“.

Из личних историја оздрављења

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа. Чак сам молила Бога, сећам се, да да мени све његове болести (он осим алкохолизма има још и хроничну болест), „ја ћу се са тим већ лакше изборити!“ Све сам те године искала помоћ за њега. Траћила на њег сав свој новац, снагу, надахнуће. За то време су савршено пропале све моје стваралачке способности, којима ме је Господ шчедро обдарио, престала сам да пазим на себе, заборавила шта је то радост.

Стање „мени је лоше“ је престало да ме запањује, зато што је постало уобичајеним. Проживевши те године у страху, стиду, осећању кривице и постојаном очекивању нечег ужасног, схватила сам, да је помоћ већ потребна мени самој, и почела сам да је тражим. Почела сам се осећати као пијана када се муж напијао, а после запоја сам осећале симптоме мамурлука: тежина у телу, бол у мишицама. Покушаји да натерам мужа да се обрати за помоћ лекару, а такођер помагање њему својеручно, су ме толико измотали да сам се са двадесет три године осећала и изгледала као да имам на двадесет више, чеми је уосталом потврда – наша свадбена фотографија. Сада су ми близу четрдесете, а ја изгледам далеко млађе него тада на освит двадесетих.

То што ја сама силазим с ума због мужевљевог пића ме је подcтакло да обратим пажњу на појам „породична болест“. Почела сам да тражим на интернету било какву информацију која то потврђује, и… нашла сам! Скидала сам са интернета гомилу књига, прочитала их, упијала иинформације као сунђер, и на крају крајева, када ме је ситуација у кући довела дотле да више нисам желела да живим, пришла сам на групу Ал-Анон. О топлини и саосећању људи с којим сам се тамо срела могу да причам сатима, а главно што ме је приводило на групу снова и снова, било је то што су ме тамо разумели. За мене је, нпр. било веома пријатним открићем то да факт злоупотребе пића мог мужа није потврда његове нељубави према мени.

По мери тога како сам све више знала о нашој породичној болести, код мене је почело да слаби осећај стида, кривице и страха. Постепено сам се почела пребацивати са мужевих проблема на свој сопствени живот, почела сам да одређујем и решавам своје сопствене проблеме, да не мењам своје планове када је муж у запоју. Почело је да ми долази до сазнања то ко сам ја као таква на самом делу. Потом се појавила снага да прођем с наставником 12 корака, и мој живот се почео нењати у бољу стерану, без обзира на то што је муж продужавао да пије, и његов живот се стрмоглавце рушио. Ја сам себе поверила Богу, молила се и испуњавала савете и препоруке програма Ал-Анон који су се тицали како односа с алкохоличарем тако и (узгред речено, углавном) мог сопственог живота.

Гледајући на мене, муж је почео да примећује моје бедно стање и, на крају крајева, се такође обратио за помоћ. Потом смо обоје, како и препоручује програм 12 Корака у 11-ом кораку, „Стремили смо… продубити наш контакт с богом…“, и Господ нас је привео у Православну Цркву. Желим да кажем да благодарећи опиту стеченом у Ал-Анону, ја се више према религији уопште не односим како као раније. Ако сам раније залазила у Цркву да запалим свећу, да би ми се испунила жеља, а Богу се углавном жалила на моју несрећу, то ја сада већ разумем да је религија – средство поновног установљења (востановљенија) наше прекинуте везе с Богом и њено укрепљење, а у молитвама реч „дај“ све се чешће замењује речју „благодарим ти“ („хвала“).

Живот се приводи у ред. С мужем је постало лакше решавати насушна питања, и то што се још недавно чинило као трагедија или архи-компликован задатак, постало је дешавање из групе „ситнице, животни проблемчићи“. Обоје смо научили да слушамо и чујемо једно друго, да говоримо „опристи ми“, „хвала ти“. Од идеала, наравно, ми смо још веома далеко, и чинимо веома много грешака, но када се осврћем назад, на протекли дио живота, свим срцем благодарим Бога за избављење од тих мука.

