Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.
МАЈА КУЧЕРСКАЈА
 Татјана Борисовна Крамаренко
Видети себе: у плену «православних погледа на свет»
– К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?
– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном.
Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи скорб, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но…
– Баћушка није благословио?
– Да, често и Баћушка. То је уопшет распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему доброму научити, него ће још стати и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине.
– Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним путевима, техникама, зар не?
– Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози[1], који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим.
И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалист у својој области, као и доктор-кардиолог, гонеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге.
– Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави?
– И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи заложници својих искажених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа.
То се обично дешава када се к Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искажује њихову суштину. Као и задатак са шест шибица, из којих треба да се сложе четири троугла. Нисте пробали? Задатак је нерешив ако троугле покушвате да направите у једној равни. А у тродимензијалном простору решење се налази одмах – тространа пирамида. У задатку нема таквог ограничења, да се ради у једној равни, човек је тако схватио, сам принео у задатак такав услов. И учинио задатак безнадежним, нерешивим.
Таквих «одсебетина»[2] у погледу имају сви људи, но упрао се «православни» веома противе покушајима да се они преосмотре, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горечи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој поглед и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искажења истина, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве.
– Какве погледе, на пример, и убеђења?
– На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но видите пројашњава се да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живити с њим, зато што је «развести се – грех».
Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, обмањујући га, тешко да ја тако испуњујем свој «хришћански дуг трпљења». Но ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав.
Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опраштати!», – говори таква «православна» жена, скривајући од мужа своје увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати обратну везу».
К чему у пракси приводи такво «свепраштање»? К скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може без замарања да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не замећујући да све то не приводи ка праштању. Како говоре на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива.
– Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искажења. Како је то уопште могуће?
– Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је увидети себе без улепшавања лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи, сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки.
Мада, рекло би се, спасење душе управо тога и треба, часног, пажљивог поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви просимо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!»[3], иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе?
– Видети себе, и исповест заправо томе учи. Но како се научити, јер то је, рећи ћи поново, страшно сложно!
– Сложно је зато што је далеко лакше сакрити се иза слова, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се на самом делу треба бојати жена? Да огорчи свога мужа, да изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити.
«Православни» често претпсостављају затворити очи на то, како ствари стоје на самом делу, још и због тога, што себи задају исувише висок циљ, старајући се да буду «пре времена свети» тј. понашати се с форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњем благочестију, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе.
– Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, помоћи човеку да увиди себе, своју душу?
– И у томе такођер. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом.
 on protiv nje
Породична срећа: Насиље се не сме прихватати
– Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свједно је у православној средини распострањено убеђење: не само од среће живи човек. Земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати.
– А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то, стање човека које одговара највеће унутарње задовољство животном ситуациом, пуноћа и осмишљеност живота, остварење свог човечанског назначења.
– То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба ломити годинама изграђиване улоге у породичном животу?
– Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такођер нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како је човек дужан да се понаша да би испуњаво неку функцију. Није обавезно да то буде функција матере или жене. И ако очекиване улоге супруга одговарају једно другом, не ничу проблеми.
Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно заметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство – није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо.  Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. и потрудити се, и ограничити себе у нечему, прилагодити се, свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка унисону (то је досадно!), него ка сложном многогласју, са-гласију.
– Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим усиљем напунити срећом свој живот и живот своје породице? 
– Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и тисуће око тебе ће се спасити»! Лако ли је то? Наравно, није? Да ли сви имају снаге за то? Такођер, тешко да да. Но да би то стало могућим, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге стројитељке и чуварке породичног огњишта. И да се стреми да је испуни. При правилном унутарњем настројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно.
У Киплинга, нпр. постоји, уопште не православни, но потпуно тачан образ правилног настројења жене. У сказки (причи) о мачки, која лута сама по себи. Управо у стању хармоније са светом жени се открива сусштина и предназначење окружујућих је створења, њихове потребе и то, како је могуће установити са њима добре и узајамно корисне односе.
– Интересантно је, колико је важно да стројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће проћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што, свеједно, не треба трпети?
– То свако одлучује сам. Не, да одлучује, него осећа, шта он може да трпи, а шта не. Говоре тако, шта је руском добро то је њемцу смрт. Да и шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме, и уопште то није блесав карактер или распуштеност. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему, чини ми се, овде иде реч.
Да и шта занчи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схавтати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца? Наравно такво трпљење је неопходно. Но Ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље.
Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи такво нешто дозвољавамо? Граница моје слободе пролазе тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља.
– Ну, да, но само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно прнаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? Или ви сматрате да су отворена војна дејства – нормала?
– У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и тврда. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, заато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», при услову да то не нарушава права и интересе другог човека. Требамо се научити да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе».
Што се тиче ратних дејстава, овде је одговор прост (само га је испуњавати тешко) – не желиш ратовати не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија порађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг, којега није лако прекинути зато што свако од супруга види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јеро он «само одговара»  на узнемиравање, увреде или како сада говоре, «најезду» другог.
Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супруга сматра да је он у праву, а други да није. Свако хоће да настоји на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу.
девојчица држи свећу
Деца: невољник – не богомољник
– Ту победу правосални родитељи хоће да одрже и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима.
– Свако од њих неће одговарати за поступке деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каквом мајка је она била. И «чадородијем жена спасаетсја» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» матери се даје самом природом – то је посебно јарко видно у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него више од себе.
Но «православна» матер може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћа дела, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, но код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања».
– А ако дете не жели да иде у цркву? Треба га уговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четри-пет година?
– Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он туда поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву, а да и не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестио? Наравно да да, ако хоћемо што би наша деца били чланови Цркве као Тела Христова, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају, ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму.
Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што туда иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт с дететом, способност родитеља осећати потребе детета и одговарати на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе».
– С малом децом је сво јасно, но када они израсту, у младалачким узрасту они често отказују да иду у цркву, бунтују. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити?
– Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник[4], говоре – није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога ходи ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «из њега израсти».
Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли уопште у атеситичким породицама, нису веровали у Бога, свеједно, Господ, како се каже, и нас је привео. Како онда миослите да ће Он да остави без бриге нашу децу? Верујте сами, и ваш пример неће да остане непримећен. Но верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње всуе (узалуд). Радите на соби, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми с њим сарадноци.
– За последњих двадесет година свет се опет силно изменио, између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не превраћајући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом?
– Имунитет треба «тренирати» (шала). Постојаност према разним «вредностима» у стерилној атмосфери се не гради, да и под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да даје оцену разним појавама у животу, да чини свој свесан избор у односу према њима. Како би могао да противстане (се супротстави) притиску референтне групе – значајних за њега људи, друштву из улице, друштву из школе – или реклами.
А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Они треба да знају и наше мишљење по поводу спорних, оштрих питања, и наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста, може да обрати пажњу само ако су мајка или отац – за њега најзначајнији људи. А да би остали таквим за нашу децу, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим.
[1] православни психолог Сања Станковић www.imanade.org/
[2] од-себе, нешто своје
[3] молитва св. Јефрема Сирина
[4] Не од своје воље, на силу.
Мишљење аутора може да се не слаже са позицијом редакције.

Семейный психолог: «С внутренней честностью именно у православных слабовато»

«Све радим исправно, а радости нема, чак ни за Васкрс», «мене је срамота ићи ка Богу – таквим као ја се не прашта», «отслужили смо 40 молебана, а он је свеједно умро», «сва правила испуњавам, а користи никакве – вероватно мене Бог не слуша, не воли, Њему није до мене».
 
Marina F
Аутор: Филоник Марина Сергеевна

О књизи

Човек прилази Цркви и почиње с благочестивим животом: држи постове, иде на службу, прима Свете тајне. Но бива да се иза свега тога он не сусретне са Живим Богом. Када прође прво одушевљење постаје очигледно да постови и молитве сами по себи не приносе радост. Он је често љут и у унинију, а блискима је с њим још теже него до његовог уласка у Цркву.
О психолошким механизмима који сметају сусрету са Христом и о неким искажењима религиозног опита раћи ће нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образовања. Continue reading „„А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале -1“

Први део  чланка „А где је радост у Христу?!“ Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене)

Mrina Filonik
Аутор: Филоник Марина Сергеевна – практикујући психолог, психотерапеут и професор психотерапије
Постоји такав термин у психологији «алекситимија» – дефицит или отсуство речи за назвање својих осећања. То је веома чест феномен у нашој западној култури. Сваки психолог ће вам привести гомилу примера из своје праксе када код људи постоји проблем – назвати своја осећања својим именима.
Када одговарају студенти-психолози дневног оделења, чујем такве називе осећања: комфортно – дискомфортно. «Ја осећам позитивне емоције» и «Ја осећам негативне емоције». На томе се језик описивања осећања завршава. А сав тај букет осећања који би могао постојати: досада, раздражљивост, љутњу, завист, гнев, тугу, жалост итд. – сва та огромна лепеза се не користи. Може бити да је човек те речи негде и слушао, но к себи их не примењује. А ако се те речи не користе у слободном речнику човека, то он и није свестан тих осећања када се они код њега појаве. Тако смо устројени: какве речи знамо таквих осећања смо и свесни. А каквих речи нема – то и не видимо. Continue reading „Тешкоће осазнавања својих осећања – Православне „неурозе“ и психолошке подвале (подмене) – 2“

Како раде групе 12 Корака

 …Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи…

Žena izvlači muža

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Прво са чим се упознаје новопридошли у групи јесу – Кораци оздрављења и духовног раста:

  1. Признали смо да смо беспомоћни пред алкохолом и да не можемо да управљамо нашим животима
  2. Поверовали смо да сила која је јача од нас може да нам врати здрав разум
  3. Одлучили смо да своју вољу и живот препустимо Богу, онако како Га ми схватамо
  4. Преиспитали смо себе и направили храбар морални инвентар нашег бића
  5. Признали смо Богу, себи и људима праву природу наших грешака (заблуда)
  6. Потпуно смо спремни да дозволимо Богу да нам помогне и уклони наше мане
  7. Смирено молимо Бога да исправи све наше недостатке
  8. Направили смо листу људи које смо повредили и вољни смо да према њима те грешке исправимо
  9. У директним контактима са тим људима исправили смо грешке кад год је то било могуће, осим ако би то повредило њих или неке друге особе
  10. Настављамо са нашим личним инвентаром и када нешто згрешимо, одмах признамо
  11. Тражимо кроз молитве и медитацију да побољшамо наш свестан контакт са Богом онако како Га ми схватамо, молећи се само за спознају Божије воље за нас и да нам да снаге да ту вољу спроведемо
  12. Духовно пробуђени после ових корака, ми покушавамо да пренесемо ову поруку другима, као и да примењујемо ове принципе у свим областима нашег живота.

При простом читању тих корака може се стећи илузија: „Да, ја сам већ половину  корака и тако урадио/ла, а за осталу половину ће ми требати још две недеље. И, групе ми ради тога нису потребне“. Но када исти тај читатељ слуша о опиту рада на корацима од чланова удружења, у групи, тада му је и самом смешна његова наивност, схватајући колико је још труда пред њим, и како кораци уопште нису једноставни за савлађивање, посебно они први, без обзира на то што су једноствно формулисани.

Тешкоћа прихватања програма – је у његовој усмерености на унутарњи свет човека и на неопходност одвајања времена за њега. Породична болест алкохолизма се појављује у свакодневним делима, начину реаговања (понашању), мислима, осећањима, одражава се на религиозну страну живота. Зато и програм подразумева своју примену у свакодневном животу, у свим њеним сферама. А за то је потребна постојана пажња над собом и анализа свог опита. Веома је корисно чак и нужно делити своје успехе и неуспехе с другим људима, који се налазе у истом том програму, изучавати литературу удружења, у којој се одражава веома богат опит чланова групе. А већина нас није навикла на унутарњи рад над собом. Лакше га је заменити формалним посећивањем састанака једном недељно.

Провешћу паралелу са животом у Цркви: могу се научити сви постови, знати наизуст вечерње и јутарње молитве, но притом бити савршено неспособан да савладаш своју раздражљивост, гневљивост, осуђивање. Уместо реалног опраштања лакше је научити се потискивати и сакривати од себе постојеће увреде, које ће у тајним дубинама душе да разједају човека. Редовно се исповедати и притом заборавити на радост истинског, очишчујућег покајања. Зашто? Спољашње – је свагда лакше. А наша цивилизација само подиграва нашој екстравертности, управљености на спољашње ствари, на штету унутарњег света.

Тако да су духовни опит православља и удружења веома слични, јер окрећу човека к сопственом срцу, уче како обрести (стећи) целосност, целовитост ума и срца.

О односима програма с православљем може се рећи и више. На програм „12 Корака“ можемо да гледамо као на приводећи механизам, који помаже да се боље схвати закон Јеванђеља и опит отаца Цркве, човеку који је васпитан ван религиозне културе и човеку с болесним мишљењем као последице алкохолизма или увучености у алкохолизам ближњег – и да тај закон затим примењује у свакодневници. Другим речима, програм се меже назвати – мостић у Цркву.

Коренита разлика је да: програм не може да приведе ка обожењу, ка том Царству Христовом које је, по речима св. Писма, „унутар нас“, и које ће се у пуноћи јавити при Његовом Другом Доласку. Пут ка том Царству је – у Цркви, која и јесте живот у Христу. Но то и није задатак програма Ал-Анон. Он припада земној равни и може само да припреми човека за поиск Вертикале, да укаже на њено постојање, но сама Вертикала је ван њега. Ако дубље изучимо програм – сав он призива да се он сам превазиђе и да се иде даље. Програм побуђује религиозну жеђ (код оних који су способни да је осете) – жеђ за Богом. Но даље – то је пут религије. А умеће бити часан (сикрен), опит самоанализа и самокритике, чему прогам обучава, ће помоћи да се у религиозној сфери чини мање грешака и да се брже извлаче из заблуда, којих је тако много у нашим представама о православњу. За оне који су васпитани у атеистичком, агностичком и  окултном окружењу, то није мала ствар.