Нажалост, породична болест је утицала и на нашу децу, и сада се старамо да будемо што пажљивији према њима, а такођер им причамо о томе да је у било којој тешкоћи могуће просити помоћи од Бога.

Могу да кажем да ме је управо кроз Ал-Анон Бог привео у Цркву, и то ме веома радује, зато што ме је мој животни опит (пре Ал-Анона) довео само до мистично-потрошачког схватања религије и Цркве. Штавише, сада схватам, да није било мужа алкохоличара, мени би било далеко компликованијe уопште наћи и прихватити и Бога и Цркву. Истина, има један веома важан услов: свој део посла у тим искањима дужна сам била да урадим сама, а не, прекрстивши руке, чекати када ће ме Бог од те напасти избавити.

Програм 12 Корака – то је програм простих упутстава како успоставити односe с Богом, којима се сада храни мој живот, који су у њега унели смисао. И још нешто, сада схватам да кроз измене које су происходиле у нашој породици, тешко да бих могла да прођем без подршке људи који ме разумеју и без њиховог опита, зато што су они и сами преживели нешто слично“.

Православним хришћанима о Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део – Иеромонах Агапије.

Православним хришћанима о Ал-Анону- (програму 12 Корака) – 3 део– Терапеутски значај састанака

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

http://alanon.rs/

[1] Историја саздавања Ал-Анона добро је описана у филму „Када је љубави недовољно“( «Когда любви недостаточно» ) (Канда, САД, 2010).

[2] http://al-anon.ucoz.ru/

[3] Интергруппа – группа, несущая функции обслуживания групп данного региона.

[4] Тим више што је зависност – веома широко распрострањена, сусреће се и у другим дисфункционалним породицама, где нема алкохола.

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)

27. августа 2014. Главни уредник

4 фебруар 2014 – свештеник Евномије

Друг АА и Ал-Анон, свештеник из Вилковиска Александар Богдан у Минској духовној семинарији (у Жировичима) заштитио је дипломски рад посвећен опиту Цркве у помоћи зависницима од алкохола и њиховим породицама. Представљам вам, са његовим разрешењем, одломке из глава где он одговара на критике и оптужбе за сектанство АА од стране неколико свештенослужитеља.

«…Што се тиче оптужби удружења анонимних алкохоличара за сектанство, овде се можемо позвати на познатог сектолога Александра Леонидовича Дворкина, који са пуним ауторитетом изјављује да то удружење – није секта. Такођер и предавач сектологије у Минским Духовним Школама, руководитељ информационо-консултативног центра по имену преподобног Јосифа, игумана Волоцког, који се занима проблемима нетрадицоналне религиозноти, Мартинович Владимир Александрович, једнозначно изјављује да удружење Анонимни алкохоличари нису секта.

Што се уопште тиче религиозности «АА», општеприхваћено је да се религија опредељује наличјем три признака: Учење о вишим силама; учење које регулише однос с вишим силама; организација људи која реализује практику везе са вишим силама, воплоћавајући у живот прве две тачке.

Учесници група самопомоћи заиста признају Вишу Силу, но у њих не постоји никаквог учења о конкретним вишим силама и, што је још важније, не постоји разрађена практика која је усмерена управо на остваривање везе с конкретним вишим силама. У групама «АА» се инсистира на томе да се свако моли тако како он то схвата. Црквена забрана на молитву с представницима других религија ту не дејствује, пошто се сви сабрани моле не неком, од стране «АА» наметнутом божанству, него се свако моли томе Богу у коег он лично има поверење.

Можемо се сетити примера с пророком Јоном. Када је почела бура, тада су се сви путници на броду почели молити својим боговима. Притом самом Јони није стављено у кривицу то што је пловио са незнабошцима и био међу иноверницима док су се молили. Слично је и са алкохоличарима. Сви они у групама могу да призивају своје богове, но ти из њих који знају Истинитог Бога, призиваће Њега. Ако на сабрање дође хришћанин, тада му Удружење Анонимних Алкохоличара нуди могућнст да се моли управо Господу Исусу Христу, у исто врема када ће придошли муслиман да се лично обраћа у молитви свом Богу. Групе „АА“ су нашле уникалан механизам који помаже људима да ураде први корак ка исцелењу кроз своју веру но притом се чува религиозна и културна самоиндентификација. Програм удружења не садржи никакве конфесионалне идеје.

Црква сарађује са разним организацијама, но не тражи од њих црквености. Ако би «АА» издавао себе за Цркву, тада би требало тражити од њих догматску тачност, но они се не изјашњавају као Црква. У православној Цркви нема и не може да буде ни догматских ни канонских претензија према удружењима Анонимних алкохоличара.

Ради разјашњења спорног питања обратимо се мишљењу јерараха који поседује несумљив ауторитет и лично су упознати са радом „АА“.

Свјатејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II: «Не следује одмах одбацивати и порицати идеје, чак и ако су оне рођене ван Православља, ако оне служе на добро људима. Опит, који је накупљен у Удружењинма «Анонимних алкохоличара» и «Анонимних наркомана», не треба да буде проигнорисан у Русији – напротив, дужан је да постане предмет пажљивог изучавања. Свеједно треба имати у виду да методике које ефективно раде за границом понекад могу да буду непријемљиве код нас. Сматрам да је у условима Русије и других православних страна, где на десетине милиона људи вежу духовно здравље с отачком вером, потребно потрудити се напунити те програнме нашим религиозно-нравственим садржајем, складно спојити њихова медицинска и психолошка достигнућа с православном духовном основом» (Из интервјуа намеснику Даниловског манастира архимандриту Алексију Поликарпову).

Митрополит Антоније Сурожзки: «Ја сам сазнао за Удружења АА веома давно, још док сам радио као доктор. То је било пре педесет година. Тада су се у француској тек појавиле групе које су радиле по Програму 12 корака. У енглеској су оне биле организоване још раније и постоје све до данас. Ја са њима нисам сарађивао, но имао сам сусрете са анонимнима у те моменте њиховог живота када су они тражили нешто шире, ако би могао да се тако изразим, – Бога или Цркву. Цркву као садружество (заједницу), а не само као религиозну организацију – и тада су они долазили к мени».

Владика Иларион (Алфејев), епископ Бечки и Аустријски: «Таква удружења постоје по целом свету, и од њих се може доста научити. У томе како таква удружења организују свој рад с људима који им прилазе има много интересантног и корисног.

Програм лечења урачунава комплексно оздрављење које се протеже на време целог живота. Они се старају да, колико је то могуће, устране унутрашње узроке који изазивају психолошку и физичку зависност од алкохола и наркотика.

Ради тога се проводе општа сабрања, на којима свако прича о свом животу и о томе шта га је побудило да узима наркотике или алкохол. На почетном етапу лечења то дозвољава пацијентима да се не осећају усамљени у својој беди. То социјално искуство човечанског јединства је веома важно и занима централно место у целом систему лечења.

Таква удружења, као правило, немају јарко изражену принадлежност тој или другој религиозној конфесији, но током целог курса лечења огромна пажња се даје религиозном животу.

Коначни разутат интензивног курса рехабилитације је да се свесно и добровољно не жели враћати на прошли начин живота, у нади да се никада више неће узимати наркотици н алкохол.

После окончања стационарног лечења сав будићи период живота они настављају да опште са тим људима са којима су се срели током курса, и то је још један начин како да се успе у потпуном препороду личности и контроле над хемиском зависношћу».

Као што се види, ништа негативно на адресу групе АА ауторитетни јерарси не говоре. О недопустимости формализма при оцени делатности удружења «АА» говори и игуман Петар Мешчеринов: «Као што је познато, у Цркви постоје два подхода. Први се назива «акривија» – то је строго, буквално чување канона. Други – «икономија» тј. снисходеће, пастирски однос к животу. Историјски гледано Црква је свагда, у 99% случајева користила икономиј-ски потход, и крајње ретко, у случајевима особите и крајње неопходности, се руководила акривјом.