Покушаћу да укратко изложим своје схватање тих Корака, ослањајући се на изучавање литературе Ал-Анона и на опит посећивања отворених група сабрања Ал-Анон.

Многи људи, који међу својим блиским и друговима имају зависнике од алкохола или наркотика, сматрају да најбољи начин на који му могу помоћи да постане трезан и заједно с тим да достигне срећу јесте тај – да се сами жртвовују (самопожртвованост) у корист објекта, около којег се врти сав њихов живот. Свеједно, после дужег времена они откривају да све њихове снаге које су протраћене на зависника, не заустављају болест која наставља да прогресира, а они сами су притом потпуно изнемогли. Тек тада се они почињи обраћати ка специјалистима или у Ал-Анон. И схватају да такво њихово понашање није врлина, него симптом њихове сопствене болести. Да је све то што су они чинили у односу према алкохоличару (погледај тачке у претходној глави) – било наметнуто болешћу.

Болест алкохолизма, посебно на својим првим стадијумима, неспособна је да се развија без благопријатних услова. И зато, као прво, она намеће своје улоге блиским у окружењу алкохоличара, хранећи се на њихов рачун.

Два основна оружја болести су:

  • Способност да се изазове гнев код ближњег, што води ка нептријатељским испадима у односу на алкохол, тоталном морализаторству (држању лекција о моралу) покушајима да се успостави контрола над његовим понашањем;
  • Способност да се изазове страх за њега, што доводи до бриге о њему и неутрализације последица његовог понашања – крећући од „кућне инфузије“ до плаћања казни за њега и плаћања дугова на факултету како га не би искључили.

Фактички, породица постаје драмско позориште, где је режисер – субличност алкохоличара, а чланови породице су – послушни актери, који играју улоге које ја називам „жртва – мученица“, „агресор“, „спасатељ“. К чему приводе те улоге, већ је било описано.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести сазависности – јесте одстрањење (ка којему и води Први Корак Ал-Анона). Управо оно даје могућонст рођацима зависника да прекину своју игру у драмском позоришту, да се „охладе“, да увиде ситуацију с дистанце, да се преорјентишу на рад над сопственим грешкама. У Ал-Анону говоре: нисмо ми узрок алкохолизма, нама није дано да излечимо алкохолизам, и ми не можемо да контролишемо ту болест. Ми смо немоћни (бесилни) пред алкохолом. А подчинивши свој живот алкохолизму ближњег – ми смо изгубли контролу над својим осећањима, емоцијама, над сопственим понашањем и мишљењем. И то треба часно признати и прихватити – како своју немоћ, тако и изгубљену контролу над самим собом.

Свеједно, окружење алкохоличара управо принцип одстрањења најтеже прихвата. Често на почетку разговора његови рођаци говоре да су спремни „на све“. Пракса је показала да ићи „на све“ – значи покушати „нешто с њим урадити“. То „на све“ у њиховим устима значи све што угодно, осим оног истински важног – одстранити се и оздрављати од свог сопственог дела породичне болести. „Ако се ја уморим – небо ће да падне“ – тако се може изразити њихово унутарње осећање. К том још и неискусни у даној области свештеници такође говоре о неопходности „ношења крста“ живота с алкохоличаром, о трпљењу, о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности ношења за њега појачаног подвига молитве, поклона, поклоничких путовања. Зар и Јеванђеље к том не призива?

На позадини таквих уверења предлог одстрањења пре звучи као лелујање ваздуха либералне психологије, која је сва прожета „индивидуалистичким егоизмом“. У вези с тим хоћу да заметим:

Одстранити се – не значи устранити се. Не значи оставити га на вољу судбини, него направити разумну дистанцу која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће дозволити оделити човека од његове болести и, не дозвољавајући последњој да нас разруши, сачувати према самом човеку љубав и уважење. Ипак, како је пракса показала, с временом љубав и уважење исчезавају и умиру, а често и – заувек. Но не одмах него – после многих година „жртвеног“ живота.

Сумираћу суштину Првог корака. Рођаци алкохоличара су многе године приносили на жртву алкохолизму време, здравље, финансије, социјалне интересе и контакте, сву своју пажњу. Они су се осећали као мученици, спаситељи: „Он ће без мене пропасти!..“ И сада признати и прихватити, да су  и они, на самом делу, исто тако немоћни као и сам зависник? Није мали ударац по осећању „незаменивости“ и „нужности“. Но ако хоћемо да часно погледамо на ситуацију – њихов сопствени живот као и зависника, давно је изашао испод контроле, њихове емоције и реакције су постале неуправљиве, и они се превраћају – или су се већ превратили – у додатак тој истој болести. И само с пуним сазнањем и прихватањем тог факта могућ је старт ка новом животу.

Тај корак говори о врлини смирења. О неопходности да се престане са сматрањем себе „спремном борити се до краја“. Ако не престанем да се уздам на „ја сам(а)“, онда и нећу моћи да се, признајући пораз, обратим – истински – за помоћ. Све док још остаје нада да ћу се ја „сам изборити“ или да ће се „само собом некако зауставити“ – ја се не могу истински открити за Бога.

То је сазвучно (сагласно) хришћанству. Не могу сам да победим грех и његове последице (смрт). И зато ми је потребан Спаситељ. Не наставник или морални учитељ, него управо – Спаситељ. Но да бих ја прихватио Спаситеља, најпре је потребно схватити да сам смртно болестан – грехом. А ако – „нисам крао, нисам убијао, живим као и сви други“ и уопште, ја сам више мање нормалан човек, онда могу да прихватим Христа као учитеља древности, чак и као Бога… Но не као Спаситеља. Зашто мене спасавати, ако ја не осећам да тонем? Зато царство Христово и наслеђују нишчи духом – ти који за себе знају да су падши (пали), и зато жаждут спасења (жарко желе спасења).

Управо сазнање да се својим силама не можемо „извући“ дозвољава човеку, који је одрастао у безрелигиозној или формално-обредној православној средини, да обрати свој поглед на Небо. А у удружењу он среће људе, који су прошли одређени пут, и који говоре за себе, да „нисам ја бог (богиња)“, но постоји Сила већа од нас, Која може да нам врати изгубљено здравомислије (трезвено прихватање реалности, без чега је немогућ духовни раст) и целосност живота (Други Корак). Свако ту Силу постиже у њему даној мери. Но у Корацима се једнозначно говори, да је то – Личност, способна да прими наше молитве и спремна да нам крене у сусрет. Нови члан види те промене што су произашле или происходе у животу тих људи, и почиње да схвата да је: то што они говоре – истина. „И нека ја и не знам каква је то Сила, но Њу вреди прихватити, Њој се вреди поверити“. Тако човек излази из свог „панцира“ и постепено се открива Сунцу. И тада – он види како се и њега дотичу преображавајући зраци. То укрепљује његово поверење у Вишу Силу, Коју он сада смело може назвати Богом, Коме се учи да препушта своју вољу и живот.

Препуштање воље (Трећи Корак) – следећи важан етап. Почевши да оздрављују блиски и другови алкохоличара су се убедили на личном опиту, да њихова воља није просто болесна него је  она – постала инструмент у рукама болести. Зато је било какав покушај оздравити „снагом воље“ ништа више него – самообмана. И потребно је учити се одсецати је, подчињавати се савршеној и благој вољи љубећег нас Бога. Тако програм потпуно подводи к Јеванђељу – „одреците се себе … и следите за Мном“; „Сами себе и сав живот свој Христу Богу предајмо“.

А даље – почиње пипав рад над собом. За време живота пред алкохоличара накупља се немало осећања кривице, стида, туге, увреда, злобе. Они су често толико снажни да се изливају на оне који их окружују. Погледати на све те „наносе“ је застрашујуће. Зато тек сада, када је пришло сазнање да човек није сам и да постоји Бог, Чија је Љубав већа од грехова, и да нема греха који се не може опростити – могуће је опирући се на Његову помоћ и подршку другова из групе, часно, и притом безопасно за сопствену психу, завирити у своју душу, почети се занимати анализом свог живота и карактера и почети рад над поновним успостављањем (востановљењем) своје личности. Притом се често открива да је алкохол на самом делу – само надводни део леденог брега, да је неретко пијанство блиског човека само помагало са се сакрију дубока унутарпородична противречја, да је алкохол само давао могућност да се на алкохоличара свали кривица за сопствено неумеће бити срећним и бринути се о себи… Но у Четвртом Кораку – се не ради само са недостатцима карактера и моралним грешкама. Они који га проходе откривају у себи и те таленте, достојанства и истинске врлине, које су код њих присутне да би се касније могли на њих ослањати у процесу духовног развоја.

Благодарећи тој анализи открива се огромно поље за рада над цртама свог карактера и начином мишљења. Но много тога се боље види са стране, тако и на започетом раду над собом може да нас обмане ранији начин мишљења, болест ће свеједно покушавати да узме своје, и нека „враћања уназад“, „падови“, су практично неизбежни. У вези с тим на даном путу су веома корисне руке и очи пријатеља који тај пут већ зна. Његова помоћ ће да буде незамењива. Тако се осим групе појављује и појам наставништва, тј. предавање опита „од срца к срцу“. Наставништво се другачије још назива и спонзорство. Но не у савременом смислу те речи него у буквалном. Спонзор на латинском значи „гарант, покровитељ“. Другим речима, функција спонзора је иста као и кума на крштењу – помагати и подржавати у духовном расту.

Кораци се продужују скроз до дела покајања (упореди с проповеђу св. Јована Крститеља) – надокнада нанесене штете, где је то могуће, – и до све дубљег тражења Бога. А радост проналаска новог живота побуђује да се тај опит носи онима који још страдају од болести:  „Достигавши духовно буђење ка којему су нас привели наши кораци, стремимо да донесемо смисао наших идеја до других људи и да применимо те принципе у свим нашим делима“…

Без обзира на то што програм води ка религиозном опиту, сама удружења која раде по њему, принципијално се држе пострани од било које конфесије. У томе постоје три позитивна момента.

Први: у противном случају та удружења би лако могла да се преврате у још једну протестантску организацију или чак да се изроде у секту.

Други: то дозвољава да се група не увлачи у религиозне спорове и да се пажљиво односи према (без)религиозним убеђењима других, те да појединац може своју сопствену религиозну индентификацију да чува од било каквих туђих насртаја.

Трећи: благодарећи својој дистанци од протестантизма, програм је откривен традиционалним конфесијама, међу којима и православљу. Тј. при чувању групе Ал-Анон као такве ванконфесионалне, њеним члановима је лакше схатити и прихватити хришћанство. Зато, са моје тачке гледишта, било би веома пожељно када би свештеници научили да гледају на удружења без предубеђења и када би за потребе састанака изнајмљивали просторије при храмовима. А сами да буду спремни, када их позову – да са њима поделе духовни потенцијал православља. Свештенослужитељи ће, такође, од тога имати корист – имаће куда да са спокојном савешћу упуте на квалитетну помоћ многобројне страдајуће мајке и жене алкохоличара, а не да се сами баве тим проблемом, који захтева много времена, трпљења и одређених специјалних знања. А парохија се, притом, може попунити и новим активним члановима…

Пример такве позитивне отворености према удружењима јесте – семинар „Анстасис“ у Белорусији (Жировичи), који се одржава у току већ неколико година. У оквиру семинара многи чланови удружења АА, Ал-Анон, АН са задовољством посећују манастирско богослужење, исповедају се код месних свештеника (који се одавно према њима односе без предубеђења) и примају Свете Тајне. А у Москви плодотворну сарадња са удружењима је успоставио игуман из Данилова манастира Јона (Зајмовски).

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 1 део  Иеромонах Агапије.

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

Анастасија Бондарук

trauma
Како помоћи и не навредити неком ко је преживео трагедију
Психолог и психотерапеут Анастасија Бондарук поделила је са нама савоте како преодолети посттрауматско стресово растројство (ПТСР).

Психотраума и мозак
Било која траума, било која фиксација ствара у мозгу човека зону лоше напајану крвљу.
«Свеизједајући генерализовани страх води к томе да се мења баланс у мозгу, на којем би требало да се остварује наша интелектуална делатност.
Зона мозга, групе нервних ћелија се не могу укључити у процес мишљења. Човек се лишава стваралачких мисли (идеја) – што је напјрекрасније достојанставо човека», – пише неурофизиолог Бехтарева Наталија Петровна.
По њеном мишљењу, човек лично преживљава трагедију страха (ужаса), у вези с фиксацијом и дугорочним сећањем на страх и њему одговарајућем стању мозга, и упада у веома компликовано личносно стање. О томе нам говоре и психолози.
Ћутљива траума
Условно се може рећи да постоје два начина да се природно проживи траума. Повући се у себе или изражавати своје емоције, говорити, плакати.
Раније су психотерапеути сматрали да је обавезно нужно да човек говори о трауми. Данас је постало очевидно да човек који се повукао у себе, такођер може да говори. Он може да говори с Богом, он може да говори са самим собом. А нама се чини да он ћути.
Тако, док човек изабира начин на који ће да проживи (проради) трауму, не препоручује се «изводити га на разговор по души». Он просто можда није спреман за такав обрт догађаја. Тим пре што може да дође до ретрауматизације, зато што ми као да терамо човека да се враћа тамо где он није спраман (и не жели) да се враћа.
Да, нама је важно да будемо поред човека и да научимо чекати. Чекати, док нас не замоле за помоћ. Заиста је опасно када човек не говори о трауми ни с Богом, ни с другим, ни са собом. То и јесте ћутећа траума, која се, нажалост, преноси са колена на колено.
Бехтерева Н.П. размишљала на ту тему. Физиолози говоре да се проживљавани ужаси не предају од једног покољења следећим покољењима. Али ако загребеш у дубину, нпр. у биохемијско дешифровање физиолошких појава, појављују се сумње у такву тврдњу. Можда ипак нешто, физиолошки неуловљиво, пролази кроз баријеру покољења.
Нажалост, научна интуиција је није обманула. Опит свих психотерапеута разних праваца указује да човек у себи чуве те сложне емоције, које су осећали док су преживљавали трауме, али о којима су ћутали.
Молитва – је веома добар начин да своја преживљавања излијемо пред Богом. Веома често, читајући житија светих нама довољно блиских по времену свог живота, видимо како су они после предвиђеног вечерњег правила изливали душу своју пред Богом.
Ми читамо како је то чинио пророк Давид. Може се рећи за неке његове псалме – да су то накнадно прорађиване (изживљавање) траума.

Ми можемо просто саприсутсвовати у животу човека, који је свој бол управио, углавном, к Богу. Нпр. шетња по парку са не много речи је већ подршка. Она говори: «Живот се продужује. Ти ниси сам. Ако се нешто деси – ја сам ту, поред».
То није увек довољно. Многи хоће да говоре. Тако да озбиљан рад на посттрауматском опоравку  наступа тек наком 6 месеци након трауматског догађаја.
Ресурс
Прво правило рада с траумом – у трауму је важно ићи кроз ресурс. Искрено говорећи, не свиђа ми се тај појам «ресурс», зато што је он некако површан. Али таква су правила разумљивости. Да би било разумљиво, не сме се много компликвати.
То пишем да се не би десило да читатељ остане само на овде прочитаном. Тако, потрагу за енергетским елементом личности и његовог живота може да се почне с питањем: «Шта вас, при свим тешкоћама, (п)одржава?», «Каквим личносним могућностима располажете који би вам могли помоћи да преодолите болест?»
Овде је важно имати на уму речи светитеља Теофана Затворника о три нивоа људског живота: духовном, душевном и телесном,
«… да сваки од тих нивоа има своје потребе, природне и својствене човеку; да све те потребе нису истог достојанства (вредности), него су једне више, друге ниже и да њихово сразмерно задовољавање даје човеку мир и покој».
Према томе, тешко да ресурс може да лежи само у сфери духовних потреба. Може се рећи да за сваки ниво постоји свој ресурс. Како га још тражити: «Наведите пет позитивних аспеката у вешем животу данас». «Каква сећања из прошлости вам дају осећање наде и радости?».
Сећања су способна да пробуде уснуле силе душе. Позитиван опит из прошлости  је у стању да утаба пут наде за будућност. Радосни сусрети с друговима, љубав блиских и осећања среће способни су да се врате у нашим сећањима, преживљавању и да нас ободре.
Многи говоре: «Мени од тога бива само још болније. Па то је прошло». Није прошло – тај опит постоји у нама, у души, а то значи да је он – вечан.
Кривица преживелог пред умрлим
Веома често људи, који су боравили у зони бојевих дејстава, осећају такву кривицу и почињу да себе окривљују зато што се радују животу. Овде је важно да се разговор води у духовној равни.
Мени се свиђају речи светог Јефрема Сирина из «Торжествене песме на кончину праведника».
«Човеку је био дан живот, подобан вечном животу, и с њим је он примио љубав ка животу и мржњу ка смрти. Ове две страже је Свемоћна Сила даровала човеку, снабдевши га животом, да би њиховом помоћу сачувао благо живота од противника. Из љубави према животу (човек) је открио у себи љубав према свом животу и колико је дужан да благодари Даваоцу живота. Страх од смрти удржава га од стремљења ка греху…»
Амвросије, архиепископ Дмитровски је писао да света Црква учи да гледамо на сваки нови дан у животу као на чудо милости Божије. Зато, радујући се животу, ми испуњујемо заповест Божију, а кривица… То осећање треба контејнирати.
Траума постала прошлост
Када можемо да кажемо да је рад с траумом завршен? Када човек више не преживљава трауматске околности као садашње (стварне). Он види последице, али осећање страха, боли – постала су само сећања. До тада је постојала зона душе где је то све било реалност. Да, бол може да остане, али са тим се већ може живети.
Устројавајући свој живот, веома је важно памтити да постоје четири сфере: 1. лични смисао (везан са духовношћу); 2. делатност, стваралаштво; 3. контакти; 4. тело.
За поновно успостављање нормалног живота је важно да се животне енергије распоређују равномерно међу тим сферама, а не да све одлазе тамо-некуд у једном или два правца.
Тај посао се може предложити у виду вежбе: «Нацртајте ромб. Сваки од његових врхова – је једна сфера. Како се вама чини, како је ваша енергија распоређена измеђту те четири сфере? Размислите, да ли сте тиме задовољни. Како бисте ви желели да она буде распоређена? Шта вам за то недодстаје?
Веома често човек машта да добије исцелење само по молитвама, надајући се на чудо. Важно је имати на уму да ми можемо да се надамо на чудо, али немамо право да га захтевамо. Понекад се то, несвесно, показује само као машта о сопственој искључивости (посебности). «Све остале лекари лече, а мене искључиво Господ Бог».
Занимајући се својим здрављем, важно је имати на уму да се ми тако не бринемо само о себи, него и о ближњим. Јер при погоршању нашег стања сав терет бриге ће лећи на њихова плећа.
Такођер је веома важно говрити о проблемима у оквру социјума. Нпр. после семинара о посттрауматском стресовом растројству (ПТСР) доктора мед. наука, психотерапеутра из Њемачке (њему је 72 год), сетила сам се како је често понављао:
 «Питање које се подробно разматрало у Њемачкој после рата,  јесте: «Како ћемо да живимо са преступима, које су учинили наши оци?» И благодарећи разматрању тих проблема, раскајању, раду над својим грешкама, Њемачка не само да је успевала да преживи, него се и развијала».
http://www.pravmir.ru/psihicheskaya-travma-kogda-molitvyi-nedostatochno

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла a да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа.

са флашом у руци

Иеромонах Агапије. Рехабилитациони центар «Анастасис», Белорусија.

Увод

Пошто је помоћ породицама и блиским алкохоличара – једно од мојих задужења, а Ал-Анон има богат опит у том правцу – одлучио сам се за припрему овог издања, и самим тим унесем и свој удео у дело распрострањивања идеја Ал-Анона.

Немам пуномоћ да наступам у име удружења. Све изолжено ниже јесте мој лични доживљај и схватање суштине рада и идеја грипа Ал-Анон.

Веома сам захвалан члановима Ал-Анона, који су ми помогли избором материјала, саветима, редакцијом текста, допунама и онима који су поделили са нама своје лични опит.

Кa свештенослужитељима и другим сарадницимa храмова често се обраћају људи, на чији живот утиче (или је раније утицао) алкохолизам блиског човека. Једно из доступних и ефективних средстава помоћи и подршке тим људима, на које може да укаже служитељ Цркве су – породичне групе Ал-Анон.

Ал-Анон – то је Удружење рођака и другова алкохоличара, који деле једно с другим свој опит, силу и наду, како би решили своје заједничке проблеме. „Ми верујемо да је алкохолизам – породична болест, и да промена односа према њој потпомаже оздрављењу“, – тврде чланови Ал-Анона.

Ал-Анон није везан с било којом сектом, вероисповедањем, политичком групом, организацијом или удружењем. Hе учествује у полемици по било којим питањима, не иступа ни за, ни против било чега, што се не односи на његове делатности.

Alcoholic Anonymous [1]Пуни назив Удружења је – Ал-Анон (Alcoholic Anonymous) Family Groups, што се на српском обично преводи као Породичне Групе (подршке) за рођаке и другове алкохоличара. Оригиналан назив је повезан са тим што се првобитно Ал-Анон састојао од жена оних који су ступали у удружење Анонимних Алкохоличара. Као одељено од АА удружење Ал-Анон се формирало у првој половини 1950-их година. На рускојезичним просторима групе Ал-Анон су се почели појављивати с краја 1980-их година. (У Србији почетком 2000-тих)

[2]По приручнику Руског савета Опслживања Ал-Анон, за 2014 год. у Руској Федерацији броје се 209 група.

[3]У Белорусији је прва група отворена у Минску почетком 1999-их година. Сагласно приручнику Минске интергрупе, у 2014-ој години на територији Белорусије дејствују 33 групе.

Те су цифре приближне: Неке групе се распадају (но не обавештавају о том), друге се откривају, но још се нису регистровале.

Три главна разлога спорог развоја удружења у нашем региону, како ја видим, су:

А) Слаба ивформисаност насељења о делатности Ал-Анона;

Б) Дубоко проникле у сазнање друштва погрешне представе о природи алкохолизма;

В) Лажни и дубоко укорењени нетачни друштвени стереотипи у односу на то како су дужне да се понашају жене и мајке оних који пију, тј. искажене представе о жртвености, трпљењу и неопходности да се држи „фасада благополучија“ („фасада благостања“).

 Алкохолизам – породична болест

Уобичајено питање ближњих алкохоличара који се обраћају за помоћ у Цркву јесте – како му помоћи да баци пиће. Но опит Удружења Ал-Анон из целог света – а са тим су сагласни и многи психолози, психотерапеути, свештенослужитељи који су изучили тај проблем – показује, да чланови породице и остали који окружују алкохоличара, имају потребу за помоћи не мање од зависника. Више од тог, због несхатања суштине болести, та лица могу да буду (несвесно, наравно) подстрекачи зависности.

 

Што више прогресира алкохолизам – то озбиљније промене настају у здравственом стању и понашању код блиских алкохоличара.

Већина породица, неисправно схватајући дуг љубави и не знајући суштину болести, често се труде да ограде зависника од непријатних последица употребе алкохола. Да би пожелео да оздрави, болесном зависнику је нужно да осети на себи све рeзултате свог понашања. Чланови породице га фактички „обезболују“ (уклањају бол). Они узмају на себе његове породичне функције, живе бригом о њему, приучавајући га самим тим на неодговорности за сопствени живот, и као разултат још више помажу развијању његове болести. Тако се ствара зачарани круг: болест – неадекватна реакција блиских – болест се појачава. И ако је главна спољашња карактеристика зависности – све већа употреба алкохола, то је главни признак болести рођака – то, да се њихово понашање све више своди на болесне реакције на употребу алкохола зависника.

Главни начин на који се то пројављује је у присилној жељи „спасавати и контролисати“ и у сужавању мисли до две основне – „где је он“ и „какав је он“. Чланови породице се могу много молити за спасење зависника, но, имајући у виду измене њиховог сопственог сазнања, сама молитва може стати просто један од начина размишљања „о њему“. Реалног поверења (вере) у Бога у њиховој молитви обично је врло мало. Жена која је дуго живела с алкохоличаром (мужем, сином), заборавља на омиљене хаљине, рецепте, серијале, шивења, на своје потребе и жеље. И, као што се живот алкохоличара врти око алкохола, тако се живот чланова његове породице врти око самог алкохоличара.

Ево уобичаjен списак средcатва које су предузимали будући чланови Ал-Анонa да би утицали на зависника од алкохола, како би га натерали да баци пиће, и који су с нама поделили свој опит:

  1. Призивали да се уразуми;
  2. Свађали се, кричали, „правили“ хистерије, изливали у лавабо флаше с алкохолом, разбијали флаше о под.
  3. Многоструко су покушавали да до његовог сазнања донесу то да је породици болно (буквално су мислили да он то не зна);

4.Претили самоубиством, разводом, као казну лишавали су их супружанске блискости;

  1. Тукли се, залевали пјаног водом;
  2. Тражили и прољевали сакривени алкохол (или премештали на друго место);
  3. Под разним изговорима и без изговора улазили у саобу да провере – дали је на месту, не пије ли, дали је жив, да би у случају нечега „одговарајуће одреаговали“;
  4. Усрдно се молили – не толико за спасење колико да се остави пића;
  5. Куповали ујутро на пакете „минералну“ ;
  6. Куповали и доносили алкохол („кад већ пије боље да пије под мојим надзором“);
  7. „Извлачили“ и приводили кући из кафана и других сличних места“;
  8. Смештали га анонимно у наркодиспанзер;
  9. Закључавали у стан;
  10. Позивали полицију но писмену изјаву или нису давали, или су је узимали назад, бојећи се административних последица, које су могле да се прикаче на породицу као „тикете“ и да доведу до материјалних трошкова;
  11. Возили их у манастир, на отчитку, на молебан, „нека баћушка с тобом поговори“;
  12. Уписивали на више школе, налазили му посао;
  13. Одводили на кодирање;
  14. Принуђивали га да се пријави у рехабилитациони центар и плаћали курс лечења ;
  15. Изгонили га из дома (да би се потом опет сажалили и примали га обратно);
  16. Сипали (тајно) у храну свету (или „изгатану од целитељнице“) воду, додавајући тетурам, хомеопатска и остала средства што „љече од олкохолизма“;
  17. Покушавали да га некако „запосле“ ремонтом дома, и другим пројектима;
  18. Мењали место боравка;
  19. Покушавали да га ограде од „друштва“;
  20. Слали његову фотографију екстрасенсу;
  21. Поклањали му за рођендан аутомобил, надајући се да „неће пити за воланом“;
  22. Лежали испред врат надајући се да преко живог човека неће да пређе, како би пошао за алкохолом;
  23. Пили заједно с њим, наговарали да пију, оне што су били поред – како би њему мање остало.

Покушавајући да „преправе“ човека како би његово понашање одговарало њиховим очекивањима, рођаци су постајали манипулатори. Њима ни на памет није падало да питају самог алкохоличара: дали је он спреман на такав трезан начин живот? Они се нису питали у себи, шта ће он осећати прама њима када види да за њих није интересантан његов унутарњи свет, и да са њим хоће да управљају – да би њима самима било добро.

Разултат такве делатности је – све шира провалија између свих чланова породице. Пошто је ситуација изашла испод контроле, а у породици доминирају негативна осећања, пошто окружење живи животом алкохоличара, који све више пропада , код чланова породице с појављује много успутних проблема. Они болују алкохолизмом алкохоличара – како другачије назвати. На први поглед то може да изгледа као нешто апстрактно, нагађање. Но постоје потпуно реалне физиолошке и бихевиоралне последице тог оболења, које су карактеристичне за већину рођака алкохличара:

  • Психосоматске болести: неуроза и несаница, ангина пекторис, мигрена, хипертонја, неплодност, онкологија;
  • Повишена раздражљивост;
  • Пренебрегавање потреба других чланова породице; ретко и оскудно изражавање љубави према њима;
  • Агресија према другим члановима породице, особито према деци (нпр. од стране матере – жене алкохоличара) које се пројављује у многим ситницама. Због тога деца осећају постојани пресинг с њене сране;
  • Често окривљивање других чланова породице у томе што они ништа не раде како би помогли зависнику (фактички, „обезболили“);
  • Развија се осећање искључивости („ако не ја, онда ко“);
  • Тотално осећање неповерења;
  • Унутарња усамљеност и пустота; осећање да „мене нико не разуме и не слуша, и не цени моју жртвеност ради свих њиих“;
  • Развија се претерана брига о деци, што смета њиховом узрастању као личности и приводи, заједно с вишеуказаним, томе да они сами израстају малоспособни за грађење здраве породице;
  • Честе депресије, очајање.

Веома је важно подробно размотрити шта у даној ситуацији преживљавају деца. Управо они више од свих страдају у породици алкохоличара. Ево како описује свој (у прошлости) однос према деци, мајка која похађа групу Ал-Анон, супруга алкохоличара (који је тренутно такођер у процесу оздрављења):

*Откривам дечији ормарић, видим тамо згужвану одећу, заједно прљаву и чисту… Одједоном ме хвата гнев, нервозним покретима избацујем све из ормара и почињем – или са злобним или саркастичним коментарима – све скупљати- сортирати-слагати. Причам детету о прљавој сусетки из општежића и поредим га с њом.

*Касним у школу-вртић-посао. Ћерка не слуша, звижди када је чешљам, лењи се  обући. Губим много снаге на уговарање, на крају се раздражујем, почињем да је одевам сама и с гневним придикама и наглим покретима навлачим на њу капу. Ћерка пада на колена, хвата главу рукама и плаче од страха. Почињем да мрзим себе.

*Поредила сам је с другом децом, пред другарицама је корила за њене лоше поступке. Притом сама се добро сећам, како је исто то радила моја мама, а ја сам се тада клела да ја тако никад нећу поступати.

*Преувеличавала сам последице обичних дечијих преступа, за сваки сам измишљала надуване приче о моралу и говорила, гооврила, говорила, док се ћерка није „откључила“ – она је стајала као стуб и посматрала безосећајним, тупим погледом.

*Дете се инати с јелом, око којег сам се веома трудила, неће да једе. Врти виљушком и пркоси. Почињем да се нервирам, хватам тањир и бацам јело у канту за смеће. Дете кричи „не! немој!“, потом плаче, осећа се кривим.

Под тим опсима могу да се потпишу и да га прошире веома многе жене које се налазе у подобном положају. Те из њих, које су православни верници, искрено се кају за своје понашање на исповести – да би се ипет изнова враћале својим, због толиких година живота с алкохоличарем, изграђеним рефлексима… И изнова укоравају себе, укрепљујућу у себи сада већ патолошки хипертрофирани осећај кривице. А то још више доводи до нервних испада – на исту ту децу.

Практично сваки дан дете-школарац (чешће то „западне“ девојчице) слуша од емоционално уморне матере прекоре на своју адресу, њој постојано покушавају даставе до знања, да је она – „ништа“. Не увек директно, обично – кроз постојану критику њених поступака; скоро све, што она ради, чак и њени успеси – добијају занижену оцену, њен унутарњи свет се игнорише од стране мајке. Као разултат развитка те деце је:

  • Хроничан осећај кривице;
  • Неспособност примати и давати љубав;
  • Убеђеност да је она недостојна дружбе и уважаења;
  • Подсвесни страх од блиских односа (шта за последицу може да доведе до тога да се уда за будућег алкохоличара, игромана, прељубника или друго подобно лице, с којима ће се уопште у свакодневном животу сачувати емоционална отуђеност и којег је лако сматрати кривим за сву свoју несрећу);
  • у браку – подсвестан страх рађати дете „у том болесном свету“, а отуда – бесплодност, спонтани побачаји, трауме при порођају;
  • Транслација свега негативног, накупљеног у детињству-младости, сада већ на свог мужа (чак ако он и не пије и уопште ако се показао као прекрасан човек) и на сопствену рођену децу…

Када породица oболева зависношћу или другим дисфункцијама, неко, (обично мати породице, супруга) више од других приноси себе на жртву, покушавајући да огради болног и породицу у целини од последица зависности (примењујући улогу мученице „МЧС“ или спасатељнице) упорно покушавајући да контролише оно што је немогуће контролисати – конзумирање алкохола (улога „КПП“ или „прогонитеља“). А потом сама страда од обратне реакције од стране зависника („мученица“), када овај „истреса“ на њој осећање сопствене неспособности. Неретко она сама провоцира насиље према себи – како прекорима, држањем лекција, тако и подстицањем насиља својим непротивљењем, не разумевајући да када човек изгуби контролу над собом, тада незаштићеност и беспомоћност пред њим само појачавају негову склоност ка насиљу, и зато само тврдо постављене границе могу да га „отрезне“.

Друга штета од непротивљења насиљу јесте да се – код „жртве“ повећава „толерантност“, тј. граница издржљивости емоционалног бола, слично томе, како се на првом стадијуму алкохолизма код човека повећава подношљивост алкохола. На почетку, рецимо, жена трпи словесне увреде (речима): „но он ме не туче; ја сам сама крива што сам га исправоцирала“. Пошто отпора није било, а разрушавање личности код алкохоличара се продужује, он почиње да чешће примењује нецензурне речи на адресу супруге и деце. Она је већ спремна и то да поднесе. Даље – почиње да на њу замахује руком, хвата нож или друге предмете да би је ударио, и тек у последњи моменат се зауставља.Сада је она и на то спремна. На крају се појављује и нова фаза – он ју је ударио. Да се то догодило у предбрачним односима или ускоро после свадбе – она би се одмах с њим растала. Но сада – деца, заједничко имање и живот, емоционална подносивост бола је порасла и она с покорношћу прихвата насиље. На то прихватање насиља могу да провоцирају и њој блиски људи, нпр. мама („такав је наш удео“, „другога ти нећеш наћи“, „то је увек тако било“) која је и сама живела у подобној атмосфери и привикла је да страда. Или неискусан свештеник („то је твој крст“, „ти се моли за њега, покривај увреде трпљењем и љубављу“). Тада, изнова не наилазећи на отпор, алкохолнозависни муж прелази  на озбиље ударце који често причињавају трауме, и захтевају лечење. Да им је неко на освит њихове везе рекао да је такво нешто могуће у њиховој породици – они би узнегодовали: „Нама то да се деси?! Ми се тако волимо! То је немогуће!..“. Но физичко насиље је постало реалност… На последњем стадијуму развића њене толерантности на бол, он јој може и децу истеривати напоље, загонити под кревет, мучити – супруга је ионако емоционално већ „замрзла“, њена је воља потпуно загушена и она напросто није способна да било шта мења. А ако се и обрати свештенику, одбацује предлог да се разведу или да га пријави милицији: „А може још горе да буде?“, „Он прети да ће се убити ако предам за развод“. Она не разуме да се нешто страшно већ десило, они су себе као личности разрушили. Њој је тешко прихватити да убиство или суицид и овако могу да се догоде: јер алкохолизам је – болест безумља.

Породична болест алкохолизма се појављује и у другим сферама живота – у општењу с друговима и другарицама, у радном колективу.

Као прво: чланови дане породице се старају да смање општење са „спољашњим светом“, да би што мање људи знало о томе шта се дешава у кући.

Као рeзултат – чак и најближе колеге на послу често не подозревају о породичној ситуацији. У мојој пракси на консултацијама је било случајева да је породица страдала од насиља, a притом је сам алкохоличар имао веома добар „имиџ“ одговорног сатрудника, комуникативног, човека који се радује животу. И многи од „спољашњих“ су га сматрали добрим мужем и оцом. „Фасада благостања“ је у нади постројена. И само „изненадна“ трагедија може да открије „завесу“ над породичном тајном.

 Као друго: привикли да одговарају не само за своје обавезе, него и за алкохоличареве, и да им је нужно све контролисати, све предвиђати, да би што максималније неутрализовали последице пића, чланови породице постају више него одговорни и на послу, могу да узму на себе и туђи део посла. Они се боје да откажу, да се покажу као „лоши“ сарадници, но унутра „кипе“ пажљиво скриване страсти, увреде, раздражење, злост (љутња) зато што „сам ја све свима дужна (дужан)“. Касније ће те задављене (потиснуте) емоције да се изливају на чланове породице и да прелазе у психосоматске болести.          Многи из чланова породице алкохоличара боје се конфликата, боје се да се заступе за своја права и социјално су незаштићени, сами „привлаче“ на себе проблеме (нпр. при тражењу посла који ће им бити по души и достојно плаћен). Њима је лако манипулирати и управљати, чиме се често и користе даваоци посла, колеге на послу, суседи… Друга крајност је – када као одоговор на неодговорност алкохоличара и неблагопријатне ситуације чалнови породице постају „силни“, „неприступачни“, и „ауторитетни руководитељи“.

Они могу да постану више него успешни бизнисмени и бизнис-леди, окружени поштовањем, завишћу и пажњом, они ће да учествују у елитним „корпорацијама“ и позиваће их у познате салоне… Но за тим спољашњим карактеристикама често се крије уплашено дете, које се боји блиских емоционалних односа, пошто они могу да им причине бол. Деца таквих родитеља могу да добију, нпр. две „црвене“ дипломе, покретани несвесном неопходношћу доказати самим себи и оцу с мамом, да су они ипак за нешто способни, да су они достојни пажње и одобрења (похвале). Само што они сами у то не верују – иначе неби имали потребе да ишта доказују.

унутрашње стање може да остане као и пре чак и да се погорша и у сличају када алкохоличар почне да оздравља – шта представља крајњу машту већине жена и матера алкохоличара. Без обзира на његову трезвост оне су већ просто неспособне за блиске, поверљиве односе. Њихове руке су се већ годинама грчевито држале за управљање свим породичним процесима, и оне се сада не могу опустити, да би дали оздравившему алкохоличару дио одговорности који му припада. Зато би се сада тако хтело „положити му све рачуне“ и чекати потпуну надокнаду причињене штете!…

Ближњи као и пре не виде у њему одраслу личност, која има свој живот, своје ганице, они би хтели да он у целини њима припада… Када упркос очекивањима, не виде његово стремљење да се понаша тако како су они цртали у својим маштама о његовој трезвости, разочарење и увреде поново овладавају њима, и, сами тога не желећи, они провоцирају конфликте, који потпуно могу стати „покретним механизмом“ за његов запој или – за развод. Нису јединични случајеви, када са супругом који је оставио пиће происходи развод.

Стање рођака се одражава и на духовни опит. Међу њима је много верујућих. Но при њиховој искреној вери ја ретко видим умеће – имати поверење у Бога. Искрено се молећи за алкохоличара, на самом делу они постају амортизери (буфери) између њега и Бога…

При свој разлици детаља – суштина је једна те иста. Живот целе породице постаје неуправљив. Душевно стање њених чланова се налази у таквом хаосу, како признају на консултацијама, да им се чини као да силазе с ума… Управо том тренутку почињу да схватају да су и они сами болесни. И да та болест остаје с њима независно од тога дали они живе или не живе с дејствујућим (активним) алкохоличаром. Психологија такво стање назива сазависност и контразависност. У Ал-Анону, избегавајући психолошке термине, говоре о породичној болести  алкохолизма[4]. Чланови Ал-Анон обако говоре о свом опиту: „Ми смо болесни исто како је болестан и алкохоличар. Болесно је наше мишљење, наша осећања, наше реакције на друге и понашање уопште. И сада, када смо постали свесни своје болести, и тога да и сами имамо потребу за помоћи, ми смо и нашли за себе програм Ал-Анон“.

Из личних историја оздрављења

Пришла сам у Ал-Анон са двадесет три године, после тога како се срушила моја нада на то да ће муж после свадбе оставити пиће. До свадбе смо се виђали шест година, и за то време нисам могла да не заметим да он пије некако „другачије“, не као сви. „Нема везе“, -мислила сам. –„Моја љубав ће савити гору, урадићу све како би га одвикла од те пагубне навике“. И посветила сам себе спасавању мужа. Чак сам молила Бога, сећам се, да да мени све његове болести (он осим алкохолизма има још и хроничну болест), „ја ћу се са тим већ лакше изборити!“ Све сам те године искала помоћ за њега. Траћила на њег сав свој новац, снагу, надахнуће. За то време су савршено пропале све моје стваралачке способности, којима ме је Господ шчедро обдарио, престала сам да пазим на себе, заборавила шта је то радост.

Стање „мени је лоше“ је престало да ме запањује, зато што је постало уобичајеним. Проживевши те године у страху, стиду, осећању кривице и постојаном очекивању нечег ужасног, схватила сам, да је помоћ већ потребна мени самој, и почела сам да је тражим. Почела сам се осећати као пијана када се муж напијао, а после запоја сам осећале симптоме мамурлука: тежина у телу, бол у мишицама. Покушаји да натерам мужа да се обрати за помоћ лекару, а такођер помагање њему својеручно, су ме толико измотали да сам се са двадесет три године осећала и изгледала као да имам на двадесет више, чеми је уосталом потврда – наша свадбена фотографија. Сада су ми близу четрдесете, а ја изгледам далеко млађе него тада на освит двадесетих.

То што ја сама силазим с ума због мужевљевог пића ме је подcтакло да обратим пажњу на појам „породична болест“. Почела сам да тражим на интернету било какву информацију која то потврђује, и… нашла сам! Скидала сам са интернета гомилу књига, прочитала их, упијала иинформације као сунђер, и на крају крајева, када ме је ситуација у кући довела дотле да више нисам желела да живим, пришла сам на групу Ал-Анон. О топлини и саосећању људи с којим сам се тамо срела могу да причам сатима, а главно што ме је приводило на групу снова и снова, било је то што су ме тамо разумели. За мене је, нпр. било веома пријатним открићем то да факт злоупотребе пића мог мужа није потврда његове нељубави према мени.

По мери тога како сам све више знала о нашој породичној болести, код мене је почело да слаби осећај стида, кривице и страха. Постепено сам се почела пребацивати са мужевих проблема на свој сопствени живот, почела сам да одређујем и решавам своје сопствене проблеме, да не мењам своје планове када је муж у запоју. Почело је да ми долази до сазнања то ко сам ја као таква на самом делу. Потом се појавила снага да прођем с наставником 12 корака, и мој живот се почео нењати у бољу стерану, без обзира на то што је муж продужавао да пије, и његов живот се стрмоглавце рушио. Ја сам себе поверила Богу, молила се и испуњавала савете и препоруке програма Ал-Анон који су се тицали како односа с алкохоличарем тако и (узгред речено, углавном) мог сопственог живота.

Гледајући на мене, муж је почео да примећује моје бедно стање и, на крају крајева, се такође обратио за помоћ. Потом смо обоје, како и препоручује програм 12 Корака у 11-ом кораку, „Стремили смо… продубити наш контакт с богом…“, и Господ нас је привео у Православну Цркву. Желим да кажем да благодарећи опиту стеченом у Ал-Анону, ја се више према религији уопште не односим како као раније. Ако сам раније залазила у Цркву да запалим свећу, да би ми се испунила жеља, а Богу се углавном жалила на моју несрећу, то ја сада већ разумем да је религија – средство поновног установљења (востановљенија) наше прекинуте везе с Богом и њено укрепљење, а у молитвама реч „дај“ све се чешће замењује речју „благодарим ти“ („хвала“).

Живот се приводи у ред. С мужем је постало лакше решавати насушна питања, и то што се још недавно чинило као трагедија или архи-компликован задатак, постало је дешавање из групе „ситнице, животни проблемчићи“. Обоје смо научили да слушамо и чујемо једно друго, да говоримо „опристи ми“, „хвала ти“. Од идеала, наравно, ми смо још веома далеко, и чинимо веома много грешака, но када се осврћем назад, на протекли дио живота, свим срцем благодарим Бога за избављење од тих мука.

Нажалост, породична болест је утицала и на нашу децу, и сада се старамо да будемо што пажљивији према њима, а такођер им причамо о томе да је у било којој тешкоћи могуће просити помоћи од Бога.

Могу да кажем да ме је управо кроз Ал-Анон Бог привео у Цркву, и то ме веома радује, зато што ме је мој животни опит (пре Ал-Анона) довео само до мистично-потрошачког схватања религије и Цркве. Штавише, сада схватам, да није било мужа алкохоличара, мени би било далеко компликованијe уопште наћи и прихватити и Бога и Цркву. Истина, има један веома важан услов: свој део посла у тим искањима дужна сам била да урадим сама, а не, прекрстивши руке, чекати када ће ме Бог од те напасти избавити.

Програм 12 Корака – то је програм простих упутстава како успоставити односe с Богом, којима се сада храни мој живот, који су у њега унели смисао. И још нешто, сада схватам да кроз измене које су происходиле у нашој породици, тешко да бих могла да прођем без подршке људи који ме разумеју и без њиховог опита, зато што су они и сами преживели нешто слично“.

Православним хришћанима о  Ал-Анону (програму 12 Корака) – 2 део  Иеромонах Агапије.

Православним хришћанима о  Ал-Анону- (програму 12 Корака) – 3 део– Терапеутски значај састанака

Анонимна Удружења самопомоћи – Лечење од (са)зависности помоћу рада на програму 12 корака – Свештеник Евномије

Православним хришћанима о удружењу Анонимних Алкохоличара (АА)– Свештеник Евномије

У основи програма «12 корака» лежи покајање Интервју Е.Н.Проценко

http://alanon.rs/

[1] Историја саздавања Ал-Анона добро је описана у филму „Када је љубави недовољно“( «Когда любви недостаточно» ) (Канда, САД, 2010).

[2] http://al-anon.ucoz.ru/

[3] Интергруппа – группа, несущая функции обслуживания групп данного региона.

[4] Тим више што је зависност – веома широко распрострањена, сусреће се и у другим дисфункционалним породицама, где нема алкохола.

свештеник Евномије – Белорусија

Када ми прилази нова породица и обраћа ми се речима: «Можемо ли да поразговарамо са вама?» – Скоро увек знам о чему ће поћи реч. Ретко се преварим. При чему, неважно је колоко су ти људи религиозни. Животни проблеми су код свих једни те исти. И ни социјално стање, ни ниво образовања, ни степен религиозности не игра велику улогу. Главна питања су – болести (укључујући алкохолизам и наркоманију) и неслагања у породици. Често су те теме међусобно повезане. Но та питања се не задавају директно. На почетку се може чути фраза: «на нас су бачене врачке или урок». И, наравно, траже да се обави «отчитка»[1], молебан, да се прочита Јеванђеље над главом, да им се препоручи нека «светиња», занимају се какве молитве да читају они сами. Када је питање постављено и моја претпоставка се потврдила – ја их позовем у просторију за разговор, и молим их да ми испричају подробније.

Историја бр. 1. Жена, два пута разведена, од недавно почела да иде у Цркву, довела је са собом 11-годишњег сина из првог брака. Сматрала је да су на њему чарке. Изненадне пројаве агресије и хистерије за време којих је подсећа на ђавоиману девојку из филна Лунгина „Острво“. А када маму доведе до суза – самом му је јако жао, не може да објасни зашто се тако понашао. Због страхова није могао да се учи у школи тако да је образовање стицао код куће приватно. Психијатри нису поставили дијагнозу, препотучили су јој да се обрати  психотерапеуту. Но она се према психотерапеутима односила с подозрењем, ту је и онако све очигледно  син је – „опседнут“[2].  Потребна је отчитка. После беседе с матером и сином, замолио сам га да ми нацрта на листу папира, с једне стране своју породицу, а са друге – шта хоће. Он је брзо завршио задатак. Цртежи су прекрасно допунили наш разговор. Преда мном је лежала дијагностика породице. Дечак није могао да схвати и да прихвати, да поред њега више неће бити рођеног оца. Он се повукао у себе, преживљавајући усамљеност. Мати такођер нашавши се у усамљености, сву је своју енергију управила на сина. То није била просто презаштићеност, преда мном је стајала јарко изражена обострана сазависност.

Нећу подробно да описујем у чему се она пројављивала. Може се рећи да је дечак за њу, негде на несвесном нивоу, постао главно и јединствено «благо», и она га је к себи жестоко привезала подављујући га као личност, лишавајући га елементарне адаптације к социуму. Но дечак, како се видело, по природи није био слабог карактера, и када је притисак «на опругу» достигао критичан  ниво, «опруга» је снажно избацивала своју накупљену енергију на «увредиоца». И тако су се они једно друго «завлачили» не мало времена. На срећу за дечака, његов кум на крштењу, мада је и био у то време нецрквен човек, но зато се показао као добар психолог. Мајка му испочетка није дозвољавала да поради са сином. Као неофитка, примајући Православље са не сасвим здравим погледом, она је сматрала да је психологија, као и психотерапија, проникнута антихришћанским духом, и да православним људима не пристоји да се обраћају  таквим специјалистима за помоћ. Но зато је она имала велико поверење према „баћушкама“[3], понегде чак и хипертрофирано. Користећи се тим поверењем ја сам, не одбацујући потпуно деловање на дечака демонских сила, за време првог и другог доласка матере и сина предлагао да дозволи да са њим поради кум са крштења, који ј е психолог, а такођер сам је упознао са књигама московског православног лекара- психотерапеута Авдеева. И на крају се сагласила.

Убрзо после тог договора она ме је назвала с радосном вешћу да на јесен (тада је било лето),  син може да се учи у школи. Они и сада долазе с времена на време к нама у манастир. После корекције, проведене психологом, син је – потпуно здрав дечак, с прекрасним умом, нормално развијен. Показало се, по признању кума, да је теже било помоћи матери. У време последњег сусрета она је и даље била сазависан човек који није спреман да ради над собом. Но у крајњем случају питање «врачки и опседнутости» је давно скинуто са дневног реда и, у поређењу са њиховим првим доласком, то је сасвим друга породица.

Историја бр.2.  Породица из суседног града. Код ње је озбиљно растројство нервног система. Локални свештеник је саветовао да оде на отчитку. Код нас је због тога и дошла. На почетку смо поразговарали о смислу отчитке и исказао сам сумњу у њену неопходност. За време беседе сам обратио пажњу на лице супруга. На њему су биле видни трагови злоупотребе алкохола. Доректно сам им рекао, шта ако изчезне тај проблем (алкохола), тада неће бити потребна ни отчитка, ни таблете. Судећи по реакцији жене, погодио сам у тачку.

Историја бр.3. – Брачни пар. У Бога наравно «верују». На исповеди и причешћу нису били никада. Дошли су на конак, на службу, беседу, исповест и  још «понешто». Суштина проблем је такав. Пре неког времена су били на свадби код рођака, после које су се код жене почели појављивати страхови да је неко прогони и присилне мисли. Око ње су све – непријатељи и врачари, који хоће да нашкоде њеној ћерки (која спокојно учи на универзитету у другом граду). Било какви докази од стране ћерке и мужа се не прихватају. За време «полупросвећења» сматра да су јој тада, на свадби, родитељи будућег зета (који је такођер био тамо) нешто «сипали у пиће» и «ставили чини». У то време сам већ имао одређено искуство. И интуиција ми је напоменула два основна питања. Прво: – Ваша ћерка је ваше једино дете? – Да. – Дали сте имали абортусе? И ту се очи жене мењају. До тада је она гледала отсутним погледом, разговарајући са мном, највероватније, на полусвесном нивоу. А сада се «пробудила», и ја сам истински упао у њен видокруг.  – Да, један. Одатле се рађа отприлике следећи разговор. – Схватате ли Ви да је абортус – тежак грех убиства сопствене деце? – Да. – Дали би сада то поновили? – Вероватно. Била је тешка материјална ситуација, и другог изласка није било. Видим да је до покајања још далеко. Зато покушавам да «пробијем» заштиту. – А ако би се на месту тог нерођеног детета нашла Ваша ћерка? Одговор је за мене био не сасвим очекивајући. – Зашто се у вашем крају не боре са колдунима (врачарима)? И даље – о врачарима, и како се од њих избавити. И опет сам је «изгубио».

Шта ту рећи. Ја нисам психијатар, но овде је јасно видљиво психичко растројство. Могу само да претпоставим како се оно појавио. Преда мном  је случај постабортне психозе. Душу мучи савест, но разум је тера да ћути. Уместо покајања – покушаји да се бол заглуши. Као разултат, бол због учињеног дела је прешао некуд у подсазнање – но није исчезао, а тамо изнутра руши психу. Подлога за настанак психичке болести је спремна. С друге стране пошто је она човек нерелигиозан, и негде у дубини душе усамљена, она је једини смисао живота видела у ћерки. Фактички, она није умела да гледа у Вечност, него само на прошло. Њој је поребно дете, којим ће она живети. Без тог детета остаје «разбијено корито»[4]. А «дете» није остајало на трогодињем узрасту, него је расло. Чак је и на факултет кренула, вероватно је кући долазила само на распусте. А тамо се још и дечко појавио… Постепено јој је приходило сазнање да «смисао њеног живота» одраста, постаје самостална. Доћи ће време – када ће се она као мајка наћи у позицији оне која је већ одиграла своју улогу. Но прихватити ту мисао – значило би прихватити да је испред само бесмислено, сасвим празно постојање. ОНА ВИШЕ НИКОМ НЕЋЕ БИТИ ПОТРЕБНА!!! Постојаним садржајем живота остаће празнина и усамљеност… Лако ли је са тим живети? А променити јерархију вредности – она не жели. За то је потребан не мали труд – а такођер и признање, да је и проживели, ваћ не тако мали, дио живота био са неправилним системама координата, и много тога је потребно почимати од самог почетка… Кризис је сазрео и потребан је био само «покретни механизам« да би се пројавио. Тим «механизмом» је и била свадба, где су били и ћерка, и њен дечко са својим родитељима.

Вероватно је овде дошло до јарког сазнања да ће и ћерка, такођер, ускоро одиграти своју свадбу – и «одлеети из гнезда». Прихватити ту рушилачку за њу мисао она није могла – то би је могло просто убити. Кризис треба некако преживети. Најбоље лекарство би било искрено раскајање за грехе из прошлости, и испунити живот новим садржајем, које нам даје Јеванђеље. Но само ако је муж, како нам се чини, спреман да призна тежину греха абортуса, добрачних веза, чега код супруге, како смо већ напоменули, још нема. Као разултат – болест, која помаже да се изађе из, за њу тешког сазнања реалности. Психичко растројство је у даном случају «бегство од болести», заштитна реакција отрганизма од унутарњих неразрешених противречења.

Од тог момента она се погружава у свет «врачара и непријатеља», који хоће да збришу «са овог света» њихову породицу. Потребно је под хитно заштити ћерку и себе. Требало би да се ћерка постојано налази уз њу – само тада би она могла да буде релативно спокојна. Само што она оде до факултета – страх, да су је «поново украли», хистерично требовање од мужа да «спасе» ћерку, и да се врати кући… Фактички, помоћи своје болести она покушава да привеже ћерку уз себе «намртво». Када се мајци десио први тежи напад девојка је на самом делу требала да тражи дозволу од факултета да оде кући – само тако је мати могла да се увери да је ћерка жива, и да је «врачи» нису украли, и бар некако, на неко време да опет оде…

На жалост, ја јој ничим не могу помоћи. Ја не могу да јој вратим здравомислије и да јој помогнем да пронађе истински смисао живота. Она је била савршено неадекватна, и сада јој више треба психијатрија, а она је могла помоћи само делимично, јер корен проблема је – далеко дубље. Но, радити над тим ће бити могуће тек када је врате «себи». Све сам то и објаснио мужу те жене. Са горчином ме је саслушао, сагласио се са мојом претпоставком, и са тим да се, на самом делу, требају обратити лекару. Питање о спремности за исповест и причешће сам оставио на разматрање чредном свештенику. Више ништа нисам могао да им дам. Више их нисам сратао.

Историја бр.4. Жена из … питала о могућности  «отчитки над бесомучном ћеркеом», њој је 19 год, која се дрско понаша према матери, а јуче само што се нису потукле. При том ћерка завршава факултет. Излази са дечком, са којим је у вези. После «заобилазних маневра» открила се сушина. Отац се од детињства према ћерки односио жестоко, кажњавао је, а у последње године је почео много да пије, за један месец је «страјбао» поприлично озбиљне паре зарађене на северу. Мајка човек верујући, но без трезвеног опита. Занела се литературом о «жигу звери», књигама  типа «Русија пред другим доласком христовим», потрагом за «старцима». Та литература већ на религиозном нивоу учвршћује неуротички поглед на живот жене, страдајуће од алкохолизма мужа. То не може а да се не одрази на породицу. Када сам све те информације извео «на светлост», – одговорио сам јој да је она сама раскрила разлоге таквог понашања код ћерке (у крајњем случају, то што се види «на површини»), и да овде није потребна отчитка већ нормализација породичних односа. Предложио сам јој да дође са ћерком. Више је нисам видео.

Историја бр.5.  Жена из града Пинска, – с оваквим питањем. Унуку је скоро 3 гдине. Отац – војно лице, често на терену но, уопште, породица долази на причешће редовно. До две године дете је примало причешће спокојно, у последње време неће, опире се, плаче. Скида се себе крстић, дома прави хистерије. Задао сам два питања – допуштају ли му да погледа телевизор (или ДВД) и, ако да, дали су му пуштали филм «Маша и Медвед». Одговор: за екраном седи често – мама је мирнија, може да одмори и да се позабави домаћим обавезама, а «Машу и медведа» гледа стално. Објаснио сам јој да је на 30% већ сама одговорила на своје питање, а овде још да добавимо често отсуство оца, и то што је он у породици, за сада, једино дете, матери је лако да ида на поводу његових каприца (на срећу родитељи сами хоће друго дете). Да би вам рекао још понешто, наравно, неопходан је разговор са самом породицом.

Историја бр.6.  Релативно млад брачни пар. Мужа су урекли[5]. Зашто мислите да је тако? Од пре неког времена код њега су се појавиле мисли о суициду. Он је јасно схватао да мисли – нису његове. Но покушаји да их загуши нису давале разултата – оне су се појављивал са новом силом. Он је већ почео да се боји конопаца или да се приближи прозпру. И због јасно видењивог потпуног неслкада присилног стања с његовим унуртарњим настројењем, супруга је и дошла на идеју да је то урок. После дугог разговора са њима пројавила се следећа слика породице. Они су један период живели у нерегистрованом браку. Он је с времена на врееме одлазио на дужа пословна путовања у Русију, а пошто брак није био регистрован, неколико пута је допуштао себи да је превари са другом, што је, наравно, код ње изазвало одговарајућа осећања – неповерење, забринутост итд. Желећи да истински учврсти односе са њим, она га је наговорила да се њихов брак региструје, да се венчају. Он се сагласио но после потписивања он је схватио, као, да су га лишили «слободе».   Романтика у односима је брзо исчезла, и пошли су чести узајамни прекори, осуђивања и остало. Чак овде, преда мном, када се повела реч о њиховим породичним односима, кроз неколико минута они су већ «ступили у окршај», тако да сам их морао заустављати. Фактички они уопште нису слушали једно другог, живећи у «страни глувих», погружени свако у своју сопствену «правоту» и бол. Као разултат породица није постала место за одмора, извор живота, него место постојаних стресова. С друге стране, он је, како сам ја разумео, зарађивао сасвим довољно за живот, још више зато што нису имали деце. Но свеједно количина зарађеног новца није их удовољавала, и он се ислно «упирао» желећи да заради још више, на штету сопственог здравља, душевног мира, породице. А сума свеједно није одговарала жељеном. На послу «проблеми», кући – такођер… Шта радити, како «полечити» нерве? Јасна ствар, узети се за алкохол – и одмах је «лакнуло». Само је у породици због тога постало још горе. Успут, како је и познато, алкохол, као прво и разрушава нервни систем, рађајући још више раздражљивости, агресије, нетрпљења. Шта даље – пити још више…

Као разултат, он је довео свој нервни систем до таквог степена изнемоглости, да је организанм, да би се спасао од даљњег разрушавања, сам изабрао нервозу присилних стања. Зашто је управо тако произашло – објаснио ми је познати психијатар-психотерапеут, којему сам ја упутио тај пар, а који је потврдио и допунио моје претпоставке. Захваљујући тој нервози, која се пројавила у виду присилних (неметљивих) мисли о суициду, он се почео чувати од алкохола (схватајући да у пијаном стању он може да уради нешто непоправљиво) – и организам је могао да одмори од алкохолних удара. Њега више није у таквој мери бринула висина зараде, по принципу – само да се преживи. Донекле су се смањила и нервничења у породици – болест, како је познато, може да игра и обједињавајући фактор. Тако да је та неуроза, у једну руку, имала и позитиван ефекат, док човек није могао да реши своја кардинална питања – јерархију цености, док није могао да ради над својом душом. Беда је у томе – што су неурозе – област психијатрије, а у нашој страни препорука да се неко обрати психијатру звучи као оптужба «ниси нормалан». А признати «урок», и да је крив неко други – то је већ прихватљивије.

Историја бр.7.  На прагу собе за разговор – родитељи с девојчицом млађег школског узраста. Видљиви су јавни симптоми поремећаја физичког здравља, но – доктори «нису нашли ништа». Значи – «враџбине». То да су људи номинално православни, одмах је видљиво. Старам се да сазнам породичну ситуацију, да се нису обраћали к «нетрадиционалним целитељима» итд. Одговор – «целитељима» се нисмо обраћали, нико не пије, дома је све у реду (благополучно)[6]. Тако да нисам имао за што да се закачим. Тада сам замолио девојчицу да ми нацрта своју породицу и нешто по жељи. Када су цртежи били завршени, замолио сам је да сачека на клупи испред врата, а сам сам почео дијагностику на основу цртежа. Укратко она је изгледала отприлике тако: – Мада је Ваша породица споља благополучна, но међу вама постоји хладноћа, «пукотине».Чак ако то и не прелази у жестоке конфликте, но на породичну атмосферу се свакако одражава. Како ће она да прихвати ситуацију, узимајући у обзир да у ње, као и у било ком другом детету доминирају емоције, и присутствује дечији егоцентризам (прихватање света кроз призму «ја»)? Код ње ће бити збуњеност и бол: како тата и мама могу да не воле једно другог, када сам ја плод њихове љубави?! А када свеједно почнемо да се свађамо, а дете је у кући, шта му говоримо? – «Ми тебе волимо, – а сада иди прошетај». Две поруке у једној фрази. Којој веровати? Ако ме волите онда хајде заједно да се дружимо! А ако је – «иди прошетај» – значи, не волите ме! Но друго је – конкретније, зачи је и истинитије… На њене очи се руши цео свет, губи своје најдраже људе. Но о томе није прихваћено да се говори јавно, и преживљавања остају унутра, неисказана и нераскривена. А могуће је да она још ни сама није способна да вербално изражава своја осећања. А подављена осећања су директан пут ка психосоматици. С друге стране судећи по цртежу, ви «висите» на послу, дома долазите уморни, плус неопходност домаћих послева (и ето свађе).

Као разултат, односи са ћерком се граде по принципу: ево ти компјутер и ДВД, немој да нам сметаш да одмарамо и да се бавимо својим послом. Само, њој су потребни отац и мајка, а не компјутер или нове бојице… Видим да код вас често долазе деда и бака (њих деца ретко цртају, а овде су нацртани), делимично замењујући отсуство родитеља. Само, они ће мало да буду – па да оду, а да Вас замене, не могу. Да не говорим о томе да она нема брата или сестрицу. Као разултат – она се од дечјег вртића налази у унутарњој изолацији, усамљености, са латентним (скривеним) осећањем да је издају, и да она ником није потребна… Какав организам може да издржи таква психотраумирајућа оптерећења?! Њој је просто Л О Ш Е ![7]  Та осећања, то стање и прелази у физичке симптоме, зато што нема адекватног излаза из њега. Она се разболева, и сада, као прво, у породици је примирје на неко време – болест обједињује, – а као друго, и посао се не мало помера у страну. Јер Ви сте чак и с посла данас отишли, да би са њим дошли овамо. Фактички, својом болешћу дете (несвесно, наравно) говори о томе да нешто није у реду у породици, она чак можда на такав начин покушава да  с п а с и  породицу».Видљиво је било, како су ме родитељи с тугом слушали – и у потпуности све потврђивали, што се тиче породичне реалности. Нису имали ништа да приговоре. Само ситна допунска објашњења опште слике. Мој недостатак је био тај што сам у то време недовољно осећао границе своје компетентности, а сам сам у даној ситуацији могао да дам само општи правац, где да се траже путеви решења проблема. Но то је још потребно – тражити! Да, а затим и «у себи копати» – мукотрпно и дуго! Због тога и питање о «враџбини» ипак није сасвим отпало, после тога их више нисам сретао…

Мислим да није тешко увидети шта обједињује све те историје које су приведене као примери. Јасно видљиви – признаци психосоматике. Проблеми који су настали, одраз су личносних нерешених питања која су важна за живот човека. Нећу да приводим историје када на исповести или у беседи жена подозрева код себе поседнутост или „урок“: „и здравље ми је слабо, и нервни систем изнемогао, и с мужем се често свађам, и на дете нападам без икаквог разлога, затим сама жалим због тога…“ Овде се одговор и открива – она је дубоко траумирана животом, проведеним поред оца-алкохоличара и страдајућом од тога матером, која се истреса на ћерку (када је због пијанства мужа у посебно лошем стању). А сада је она сама удата за алкохоличара и понавља модел понашања мајке. Њој је неопходна озбиљна духовно-психолошка рехабилитација и, у идеалном случају, помоћ духовника, који је упознат са концепцијом сазависности. Често у основи психосоматике лежи неуроза. А у основи неурозе – грех. Грех – као стање извраћености човечије природе, њене палости, одсечености од Извора живота – Бога, чији је човек и обрз. На ту тему постоје добре речи код Д.А.Авдеева: Познати домаћи психијатар професор Дмитриј Евгеневич Мелихов, ученик Петра Борисовича Ганнушкина, говорио је да у основи многих психичких растројстава лежи несмирење. Ни нервоза у том смислу није изузетак. Општепризнато је да се та болест развија у виду конфликта личности са самим собом или с другим људима. Нервоза – то је неки сукоб између жељеног и реалног.  Што је снажнији тај сукоб, то оштрије протиче болест… У дубинској основи многообразне неуротичке симптоматике лежи недостатак љубави у срцу човека, а тамо где нема љубави, сазрева равнодушност, гневљивост, завист, страх. Грех као корен сваког зла, вуче за собом неуротичка растројства. Савршивши се у дубини човечијег духа, он побуђује страсти, дезорганизује вољу, изводи испод контроле сазнања емоције и уобразиљу (машту).

Но овде је проблем што су у више од половине случајева који се обраћају за помоћ – људи или нерелигиозни, или који су примили Православље на спољашњем обредном нивоу. Ми живимо у свету техниологије. Људи су навикли да треба само стиснути дугме и – програм ће да ради. Није важно како је програм устројен – за то постоје програмисти. Важно је да ради. Тако и у храму – дошао, запалио свећу, дао «списак» за помињање, позвао свештеника да освешта стан – требало би да «дјелује». Није важно како – за то постоје «попи» – професионалци. Важно је да «помогне» А мењати систему животних координата, учити се откривати се Богу, учити се живети по његовим заповестима, и све то при отсуству «технологије» и «гаранције квалитета» – то је већ теже. Наше «ја» нам смета – још од времена Адама. «Грех разбија јединство људи са Богом, са светом, са ближњима и са самим собом…Адам посматра бога као нешто страно, далеко и чак непријатељски настројено. Њега, чији је глас први човек слушао срцем, сада му се чини нечи као нешто спожашње, као неко ко хода негде далеко у даљини… Равна река у низини и сама може да неправи брану на кривини: најпре на тој кривини се потопе неколико брвна, на њих се почну наслањати муљ и песак… Појави се плићак, затим насип. А затим је могуће да се појави и брана. И биће потребно да се пробија други правац. Тако и река историје. Покољење за покољењем оставља све више прљавштине на њеном правцу кретања. И небо постаје све даље. Све је теже чути одговор на питање: «Господе, шта да радим, да наследим Живот вечни?» (Мк. 10,17). А још је теже, одговор који чујемо, испунити…»[8]

Ми живимо у свету, у којем су свет фантастике Хексли, Бредбери, Оруелла постали реалност. Окренут самом себи и својој индивидуалности, но губећи себе као личност, као образ Божији, човек се замара од тог истог што сам и производи – у духовном и психолошком плану. А када се заморим – мени је лоше. А када ми је лоше – дође ми да ближњега свог за врат стиснем. И тада још мање могу да осетим његов бол, како је њему лоше… Тако и живимо у «земљи глувих». А преодолети (победити) себе, изаћи из хипертрофираног егоцентризма, прихватити оног ко ме може спасити од мене самог – не, то нећу. Када чуку како се треба трудити. Ту одмах почиње – «нема се времена, нас томе нису учили, Бог је и тако у мојој души» – гомила оправдања. Дајте, баћушка[9], боље да прочитате неку молитву, освештати кола, примите «записку»[10], проведите «отчитку» – решиче се… Но признати да проблем није у неком или нечем, негу унутра у мени – такођер се неће. Хоће се бити «бео и чист».

Понекад када видим да се цитати и примери из светотачког опита не прихватају, често не издржим и одговарим: ако вам све то није ауторитет, онда се сетите препоруке Антибиотика (лик из «Бандитског Петербурга») – тражи проблеме у себи, и биће мање проблема. Бивају, наравно, случајеви када у даној ситуацији заиста, у овом или оном степену, дејствује јавна демонска сила. Неколико пута сам долазио у ситуацију када сам се, тешка срца, саглашавао на отчитку (добро је што постоје свештеници који имају благослов да их врше). Но свеједно. У Пајсија Светогорца постоји веома добра мисао, да и у таквом слућчају, повод «права над собом» тој сили човек сам даје – својим гресима, гордошћу, нераскајаношћу, одсеченошћу од живота у Христу.  А пошто је породица – једно цело, кроз једног из његових чланова, а посебно кроз највише одговорне. Тј. родитеље, се може дејствовати и на друге – или Божија благодат или оно што јој је супротно.[11] Посебно хоћу да кажем по поводу деце. Постоји такав појам – дисфункционална породица. Овде се нећу упуштати у подробности – довољно је укуцати ту реч у „претраживач“ на Интернету. Дисфункционална породица – то је породица у којој су нарушене функције, она не испуњава своје задатке. Управо такве породице постају главни  достављачи жалби, да „им је учињено“. И најчешће су њихова обраћања повезана с децом. Деца су – прекрасан показатељ атмосфере у породици. Не увек, но често се њихов духовни ниво може одредити по томе како им се понашају деца од једне до три године, када их воде на причешће. Било који свештеник/црквенослужитељ ће схватити о чему говорим. Понекад, видећи хистерију детета, ја се просто бојим да он не испљуне таинства или да не одгурне кашику наглим трзајем главе. Тада говорим родитељима, да га не могу причестити, него их молим да се задрже на беседи после богослужења (истина, ретко остају). Успут, препоручујем пажњи родитеља филм Бориса Грачевского «Крыша». Не знам зашто је он на интернету добио ниску оцену. Мени је тешко оценити саму игру глумаца – нисам филмски критичар, нисам професионалац у области филмске уметности. Но ја радим с људима. И у том сам филму увидео «есенцију» стотину животних породичних катастрофа. У филму су приказане те ситуације – са којима се ја сусрећем сваки дан. И на крају филма, већ пун одзива препознатих на реалним животним драмама, сузе само што нису кренуле. На филмским фестивалима би му дао главну награду. Тај филм може да послужи за провођење самодијагностике у породици. Могуће је да ће многи од Вас да погледају и да вид ко је главни кривац «урока» код деце. Мислим да је то и хтео Грачевски – помоћи филмом да се свако од нас загледа у своју душу. Међу оним који су се обраћали по поводу «опседнутости и урока» сусрећу се и потпуно верујући људи. Но свеједно, у мојој пракси, иза описиваних симптома стајали су, у оквирима медицине и психологије, потпуно објашњиве ствари.

Привешћемо јасно видљив пример. Жена, суперинтелигентна, са нормалном породицом, пронашла веру и почела своје уцрковљење. Опита у раду над собом и духовника нема, и она се занела «спољашњим» делањем. Поклони, молитвена правила, постови, поклоничка путовања… Као разултат породица реално губи жену и мајку. Недељни празници – без ње, пост (а посни дани заузимају мало мање од пола године) – и супруг остаје без супружничке блискости. Сваки нерадни дан – одлази у манастир. Позната прича? Муж и деца почињу да гледају на Цркву, скоро, као на секту – они сматрају да је управо Црква та која отела од њих вољеног човека. Наравно они би хтели да је врате у породицу, но како – не знају. Као разултат почињу конфликти и препирања, коих раније није било. С друге стране – само спољашње усвојене заповести, и на сваком кораку страх да се не погреши, да се допусти грех, приморава на сужавање круга интереса, ограђивање од савремене културе, гушење сопствених креативних потенцијала (то се посебно односи на оне који раде у сфери уметности). Бојазан од «преједања» доводи до скрупулозном пребирању намирница за употребу. Рођендани и остали сусрети с друговима се значајно скраћују – престају бити интересантни и, на самом делу, савршено празна прича. С друге стране – неретко они падају у посне дане…Списак можете сами да продужите. И, као разултат свега набројаног – честа унутарња напетост и осећање, да тебе нико, чак и из твог најближег, но нерелигиозног, окружења не разуме и, највероватније, не воли. Одатле – усамљеност и жеља да се побегне. Куда – на ново поклоничко путовање… Шта Ви мислите како ће организам да одреагује на такво стање? Наравно, почиње да се исцрпљује нервни систем. Жена осећа да нешто није у реду, но да схвати шта заправо – не може. А сретне ли се на путу који «узнапредовали» хришћанин, рећи ће – то су се беси на тебе устремили зато што си пришла у Православље…

Сећам се како сам беседовао са једном таквом «неофитком». Када се код ње по описаној шеми појавио кризис у породици, и ослабио нервни систем, она је пошла у један познати манастир. А тамо јој је један од свештеника рекао: «ти си ђавоимана, тебе треба на отчитку». Та дијагноза је жену шокирала и коначно привела у неурозу. Ја сам, онако како сам могао, објаснио суштину онога што се догодило, и то да се тај баћушка просто преварио. А затим је опрезно убедио на неопходост медицинске помочи, а затим – да преосмисли свој доживљај Православља.

У другом сличном случају (не сећам се, дали је она себе сматрала «бесомучном», или да су код ње «враџбине»), где још није било све тако далеко зашло. Препоручио сам јој да смањи ревност и да научи да одмара, у том реду, ако треба – и са другарицама пре обраћења с тортом и бокалом сувог вина. И да је ради породичног мира боље кадикад не ићи у храм, него остати са породицом и заједнички организовати одморе. Такав приступ она уопште није очекивала. Требало је да видите, како се на измученом лицу одједном појавио живи осмех, и нека радост: «Баћушка, мени такво нешто још нико није саветовао!».

Понављам – не могу рећи да поседнутост и «враџбине» уопште не постоје. Но у мојој пракси ми је долазило да се  сагласим са том могућношћу само у оним случајевима – када је код људи постојало тужно искуство у занимању са «нетрадиционалним лечењем» и другим видовима окултизма, или у случајевима обраћања к сличним делатељима. Веома поучан пример приводи Пајсије Светогорац: «- Геронда, а ако је неко урадио неку прекрасну ствар, па је други похвали, први прими похвалу с гордом помишљу и затим се та ствар на неки начин оштети, дали је то урок? – Не, то није урок. У том случају ступају на закон духовни закони. Бог узима до човека Своју Благодат, и зато настаје штета.

Урок има место у ретким случајевима. Посебно људи који имају завист са злобом, – а таквих нема много, – могу да урекну других. Нпр. Зависна жена види маму с очаравајућим малишаном и са злобом говори, «А зашто ја немам такво дете? Зашто га је Бог дао њој?» У том случају малиша може да пострада: неће моћи да спава, почеће да плаче, да се мучи, зато што је она то казала са злобом. И ако би се то дете разболело и умрло, тада би се таква злобна и завистна жена радовала… Свеједно , често је сама мати крива у томе што се њено дете мучи. Нпр. Мати види туђе мршаво дете и говори: «ма гле жгоље! Сама кост и кожа!». Своим дететом се поноси, а на туђег гледа с висока. Но речи казана о туђем детету, бију по њеном сопственом детету. И дете неће да буде криво, страда због сопствене матере. Несрећни малиша копни на очиглед – за казну мајци, да би она схватила своју кривицу. Но, наравно сам дечак се у том случају прибраја у мученике. Судови су Божији – бездан“.

Из приведених записки се може схватити мој однос према психологији и психијатрији, које су основане на хришћанском опиту или, у крајњем случају, не противречећи му. Идеално би било када би при развијеној парохији постојао државни или недржавни психотерапеут или психолог – у сваком случају у задатке свештеника на улази да се занима са теко различитим проблемима. Пастирска практика ме је привела к следећем закључку. Не треба тражити неке посебне «духовне» узроке тамо где дејствуеју потпуно изучени и познати медицински и психолошки закони.[12]

[1] Молитва за истеривање демона.

[2] Ђавоиман, бесновати, опседнут демоном.

[3] Свештеницима – рус.

[4] Празних шака, или сл. – пренесено значење.

[5] Одавно сам заметио да – разлог доласак обично расказују мати или жена, а не син или супруг, не ретко оне су и и иницијатори доласка.

[6] Благополучно – срећа, успех,  благо=добро, получити= примити

[7] Уосталом, неретко таква породична атмосфера и постаје благопријатно (погодно) земљиште за развој адиктивног понашања и приводи к зависностима.

[8] Диакон Андрей Кураев. Христианство на пределе истории. М.: «Паломник», 2003, сс. 15 – 22

[9] Баћушка рус.- свештеник умиљато, нема адекватан превод.

[10] Записка – списак имема за помињање у молитви.

[11]  Добар пример се налази у чланку – Како сам постала православни психолог  – прича бр.2

[12] Посебно бих желео да, у својству допунске литературе на покренуту тему препоручим књигу православних психолога С. Бочарова и А. В. Чернышева «Очерки современной церковной психологии». Ја бих је увео у богословије у својству једног од наставних планова из Етичког богословља (док не буде организован одељен курс из психолигије).

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1938

Аутор: психолог Олга Михајловна Красникова

Тешко је наћи човека који би искрено и од свег срца желео да буде несрећан, утучен, потиштен. Сама душа је од стварања призвана да се радује и весели, имајући за то све неопходне дарове. Истина, да би се достигло то стање човек треба да се потруди. О томе како бити срећан питали смо психолога Олгу Красникову, руководиоца психолошког центра “Сабеседник”, помоћника ректора Института хришћанске психологије.

Шта је то срећа? То питање је за мене веома дуго времена било тако загонетно . У детињству је за мене била срећа када је мама кући, или када је могуће гледати телевизор колико хоћеш… Ја би рекла да је то тада било, пре свега, добијање удовољства.

Како сам расла, представа о срећи се наравно мењала. Најпре ми се чинило да – ето, чим завршим школу, и почећу да живим! Затим – када се удам – е тада ће наступити срећа! Тј. То је била срећа одложена на касније. И у једном моменту сам открила да је могуће дуго чекати срећу, но притом је не осећати. Тада сам себи задала питање: “Како да се ја сада у тој срећи нађем?” У потрази за одговором мени је веома помогла једна књига. Не сећам се ни наслова, ни аутора, у сећању ми је остало само то да је књига била посвећна благодарности. У тој су књизи питали многе познате људе (било их је око 50 људи) о томе – шта у њиховом животу значи благодарност. И то ме је поразило до дубине душе. Као прво, ја сам се ретко кад питала колико сам ја благодарна. Почела сам да пазим на себе и открила да се том умећу још требам поучити. Као друго, та ме је књига поразила тиме што су речи људи, који су описивали благодарност, просто одисале срећом.

И та моја мисао, то моје запажање се касније потврдило. Када нам је на институт долазио познати хришћански психолог Германии Вернер Мај и три дана читао лекције о срећи за студенте и професоре, рекао нам је да пут ка срећи лежи кроз благодарност.

За мене је срећа веома важно достигнучће (и то је заиста достигнуће, зато што је било потрошено много снаге и времена) – то је оно, чему се ја учим, бити балгодарна за сваки моменат мог живота, зато што је он непоновљив, он је уникалан. Да ја сам и даље у процесу, још не могу рећи да је тај пут обуке већ завршен.

Фото: l'allodola, photosight.ru

Савки моменат нашег живота је толико напуњен љубављу, ако смо само способни да то осећамо и примећујемо. Пада ли снег или киша, певају ли птице или је тишина, дали се деца семју или старица плаче – у сваком моменту постоји нешто тако важно, необично, вредно, за што се хоће заблагодарити. И када се то успе, тада нас осећај среће једнаставно посећује – и тo је све.

Могло би се рећи да ја ништа специјално и не радим, просто благодарим. Рекло би се – једноставно! Но осећање среће се појављује, и оно може да ме довољно дуго прати, докле год се ја налазим у тој благодарности.

Како сам само прешла на друго: “Ој, нешто ми фали, не то, не тако, хтело би се више, а дали би то било могло боље” – готово, о срећи се више не може говорити. А када благодарим, тада ме то осећање просто преплављује. И никаквих специјалних услова за то није потребно!

Источник: http://www.pravmir.ru/chto-takoe-schaste-mnenie-psixologa-video/#ixzz3M9gvzIdD

Аuтор  Евномиje 16 јула 2013 Блог: из Беларуси

На страницама http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=1845&pid=7214&st=0 иде дискусија, изазвана животном драмом, о разлици између истинске хришћанске жртве која произлази из истинске љубави и такозване жртве која се оцењује онима који воде дискусију, као страст која проистиче из сазависних односа.

Мене је тронула та прича и дискусија везана с њом. Како заиста разликовати где је граница између жртве у бољем смослу те речи, а где се – жртва приноси болести, и болесном сазнању, жртва која ником није потребна, осим хипертрофираном „ја“ и ђаволу? Заиста ли ја поступам из љубави жртвујући се у нечему, и нечему, или је то још једна у низу „бисера“ за моју „круну“? Беда је у томе што у последње време, одбацујући ненормалне „жртве“ и одбацијући лажно поимање „ношења крста“, „сараспињања“, ја на самом деклу одбацујем заједно и неопходност истинск жртвовати себе у бољем јеванђелском смислу те речи. Нема се жеље за било каквим крстом, подвигом. И све то ја оправдавам „ослобођењем од сазависности“. Планирам да изнесем ту тему не групи, а до тада ево ја овде.

На дани момент, могао би рећи да за мене истинске жртва – то је жртва коју изабирам ја сам, слободно, с јасним сазнањем и јасном рачуницом за себе, за своје поступке и за могуће последице, ради љубави, а не ради нечије благодарности и награда. Не ради тога да «натерам и учиним добро» и да «примирујем лупајући главе», «намећући силом жртву» тамо где ће од ње свима бити само горе. Само, шта је ту беда – што ја не могу да се сетим када је код мене била таква жртва! Свагда је било – или из самољубља (да повисим свој осећај личне вредности), или сам био принуђен околностима. Или – када ме та «жртва» скоро ништа није ни коштала, или се могла урадити лако и безбрижно. А да страдам – уопште не желим, не желим да прихватим то да у рају неме нераспетих. И схватам да још не знам како да преодолим свој егоизам и лењост. Највероватније је то опет посао за Први Корак.[1]

Ево пишем – и сам се себи дивим – како сам добар, како сам частан (искрен) сам са собом – и опет примам «награду». БР-р-р!

А може бити да треба све то из главе избити, и не размишљати о свему томе?

[1] Мисли се на Програм 12 Корака Ал-Анон

Преведено са http://www.fgump.ru/blogs/iz-belarusi/zhertva-ili-strast.html

4 фебруар 2014 – свештеник Евномије

Друг АА и Ал-Анон, свештеник из Вилковиска Александар Богдан у Минској духовној семинарији (у Жировичима) заштитио је дипломски рад посвећен опиту Цркве у помоћи зависницима од алкохола и њиховим породицама. Представљам вам, са његовим разрешењем, одломке из глава где он одговара на критике и оптужбе за сектанство АА од стране неколико свештенослужитеља.

«…Што се тиче оптужби удружења анонимних алкохоличара за сектанство, овде се можемо позвати на познатог сектолога Александра Леонидовича Дворкина, који са пуним ауторитетом изјављује да то удружење – није секта. Такођер и предавач сектологије у Минским Духовним Школама, руководитељ информационо-консултативног центра по имену преподобног Јосифа, игумана Волоцког, који се занима проблемима нетрадицоналне религиозноти, Мартинович Владимир Александрович, једнозначно изјављује да удружење Анонимни алкохоличари нису секта.

Што се уопште тиче  религиозности «АА», општеприхваћено је да се религија опредељује наличјем три признака: Учење о вишим силама; учење које регулише однос с вишим силама; организација људи која реализује практику везе са вишим силама, воплоћавајући у живот прве две тачке.

Учесници група самопомоћи заиста признају Вишу Силу, но у њих не постоји никаквог учења о конкретним вишим силама и, што је још важније, не постоји разрађена практика која је усмерена управо на остваривање везе с конкретним вишим силама. У групама «АА» се инсистира на томе да се свако моли тако како он то схвата. Црквена забрана на молитву с представницима других религија ту не дејствује, пошто се сви сабрани моле не неком, од стране «АА» наметнутом божанству, него се свако моли томе Богу у коег он лично има поверење.

Можемо се сетити примера с пророком Јоном. Када је почела бура, тада су се сви путници на броду почели молити својим боговима. Притом самом Јони није стављено у кривицу то што је пловио са незнабошцима и био међу иноверницима док су се молили. Слично је и са алкохоличарима. Сви они у групама могу да призивају своје богове, но ти из њих који знају Истинитог Бога, призиваће Њега. Ако на сабрање дође хришћанин, тада му Удружење Анонимних Алкохоличара нуди могућнст да се моли управо Господу Исусу Христу, у исто врема када ће придошли муслиман да се лично обраћа у молитви свом Богу. Групе „АА“ су нашле уникалан механизам који помаже људима да ураде први корак ка исцелењу кроз своју веру но притом се чува религиозна и културна самоиндентификација. Програм удружења не садржи никакве конфесионалне идеје.

Црква сарађује са разним организацијама, но не тражи од њих црквености. Ако би «АА» издавао себе за Цркву, тада би требало тражити од њих догматску тачност, но они се не изјашњавају као Црква. У православној Цркви нема и не може да буде ни догматских ни канонских претензија према удружењима Анонимних алкохоличара.

Ради разјашњења спорног питања обратимо се мишљењу јерараха који поседује несумљив ауторитет и лично су упознати са радом „АА“.

Свјатејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II: «Не следује одмах одбацивати и порицати идеје, чак и ако су оне рођене ван Православља, ако оне служе на добро људима. Опит, који је накупљен у Удружењинма «Анонимних алкохоличара» и «Анонимних наркомана», не треба да буде проигнорисан у Русији – напротив, дужан је да постане предмет пажљивог изучавања. Свеједно треба имати у виду да методике које ефективно раде за границом понекад могу да буду непријемљиве код нас. Сматрам да је  у условима Русије и других православних страна, где на десетине милиона људи вежу духовно здравље с отачком вером, потребно потрудити се напунити те програнме нашим религиозно-нравственим садржајем, складно спојити њихова медицинска и психолошка достигнућа с православном духовном основом» (Из интервјуа намеснику Даниловског манастира архимандриту Алексију Поликарпову).

Митрополит Антоније Сурожзки: «Ја сам сазнао за Удружења АА веома давно, још док сам радио као  доктор. То је било пре педесет година. Тада су се у француској тек појавиле групе које су радиле по Програму 12 корака. У енглеској су оне биле организоване још раније и постоје све до данас. Ја са њима нисам сарађивао, но имао сам сусрете са анонимнима у те моменте њиховог живота када су они тражили нешто шире, ако би могао да се тако изразим, – Бога или Цркву. Цркву као садружество (заједницу), а не само као религиозну организацију – и тада су они долазили к мени».

Владика Иларион (Алфејев), епископ Бечки и Аустријски: «Таква удружења постоје по целом свету, и од њих се може доста научити. У томе како таква удружења организују свој рад с људима који им прилазе има много интересантног и корисног.

Програм лечења урачунава комплексно оздрављење које се протеже на време целог живота. Они се старају да, колико је то могуће, устране унутрашње узроке који изазивају психолошку и физичку зависност од алкохола и наркотика.

Ради тога се проводе општа сабрања, на којима свако прича о свом животу и о томе шта га је побудило да узима наркотике или алкохол. На почетном етапу лечења то дозвољава пацијентима да се не осећају усамљени у својој беди. То социјално искуство човечанског јединства је веома важно и занима централно место у целом систему лечења.

Таква удружења, као правило, немају јарко изражену принадлежност тој или другој религиозној конфесији, но током целог курса лечења огромна пажња се даје религиозном животу.

Коначни разутат интензивног курса рехабилитације је да се свесно и добровољно не жели враћати на прошли начин живота, у нади да се никада више неће узимати наркотици н алкохол.

После окончања стационарног лечења сав будићи период живота они настављају да опште са тим људима са којима су се срели током курса, и то је још један начин како да се успе у потпуном препороду личности и контроле над хемиском зависношћу».

Као што се види, ништа негативно на адресу групе АА ауторитетни јерарси не говоре. О недопустимости формализма при оцени делатности удружења «АА» говори и игуман Петар Мешчеринов: «Као што је познато, у Цркви постоје два подхода. Први се назива «акривија» – то је строго, буквално чување канона. Други – «икономија» тј. снисходеће, пастирски однос к животу. Историјски гледано Црква је свагда, у 99% случајева користила икономиј-ски потход, и крајње ретко, у случајевима особите и крајње неопходности, се руководила акривјом.

Пред нама није просто апстрактни појам него бол, несрећа, болест, растурени животи алкохоличара и чланова њихових пороодица, највећим бројем нецрквених, често и неверујућих људи, и појављује се метод, који реално помаже. Како је дужна да дејствује Црква? Разуме се, по црквеном предању, руковедећи се речима апостола Павла: «Све испитујте, добра се држите» (1 Сол. 5,21) и исходећи из крајњег пастирског снисхођења. Нема потребе придавати догматско значење «Вишој Сили», и томе што се људи држе за руке. Нема потребе намишљати, да сабрања «замењују» Таинство исповести, него је потребно просто потрпети немоћ и несавршенство болних људи који су дошли на сабрање. И практика показује правилност тог подхода: Многи прилазе Цркви и постају православни хришћани… А акривијом се ту ништа неће постићи, тим пре што у њеној основи у даном случају не лежи разумно чување интереса Цркве, него потпуно дечији аргументи «није наше – значи, није добро», тако порађајући злобу и мракобесије у црквеном паковању».

Како се види постоје разна мишљења о томе колико тесна може да буде сарадња Цркве с „Анонимним алкохоличарима“, свеједно опит такве сарадње већ постоји. Покојни Свјатјејши Патриарх Московски и све Русије Алексеј II, благословио је да се при московским храмовима саздају (оснивају) групе узајамне помоћи подобне АА.

Такве групе дејствују не само у Москви, постоје и код нас у Белорусији на Минском приходу иконе Божије Матере «Неиспијена чаша». Ево како о томе говери настојатељ прихода свештеник Дионисиј Пјасецкиј: «Група АА при нашем храму се назива «Спаситељна Чаша». Ми не само да издајемо простор за сабрања него за сву групу и и за сваког човека посебно се врши молитва. Наши парохијани се радују сваком новом учаснику групе, састрадавају, сапреживљавају, угошћују их кифлама и чајем. Но, без обзира, црква се не меша у њихова унутарња дела, што је и предвиђено традицијама Удружења анонимних алкохоличара.

Полако у тих људи нестаје страха: када се треба прекрстити, како се поклонити пред иконама? Више од тога: како прићи свештенику и поговорити с њим? А ту, да би се дошло у просторије где се проводе састанци АА, потребно је ући у храм. На отвореним састанцима седи свештеник, могу га нешто и питати. Сви чланови групе активно се користе библиотеком и видеотеком храма.

Старамо се да испунимо духовни вакум тих људи вером Христовом. Ми не задајемо себи за циљ да од алкохоличара направимо црквене људе него само сведочимо о Христу. Само сведочимо.

Покојни свјатјејши Патријарх је нагласијо да Црква неби требала да буде затворена за сарадњу са другим организацијама, трабамо да активно усвајамо најбоље из опита рада са зависним људима, тј. један циљ се поставља – помоћи болеснима од алкохолизма и наркоманије. Но притом треба напоменути важну ствар – реч иде не о слепом копирању, но о преосмишљавању и испуњавању новим садржајем који боље одговара словенском менталитету и православној вери»

Литература

Цит. по: Проценко Е.Н. Группы анонимных алкоголиков – это духовный детский сад // Православный телефон доверия [Электронный ресурс] – 2008 – Режим доступа: http://doverie.diakonissa.ru/content/view/74/5. — Дата доступа: 6.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Иона (Займовский), иером. Сладкий плод горького древа. М.: Даниловский Благовестник. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/kerigma/social/iona/SladkyPlod.zip.html. – Дата доступа: 4.07.2008

Антоний (Блюм), митрополит. Русская Православная Церковь. Отдел по церковной благотворительности и социальному служению Московского Патриархата. [Электронный ресурс]. – Режим доступа: http://www.diaconia.ru/index.sema?a=soc_service&id=36&pid=8. – Дата доступа: 4.07.2008

Иларион (Алфеев), еп. Письма анонимных алкоголиков. [Электронный ресурс].   – Режим доступа: http://aa-spbinter.narod.ru/pisma.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Спасительная чаша // Минский курьер. –№1460. 2008. – С. 9.

Православная церковь и программа „12 шагов“. Опыт Данилова монастыря  // Сайт Патриаршего Центра Духовного развития детей и молодежи [Электронный ресурс].  – Режим доступа: http://www.cdrm.ru/project/12-aa/12-aa.htm. – Дата доступа: 4.07.2008

Извор http://www.fgump.ru/stati/hristianstvo-i-programma-12-shagov/pravoslavnym-hristianam-ob-aa.html

Контакти група у Србији

http://aasrbija.com/

https://acasrbija.miraheze.org/wiki/Главна_страна