Пред нама није просто апстрактни појам него бол, несрећа, болест, растурени животи алкохоличара и чланова њихових пороодица, највећим бројем нецрквених, често и неверујућих људи, и појављује се метод, који реално помаже. Како је дужна да дејствује Црква? Разуме се, по црквеном предању, руковедећи се речима апостола Павла: «Све испитујте, добра се држите» (1 Сол. 5,21) и исходећи из крајњег пастирског снисхођења. Нема потребе придавати догматско значење «Вишој Сили», и томе што се људи држе за руке. Нема потребе намишљати, да сабрања «замењују» Таинство исповести, него је потребно просто потрпети немоћ и несавршенство болних људи који су дошли на сабрање. И практика показује правилност тог подхода: Многи прилазе Цркви и постају православни хришћани… А акривијом се ту ништа неће постићи, тим пре што у њеној основи у даном случају не лежи разумно чување интереса Цркве, него потпуно дечији аргументи «није наше – значи, није добро», тако порађајући злобу и мракобесије у црквеном паковању».

Како се види постоје разна мишљења о томе колико тесна може да буде сарадња Цркве с „Анонимним алкохоличарима“, свеједно опит такве сарадње већ постоји. Покојни Свјатјејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II, благословио је да се при московским храмовима саздају (оснивају) групе узајамне помоћи подобне АА.

Такве групе дејствују не само у Москви, постоје и код нас у Белорусији на Минском приходу иконе Божије Матере «Неиспијена чаша». Ево како о томе говери настојатељ прихода свештеник Дионисиј Пјасецкиј: «Група АА при нашем храму се назива «Спаситељна Чаша». Ми не само да издајемо простор за сабрања него за сву групу и и за сваког човека посебно се врши молитва. Наши парохијани се радују сваком новом учаснику групе, састрадавају, сапреживљавају, угошћују их кифлама и чајем. Но, без обзира, црква се не меша у њихова унутарња дела, што је и предвиђено традицијама Удружења анонимних алкохоличара.

Полако у тих људи нестаје страха: када се треба прекрстити, како се поклонити пред иконама? Више од тога: како прићи свештенику и поговорити с њим? А ту, да би се дошло у просторије где се проводе састанци АА, потребно је ући у храм. На отвореним састанцима седи свештеник, могу га нешто и питати. Сви чланови групе активно се користе библиотеком и видеотеком храма.

Старамо се да испунимо духовни вакум тих људи вером Христовом. Ми не задајемо себи за циљ да од алкохоличара направимо црквене људе него само сведочимо о Христу. Само сведочимо.

Покојни свјатјејши Патријарх је нагласијо да Црква неби требала да буде затворена за сарадњу са другим организацијама, трабамо да активно усвајамо најбоље из опита рада са зависним људима, тј. један циљ се поставља – помоћи болеснима од алкохолизма и наркоманије. Но притом треба напоменути важну ствар – реч иде не о слепом копирању, но о преосмишљавању и испуњавању новим садржајем који боље одговара словенском менталитету и православној вери»

Литература

Цит. по: Проценко Е.Н. Группы анонимных алкоголиков – это духовный детский сад // Православный телефон доверия [Электронный ресурс] – 2008 – Режим доступа: http://doverie.diakonissa.ru/content/view/74/5. — Дата доступа: 6.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Иона (Займовский), иером. Сладкий плод горького древа. М.: Даниловский Благовестник. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/kerigma/social/iona/SladkyPlod.zip.html. – Дата доступа: 4.07.2008

Антоний (Блюм), митрополит. Русская Православная Церковь. Отдел по церковной благотворительности и социальному служению Московского Патриархата. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.diaconia.ru/index.sema?a=soc_service&id=36&pid=8. – Дата доступа: 4.07.2008

Иларион (Алфеев), еп. Письма анонимных алкоголиков. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://aa-spbinter.narod.ru/pisma.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Спасительная чаша // Минский курьер. –№1460. 2008. – С. 9.

Извор http://www.fgump.ru/stati/hristianstvo-i-programma-12-shagov/pravoslavnym-hristianam-ob-aa.html

Контакти група у Србији

http://aasrbija.com/

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна