Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Четврто: опраштање у контексту вечности

Марина Филоник
Наша парохијанка Татјана Рјабинина је на једној из конференција говорила: «праштање је природно, ако се замислимо о смрти». Наравно, наш бол је реалан, истинит, тешко нам је, не можемо да носимо дргуог човека, толико нам је зла учинио, – просто кошмар.
Но, ако успемо да се дубље замислимо и погледамо на ствар у контексту вечности – а не у контекст наших, са њим, садашњих односа. Када и он и ја приђемо к Богу, и … шта тада? Зар ћу ја на прагу вечности рећи Богу: «Знаш ли, он је то све, све је то он мени учинио – Ти му то тамо урачунај, молом»?  Шта ће бити са нашим срцем када се нађемо на том рубу вечности?
То је таква материја да ми, наравно, није једноставно о том говорити, но у исто време, све је то тако важно за нашу тему. Ту се открива таква битијна (егзистенцијална) истина, само ако можемо на тај начин погледати на те људе који нас вређају.
Овде може помоћи и сећање: а да ли је код мене било нешто добро везано с тим човеком? Јер се ми најчешће вређамо на своје најближе, на оне који су нам посебно драги, и постоје разлози због чега је то тако. Ми се вређамо на оног кога много волимо, и понекад бива корисно просто прекључити пажњу с гадости које су се деслиле, на сећања о нечем добром и лепом што ме са њим веже. Continue reading „Погледати на човека очима Бога“

Могуће је, ако се према опраштању будемо односили као процесу који се састоји из неколико етапа. Немојте да прескачете степене, – саветује Марина Филоник, хришћански психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института за развој образоваења.

Марина Филоник, хришћански псохолог

Праштање није акт, него процес који се састоји из неколико етапа. Продужетак лекције «Увреда – не могу да опрдостим».

Шта значи – опростити?

Владика Антоние Сурожски је у једној од својих беседа о праштању рекао: „Опростити не значи заборавити; опростити значи са састрадавањем, с болом у души рећи: „Када дође страшни суд, ја ћу устати и рећи: не осуди га Господе!“.
У томе је чини ми се квинтесенција (суштина)  теме праштања. Њена крајња тачка и један од услова. Зато што се ми овде вређамо једно на другог, док увек постоји друга димензја из које се све види по другом.
За мене је у теми о праштању веома важна мисао коју би хтела да донесем до вас: праштање – то није акт, него процес. Зато што код чевека често постоје требовања, везана за праштање: ја сам дужан опростити. Но како? Часан човек, који сам себе добро разуме, схвата да, опростити чисто снагом веље – није могуће. И мислим да смо се многи због тога овде и сабрали, зато што знамо из опита како уопште није једноставно опраштати. Ми покушавамо, ми може бити хоћемо, но не можемо. И то је важно прихватити… то је – реалност.
Праштање није просто процес, него процес дуготрајни. И ту је важно, јесмо ли ми у процесу или смо у застоју? Да ли се варимо у својим преживљавањима, у жељи да се осветимо, казнимо другог, или смо ипак на путу, ипак желимо да се тога ословодимо?

Важни услови опраштања Continue reading „Да ли је могуће научити се опраштати?“

Први део „Увреда: не могу опростити – шта да радим?“
Ја се вређам и чекам како би се други осетио кривим, а то ће значити да сам ја у праву. То је опет веома удобно – зато што је он сам дужан да се досети шта треба да уради. А ја ћу – да чекам.
Таква инфатилна позиција – је чест сиже у романтичарским односима, када девојка машта да јој момак поклони одређени цвет у одређени дан, или да је зове толико често, или да купи карте за одређени театар – но она о том ћути, убеђена да ако је он воли – сам ће се досетити.
Чак и у породицама с не малим стажом тај сиже се на дуго задржава: ако воли – дужан је да се досети, зашто да му говорим? И тако не идем на директоно појашњење, на директну комуникацију, него се манипулативно вређам. А бедни мушкарац је дужан да погађа: почео је да ради на два посла, новац зарађује – а она и даље незадовољна. А она је незадовољна, показало се, зато што је он мало врмена кући. Но уместо да каже, надима се и окривљује свог мужа.
Овде постоји још један момент: увређеном човеку је немогуће прихватити да други човек чини не оно, што би се њему хтело. Ето, ја желим да он на такав посебан начин пројављивао пажњу према мени – а он то не ради. Тешко ми је да се са тим помирим, а директно га не могу замолити. Боље је овако, ја ћу се увредити, а он нека се мисли. Continue reading „Како увређеност постаје манипулација?“

 

Марина Филоник
Лекција-беседа о томе како и ради чега смо се увредили? Показало се да је, увредђеност – дечија привичка коју је могуће преодолети. 
Ми се сами мучимо од своје увређеноти и не можемо да опростимо, тешко нам је налазити се пореде увредљивих људи. Но ако је увредљивост – својство карактера стечено у детињству, значи да је от могуће исправити и олакшати живот себи и другима.
Како у увређености увидети манипулацију? Како да се родитељи понашају с дететом па да не провоцирају код њега развој уврдедљивости?
Та и друга питања је разабирала у првом делу своје лекције, психолог, психотерапеут, научни сарадник Федералног института развоја образовања Марина Филоник.

Да ли су гнев и жалост увек лоши? Continue reading „„Увреда: не могу опростити – шта да радим?““

На жалост, не може се наћи породица у којој није било конфликта међу супрузима. О механизмима тих конфликата и начинима изласка из њих говори – психолог и психотерапеут Марина Филоник.
Ты меня совсем не поддерживаешь!
– Ти мене уопште не подржаваш када ми је лоше, – плаче она.
– Ја само то и радим, тебе подржавам, а теби ништа не одговара, – жали се он.
– Од твојих речи мени само постаје још горе, ја и без тебе знам да сам сама крива. Када би ме просто пожалио, рекао, да ће све да буде добро, да ме ти волиш, а тебе као да и не занима шта се са мном дешава, још ми више чиниш бол говорећи да сам сама довела ствар до таквог стања.
– Ја тебе не кривим, ја се просто трудим да објективно гледам на ствари. Шта само цмиздрити, треба решавати проблеме, ја ти предлажем гомилу варијанти излаза из ситуације, а ти плачеш још више. Ја се тако много старам, а ти говориш да ја тебе не подржавам. Не разумем шта ти још хоћеш од мене!.. Од тебе се такође не може дочекати подршка. Када ти говорим о својим проблемима, најчешће ти о њима ништа не разумеш, савет по делу не умеш да даш, почињеш само охати-ахати, но проблем од тог никуда не нестаје. Зато ти сад радије ништа и не говорим, само да се не би нервирала.
– Ах, ти нећеш да се договараш са мном! Ти значи мени не верујеш? Мени је важно шта с тобом происходи, а ти се затвараш од мене, као да се одаљујеш, ја све мање осећам блискости с тобом зато што си потпуно престао да ми причаш о том што радиш и шта преживљаваш.
Отприлике тако изгледа сценарио породичног конфликта, који се довољно често среће, у позадини којег је потреба за подршком једно од другог у тешким ситуацијама.
Шта се крије иза видљивог конфликта?
У раду с таквим конфликтима важно је разабрати се, које се значајне потребе, сваког од њих, не задовољавају у њиховим међуодносима. У породичним конфликтима могу се условно издвојити два нивоа размартрања:

  1. Поводи за конфликт – често су површински, на пример: опет си донео млеко с тим процентом масноће, мада знаш да не пијем такво млеко; опет је сломио наочаре, мада сам му сто пута говорила да их оставља на једно место, итд.
  2. Узроци конфликта – доста су дубљи – обично су то важне потребе, које се не удовољавају у односима. Посебна тешкоћа је везана с тим што тих потребе често нисмо ни свесни.

На пример, у случају са млеком дубљи слој преживљавања се може формулисати отприлике овако: тебе није брига за мном, ти не желиш да ми удељујеш пажњу, теби није важно шта са мном происходи, зато се ти и не замишљаш какво млеко да купиш (потреба за пажњом и осећање сопствене важности, значаја). У случају с наочарима то може да буде, на пример, потреба да се према њој/њему односе са уважењем (ти мене не уважаваш, не цениш мој домаћи труд).
Било би веома добро када би обоје а) били свесни својих потреба б) могли да их директно изражавају и в) били спремни да се одазову на потребе другог. С првим и другим најчешће бивају озбиљни проблеми.
Фото: focusonthefamily.com
Пример из праксе: ти мене не подржаваш!
На консултацију се обратио млади пар узраста до 30 год. Назовимо их Лена и Саша. Они су заједно већ три године, но периодично се тако много свађају да се растају на неколико дана, затим се опете састају и живе даље – до следећег скандала.
Како то обично бива, већина конфликата се развијају по једном те истом сценарију који пар периодично проиграва. Код Лене и Саше постоји неколико таквих сижеа и један од њих се тиче проблема подршке једно другом. Њихов дијалог је сличан приведеном, више на почетку чланка. У кабинету психолога они расказују последњи такав случај.
Лена је дуго изабирала какву витрину да купи за кућу, изабрала је лакирану. Саветовала се са Сашом, он је изразио сумњу, да ли ће им одговарати лакирани, но Лена је свеједно решила да купи управо тај, мада бирајући намештај преко интернета лако се може и погрешити.
На крају када су довезли витрину, показало се да она уопште није те боје као на фотогртафијама, и лоше се уклапала у ентеријер собе, управо зато што је покривена лаком, превише одасјава, бљешти… Лена је растројена, плаче, љути се на себе зато што је сама такав изабрала, расејана је и не може да се смири.
– Кажи ми искрено, како се теби чини, је ли леп плакар? – говори Лена, но на самом делу жели да чује да је плакар леп (то је чест пример не-директног комуницирања).
– Ну, свакако да се овде лоше уклапа, говорио сам ти да би боље било да неки други узмемо, – Саша слуша текст буквално и даје искрен одговор. Но постоји још један момент: он се увредио што његово мишљење нису уважавали, и сада он хоће да покаже Лени, како она није била у праву да би «испунио правду». Тог мотива овде практично није ни свестан. Примером директне комуникације било би његово часно признање да га је то повредило, а не да тако пројављује «конкуренцију».
– Значи не свиђа ти се?! Зар не би могао да ме мало подржиш и да кажеш нешто лепо, ти видиш да ми је лоше, – плач се појачава. Лена има потребу за подршком но не може (нема снаге, не уме) да је директно проси, и као разултат добија нешто сасвим супротно.
– Па сама си ме молила да ти кажем искрено! Ну, како да те подржим?… Немој да се нервираш, мислим да није ништа страшно, погледај, можемо овде да поставимо још једну полицу и одлично ће да изгледа. Или да преместимо витрину тамо, – Саша се искрено стара да подржи вољену која се тресе од плача, но она се не може утешити, каквих све само варијанти није предлагао, шта све може да ураде са том несрећном витрином. Кроз неко време (по словима Саше пролазе два сата његовог активног тешења) он не издржава, почиње да говори строжије:
– На крају крајева шта тако ревеш, сама си је изабрала, – та фраза коначно убија Лену, она све баца и иде да зове маму. 10-15 минута разговора телефоном, и проблем решен – ћерка се успокојила. Саша се љути што је Лена опет ишла «да се исплаче код маме, као малена девојчица», уместо да сами реше проблем без мешања трећих лица, «што други морају да знају».
– Он ме уопште не подржава и ја сам принуђена да звоним мами, – Лена се жали психологу, – она ће ме саслушати, рећи ће: «ћеркице, све ће бити добро», може бити да се она и не удубљује подробно у саму ситуацију, но мени је просто потребно да се изговорим и тада се ја успокојавам.
– Управо то, – прекида је Саша, врпољећи се на суседној столици у кабинету на консултацији, – твоја мама чак се и не удубљује у ситуацију, она тебе чак и не слуша, просто ћути, а ја тражим излаз, предлажем толико варијанти, а теби све то није то.
Фото с сайта: womansday.com
Када је наше усиље штетно и зашто?
Шта видимо на материјалу тог и многих других примера? Није новост да ми судимо о другима по себи. То се такођер тиче и наше представе о подршци.
Ми се обично старамо да подржимо другога онако како би хтели да подржавају нас – јер ми тачно знамо да то дејствује, помаже! Но проблем је у томе што је различитим људима потребна различита подршка. И тада наша усиља могу да не погоде циљ, често чак и погоршавају ситуацију.
Каква је подршка потребна Лени? У првом реду, емоционална, при чему изражавана примерно тако: ћутећи саслушати, сажалити се, загрлити, погладити по глави, рећи ласкаву реч и «да ће све бити у реду». Њој није потребан савет, практичан излаз из ситуације, њој је важно да осети да је свеједно вољена, да је не одбацују због грешки.
Модел који иде из детињства, када, може бити, мама не виче него дува у рањено колено, и управо од тога бол пролази, а не од јода и облога. Лена осећа кривицу и љута је на себе, зато речи као «ти си сама ту витрину изабрала» бију по најболнијем месту.
Како подржава Саша? Притом се искрено труди из све снаге – стара се да јој да то што би њему самом било корисно у таквој ситуацији. У ходу беседе се пројашњава да је за њега главно – решити проблем, наћи излаз из ситуације (а Лени је потребна пажња према њеним осећањима). Говорити фразу «све ће бити добро» код њега изазива одбојност, зато што уопште нема основа на то да је то истина, то није објективно.
Бринути се о осећањима – је чудно и штетно занимање, тако је он васпитан од детињства: мало ли је што ти осећаш, ти си мушкарац, треба дело делати, а не ту ми слинити. Многолетна навика да своја преживљавања померамо куда подаље и да дело деламо – је постала друга природа обраћања Саше са самим собом. Зато он и друге подржава по истом том делатном моделу, јер и за себе би он хтео управо такву помоћ – конкретну и по делу. И Саша се, такође,  жали да га Лена не подржава – сада је већ јасно због чега.
Фото: geniusbeauty.com
Шта радити?

  1. Осазнати (постати свестан). Важно је схватити да када ми говоримо једну те исту реч, на премер, «подршка» ми можемо да под њом подразумевамо и најразличитији смисао. Ми имамо потребу за подршком, но важно је разабрати се, каква заправо потреба иза тога стоји. Шта је то подршка конкретно за мене? Емоционална и делатна подршка, које су описане више, се често сусрећу но бивају и друге. У сваком случају корисно је разабрати се, какву заправо подршку хоће свако од нас.
  2. Просити, проговорити и спокојно објаснити. После тога како сте осазнали, шта заправо хоћете, важно је директно о том рећи једно другом. То бива тешко само по себи – слободно изражавати своја осећања и жеље за многе је веома компликовано (то је тема за одељен разговор). Није случајно то што за три године заједничког живота Лена и Саша нису научили да траже подршку тако, како би други схватао, шта заправо треба да чини.
  3. Давати. Важно је бити спреман на то да ће можда други замолити од Вас нешто, што ће Вам се можда учинити чудним и бескорисним. Могуће је да се деси судар различитих представа о нечему, и може бити потребно неко време рада са собом како би дозволили другом хтети то, што Вама лично није симпатично, и, више од тога,  сагласити се давати му то исто, чак ако и даље у том не видите смисла.

Ты меня совсем не поддерживаешь!


 

Несрећна у браку – први део


Аутор: клава 29.5.2015, 17:56


 
Здраво отац Евномиј. Веома сам вам благодарна што сете одговорили. Да, ви сте у праву, управо тако ја и схватам Бога, као грозног судију који гледа ко не живи како треба, ко не слуша цркву, и тога кажњава. Ето и психотерапеут из Германије ми је све време говорио, да је мени у глави неки свој образ власти и ја то приписујем Богу. А какав је Бог на самом делу, ја не знам. И да сам ја човек плотски, и зато духовне ствари и црквена правила сама не могу да схватим исправно, а схвативши их неисправно почињем да их примењујем у свом животу. И од тога происходе разна скретања у мом животу.
– Он је све време говорио да ја немам конфликт с мужем нити с Богом, него са самом собом и све због мог неправилног схватања духовних ствари. И зато сам сама себе загнала у стање неурозе, и сада треба да признам да ја ипак нисам духовна него плотска (телесна), и  да прихватим себе такву, каква сам, и требам почети да учим да разумем саму себе, своје потребе, и изново се учити правилном схватању моје вере и црквених правила. Када сам с њим разговарала увек сам много плакала. Зато што је он свaгда говорио, да је имати потребу за пажњом, разумевањем, за подршком и комуникацијом – то је нормална потреба свих људи, и хришћана такође.
– Он ми је такођер саветовао да читам књигу «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума», и ја сам почела да је читам, много сам плакала читајући. Али сам престала да је читам. У то сам време отишла с мамом у манастир у посету. И у Верхотуре у једном од женских манастира посаветовали су нам да пођемо код прозорљиве старице. И она није благословила да читам књиге неправославних аутора, нити да се лечим код неправославних психолога. И друге монахиње су говориле да неправославни не знају за аскетизам и завлаче људе одобравајући им пребивање у свом греху саможаљења. И ја сам почела да сумњам у то смем ли да га слушам, јер он нема статус православног психолога, значи он нема право да учи људе како је правилно по вери.
Али сада сам почела опет да читам књигу како сте ми посаветовали. И код мене су се одмах појавила питања. Тамо је написано да сви ми желимо да будемо вољени, да сви имамо потребу да добијемо од људи саосећање, одобрење, утеху, разумевање. Љубав – је гориво нашег живота. И да је имати потребу за свим тим – сасвим нормално.
И ето, ја говорим – ја имам потребу за љубаљу, за разумевањем, за пажњом и да брину о мени. И ја то хоћу у браку с мужем, узајамну бригу једно о другом, разумевање и топлину. Ја сем се и удала зато што сам то хтела. И мислила сам да је то нормално, не да се сама ја о свему у породици бринем, него да се и муж брине о мени и деци. Ја имам потребу и у емотивној подршци у животу и у љубави, и у некој видљивој пројви бриге о мени. Али када је о том говорим, скоро увек добијам одговор, да љубав не тражи свеје. Значи хтети то себи је неправилно?
Али у књизи коју сте ми саветовали да прочитам, говори се да је имати потребу у свему томе нормално. И ја сам свагда мислила да људи хоће да саздају породицу зато што хоће не само да дају љубав другом, него да то исто виде и од супруга. Зато што и сами имају своје потребе у које-чему. Како онда да ја говорим о својим потребама, ако ми говоре, да је то неправилно, да љубав не тражи своје.
Ја не схватам. С једне стране ми говоре, да сам дужна да себе добро разумем, да схватам шта ми је потребно, у чему су моје потребе, да схватам своје потребе, да прихватим себе такву каква сам. А с друге стране говоре, да је хтети нешто од супруга и очекивати нешто од супруга неправилно, зато што љубав не тражи своје. Ја не разумем. Ја ево хоћу супружничке љубави. Ја то не могу да добијем негде другде, осим у браку. И ја за тим имам потребу. Мени је потребна супружничка љубав. И разумевање и пажња и емотивно блиски односи. И интимни односи такођер. Мени је све то потребно. Но када ја то све говорим, мени кажу да љубав не тражи своје. И ја сасвим престајем да било шта разумем.
Када сам се упознала с мужем, док смо још само излазили заједно, чинио ми се као озбиљан човек, дубокомислећи. Свиђало ми се то што много чита. Мислила сам да је уман, увек зна шта хоће, има свој циљ којему стреми. Но показало се да је он дубокомислећи само за себе и увек зна само оно шта хоће он сам. А чита он и сада – све време, и углавном детективе или ужастике.
Ми смо се састајали, хтела сам да га боље упознам, хтела сам да га схватим, и хтела сам да будем пажљива према њему. Хтела сам душевних односа с њим. Да се бринем о њему, хтела сам, да нешто чиним за њега. Но наравно и сама сем имала потребу за истим тим што сам њему хтела дати. Бригу и пажњу он је прихватао. И као да је нешто и сам показивао, некакву бригу и пажњу. Но бивало је овако, за нешто га замолим – и он уради. Ако не замолим – њему самом неће пасти на памет. Нпр. да ме дочека касно увече. Или да ми купи кифлу, ако негде дуго шетамо. Себи пође да купи, а мени, ако му не кажем, нече се сетити да понуди.
Када смо ступили у брак он је сасвим престао било што за мене да чини, чак и када га замолим. Свагда говори – теби је потребно, ти и ради. У интимним односима исто тако, као и у свему. То су моји проблеми, значи ја сам и дужна да се бринем о себи. А њему није занимљиво. И мене је кроз неко време то почело да смућује. Он је почео да јасно разграничава – то је твоје, а то моје. Шта је твоје – твоји проблеми, теби је потребно ти и ради. Мене је све то почело да смућује.
Пошла сам да се саветујем код баћушке, наш је брак од почетка био венчан. Покушавала сам да кажем, да ми је нужно што-то у тим односима, но ничега нема. А баћушка ми је процитирао апостола Павла, да љубав не тражи своје. Како сам требала да га разумем? Наравно разумела сам – да ја нисам у праву, не сме се желети било шта, ја треба само да желим да дајем љубав, пажњу и бригу мужу, а сама трпети и молити се. И почела сам сама себи да то говорим све време. Ништа од мужа нисам просила. А шта просити, ако он неће ништа да уради за мене? Но живети је постајало све теже. Ја сем се бринула о њему, кувала, спремала, чистила.
О душевним стварима сам мислила још од самог почетка, покушавала сам да с њим разговарам о књигама које је он читао, о његовим интересовањима или о још понечему. Но он је о себи још на почетку нерадо говорио и ја сам мислила да он просто не воли да се показује, да је скроман. Но после свадбе он је уопште почео да говори, да њему није занимљиво са мном разговарати. На почетку сам мислила да сам можда не улазим у разговор у погрешно време. Погрешно време је било увек. О мени њему уопште ништа није интересантно. О њему и његовим књигама њему није интересантно да са мном разговара. А интересовања код њега и нема никаквих, он све време чита и само чита. Још и телевизор гледа.
Ја сам тако ишла баћушки да се посаветујем, и савки пут, када сам говорила, да не добијам од мужа ништа заузврат, слушала сам, да љубав не тражи своје. Ето када га будем волела тако, да себе заборавим, све само њему, вољеном, тада ће он да се одазове. Ја сам себе и одстранила, сасвим. И запретила себи уопште размишљати о томе, да је мени такође што-то потребно. Потом сам почела да се разболевам и у последње време из болнице нисал излазила, постојано на таблетама. Док ми тог психотерапеута нису посаветовали. Сада сам на таблете заборавила. Но живети тако без љубави ја не могу. И опет све време говоре «љубав не тражи своје». Како схватити, да с једне стране, хтети нешто за себе је нормално, а са друге стране, не треба искати своје? Вероватно је то и главно питање које ја не разумем.
О Богу ја не разумем ништа. С једне страен о Богу говоре добре ствари, таке да се хоће и у цркву ићи и обраћати се Богу с молитвом. Но само што се косне конкретно мог живота – ето ти крст и тегли га, како хоћеш. А ако ти је лоше – то је зато, што нисам довољно духовна, хоћу плотские ствари, ето и страдам због својих жеља. Када не би желела – не би ни страдала. Да не желим супружничке љубави – не би страдала у тим односима, када нема ничега. И у исто време опет говоре, Бог даје свакоме оно шта му је потребно. Но само што кажем да имам потребу за супружничком љубави и ако ње нема с мојим мужем, онда ме отпустите и ја ћу да тражим узајамности у другим односима, с другим човеком, који ће добровољно хтети о мени да се брине.
Они мени одмах – престани и мислити о томе, брак је венчан, то је твој крст, ако побегнеш од тог крста, Бог ће дати други, још тежи, зато што Бог кога љуби тога и кажњава (кара). Нисам ја то измислила, мени су тако говорили. Последњу годину, како сам престала да седим на таблетама и у пуној мери осетила своју усамљеност у браку, то слушам постојано. Бог даје тешкоће да би се ми спасили кроз страдања, Бог даје свакому свој крст и не усуди се да силазиш са свог крста. Ко не носи свој крст, тај није достојан Бога. Ако се разведеш – снаћи ће те још веће тешкоће. Како онда да схватам Бога, – ево ти крст од Њега и да се ниси мрднула.
Хоћу у том да се разаберем, да схватим све то за себе – и не могу. Све што ја читам, противречи једно другом. А ако сам последњу година стала директно да говорим, шта осећам и шта мислим, као одговор сам добојала незадовољство свештенка и других парохијана. Бог је дао крст – брак, виси на њему, воли мужа, воли децу, примај од Бога све са смирењем, благодари за невоље… И опет слушам о љубави Божијој на проповедима, о томе да Бог све прашта, да је Бог милосрдан. Онда зашто ме не отпусти с милосрђем из мог брака, зашто се мени не би опростило, ако ја одем, разведем се, покушам да нађем нешто друго за себе? Не, ако одбациш тај крст, добићеш други, Бог кога воли тога и кара…
Опростите ми, но како све то да схватим? Како да усагласим то што слушам о Божјем милосрђу с тим што слушам конкретно о свом браку? Њемачки психолог ми је саветовао, да ако ми је тако тешко у браку, и не знам како да живим, да онда изаћем из те ситуације, да узмен децу и да одем. Изаћи из односа и спокојно се заузети собом, својим душевним здрављем. А кардинално решење проблема, развести се или живети с даље мужем, одложити до тог времена, када будем душевно здравија и будем могла да узимам на себе одговорност за своје одлуке. И мени самој се то веома свиђа. Но, то је грех. Муж ми зачитава да се не смемо уклањати једно од другог, осим по заједничком договору ради поста и молитве. И како да ја тада све схватим о Богу? Ја не могу да бирам како да живим, и с ким да живим. Ја сам осуђена доживотно мучење с манекеном.
Како да се разаберем у свему томе, како да разумам? Ја не могу. Психотерапеут је говорио, да требам поново да учим о Богу, да заново учим о правилном схватању вере. Но куда ћу са својим животом, који не могу изнова да почнем? А он ми је сваки дан пред очим, тај живот. Ја долазим с посла уморна, зато што радим физички још и на другом послу, и идем да спремам јело. А муж ради као стражар сваку другу ноћ, и спокојно лежи на каучу, и чита књигу. Њему чак ни на ум не пада да нешто спреми. Код мене испада, да све добро што слушам о Богу – то је чисто теоретска информација, која к мом конкретном животу нема никаквог односа. Ја веома желим да све то схватим. Ја веома желим да се заново учим правилном схватању вере. Али гледам конкретно на мене и моје потребе… Ја ништа не разумем, ја се само све више запетљавам.
Сада сам опет почела да читам књигу и опет плачем.


Аутор: свештеник Евномије 30.5.2015, 16:20


Хвала за подробан одговор. Мада – тамо има много понављања и сувишног. Имам осећај – да Ви мене и не слушате много, будући погружени у свој бол. Но, ако нисте спремни да слушате – биће веома тешко помоћи.
Зато узмите себи за правило – пре него што ћете послати одговор – дајте му да мало «одлежи», да би потом избацили из њега сувишну емоционалност, укључујући више разум.
Ви нисте чули, чини ми се, моје главно питање – о Вашем животу у родитељњкој породици. Молим још једном – прорадите питањана на сајту ОДА (погледајте линк који сам вам раније дао).
Ви нисте размишљали о томе, да је могуће, да се Ви нисте случајно удали упрово за таквог човека? О том читајте – «Породичне тајне које сметају живети» и «Зависност породична болест»[1]. Књига «12 веровања» нека сачека.


Аутор: клава 30.5.2015, 21:29


 
Здраво отац Евномиј. Постараћу се да пишем без емоција. Ви питате о мојој породици. Прочитала сам признаке дисфункционалне породице.
1) Одрицање мог проблема ја нисам видела. Или се ја у том слабо разумјем. Живела сам с мамом. Оца на памтим. Мама је говорила да је он много пио. Но у нашем рајону то није чудно – сви пију. Људи отворено на послу пију за време оброка и кући долазе већ припити. Не пије само управа, но тамо људи пију након посла или ближе пред викенд. У болници доктори – мушкарци пију, ако зађете на празнике после оброка, дежурни доктор је обавезно припит. Милиција пије.
Не пије само понеки интелектуалац, но месни мушкарци таквих не уважавају. У нашем рајону мушкарци у породици бивају ретко, углавном се друже међусобно. И дечаци расту, орјентишу се на одрасле, преносе њихова правила. Мама је говорила да је узрок свих беда у породицама – такав начин живота, који мушкарци нашег рајона сматрају нормалним. И чак то, да ко не пије, није мушкарац. И то што се девојчице лудице удају за такве мушкарце, зато што се они у рајону сматрају за нермалне. Тако се и моја мама удала, а отац је пио. Што је био старији, све је више пио. Потом нас је оставио, отишао с друговима у други град. Мама је говорила, алкохол разум разара, човек престаје да нормално мисли.
Проблеми у породици с мамом су углавном били финансијске природе. Мама је мене и брата одгајала сама, било јој је веома тешко. Сусетке су се нада мном смејале зато што сем лоше одевне, што имамо мало новаца. Често су се подругљиво обраћали мами и мени. Код жена у нашем рајону су други орјентири – ко има мало новаца, он је човек треће класе. Мама је често плакала због увреда, зато што не може више да заради, и зато што се према њој тако односе. Потом је брат почео да расте, почели су проблеми с њим, зато што се почео дружити с дечацима из улице, а они су сви копирали живот мушкараца нашег рајона. Пили су, пушили, ни к чему нису стремили. То је такав начин живота. Мама је желела да брат иде у школу, да пође у други град, да нешто упише. Но он је такође постао као и остали момци у рајону. Ја сем жарко желела да се исчупам из таквог живота где људима ништа није потребно и код којих нема никаквих интересовања. Мама је с великим трудом сакупила новац, како би ја прешла у други град да упишем школу.
Хоћу рећи да сам се с мужем тамо и упознала. И он ми се је свидео управо зато што сам мислила да није инфантилан, да је одрастао, уман и озбиљан човек, не као они у нашем рајону, којима ништа није потребно и који књигу у рукама никад нису држали. Да сам знала да је оно такав, да му ништа не треба, ја се ни за шта не би ни састајала с њим. Мене је увело у заблуду то што он не пије и има више образовање.
О проблемима у породици. Ја се не сећам, да су се неки проблеми одрицали или прећуткивали. Ако нешто није било како треба, мама је говорила да то није како треба. Но главни проблем је било наше сиромаштво. Нисмо имали довољно за наше потребе. Када сам ја одрастала код нас у школи деца су гледала ко шта носи од одеће, ко шта има. И ако ја нисам имала најмодернији зелени џинс, мене су прозивали и задиркивали. Ја сам плакала и жалила се мами. Она је говорила, како и њихове маме гледају ко има колико новаца, па тако и њихова деца. Сећам се, она би добила плату и купила ми зелени џинс. Била сам радосна зато што ме више неће задиркивати, и бићу одевена као и сви.
2) Вакум интимности. Мени се насупрот чини да смо мама и ја свагда разговарале једна с другом. Она је долазила с посла и ми смо заједно спремале у кухињи. Она је спремала а ја сам јој помагала. И док смо спремале разговарале смо. Мама је говорила како је њој тешко, а ја сам говорила како су ствари у школи. Жалиле смо се једна другој и тешиле једна другу тим што ћу ето ја порасти, завршити неку школу и имаћу нормалан посао, и нећу да живим међу таквим људима којима је новац – све. И говорила сам мами да ћу јој помагати када одрастем, како се она не би умарала радећи на два посла.
Тако је и било касније, још док сам ишла у школу, почела сам да радим, и рекла сам мами да ми је доваљна моја плата, како она неби радила тако много. Касније сам завршила институт и почела сама да шаљем новац мами, да би јој било лакше. Тада нисам имала деце, мени једној није много требало, и с детињства сам била приучена да се у ничему не разбацујем. С мамом ја тако и до сада разговарам. Она веома тешко преживљава то што се код мене лоше сложио лични живот. Тренутно ми помаже са својом пензијом.
3)  Замрзнутост правила и улога. Такођер нечег таквог се не сећам. Нико није ломио мој карактер, нико није бранио да се изражавају своја осећања. Правла су била само по кући, ко шта ради. Брату смо остављали чишћење куће, а ја сам помагала мами да спрема. Потом када сам порасла сама сам спремала и чекала маму с посла, заједно смо вечерали. Осим за послове по кући код нас правила није било. Ми смо просто живели. Мама се бринула о нама, а ми помагали мами. Попустљивости је можда и било. Брат је још у нижим разредима почео с другим дечацима да пуши и да пије. Мама није знала шта са тим да ради.
Покушавали смо да с њим разговарамо, но он је био груб према мами, говорио је да смо ми две жнетине и ништа не разумемо, а он је мушкарац као и сви. И мама с тим ништа није радила, није га кажњавала. Само је плакала и молила се.
4) Конфликтност у односима. Конфликта је била само с братом, зато што је он постао мушкарац као и сви. И што је год био старији био је све гори. Престао је да помаже по кући, вероватно су му другови из дворишта говорили да они својим матерама не помажу, зато што су они мушкарци. А он није хтео да га сматрају за шоњу. Но никада код нас није било прозивања. Мама се питала «И како са њим разговарати?», али свађа код нас није било. Мама је понекад говорила повишеним тоном «Видиш како ми је тешко, зар ти је такав проблем да спремиш своју собу?» Више никакве свађе ја се не сећам.
5) Ја вероватно салбо разумем шта су то границе. Мама је свагда долазила дома уморна, али није била раздражљива, била је уморна и тужила се на живот. Ја сам је чекала да се врати са посла и спремала јело. Било ми је жао, хтела сам да нешто урадим за њу. Њу је веома вређао однос суседа према њој. Они су се смејали над нама због нашег сиромаштва. И она је била растројена збг тога што је брат постао као и сви други мушкарци у рајону. И мени је то све погађало. Сусетке су се старале да и мене разним гадостима увреде. Оне су свагда седеле на клупи испод прозора, и када сам ја пролазила мимо тих два реда сусетки, они су свагда нешто добацивале, какву то гадост. Ја сам такођер плакала због тога, као и мама. И с братом сам ја конфликтовала, мени је било непријатно што је он изабрао такав начин живота. А он ме је дирао «Погледај је, каква цаца!» Знао је и псовати. О границама се ја не разумем, зато не могу тачно да кажем.
6) Склоност к поларности осећања и размишљања. Такођер не разумем много. Једнозначно смо оценили као лош начин живота месних мушкараца.
7) Затворен породични систем. Да била је тако. Зато што смо хтеле да избегнемо увредљиве шале наших суседа или мојих једнокласника, и ми, како год смо могле изображавале смо фасаду благополучија (благостања). Мама нам је за последњи динар куповала одећу, и зато смо се цео месец лоше хранили. Но ја нисам хтела да ме прозивају у школи и мама је то схватала, она је такођер хтела да нас суседи не вређају.
8) Контроле код нас у породици није било. Живели смо једноставно. Мама је била веома уморна и код ње ни снаге неби било на неки конторол. Мени се чини да смо ја и мама живели другарски. Само је брат хтео да буде као сви, а мени је то било противно. И мама је плакала по том поводу.
О системи цености у родитељској породици ја не могу ништа да кажем. Мама и ја за такве речи нисмо ни чуле, као ни за личносни раст, стремљење к развићу, заједничко стваралаштво… Но вероватно је свеједно нешто било. Ја сам добро учила, волела сам да читам, ходила у библиотеку, узимала књиге. Најдражи предмети су ми били руски и литература. И није ми се свиђало када људе ништа није интересовало. Блиске односе са рођацима и мама и ја смо веома цениле. Но код нас није било рођака осим ми саме једна другој. Рођаци мог оца се нису знали са нама, мамини родитељи су умрели. Заједнички одмор је био само у виду маминих и мојих вечера и разговора за вечером. Брат с нама није волео да седи и одлазио је у собу да једе испред телевизора.
Не могу да представим себи како смо могле нешто да изменимо. Нисмо се могли избавити из сиромаштва, брат се све више и више увлачио у таквав живот. То су била наша два највећа проблема. Но да нешто изменимо нисмо могле. Ја нисам могла игнорирати однос једнокласника према мени због нашег сиромаштва. Они су могли и да ме истуку. И суседе ја, такођер, нисам могла да игноришем, био је веома увредљив њихов однос према нама. Да заволим живот брата такођер нисам могла, мени је то противно. И убедити га да живи другачије такођер нисам могла. Мене је олакшање то што могу да не општим с њим. Жао ми је маме, она с њим живи у истом дому, он тренутно, мада и не пије, здравље му не дозвољава, но начин живота је остао исти – лежи пред телевизором и ни к чему не стреми. И он такођер страда, зато што не може да пије с другима.
Прочитала сам ко су ОДА (Одрасла деце алкохолочара). Из свега тамо написаног за мене важи само 14 тачка – Осећају кривицу када заштићују своја права и ради тога често уступају другим. Ја се не осећам кривом, но постоји осећање страха. Ја се бојим да ако будем штитила своја права, и не будем уступала другима, они ће ме почети вређати. Викаће на мене, лоше ће се односити према мени. Ја се свагда претварам да сам као и остали и слушам шта ми говоре, да не буде горе. И 15 тачка – Осећају страх пред другим људима, а особито пред начаницима. Началници су за мене и свештеници и православни психолози. Њих се бојим више од свега, зато што се бојим Божије казне ако их не послушам. И 16 тачка – Боје се туђе злобе и скандала. Бојим се да ће ми учинити нешто лоше. Ако се уверим да ми човек не може ништа лоше учинити, ја се престајем бојати и постаје ми свеједно шта говори и да ли је злобан. Остало што би личило на мене тамо нисам нашла.
Ја нисам мислила да сам се случајно удала управо за мога мужа. Ја сам свагда мислила, и сада мислим, да сам погрешила због незнања, нисам знала да нису сви који не пију и с вишим образовањем – озбиљни и умни људи. После мушкараца у мом рајону чинило ми се да ако човек не пије и ако је завршио институт, значи да је он озбиљан и одговоран. Управо сам то тражила и тражим код људи, и такви људи мени се свиђају. Ја се никада не би дружила с таквим људима као што су мој муж и мој брат.


Аутор: клава 30.5.2015, 22:22


 
Хоћу рећи да сам из књиге «12 веровања» прочитала до четвртог веровања, и до сада сам у свему што је тамо написано препознала себе, све се на овај или онај начин мене дотиче.


Аутор: свештеник Евномије 31.5.2015, 19:52


 
Хавла за подробан опис. Препоручујем да прочитате, у првом реду, књигу Москаленко.
Ваш одговор ме је учврстио у мисли да понашање Вашег супруга – одговара вашим унутарњим потребама скривеним од вашег сазнања. Имате кога да окривљујете за свеоје проблеме, на тај начин можете да скривате од себе своје унутарње конфликте, приписујући их мужу. Уопште, најтипичнија сазависност. Принцип: «Ето ја се старам да будем добра за тебе, и сада си ми дужан…» На самом делу  – ја не умем да будем срећна, не умем да прихватим себе таквом каква сам, не знам шта је то истинска љубав од стране мушкарца – јер је није било у породици. Једном речју, Одрасла Деца Алкохоличара. О томе говоре све књиге Москаленко[2].
Видим два пута. Први – продужити рад с психотерапеутом (из тога како сте га описали – осећам поверење према његовом раду).
Други – укључити се у програм 12 корака Ал-Анон или ОДА (ACA – Adult Children of Alcoholics).
Мислим да нисте довољно озбиљно схватили утицај оца и окружења на Вас. Проблеми с мужем су само надводни дио леденог брега. Подробније ту тему можемо да разаберемо по скајпу (Evnomiy1) – сутра рецимо, у 19.00
Још бих молио психолога да прокоментарише преписку.


  Аутор: Елена Громова 31.5.2015, 22:16


 
Здраво Клава!
Сагласна сам с миљењем оца Евномија! Ја такођер сматрам да треба да продужите психотерапеутски рад с њемачким психотерапеутом, а такођер и у свом граду да потражите групу за сазавиосне. Одговарати и писати Ви можете веома дуго и много, но то неће решити ваше проблеме, зато што вам је потребан очни формат и дуг рад на себи.
С уважењем, Елена.


Аутор: клава 1.6.2015, 0:13


 
Здраво отац Евномије. Хвала вам за одговор. Могуће је ипак да сте у праву. Ја просту у томе ништа не разумем. Код мене заиста није било нормалних односа с мушкарцем у породици. Тај психотерапеут ми је говорио да ја у себи носим увреду од мог оца, зато што нас је оставио, што смо због тога имали тежак живот, што се он о нама није бринуо. И ја због тога, као, сматрам њега за непријатеља. Исто и мушкарце из мог рајона, зато што је мој отац сличан њима. И та осећања је преносим и на мужа.
Он ми је све време говорио да ми је на почетку потребно научити се добро разумети саму себе, разабрати се са самом собом, и тек касније ћу моћи да се разаберем с мојим осећањима према мужу и у томе шта ја хоћу. Ја сам сагласна с тим да је мени нужно занимати се собом и научити себе добро разумети. Но с друге стране, ја не разумем, зар су други људи у том смислу намного здравији од мене? Но они себи ипак бирају с ким ће да опште, с ким да се друже, у кога да се заљубљују.
Изабирају ко им се свиђа, а ко не. Зар је тако важно због чега се мени тамо неко не свиђа. Зар није нормално просто не општит с човеком који ти није симпатичан? Да, нема код мене љубави према њему. Зашто сам ја дужна да себе на силну натеравам да живим с њим у супружничким односима? На самом делу мене више угњетава то што ја не могу да изаберем себи човека који ми се свиђа, и бити с њим срећна управо у супружничким односима. Та безнадежност ме угњетава више од свега. И то је оно главно што ме брине.
Колико људи имају односе с човеком који им се свиђа, заљубљују се и имају у браку нормалне интимне односе. А ја сам се из грешке, из незнања удала и сада не могу ништа да изменим… Може бити да ћу ја радећи на себи потом и престати видети у њему лоше, и почети се према њему односити спокојније. Но је у њему никада нећу видети то што ми се код људи свиђа, то, шта би ја могла жарко волети. Код њега тих особина нема. Могуће је да је он и добар човек, у сваком постоји нешто добро. Но тога што је потребно мени, код њега нема. Ја никада нећу моћи заљубити се у њега и радовати се томе што он постоји. Само ја више немам избора.
Већ сам размишљала о том да се вратим к мом психотерапеуту, он ми је све тако добро објаснио, научио ме је да много тога схватам. Он чак ни новац не узима од људи, из неког разлога не сматра да то он ради. Он говори да он ради очно, а тако он просто општи с људима и говори своје мишљење и то шта зна. Све врем је понављао да ја неправилно схватам духовност и црквена правила. И покушавам да их применим на себи, и то се показује за мене не по мојим моћима, претешко бреме. И код мене настаје унутарличносни конфликт, приморавам себе да бидем таква, каква на самом делу нисам и исисамам из себе осећња, којих нема, а она осећања која имам себи забрањујем. Приморавам себе да будем правилна, онако како ја то схватам.
Када сам читала «12 веровања», прочитала сам тамо, да људи страдају и да се са њима дешавају несреће не само зато што су они грешили. И приводи се за пример праведни Јов, који је био праведник, но с њим се десила велика несрећа. Мене је то ужасно потресло. Ја сам у потпуном ужасу. Тај психотерапеут је све време питао, због чега ја желим да испуњаван црквена правила. И тада сам му признала да ми то даје безопасност. Док ја испуњавам правила, мени се не може ништа десити. Мене не брине правилно ли ја поступам или не, ја на самом делу не желим да будем правилна. Ја се просто бојим казне ако нешто урадим како не треба. Ја осећам само страх.
Ја не желим да будем духовна, ја се просто бојим да будем кажњена. И мени је веома важно знати правила, да се са мном не би десила беда и да ми не би било лоше. Но ако се несреће дешавају не зато што је човек сагрешио, то значи да је немогуће човеку тако се подстроити под нешто, па да се са њим ништа не деси? Тада за мене губи сваки смисао испуњавати правила. И ја сам сада у потпуном растројству и страху, шта да радим? Држала сам се за та правила зато што сам се тако осећала у безопасности. Била сам спремна натерати себе да радим било шта, и натеравала сам се, само да би била сигурна да ми се неће десити никаква несрећа. И у том браку мене држи само страх од казне. И у цркву да идем мене тера само страх од казне. И исчитавати све молитве мене такођер тера страх од казна.
Но раније, до удаје није било тако. Повремено сам ишла у цркву, но ишла сам зато што сам то сама хтела. Видела сам у цркви и у проповедима нешто добро, важно за мене, нешто блиско мени. И код мене тада није било никаквих проблема, знала сам шта хоћу и бирала сам с ким ћу да живим и с ким да се дружим. Имала сам другарице с којима ми је било веома пријатно дружити се. Биле су умне и озбиљне. Било ми је интересантно с њима општити. Имала сам посао који ми је причињавао задовољство. Код мене је било све добро. Радовала сам се животу и била сам срећна. Ето ви говорите да ја не умем да будем срећна, не умем да прихватам себе таквом каква сам. Но видите ја сам била срећна и радовала сам се животу. Тада нисам размишљала каква сем ја, какву себе могу а какву не могу да прихватим. Ја сам просто живела и радила сам што ми је било потребно.
Потом сем се венчала за свог мужа и почела да питам за савете баћушку, зашто у мом личном животу не иде добро. И тада сам почела да слушам, да ми није добро зато што сема грешна. Ја тада још нисам схватал какав је мој муж, ја сам све још мислила, да је он озбиљан човек и уман, но због чега се тако према мени почео односити. Баћушка ми је рекао да га то беси смућују, и да сам дужна да се више молим. Потом су ми ракли, да ме то Бог кажњава на тај начин зато што сам грешна. Потом су говрили још таме слично.
И како-то постепено сам почела све више да обраћама пажњу на речи управо о казанама. Чујем да на пример, ако жена иде без мараме, она ће да буде кажњена упалом мозга, или ако не исчитамо пред причешће бар једну молитву из правила, то се може и умрети, нпр. ауто те удари. Почела сам да обраћам пажњу на такве примере и да се бојим. Истина је, да ја не знам истински смисао црквених правила. Пре него сам схватила смисао ја сам слушала о казнама за неиспуњавање тих правила. И тога сам се бојала. И већ сам све радила само из страха да ћу бити кажњена.
Нисам прихватала себе такву каква сам, зато што сам слушала да нас Бог не прихвата греховне, и кажњава нас ако се не преправљамо. И да би избегла казне покушавала сам да себе преправим. Мама ми је говорила «Ћеркице што је с тобом? Ја те не препознајем». А ја сам јој одговарала «Мама , не ваља бити грешним. Можеш случајно да паднеш под кола и готово, попаднеш у ад и вечне муке!» Сећам се како се мама чудила «А зашто сам ја обавезно дужна да паднем под кола?» А код мене је био одговор, како је баћушка говорио «Зато што не знате када ће Бог да прекрати ваш живот». Ето тада сам ја и почела да се старам да испуњавам црквена правила. Била ми је потребна гаранција, да ме неће дирати. Да није било тог страха ја би се просто равела и следећи пут би пажљивије гледала, да ли је човек заиста такав, каквим ми се учинио, има ли те особине које се мени свиђају код људи. На самом делу мене у браку држи само страх.
Ја хоћу да се занимам собом, хоћу да научим себе да разумем, хоћу да добро схватим које су моје потребе. Хоћу заново да научим како правилно да верујем у Бога и како правилно да схватам црквена правила. Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту. Ако није битно то што он нема статус православног психолога, и ако нећу да будем кажњена због тога што га слушам. И хоћу да прихватим савет психотерапеута да живим одвојено од мужа, да би дошла себи и спокојно се занимала собом, а коначно решење о мом браку ћу да донесем тада када будем добро разумела себе и добро знала шта ми је потребно.
Ако ме Бог неће казнити због тога, ја ћу тако и да урадим. Тако ми је лакше и морално и физички. Нећу морати да спремам тако много, да би било и за њега, и дозволићу себи да нађем други посао, лакши, па нека је плата и мања. Но главно је да ће ми бити морално лакше, престаћу да приморавам себе да живим с човеком који ми се не свиђа. Нека то буде и неисправно но ако ме Бог не казни неким страдањима, ја ћу тако и поступити. Почећу да читам књигу Москаљенко како ми и саветујете. И хоћу да сазнам како да радим у ОДА. Ако је могуће да вас позовем скајпом, биће ми драго, обавезно ћу позвонити у 19.00 –  то је по московском времену?


Аутор: клава 1.6.2015, 0:22


 
Здраво Елена. Ја сама већ хоћу да продужим рад с психотерапеутом из германије. Само што с њим никад није било очног формата, била је само иста таква преписка и скајпом, као телефоном. Да ми је потребно много времена да би све добро схватила ја се слажем. И он је био сагласан да се занима са мном даље.
Хвала за ваше одговоре и вашу пажњу.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 12:02


 

«Ја мислим да ми је потребно вратити се мом психотерапеуту

Потпуно вас подржавам. Ви сами одлучите шта је за Вас корисније – разводити се или не. Такођер нема смисла гледати како и шта бива код других – од тога се ништа неће изменити у вашем животу.
Мој предлог је – радите на соби активно око годину дана – и то ће помоћи да стекнете здравомислије, тада ћете моћи адекватније и разумно донети одлуку о вашем даљем животу.
(Код нас у Србоји групе за одраслу децу из дисфункционалних породица  по програму 12 Корака – Аca-srbija.)
Тамо ћете наћи у кога да питате и одакле да почнете – они ће вам помоћи.


Аутор: клава 1.6.2015, 13:55


 
Здраво отац Евномиј. Хоћу да вас питам за један савет. Мој психотерапеут је рекао, да ја треба да заборавим све што знам о Богу до сада, и да сама кажем каквом Богу желим да верујем. Он је то објаснио тим да су већина мојих представа о Богу и вери неисправне. И те поставке ми сметају. А све што ја могу да замислим – то је нешто добро и значи биће истинито. И све што ја могу да замислим сама – то  је оно што ја тренутно могу да схватим о Богу. Ако то не буде све, то ћу ја с временом мењајући се сама моћи да разумем и више.
И хоћу да питам, могу ли ја то да прихватим и да слушам мог психотерапеута?
На ОДА ћу обавезно поћи, мој психотерапеут говори, да ми је обавезно потребно општење с људима који оздрављују од својих проблема. Хвала вам велико.


Аутор: свештеник Евномије 1.6.2015, 17:13


 
Предлог психотерапеута има смисла. И то ће бити не измишљање – него пре, ослобођење од лажних представа, прихватање истинске, оригиналне јеванђелске благовести.
Хтео би да добијем његов контакт – к њему се слободно могу упућивати људи. Наравно ако се он сагласи.
Више не видим неопходност за наш скајп разговор – Ви сте нашли свој правац. Биће нам драго ако нас будете повремено обавештавали како вам иде.


Аутор: клава 2.6.2015, 11:55


 
Здраво отац Евномиј. Огромно вам хвала за одговор. Веома ми је било важно да чујем ваше мишљење.
Молили сте да се повремено поделим с тим како ми иде. Продужила сам рад с психотерапеутом, и он је веома добро поразговарао са мном. Хоћу да се поделим тим како ми је објаснио по поводу мог брака. Питала сам га, зашто сам се ја могла не случајно удати управо за тог човека, ја сам то схватала тако, да је то нешто фатално што до мене не зависи. И када сте ви написали да је мој муж одговарао неким мојим скривеним потребама, ја сам то схватила као моју кривицу, да сам сама крива што је муж такав човек.
Психотерапеут ми је све веома добро објаснио, и ја сам схватила, да ми он говори истину. Он је рекао да сам се ја, пошто нас је отац одбацио, осећала увређеном. Он је за мене постао као непријатељ који ме је увредио. И у исто време ја сам несвесно хтела да то исправим, имала сам несвесну жељу да принудим оца да ме заволи, да ме прихвати, и да се о мени побрине. И от је истина, имала сам свагда осећање горке увреде према њему. И хтела сам да он схвати да није у праву и да му некако проради савест и да почне да брине о мени.
И када сам се састајала са својим мужем, само што би приметила да он не стреми да брине о мени, не досећује се шта треба да уради за мене, приметила сам неку сличност с мојим оцом, онако како сам га себи представљала, ја сам сав тај свој однос према оцу пренела на њега. Муж је стао за мене фигура на место оца. И с њим сам се венчала, тако што сам несвесно стремила да узаконим своје претензије к тој фигури, да је он дужан мене да воли и да се о мени брине, као и мој отац. То је одговарало мојим несвесним стремљењима да принудим оца да ме заволи и да га натерам да се усавести. И према мужу сам имала такву двојну поруку, као и према оцу. С једне стране сам од њег хтела љубав и бригу, а с друге стране сам се према њему односила као према непријатељу, који ме је увредио.  Психотерапеут је рекао да су можда и мојим братом цео живот управљала та осећања, и он је тако стремио да постане као и сви мушкарци из нашег рејона, зато што се стремио да буде прихваћен од нашег оца, и мислио је да ако га буду прихватали такви мушкарци као што је и наш отац, то ће се онда и оцу свидети.
У супружничком животу сам се одмах налетела на његову равнодушност према мени и прихавтала сам то као равондушност мог оца. Пошла сам к баћушки да питам за савет, зашто код мене у животу није како треба, и шта да радим. Несвесно је за мене то питање значило «Ево ја имам законско право на љубав и бригу. Како да га принудим да ме воли и да се брине о мени?» Баћушка је вероватно хтео да каже да људи воле и брину се добровољно, и да на то није могуће принудити. И да вероватно моја осећање к мужу нису искрена љубав. Но ја сам то схватила тако, да сам ја неправилна и грешна и зато је код мене све лоше. И ако ја будем њега више волела, тако да све њему и само њему, онда ће и он мене да воли. Тако сам ја и у детињству осећала, да када би отац видео како сам ја добра, он ме неби оставио. Имала сам несвесну жељу показати му како сам ја добра. Тако сам почела и к мужу да се односим, да му доказујем како сам ја добра. И што сам више наилазила на његову равнодушност, то сам више доказивала, како сам ја добра и наваљивала сам на себе све више обавеза и бриге о породици.
Мени се чини да је све то правда, ја сам посумњала да су код мене на самом делу била таква осећања и к оцу и к мужу.
Психотерапеут ми је објаснио да ако ја не прорадим добро своја осћања, то ће код мене тако и даље несвесно радити та иста шема, стремићу се да исправим нељубав оца према мени у детињству, и када будем примећивала у мушкарца нешто слично на мог оца, преносићу на њега сва моја осећања и стремљења к оцу. То ми се показало као веома тачно. И  почела сам да схватам зашто ми је потребно пре свега да се занимам собом и да се научим себе добро разумети, пре него што будем предузмала нека озбиљнија решења у животу.
Прешла сам с децом у стан другарице, да би ми било морално лакше. И занимаћу се собом с психотерапеутом и учићу се бринути о себи, како он и говори.


  Аутор: Елена Громова 2.6.2015, 17:03


 
Здраво Клава!
Драго ми је што сте обновили рад са својим психотерапеутом!
Православни психолог – то и јесте специјалист који је стекао више образовање по психологији и истовремено верујући правослани човек.
Адресу ел. поште Вашег психотерапеута ћу да предам оцу Евномију, а из теме ћу да уклоним.
С уважењем Елена.


Аутор: свештеник Евномије 2.6.2015, 20:10


 
Видим да се „лед почео топити“. Искрено се радујем због Вас.
 
[1] Семейные секреты, которые мешают жить“ (http://www.amazon.com/Secrets-Your-Family-Tree-Dysfunctional/dp/B00378L4KM)  и „Зависимость семейная болезнь“ – на руском
[2] То је све што имамо за сада преведено на српски.
[3] У Србији групе самопомоћи су тек у зачетцима, тако је и са интернет ресурсима и литературом. Групе постоје у Београду, Новом Саду и Суботици. Званични и за сада заједнички сајт је www.aasrbija.com/.
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804&#entry11804

Форум православниох психолога


Аутор: Клава 21.5.2015, 14:15


Здраво. Веома ми је потребна помоћ психолога. Одавно читам ваш форум и налазила сам теме са ситуацијама сличним мојој, но ћутећи и нешто читајући не могу да сама себи дам одговор, да нађем решење. Зато сам одлучила да напишем на форуму. Можда је ту нешто не разумем. Ја имам проблем о којем су многи већ писали – ја сам несрећна у браку. Покушавала сам да кренем од себе, да себе покушам изменити, но не успева ми, не могу а да ништа за себе не желим. Не знам како треба себе да мењам, шта треба конкретно да радим? Ја сам веома незадовољна с мужем, с његовим односом према мени. Мени се чини да он нема уопште никакав однос према мени. Тешко ми је да правилно објасним. Нпр. до недавно је радио као библиотекар.
Примао је минималну плату. Имамо двоје деце, њима је потребно не само минимална храна, него и нормална одећа, играчке, отићи некуда с њима. Старијем је осам година и он пита, шта је то циркус и зашто су тамо друга деца била много пута, а ја њега ни једном туда нисам водила. Да и мени самој би се хтело понекад нешто укусно ставити у грло или купити себи нешто. Због свега тога ја морам да радим на два радна места. С мужем сам о томе говорила, но он је рекао «теби се тога хоће, зато ти и радиш. То си ти одлучила да децу подстичеш, водити их свукуда, зато ти и радиш. Ја сам задовољан и без циркуса». И тако је он радио много година као библиотекар, зато што је то његова специјалност, завршио је Академију културе.
Недавно је дао отказ на послу, зато што му је тамо неко нешто приговорио, а њему одговара и тако, и он неће ни због кога да се прилагођава. И сада тражи посао по својој специјалности. Други посао он ће пристати да разматра само ако буде с аналогним обавезама. Но таквог посла нема и сумњам да ће се појавити. Запослио се привремено као стражар за исту такву минималну плату, и ја мислим да је то на свагда. Њему све одговара. А ја радим на два посла зато што се мени хоће још нешто осим минимума, и што хоћу да угађам деци. И тако код нас у свему.
Раније сам покушавала с њим да разговарам о нечему, да разменимо мишљења, да му испричам понешто. Но он је скоро увек говорио коко му то није занимљиво. Но видите, то је мој муж, с ким да ја још разговарам, ако не са њим, коме све испричати? Он на то говори: «Теби је потребно да разговараш, мени није. Мени то није занимљиво и ја нећу». Тако је код нас са свиме. И у интимном животу исто тако. Њему је све потаман, а ако је мени потребно још нешто, онда је то мој проблем. Но тада, шта ће ми муж? Живим као да и немам мужа. Само, да је немам мужа, не бих родила двоје деце и не бих требала да идем на два посла, мени једној би било довољан и један посао.
Тако испада да он живи као да је он сам. А породица као да је потребна мени, зато сам ја и дужна да радим, а уморна после рада на два посла још требам нешто и спремити за јело. Мени је тако веома тешко живети. Хтела бих неке душевности, некакве односе с мужем, а њих нема. Хтела бих да се и он о мени брине, а тога нема. Хтела бих нормалног интимног живота, но њему и овако како јесте одговара, а мени тако не одговара. И не знам шта да радим. Не могу, а да ништа не желим. Да се разведем од њега такође не могу, зато што нема таквог повода којег црква прихвата. Он не пије, никога не бије, формално ради, иде у цркву, а ако му кажу да се треба бринути о жени, он говори „немоћан ја човек, грешан, кајем се“. Или говори да се брине по мери својих снага, он ради и сву плату даје мени. А ако та плата није довољна, то је мој проблем. Покушавала сам да размислим и схватим шта то радим како не треба. Но разултат налазим само један, ја треба да ништа не желим, а ја то не могу. И како себе изменити, шта да радим, не знам.


  Аутор: Елена Громова 24.5.2015, 20:16


Здраво Клава!
Нимало  просто питње сте задали у заочном формату!
Дати савет о томе како изменити себе или свој однос према нечему је веома тешко. И то је, наравно, тема за очни сусрет с психологом.
Клава, Ви пишете да повода за развод код Вас нема, но при том је тешко живети с мужем..)) И хтело би се многог у браку, чега нема, и чега вам муж не может дати.))
И овда се заиста појављује питање, како изменити свој однос према ситуацији у целини и посебно према мужу…
Вама је потребно да нађете снаге да прихватите мужа таквим какав јесте: с његовим предностима и недостатцима. И да се постарате да се више фокусирате на његовим добрим особинама, прихватајући у њему то шта Вам се не свиђа, шта нисте у стању да измените… И треба да се учите волети управо таквог: реалног, а не идеалног мужа, – таквим какав јесте.
И још Клава, Ви треба да се научите да се бринете о себи, учите се истински одмарати, занимати се тиме шта Вам причињава задовољство.
Идеално решење за Вашу породицу би било да се обратите к породичном психологу у вашем граду, зато што одговорност за односе у браку лежи на оба партнера, и тражити пут решења и компромиса најбоље је удвоје.
Уразуми Вас Бог!
С уважењем, Елена.


Аутор: Клава 25.5.2015, 21:18


Здраво Елена. Велико вам хвала што сте одговорили. Ја разумем да то није лако питање. Психолозима у свом граду ја сам се већ обраћала, но они нису православни, и не разумеју, говоре, каква трагедија, разведи се, тражи себи срећу и не мучи се. И не разумеју да се ја не могу развести. Једном сам рекла да сам ја православна, да се ја не могу развести, осетила сам да се психолог почео негативно односити према цркви, и имам страх да ћу је самим тим још више против цркве настројити. Она је тако и рекла да је наш Бог немилосрдан. И после тога више не идем к светским психолозима, ја њима не могу рећи све што ми је на души, они мене просто не разумеју.
Ја сам уопште почела да идем по психолозима када сам била јако болесна. Задишем се посебно ноћу тако да нисам могла да спавам, и нисам могла да једем. И психолози ме отправили к психијатру. Психијатар исписивао таблете и стављао у болницу, када би изашла из болнице, све је почињало испочетка. Потом су ми посаветовали психотерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се бојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да треба себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.
Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа. Видите, у браку није грех хтети секса, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити. Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе. И ја њега просто не схватам.
Ја се слажем да га треба волети таквог какав је, прихватити га какав је. Но ја бих хтела с њим блиских односа. Хтела бих поговорити с њим, разменити мишљења, исказати се, послушати га, шта му је на души. А њему није занимљиво мене слушати и код њега је на души све у реду, он мени нема ништа да прича. Њему све одговара како и јесте. Нема никаквих блиских односа. И њему тако одговара. А ја имам потребу за њима. Веома велику потребу. Ја се осећам усамљена, остављена при живом мужу. Као да он и није мој муж, него воштани кип, манекен. Волела га или не, њему је свеједно. А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим, ја не могу.
Ја разумем да је заочно веома сложно радити. Ја не молим за много. Само када би ми мало објаснили понешто, можда бих ја схватила. Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.
Мој муж никада неће поћи никаквим психолозима. Њему је добро. Он говори, теби је потребно – ти и иди. И ја сам просто у очајању. Ходити очно к психологу не православном ја не могу, они ме просто не схватају, говоре разводи се. Већ сам ишла. И не знам где још да се обраћам, ко би могао са мном поговорити, схватити ме и бар нешто да ми посаветује. Ја не тражим чаробну палицу, ја сам то почела да схватам, ја не чекам да ми неко каже како да живим, и да реши уместо мене моје проблеме. Ја бих хтела само да се посаветујем, да поразговарам са човеком који се разуме у православну психологију.


Аутор: Клава 26.5.2015, 1:13


Опростите што сам наметљива. Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим. Схватите ме молим вас, када сам говорила да се не могу развести, тада су ми увек говорили, значи да је мени удобно не разводити се с њим, да ми је угодно тако живети, и почињу да ми то доказују. Једном сам рекла да ми не одговара, него просто се не могу разводити, зато што сам ја православна и то се не сме. Психолог је почео да се докопава због чега се не сме. И потом је рекао да је наш Бог жесток, и друге непријатне ствари. Како да разговарам с психологом очно, како се не би хватали за то питање и како се не би прелазило на разговор о вери и Богу? Ја сам у очајању, мени је потребан психолог, како то да урадим?


  Аутор: Елена Громова 27.5.2015, 15:00


Здраво Клава.
Хајде да разаберемо.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Потом су ми посаветовали психоерапеута из Германије, написала сам му, и он је радио са мном по скајпу и писмено. И тада се пројаснило да је све то због мојих проблема с мужем. Престала сам да болујем када сам почела схватати да сам несрећна у браку. Но потом сам престала са њим да се консултујем зато што он није православни психолог, него само верујући, и ја сам се побојала његових савета, можда је грех. Он ми је говорио да требам себе добро разумети и слушати које су моје потребе и бринути о себи. И да се мој муж неће променити, он је такав какав је. И то сам ја с њим тада схватила.

Клава, Вама су посаветовали веома доброг специјалисту! И није важно да ли је он православни хришћанин: важно је да је он – верујући човек и добро образован психолог. Он вам је дао правилан вектор за личносни развој, верну оцену Ваше ситуације и Вашег стања.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Испада тако, мој муж је такав какав је. Као, има право да буде такав какав је. И ја сам дужна да га прихватим таквог какав је. Но и мени је нешто потребно, јер, ја сам се и пошла за мужа, не да би сво време све њему, него да би нешто и добила од њега. Пажњу бар неку. Бар мало бриге. Интимних односа.

Клава, стиче се такав осећај, да Ви, у првом реду, тражите своје у браку («Ја наравно све разумем но мени је такође што-то потребно»…). Како онда св. ап. Павле у 1 Посл. Коринћанима право пише,  да љубав не тражи своје… ( глава 13, ст. 4-7).
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Видите, у браку није грех хтети секс, тако ми је и баћушка у цркви рекао. Питала сам га да није греховна та моја жеља, што ја хоћу мужа плотски. Но ничега тога нема. Како да се ја бринем о себи? Ја схватам у чему су моје потребе. Но ја то немам где узети, осим у браку. А од мужа ја то не могу добити.

Клава, интимни односи у браку су потпуно природни, но ту постоји таква нијанса – када је једном у браку потребно више него другоме и он то постојано требује, другог то почиње оптерећивати и у њега се губи свака жеља. Зато, ако престанете да постојано укоревате мужа за хладноћу и престанете постојано требовати сексуалне односа, онда се Вашем мужу жеља може поново вратити. Тј., ако се Ваше понашење почне мењати – почеће се мењати и Ваш муж.
Треба рећи: проблеми у сексуалним односима у већини случајева су повезани са проблемима емоционалних односа међу супрузима. Сагласно томе – то је и главна тема за решење Вашег проблема.
А ако муж не жели да иде с Вама к психологу, Вама предстоји самој покушати што-то изменити.
Мењајући се сами, ми самим тим можемо да утичемо на блиске људе.
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Ја бих га и волела, ја се од њега не отказујем. Но и ја сам такође живи човек, мени је исто нешто потребно за себе.

Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

А ја немам где да узмем узајамну љубав, осим у браку. А да је уопште не желим ја не могу.

Клава, већ сам Вам писала, да је хришћанска љубав призвана да не тражи своје. Пре свега, човек који воли спреман је да нешто чини за вољеног, не очекујући нешто заузврат и без сваких услова. Тј. карактеришући човека који воли својствено је употребљавати глагол «давати», пре него «узимати» или «примати».
И ту се појављује питање: да ли Ви заиста, то што осећате према мужу, можете да назовете «љубављу» или је то нешто друго?…
Реците, а како Ви пројављујете своју љубав према мужу? Каква је Ваша љубав на делу?
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Тај њемачки психолог ме је излечио заочно, можда ћу ја и овде схватити. Не знам да ли је он мени исправно објаснио, да је љубав – добровољна узајамна жеља да се двоје брину једно о другом. А зависност, када човек теби не даје љубав, и ти му се тада приљепљујеш још више, упијаш се у њега, да би ту љубав од њега примила. И што више он не даје љубав, то се више к њему припијаш, како би ту љубав од њега добила. Ја не знам, је ли то тако, јер он није православни психолог, но ја сам ту себе нашла. Ја знам да је код мене зависност, а не љубав. И ја не знам шта да радим, ја могу само, или да се од њега одљепим сасвим и да се растанемо, или ја све још нешто чекам од њега, зато што ја за тим имам потребу, а он је мој муж и ја немам где друго да узмем ту љубав. А живети сасвим без љубави и знати, да је никада неће бити, ја не могу. И не знам, шта ми је чинити.

Ја сам потпуно сагласна с њемачким колегом! Он Вам је све рекао исправно. Клава, Ви поново користите глагол «узети» у односу према Вашем мужу. Схватате ли, љубав се не може узимати! Њу је могуће давати или примати. Љубав се не може требовати.
Клава, ја мислим да бисте се Ви требали боље разабрати са собом у томе, шта је то «љубав».
Можда ће вам ови сајтови помоћи по том питању, мада личну терапију са психологом они не могу да замене.
http://www.realove.ru/
http://shkola.realove.ru/
Цитата(клава @ 25.5.2015, 21:18)

Можда да ми бар посаветујете, како да разговарам са светским психолозима, а да се они не хватају за то, зашто се ја не разводим.

Клава, све је веома просто: Ви треба на првом састанку с психологом да кажете, да се с уважењем и пажњом односе к Вашеј одлуци да сачувате породицу и да вас не покушавају подвести к теми развода. Образован психолог Вас никада неће покушавати у нечему преубеди, него ће се с пажњом и уважењем односити према вашем свесном избору.
С уважењем, Елена.


Аутор: клава 28.5.2015, 0:53


Здраво Елена. Огромно вам хвала што сте ми одговорили. Да, ви сте у праву, наравно да ја тражим своје у браку. Јер ја сам и пошла за мужа, зато што ми је било што-то потребно за себе у браку. Уопште, ја сам хтела породицу и брак зато што ми је нешто било потребно у браку. А што, зар да ништа не желим? Ја сам наравно читала, да љубав не тражи своје. И покушавала сам тако да живим. Ја дуго времена чак нисам ни помињала то да ја хоћу што-то за себе. Јер, не треба себи, не треба искати своје. Ја сем се приморавала да не мислим о томе шта ми је потребно, него о томе шта сам дужна. Но, почело ми је бивати веома лоше. Почела сам да се разбољевам.
И ето, тај њемачки психолог ме је натерао да размишљам о томе, шта ја хоћу и шта ми је потребно. И ја уопште не разумем, како да ништа не желим за себе? Шта ја онда радим да ако ја имам ту потребу у узајамној пажњи и блиским односима? Како да то не желим? Тај психолог из Германије ми је рекао да је код мене конфликт не с мужем него са самом собом. Да сам ја у суштини плотски човек, но хоћу да живим по правилима цркве, који су норма за духовног човека. И зато је код мене унутарличносни конфликт, зато што ја нисам духовна, код мене су жеље и стремљења плотског човека, а хоћу да живим као духовна.
И ја сам зато и престала с њим да општим, зато што је он рекао да сам ја и себе, такође, дужна прихватити таквом каква јесам. Прихватити да сам је веома далеко од идеала и да је, тренутно, живот по црквеним правилима изнад мојих снага. И он је почео да пита због чега ја хоћу да живим по црквеним правилима. Мене је то уплашило. Црквена правила сам ја дужна да испуњавам. Зар ја могу прихватити себе неправилну? Зар није грех тако мислити, да требам прихватити себе неправилну? Но ја не знам како да постанем правилна? Ја још нисам ништа ни спомињала да ја хоћу што-то за себе.
Но мени је тада постало веома лоше. И ја не разумем, како ја могу и дужна сам да будем правилна и да при том добро схватам које су моје потребе? Јер ако је схватам, шта је мени потребно, ја то хоћу за себе. А себи нешто хтети не сме се, јер љубав не тражи своје. Опростите ми, ја сам се веома запетљала. Ја схватам да сам дужна себе изменити, преломити некако, преправити. Но не знам како. Тај психолог ми је рекао да се са мном дешава то што и са дететом када покушава да једе храну за одрасле, он се њом дави и желудац не може да је свари и он се разбољева. Но шта да радим ако сам ја дужна да једем храну за одрасле, није важно дете, да или не.
Ја сам се зато и престала обраћати к том психологу, зато што ми је говорио да требам себи дозволити живети живот младенца, док ја постепено не одрастем, и да то може да буде и кроз 10 година, или кроз 20, или кроз 30. Но ја сам дужна да испуњавам црквена правила већ сада, нико неће да ме чека када ћу ја да поодрастем до тога. Ја сам се побојала његових савета, да они могу да буду греховни. Но сада схватам, да ја себе никако не могу сломити тако да више не желим нешто за себе. Ја само почињем да мрзим све, и сам живот. Ја веома жалим што сам се удала. Ја се осећам, буквално закована у ћелију. О интимном животу сам написала не зато што га ја требујем од мужа. Молим вас, разумите ме.
Дело није у томе, да је мени потребно више и ја то требујем. Но ја не могу тако, како њему одговара. Ја не желим нешто тамо посебно. Но када би бар хтео да ме пољуби. Наш интимни живот се своди на то, да се он просто пење на мене, ради своје дело и слази. Ни пољупца, ни ничега. Осећам се као нека ствар, где он врши нужду. И тако је било свагда. На почетку се код мене почела појављивати жеља, но он је већ урадио свој посао и готово. И за мене се то почело превраћати у мучење. Не да сам је требовала нешто специјално, него сам просто покушавала с њим да поразговарам, да му речем о себи. Но он је одмах говорио да су то моји проблеми, а њему све одговара како јесте. И ја сам почела да мислим, да ја то нешто греховно, жалим када се појављује таква жеља.  И ја сам почела да се за то кајем.
Баћушка је рекао, да је са мужем све у реду, нормално. Рекао је да треба о томе да поразговарам са супругом. Поново сам покушавала да поразговарам. Но он свагда говори једно те исто, њему је добро, а ако је мени нешто потребно, то сам ја дужна да се под њега подстројавам. Но ја никако не успевам да се подстројим (прилагодим). И почела сам просто да ибегавам интимне односе, да се не мучим. Но муж је рекао да постоји заповест, да жена није господар над својим телом, него муж (1. Корићанима 7, 4). И просто продужује да узима (бере) своје. Разумете, њему је свеједно, што сам тамо ја. Ја сам почела да говорим да онда ни муж не господари над својим телом, него жена. А он је одговорио, господари, ко ти брани, а ја ћу да погледам ТВ. На самом делу ја не моги ни са чим да владам, ако он не жели, ако он гледа телевизор. А он може то да ради, није важно желим ли ја то или не.
И такви су наши интимни односи свих девет година брака што живимо заједно. И све остало је такође тако. Мени се чини да он све чини формално, да немаш на што да се пожалиш. Испада као да имам мужа, а на самом делу, ја као да сам сама. Дуго сам трпела, покушавала да себе преломим, да не желим ништа за себе, покушавала живети како би требало. Но нисам могла. Почела сам да се разбољевам. Тај психолог ми је рекао да је то моје несвесно градило такве заштитне конструкције у виду болести. Но сада ја не болујем. И правда је да ја жалим за тим временом када сам боловала. Било ми је веома лоше тада, нисам могла да дишем, нисам могла да спавам, но сада ми је просто ужасно неподношљиво тако живети.
Ви сте у праву, ја никада нисам хтела да волим свог мужа хришћанском љубављу. Ја сам хтела да га волим као мужа. Као вољеног мушкарца. То су различите ствари – хришћанска љубав, и љубав к мушкарцу, који вам се свиђа. Када мени не би била потребна таква љубав – обична земаљска, као жене к мушкарцу, онда ја не бих ни пошла за мужа, не бих се ни удавала. Хтела сам да се бринем о њему, но и да добијем од њега бригу и заштиту. Не тако да ја само дајем и ништа да не примам. Старала сам се да будем према њему пажљива. Хтела сам да га разумем. Тако је само на почетку било. Како се уопште међу људима строје (граде) односи?
Хтела сам да се дружим са њим, ако се могу тако изразити. Да чиним што-то пријатно за њега. Разговарати с њим, како људи разговарају. Састајали смо се, хтела сам да га боље упознам. Но њему је то досадило. Њему ништа то није интересантно – разговори, дружба. Он је конкретан човек. Њему су потребне конкретне ствари. Он је свагда знао шта му је потребно. Ако је то девојка, онда секс. Сви ти разговри за њега нису били интересантни, он је сматрао да само време троше. Но ја тада то нисам знала, ја уопште нисам знала какви бивају мушкарци.
Мој отац је много пио и оставио је мене с матером и братом, када сам још била мелена. Мама је свагда говорила да је он такав због пића. За све је крив алкохол, да он није пио не би нас ни оставио. И јасам свагда тако и мислила, да је главно, да не пије. Овај није пио никада. Једном ми је психолог рекао као, да сви имају право да бирају по себи, шта је коме потребно. Но како сам ја могла да изаберем, када нисам знала како уопште бива, какви бивају мушкарци? Ја сам веровала матери. Мислила сам да тако и јесте. Но показало се да није у праву. Он, наравно, има право да буде такав какав јесте. Но тада сам и ја имала право да не изаберем њега таквог. Но он је такав постао одмах после свадбе. Ја нисам знала да тако бива.
Опростите што пишем тако сумбурно (збркано) и много. На души је много свега. Хоћу да схватим, да се разаберем, но не успева ми. Покушавала сам да се под њега подстројим, покушавала да му угодим. Никада нисам наметала разговоре ако он није хтео. Но он неће никада. Њему никада ништа није интересантно. Ја сам ломила себе, све сам размишљала, шта не радим како треба. Но, само сам почела да се разбољевам. Психологу сам некако покушавала да кажем да сам верујућа, да се ја не могу разводити, и да не желим да моју веру куди. На то ми је она рекла, да с тим и треба радити, зашто ја слушам нека-тамо правила која су ми на штету.
Скору увек када сам почињала да причам с неправославним психолозима, сви су ми говорили, да је мој проблем у томе, што ја нисам слободна, верујем у средњевековни табу и мучим себе. Тек с тим њемачким психологом сам почела што-то да схватам. Престала сам да хистеришем, научила да говорим (изражавам) речима то што хоћу да кажем или да питам. Он ми је веома помогао. Но схватила сам да се код мене појавило много питања, на које може да да одговор само православни психолог или свештеник. Онај ко зна како је по закону. Ја сам спремна да радим на себи, било шта да чиним, но мени је веома нужно наћи одговоре, и ја то без православних не могу да учиним.


Аутор: Клава 28.5.2015, 2:22


Исплакала сам се добро, а сад могу да формулишем питање које силно желим да схватим. Ја имам брата. Он не воли да учи, ни к чему не стреми, живи с мамом и њему је све потаман. Раније је он постојано долазио к нама и хтео је да са мном разговара, зато што смо брат и сестра. Мене је то веома оптерећивало. Тај њемачки психолог ми је рекао да мој брат има право да буде такав какав је. Да ради то што хоће, и да не ради то што му се не свиђа итд. А и ја имам право да будем таква каква сам. И ја треба да прихватим себе такву каква сам и радити то што ми се свиђа. Мом брату се не свиђа да учи – има право. А ја имам право да не општим с човеком који ми није интересантан и немам с њим о чему да разговарам.
Он има право да ни к чему не стреми, а ја имам право да не стремим с њим да општим. Он има право да бира шта му је нужно, и ја имам право да бирам шта је мени нужно.
Мени се то казало као неправилан савет, грешан. Пошла сам да питам код баћушке. Баћушка је рекао, да он има право да бира шта му је интересантно и к чему да стреми, и ја такође имам право да бирам с ким да општим, а с ким не. Ја сам само дужна да се молим за рођаке и ако се брату што деси, не остављати га у беди, помоћи и побринути се по рођачки, а општити с њим не морам ако нећу.И то бих ја хтела да схватим, зашто то што може према брату, не може према мужу? Зашто с братом ја имам право бити то што јесам и бирати нужно ли је мени нешто или није, а с мужем намам право да бирам, него сам само дужна? У чему је разлика? Муж има право да са мном не разговара. Зашто ја немам право на исто то? Он има право да не жели са мном блиских односа, зашто ја то не смем? Зашто ја немам право с мужем бити просто своја и не општити с човеком с којим не желим, него сам обавезна да будем с њим у браку, да живим с њим, да ломим себе и спасавам породицу?
Јер и брат је такође моја породица, зашто ја с њим имам право да не будем заједно, а с мужем не? У чему је разлика, хоћу да схватим. Зашто у вези брата ја имам право да бирам, а с мужем немам? Отићи од брата и не живети с њим – није грех. А отићи од мужа и не живети с њим – грех је? Зар хришћанска љубав која не тражи своје није та једна те иста и с братом и с мужем? Ја много тога не разумем. Уопште имам ли ја право бити то што јесам и што-то бирати, или је то ипак грех?
Њемачки психолог ми је предлагао да се занимам програмом 12 корака, као за алкохоличаре, но тамо је потребно написати концепцију Бога, написати према каквом Богу ја могу имати поверење. Имам ли право да сама замишљам каквом Богу ја могу веровати. Бог кога љуби, тога и кара, свиђало се то мени или не, ја сам дужна да се подчињавам. Имам ли ја право да прихватам себе таквом каква сам? Јер нико неће мене да чека, када ћу ја што-то схватити, ја сам дужна да се подчињавам и готово, није важно чега ја хоћу. Бог ће да ме кажњава, он ће да шаље тешкоће док ја не постанем таква каква треба, зар није тако? Ја сам разумела тако, да је тај програм грех и учи греху, учи да прихваташ себе греховну. Но код вас на форуму прочитала сам да је тај програм добар. А како је онда то могуће сјединити, да ја треба себе да прихватам таквом каква сам, с црквеним правилима које сам дужна да испуњавам свиђало се то мени или не? Ја сам потпуно збуњена. И неправославни психолог ми не може помоћи да схватим управо та питања, а они су ми веома важни.


Аутор: Клава 28.5.2015, 4:09


Сада сам пажљиво прочитала, како ви саветујете да разговарам с психолозима. Но ако ја будем говорила неистину, зар ћу ја добити помоћ? Ја сам мислила да сам ја дужна да говорим с писхологом, онако како јесте, само тако ја могу да добијем помоћ.
Ви саветујете да кажем, да се они с уважењем односе према мом свесном избору да хоћу да сачувам породицу. Но то је неправда! То није мој свесни избор, то су црквена правила, која сам ја дужан да испуњавам, хтела ја то или не. Ако би ја заиста имала избор, ја би отишла. Но ја сам дужна да се подчињавам правилима цркве и приморана сам да спасавам породицу. Но то није мој слободни избор. И ја сам психолозима тако и говорила, да су таква правила, ја треба да слушам, хтела ја то или не. Вероватно је у томе ствар. Вероватно они зато и почињу да се каче, зашто их ја слушам и живим како не желим. Ето то сам управо сада схватила.


Аутор: Елена Громова 28.5.2015, 9:59


Добро јутро Клава!
Молим оца Евномија да се «укључи» у разговор, зато што се управо он и занима темом односа у дисфункционалним породицама, где постоји алкохолна зависност, а такође зна све о програму «12 корака».
С уважењем, Елена.


Аутор: свештеник Евномије 28.5.2015, 23:15


Здраво Клавдија.
Код мене се сложило мишљење, да је код вас доста искажена представа о Боду, о православљу. Видим склоност к неком јуридичком односу у религиозној сфери. Правила, забране, који се не смеју нарушавати, зато што Бог, као строги Судија, може да казни… Или можда нисам у праву?
Ако сам ипак у праву – ја такво схватање Бога углавном примећујем у оних који су у почетку уцрковљења, подпали у нездраву духовну средину, где се такво понашање сматрало нормом. Или – код оних, који су одрастли у дисфункционалној средини, и сада преносе на религиозну сферу сопствене дечије и пубертертске комплексе, кривице и остало.
Предлажем да прочитате признаке Одрасле деце Дисфункционалних Породица – https://poznajsebe.wordpress.com/2014/06/22/oda/
Можете да користите и публикацију https://poznajsebe.wordpress.com/2015/06/10/funkcionalnost-porodice/
Напишите шта се одазвало код вас из даног материјала.
Нећу се зачудити, ако се открије, да су Ваши проблеми с мужем – родом из родитељске породице. Као и код њега. Мада су то све претпоставке.
И тако, чекам Ваш одговор после упознавања с указаним материјалом.
Још ће за вас, мислим, бити корисна књига Г. Клауда «12 хришћанских веровања, који могу свести с ума» на интернету ћете је наћи[1].
С уважењем, свештеник Евномије.
[1] https://store.cloudtownsend.com/books/12-christian-beliefs-that-can-drive-you-crazy-book.html (на енглеском), http://www.cloudtownsend.com/   – (сајт Клауда и Таунсенда).
http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2856&st=20&p=11804

Да ли може бити у општењу с Богом човек који је побегао од себе самог? Психолози неретко говоре о томе како су њихови верујући клијенти посебно подвргнути опасности губљења себе самих из видног поља. О томе, због чега православни нису спремни да се сретну са собом, што за последицу има да постају неспособни за лични сусрет с Богом, говори Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и предавач Федералног института развића образовања, Москва.
Кислые лица, согбенные позы, шаркающие ноги – а где же радость о Христе?
Кисела лица, сгрбљене позе, ситни кораци – често испод дугачких безобличних сукњи, утучен поглед, замор или озлобљеност, тачно испуњавање правила, напетост у телу, неретко и у погледу… А радост – једном у години, на Васкрс.
А још и правилност – важна црта најбољих – када све треба да буде исправно – изглед, реч, понашање, посебно у храму, чување традиција – то је веома, веома важно. А ако ниси такав и понашаш се како не доличи? Последице се лако могу погодити.
Зашто је тај тужни портрет тако препознатљив? То је – православље? Кодекс понашања, култура речи са специфичним црквенословенским речима, дрес-код, наши-туђи, испуњујеш или нарушаваш – је ли то хришћанство? Зашто улазећи у храм, тако ретко можеш срести светлих, добрих, живих или бар спокојних људи? «По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јован 13, 35).
Што ближе к себи то ближе к Богу
Дозволићу себи да сада подробно не поткрепљујем аргументе ове тезе, која се родила после дугог самопосматрања, посматрања клијената и познаника, бучних и бурних дијалога с колегама и друговима.
Ако ја не знам, не осећам, нисам свестан себе, као последица тога ја се погружавам у различите различите подмене[1], митове, илузије, називам ствари не својим именима. Исто тако се обраћам и са другим људима и с Богом – кроз призму искажених[2] представа, и свог рода глухоће и слепила.
Без сусрета са собом и са другим продужавам да остајем у илузији да су моје подмене – истина. У религиозној средини тај феномен добија особит трагизам, када се убеђеност у такве «истине» поткрепљује непоколебљивим ауторитетом. На пракси се то изљева у разнолике карикатуре на хришћанство, где је најстрашније – самоувереност, да смо само ми тачно на правом путу. Типична илустрација – «фарисејства», која је жива и до овог дана унутар црквених зидина.
Без сусрета са Христом немогућа је истинска религиозност – данас  то више није спорно, о том се више не расправља. Владика Антоније Сурожски је огромну пажњу посветио, између осталог, управо том питању. Сам он је био човек који је лично живео и сведочио о таквом Сусрету, пребивајући у веома личном и искреном општењу са Христом.
Оставимо ван оквира нашег расуђивања мистички аспект, тајну сусрета, дејство благодати – све то, што долази од стране Бога. У било ком сусрету су активни обоје, и ми можемо да обратимо пажњу на то шта припада човеку као једном из учесника тог дијалога, а посебно на то шта смета таквом сусрету.
Када будемо могли рећи из дубине душе: «Готово је срце моје, Боже, готово је срце моје», ево ја стојим пред Тобом такав, какав сам, са свим својим немоћима, болом, изнемоглошћу, страховима, увредама, беспомоћношћу, може бити, чак и без вере и без наде, зато што је тренутно такво моје стање, и ја часно приносим себе такву Теби, иштем Тебе, чекам Тебе, – тада је вероватноћа Сусрета веома велика, зато што постоји један од његових главних услова – искреност, часност, отвореност.

Често нисмо свесни подмена
Рекло би се то су просте и разумљиве ствари – тешко да би неко свесно ишао да лаже Богу, очигледно – да молитва треба да буде искрена, живот – стваран, односи с људима – за почетак бар пристојни.
Свеједно, постоји проблем зато што смо данас привикли чинити веома много, практично не будући свесни, не замишљајући се, затварајући очи, подобно ноју или маленом детету: ако ја то не видим, значи тога и нема. А размер овог феномена је крајње велик.
Живот савременог човека је прожет разним видовима подмена, лажи, често несвесно а понекад и под видом добра, самообманом и осталим деформацијама, које су тако дубоко ушли у норму, да бива не тако просто распознати их, чак ако прилажемо и усиље.
Тешкоћа осазнавања својих осећања – препрека је за часне односе
У пракси било којег психолога наћи ће се не мало примера када при искреном старању обоје учесника дијалога, у ситуацији указивања професионалне помоћи, у атмосфери поверења и безопасности свеједно бива тешко изаћи на ниво осазнавања, свесности својих истинских осећања.
Најпростији пример овде јесте, када на питање о том шта човек осећа он може да одговори или «не знам», или отприлике тако: «лоше ми је» или «добро сам», «осећам негативне/позитивне емоције» итд. Одсуство у активном речнику речи за назвање емоција и, као последица тога, тешкоћа осазнавања својих осећања психолози називају алекситимија и, у овој или оној мери, сусреће се довољно често.
Алекситимичност – је једна из узрока разних видова подмена (подвала). Особа може бити љута, изнервирана, забринута, збуњена и при том да мисли да је спокојна или само мало узбуђена.
Сећам се случаја када је клијент, млад мушкарац, у току сат времена је веома узбуђен причао о својој бившој девојци, окривљујучи је много привидећи мноштво аргумената на њену адресу и буквално кипећи од гнева за време консултације. На више пута пажљиво појашњено, поновљено питање психолога о томе, што, могуће је, да се он осећа увређен, да није можда љут, раздражен, можда понашање девојке код њега изазива незадовољство или гнев, клијент је сваки пут одговарао са «не». И тек на крају сусрета он се замислио над тим, да може бити, истина, да је он мало узбуђен или љут.
И реч не иде о психичком растројству или болести, просто човек још није научио слушати себе и распознавати своја преживљавања. Свеједно таква несвесност може постати препрека за часне односе, између осталог, и са Богом. Када фарисеј благодари Бога за то што он није као други, као остали људи (Лука 18,11), он искрено верује у своју праведност, искрено не види себе истинског (за разлику од цариника) и, највероватније, исто тако искрено благодари Богу.

«Фарисеј и цариник», Доре
Зашто верујућима посебно тешко бива слушати себе?
Може бити да је у црквеној средини све другачије? Може бити, то «свет у злу лежи» и у лажи такође, а пришавши у Цркву, људи постају прозрачни макар за саме себе? Јер ето, на крају крајева, постоји редовна исповест, пракса самопосматрања, самодисциплина, таинства, – исправно ће заметити критички настројен читатељ.
Нажалост, «С унутарњом часношћу управо православни су слаби». Поред алекситимичности, узроци неосазнавања таквих осећања, као што је гнев, раздражење, незадовољство, завист, љубомора, увреда итд. јесу конфликт тих истих неблагопријатних осећања с религиозним убеђењем да су таква осећања грешна. Нема се довољно личносних сила да би се издржао такав конфликт, тј. часно признати себи опет и опет да ја  – благочестиви хришћанин – заиста све то осећам. И тада се једна из страна конфликта потискује у несвесно – човек просто није свестан тога шта он осећа, и тада за сазнање више нема конфликта – нема проблема.
Но проблем је у томе, што та преживљавања никуда не нестају, продужавајући да разједају човека изнутра, само што он то сада не види, успокојава се илузијом како је он незлобив човек.
Лако је сетити се нпр. феномена јаросних баба у храмовима, ревнитељки поретка, које су наравно испуњене љубављу к Богу и ближњима, и притом гризу сваког ко улази у храм, ко нарушава свечане традиције. Несвесност и одсуство могућности изразити накупљене емоције у некој конструктивној форми могу да приведу к постојаном, може се рећи «фоновом» раздражењу, разочарењу и неспокојству. А и к озбиљним тешкоћама у комуникацији са собом, људима и Богом.
Важно је напоменути, да сваки ауторитетни систем норми и правила с јасним разграничењем „шта је добро, а шта лоше“, за многе људе постаје цементирајући материјал, који блокира сусрет са собом истинским, стварним, укрепљују се већ постојеће подмене и добављају се нове. Црква – није изузетак.
У том смислу моје колеге, верујући психолози, и ја, неретко се с болом смејемо, говорећи о својим клијентима: «ох ти православни», подразумевајући то, како често са њима бива тешко радити, зато што се разне нездраве личносне пројаве, искажења (деформације) учвршћују избиратељним цитатима из Библије, светих отаца, а такође, неретко и речима духовника.
На пример, најчешћи аргумент верујућих, страдајућих сазависношћу[3], састоји се у томе, да треба трпети и носити свој крст до краја. И померити се с места, таквом црквеном човеку често бива теже него нецрквеном.
Хришћанство призива човека на веома часне односе с Богом, једна из централних линија целог Јеванђеља јесте изобличење фарисејства, што је  у ствари јарко изражена подмена (замена) унутарњег спољашњим. Размотримо неколико типичних примера подмена, да би затим проанализирали психолошке механизме те појаве.

О психолошкој природи подмена: неприхватање себе, условна љубав и унутарња расцепљеност 
На психолошку консултацију обратила се уцрковљена девојка 27 година, назовимо је Елена, с проблемом професионалног самоопредељења.
Пунијег стаса, активна, комуникативна, ради за благотворни фонд, учествује у различитим социјалним пројектима, интересује се психологијом, сликовито говори о томе како јој се свиђало да води различита  групна занимања са децом и одраслима, енергична на око, жали се на изнемоглост, апатију и незадовољство послом у целини… И не једном је напомињала, као између редова, о својој спољашњој непривлачности, на коју као да се и не жали.
По иницијативи психолога у процесу удубљивања у тему спољашњости пројаснило се, да је за клијенткињу веома важна њена сексуална привлачност, то је тешко преживљавала зато што је она већ неколико година у цркви, а то значи треба држати одређену дистанцу у односима с мушкарцима, но бити привлачном управо сексуално за њу је било веома значајно.
– Шта за вас значи када сте сексуално привлачни?
– Видим да се свиђам мушкарцу, – очи јој светле, пауза…- Имам власт над њим.
– Вама је важно да осећате да можете управљати мушкарцем, владати ситуацијом?
– Да, ја сам тада уверена у себе и осећам да сам му нужна, зато што сам му привлачна, – одушевљава се, сва цвета.
– То јест, ви хоћете да се осећате нуком нужни? .. И ви заиста хоћете да вас због тога цене? Вама се чини да, ако сте нужни физички, онда сте нужни сва, да ли сам вас добро разумела?
Пауза, очи постају влажне.
– А како још-то другачије? Бар некако…
– То јест вас просто тако, такву, каква сте, заволети је уопште немогуће… Је л’ ?- тихо, полако, пажљиво говори психолог.
Клијенткиња замире, клима главом, плаче.
Даљи дијалог нас приводи к веома распрострањеној ситуацији. Може се рећи да је Еленино главно, практично неосновано убеђене, да  је њу «просто» немогуће заволети. За тим стоји неприхватање себе: ја, таква, каква сам, ужасна, лоша, ништа не значим итд.  То су неки од могућих језичких варијаната, но као правило, све су оне уопштеног карактера без конкретизације. Нпр. не «ја лоше радим то и то (конкретно)», него «ја сам лоша».
Да би психолошки преживео такав човек треба да нешто стално достиже, само јавни успеси дају осећање оправданости живота – петице у школи, победе на такмичењима, успех у каријери или у личном животу, уопште сваког рода успешност (форме могу да буду разне) дају осећај права на живот.
Елена је успешан пројект менаџер, но тај посао њу веома напреже, исцрпљује, не приноси задовољство, мада је успешност разултата у некој мери радује. Зашто? Зато што је мотивација подмена – човек не ради то шта му је на самом делу интересантно, него то што даје преживљавање успеха, а то значи, потврда права на живот. Назовимо ту подмену условно «успех- смисао» (успешност уместо онога што је испуњено смислом).
Живот с логиком подмена – моћни фактор депресије. Еленаније искључење, зато се жали да се често и брзо умара, на одсуство интереса и жеља. «немам воље ни за шта, све ми је досадило и раздражује ме, само би да лежим… Или све да бацим и да одем некуд, сакрити се од свих подаље», – то су речи које се често могу чути од човека, који се занима не својим делом. Свеједно код Елене бивају ретки периоди, када ничега таквог нема, појављују се силе и радост, буди се мотивација – када ради то што је њој заиста интересантно (између осталог, рад с групама).
Овде треба рећи неколико речи о безусловној љубави – најважнијем појму који се утврдило у психологији, пре свега, благодарећи трудом основатеља хуманитарне психијатрије Карла Роџерса. Логика Елени и многих других, њене сабраће по несрећи, је примерно таква: мене могу волети само ЗБОГ нечега, то јест потребни су одређени услови, при којима могу да добијем љубав.
Ако реч иде о романтичним односима, то таквим типичним условом, који се предлаже културом, јесте сексуална привлачност. Јер, мене је немогуће заволети безусловно. Можда је друге могуће, али мене тачно није. Таква је основна психолошка природа распрострањене подмене назване «секс-љубав».
Овде хоћу да напоменем Елени о томе да Бог воли сваког од нас и, наравно, воли безусловно таквог какав јесте. Ми прекрасно знамо ту истину, но да ли је то знање истинско, дубоко, поткрепљено реалним опитом? Колико нас може искрено да каже за себе, ја сам много пута осећао како ме Бог воли, осећам ту љубав, можда и не увек, но знам то срцем, а не само главом?
На жалост, сви хришћани тако говоре, но не тако често се срећу православни, који их говоре «из дубине душе» – тако, да им је немогуће не поверити, зато што за тим речима стоји живот, реални односи с Богом. Нецелосност, несагласност речи, дела, мисли и осећања – јесу чест психолошки и духовни проблем данас, посебно у западној култури, и далеко не увек да иде реч о свесној лажи, чешће је та несагласност несвесна – обично човек искрено верује, да говори то што и јесте на самом делу. Таква расцепљеност – је узрок многих подмена.
И тако, речи о љубави и вера у истинитост тих апстрактних речи, још није то исто што и опит преживљавања љубави, конкретно к мени, са свим мојим недостацима. Управо отсуство таквог опита постаје, по мени, централни узрок безрадосног хришћанства, сконцентирисаног на чување традиција, норми, правила.
Подсетник родитељима
Као што се види, сличај Елене илуструје проблем неприхватања себе, која је стала главни узрок указаних подмена. Корен таквог односа према себи крије се у детињству, када родитељи нису давали детету ту исту безусловну љубав. Дете је брзо научило, да би њега волели, треба радити то и то, ако се буде лоше понашао ризикује да изгуби оно најглавније у животу – родитељску љубав.
С једне стране то је удобан начин васпитавања – дете се лако дисциплинује, но видите и сами по како високој цени. Но с друге стране, последице таквих траума неретко се протежу на сав живот, са чим се ми редовно срећемо у психотерапеутској пракси.
У детета се формира базово осећање сопствене недостијности, ја сам лош – јер ако ме данас воле, а сутра не, нека је то и због лошег поступка, значи, у принципу ја сам по себи љубав не заслужујем. Значи, потребно је нешто за што ме је могуће волети, а даље по сценарију горе описаном.
Још један сценарио условне љубави, која мучи вољеног и која му смета да буде оно што јесте, примерно је такав: «је те волим, и зато си дужан… Да радиш то, шта ја сматрам за тебе исправним, да будеш такав каквим хоћу да те видим». Сећам се аустралијског филма «Блесак» о талентованом пијанисти Дејвиду Хелфготе, где је прекрасно показана таква љубав његовог деспотичног оца и трагичне последице дечијих траума главног хероја.
«Не бива ли превише често, – говори  митрополит Антоније Сурожски, – да ако би се жртва наше љубави осмелила да проговори, она би нас замолила: «Молим те, воли ме помање, но дај ми мрвицу слободе! Ја сам заробљеник твоје љубави; из тога што ме волиш ти желиш да определиш све у мом животу, ти хоћеш на свој начин да устројиш моју срећу. Када ме ти само не би волео/ла, ја бих могао/ла бити самим собом!» зар се то не дешава довољно често између родитеља и деце, међу друговима, међу мужем и женом? Како други скупо плаћају нашу љубав, и како је она нама самима јефтина».
Човек може сав живот да протраћи на тражење те исте безусловне љубави, и у исто време, на достизање свемогућих услова, за које ће га моћи волети. Култура предлаже мноштво варијаната у виду «норми» – успех, успех и само успех. Каријера, новац, успех… И пластичне операције поред свега осталог – због потребног изгледа, да би те заволели.
Озбиљан проблем је у томе што, док не заволиш, не прихватиш сам себе таквог какав си, не можеш волети ни другог. Заљубљеност – то је лако, илузија љубави – колико хоћеш. Но то ће бити исте такве подмене у односу са другима, као и у односу према себи.

“ Ја те …. “
Какве везе има то и сусретом са Христом?
Неко може да нашој Елени постави дијагнозу: блудна страст, сујета, гордост итд. И шта ће она тада да ради? Да се бори са собом тако лошом, што је нимало неће померити у страну прихватања себе. Прилази такав човек у Цркву и брзо учи како бити добар. На почетку то може да изгледа, ако не као бурно неофитство, то потпуно као прилично благочешће.
И све као да је у реду, чак се и задивиш. Но постоји неколико опасности.

  • Човек може да продужи да живи у логици подмене «успех-смисао», чинећи задивљујућа дела и не будући свестан, да иза тога стоји жеља за доказивањем себе, ја имам право на живот, ја сам добар итд…

Уздржаћимо се овде од разговора о сујети и гордости, како видимо неретко за «симптомима» сујете (славољубља) стоји та иста неутољена потреба у безусловној љубави. Зато када таквом човеку говоре: кај се због своје сујете – у неким случајевима то може да не помаже, него само да удвостручи проблем, зато што он (или његово несвесно) то чују као: то ниси довољно добар, да би те Бог волео, буди бољи и тада ћемо да видимо.Озбиљнији проблем јесте – с ким уместо Бога може да се сретне такав човек? Често са својом пројекцијом на Бога, тј. са својим образом, као правило, родитељском фигуром, која се лепи на фигуру Бога. А родитељи су били какви? Волели су условно. Чиниш добро – добар си. Чиниш лоше – непотребан си.
У цркви је одлично прописано шта треба да се ради, а шта не треба. А ако још потрефи и строг духовник, онда је уопште све јасно – слушај, испуњавај правила и бићеш добар. Заметимо између наводника да се често родитељска фигура пројецира и на духовника.
Пролазе године, па и десетци година, и ништа се не мења. Човек иде у храм, исповеда се, причешћује се. Но с ким и у какве односе он ступа, мислећи да су то односи с Богом? Може се десити, да он продужује да живи по старом сценарију, пуном подмена. Робно-новчани односи с Богом су довољно добро описани у духовној литератури последњих десетљећа.
Но трагедија таквог благочешћа је у томе што се може десити да у њему нема места за Христа, нема простора за Сусрет с Њим. Постоји само проигравање из детињства заложеног сценарија, само сада зацементираног традицијом црквених норми и правила.
У том контексту се може додати да се и свештеник може показати као одговоран за то како ће се развијати односи духовног чада, не само са њим, него и са Богом – по сценарију условној љубави или безусловног прихватања.

  • И још дубљи аспект проблема подмена. Као што смо видели, човек их уопште није свестан. Оне имају много угодности (користи), илузорних, но свеједно, угодности. Тешко је избавити се од њих, између осталог и зато што је веома страшно срести се са собом истинским и ићи у неизвесност, прекорачујући навикнути сценарио, раскидајући шаблоне.

Но док ја живим не истински, живим подменама (а још горе, ако при том мислим да сам истински благочестив), не могу да се сретнем са стварним собом и не могу да видим стварног другог (човека, за почетак).
За сусрет је потребан ТАЈ КО ће се срести. А ко ће се у мени срести са Другим? Јер, мене у суштини скоро да нема. Постоје илузије, улоге, заблуде, маске, но ГДЕ је у мени ТАЈ, ко може бити истински, без игри и заштита?  И да би могли за јеромонахом Романом ускликнути «Боже мој! У мени ни капље правде нема!… Ево ја сав стојим пред Тобом», потребно је да би се нашло у мени острвче часности и смелости принети себе Христу, као што су некада другови спустили с крова раслабљеног.
И тада ће за нас да постану могуће речи пророка Исаије: «Јао мени! Погибох, јер сам човек нечистих усана, и живим усред народа нечистих усана, јер Цара Господа над војскама видех својим очима» (Исаија 6,5).
[1] Подвала, замене, замена истинитог лажним.
[2] Искажење = дефект, речи истог кирена – унаказити, наказа.
[3] Сазависност – Сазависност –  патолошко стање, које се карактерише дубоком, силно емоционалном, социјалном, чак и физичком зависности од другог човека. Најчешће се термин употребљава к рђаима и ближњим алкохличара, наркомана и других људи с било кајом врстом завсности, но далеко се не ограничавају њима» (Википедија).
Аутор: Марина Филоник психолог

Кислые лица, согбенные позы, шаркающие ноги – а где же радость о Христе?

 

 

Анализа проведених разговора, консултација, исповести на стотине породица је показао, да у већини породичних ситуација, да ли ће исход бити сретан или несретан, зависи од одређених законитости на којима се граде узајамни односи. Изучавање тих законитости је и дало могућност да се изведу доле приведена правила и препоруке.

Резултат слика за семьи с детьми

Четири петине овог текста је компилација савета и препорука психолога, међу којима – В. Москаленко и Е. Савиној. Само одељени делови су написани из нашег опита.

Постоји велики број начина да се почне породични скандал и само један начин да се он заврши. Сви га знају, сви би га хтели, сви чекају реакцију супротне стране. Но она, супротна страна, се прави да не види, да не разуме, зато што и она исто то чека од другог. И тако на крају имамо да: сви нешто чекају, а сам живот, пун, не баш лепих ствари, некуд жури.

 

МАТЕРИЈАЛ ЈЕ ЗА СУПРУЖНИКЕ КОЈИ СУ УЗАЈАМНО СПРЕМНИ ЗА КОНСТРУКТИВАН РАД НА ЈАЧАЊУ ПОРОДИЦЕ И  ЊЕНОМ ДУХОВНО-ПСИХОЛОШКОМ РАСТУ.

ПАЖЊА:

АКО ОВДЕ ЖЕЛИТЕ ДА НАЂЕТЕ У ЧЕМУ ДА ОКРИВИТЕ ДРУГЕ ЧЛАНОВЕ ПОРОДИЦЕ И ДА ДОКАЖЕТЕ СВОЈУ ПРАВДУ, АКО ТРАЖИТЕ, ШТА БИ ИМ СУНуЛИ У ОЧИ, МОЛИМ ВАС – ДАЉЕ НЕ ЧИТАЈТЕ! 

 

Шта је то дисфункционална и финкционална породица? У чему је разлика међу њима? То не мора да значи да је у једним породицама неко зависник од алкохола и наркотика, а у функционалним такве зависности нема. Алкохол и наркотици су само врхови леденог брега, у породичним односима. Може се рећи да су то само сазрели горки плодови, које жању несрећни «ратари». А на почетку су то биле, уопште, потпуно обичне породице какве су свима нама познате, можда чак и веома сличне нашим. У чему је разлика? Односи у дисфункционалним породицама су постројени на такав начин да је члановима породица теже пројављивати љубав једно ка другом, него у функционалним породицама. Желе ли сами чланови дисфункционалних породица да воле и да буду вољени? Мислим да да, у већини случајева. И невољно се намеће питање: «А шта им то смета?». Одговор на то питање обично доста објашњава и говори сам за себе. Сваки члан дисфункционалне породице сматра да је препрека за срећу и љубав – Други (жена, муж, отац, мајка, брат, сестра, син, ћерка итд.). То он – Други неће да живи по људски, «да је слушао шта му говорим – одавно би све било у реду». Још један варијант одговора: «препрека сам ја сам(а), ја сам лош човек, све упропастим и уопште недостојан(на) сам икаквог уважења и љубави». Оба одговора сведоче о нељубави: нељубави к ближњему и нељубави к самом себи.

Говорити у оквирима овако малог чланка о узроцима нељубави и још више без личног контакта давати упутства како изменити односе према себи је крајње тешко: веома је опширна тема, и сувише је бола и неприхватања себе у души таквих људи. Чини се да ће бити практичније поговорити о томе што заправо происходи у таквим породицама, и шта чланови дисфункционалних породица могу да измене ако то силно желе.

У чему се пројављује недостатак и искажење љубави? У таквим породицама често постоје жестока, практично жељезно-бетонска правила, о које се можеш просто разбити, такорећи, не правила ради човека, него човек ради правила. Таква правила је немогуће изменити, зато што су они практично – истина. У чланова породице постоје јасне улоге и нико не може да наступи у улози другог. Грехови и пороци се оправдавају или објашњавају, али се не преодолевају. У породици увек постоји «онај, ко је крив», породично «јаре отпуштења», и њега обавезно кажњавају. Крици, прекори и скандали – су честе форме обраћања међу људима у таквим породицама, понекад практично једине. И уопште, у таквим породицама општење личи на зарасли малињак: не зна се шта и откуд расте, а ако покушаш да се разабереш – скупо ће те коштати.
Како да сазнам, каква је моја породица, та у којој живим? Пробаћемо да проучимо признаке дисфункционалне породице и да их размотримо на примерима.

Признаци дисфункционалне породице:

  1. Одрицање проблема и подржавање илузија. На пример:  ја/он нисам/је , алкохоличар, просто ја/он… (несрећни, несхваћени,… ); не, он се не лени учити, просто учитељи цепидлаче и томе слично;
  2.  Вакум интимности. У подобним породицама нема, или нема довољно, емоционалног прихватања једно другог, нема узајамне подршке, нема се са ким поделити радост или мука, нема довољно поверења, комфорта; често људи осећају своју усамљеност и не удељују пажњу једно другом;
  3. Замрзнутост правила и улога. Нефлексибилност. На пример: само одрасли одређују шта је исправно, а шта не; карактер детета треба ломити; човека не треба сажаљавати, жаљење квари, посебно децу. У дисфункционалним породицама је много негативних правила, нпр. Не изражавај своја негативна осећања (не гневи се, не вређај се, не плачи итд.), не пројављуј своју вољу (не размишљај; не противи се него ћутећи испуњавај заповеђено; не задавај питања). Среће се и обратна ситуација, када нема правила у породици, формира се попустљив, распустан, стил односа и васпитања;
  4. Конфликтност у узајамним односима. Свађе, спорови, прозивања, претензије и узајамна понижавања постају, може се рећи, фон живота такве породице, свакодневни начин комуникације. Уобичајено оправдање звучи овако: «другачије се с њима не може», «другачије он/она не разуме»;
  5. Недиференцированост «ја» сваког члана. Чланови дусфункционалне породице не разликују сопствене психолошке границе и границе других чланова породице. Само што један члан породице преступа кућни праг, уносећи са собом раздражење, или неко друго осећање – њиме се запажују сви присутни. У књизи В.Москаленко «Сазависност: карактеристике и практика преодолења» приводе се казивања људи, схвативши, колико су они раније били погружени у проблем чланова своје породице.: «…Када је мој муж страдао од мамурлука, мене је такође болела глава. Њему мука и мени мука»; « …Када нисам умела да се одстраним од проблема мог мужа и моје ћерке, – говори сазависна жена алкохоличара за време групне психотерапије, – ја сам била човек, но то је било неко другачије стање. Ја сам била као додатак другом човеку. Сада сам први пут осетила себе у центру сопственог сазнања».  Типичне фразе: «како ја могу (да будем срећна, спокојна, уверена у себе, да се занимам својим делом и слично), ако он/она/они раде то и то или се према мени понашају тако и тако»;
  6. Склоност ка поларности осећања и расуђивања. Или све или ништа – то је карактеристичан начин преживљавања у чланова таквих породица. Полутонови, нијансе, ступњеви као да не постоје;
  7. Затворена породична система. Сви чланови породице подржавају фасаду породичне псевдоблагопријатности. Дејствују таква «правила», као: не износи смеће из рупе (не износи свађу из куће), ко се на свог тужи, себе ружи; не одавај тајне туђима; шта ће да помисле о нама, ако сазнају о нама…
  8. Апсолутизирање воље, контрола. Људи у таквим породицама су склони да контрлишу понашање других. Разуме се, контрола је управљена на оне около, а не на себе самог. Свако живи по принципу «Ја боље од тебе знам, шта ти треба да радиш, где треба да будеш и како ће ти бити боље». Контрола поприма глобалне размере. Ни у кога из чланова породице нема личног интимног пространства. Садржај новчаника, личних писама, телефонских разговора, подсетника, дневника итд. нису лична својина само њихових власника.

Признаци функционалних породица:

  1. Проблеми се признавају и решавају
  2. Подстиче се слобода (слобода запажања, мисли и расуђивања, слобода имати своја осећања, жеље, слобода стваралаштва)
  3. Сваки члан породице има своју уникалну вредност, разлике међу члановима породице се високо цене
  4. Чланови породице умеју да задовољавају своје потребе
  5. Родитељи раде то што говоре
  6. Улоге, функције у породици се изабирају, а не намећу
  7. У породице постоји време за разоноду
  8. Грешке се опраштају, на њима се учи
  9. Гипкост свих породичних правила, закона, постоји могућност да се изнова размотре.

 

Уважавани читатељу, ви сте пажљиво прочитали признаке дисфункционалне и функционалне породице. Ако имате жељу, можете сами, не журећи да размислите какви су односи у вашој породици. Циљ нам уопште није поставити дијагнозу вашој породици, уопште не. Такво размишљање ће вам помоћи да схватите како се граде односи у вашој породици, колико су они у хармонији, да ли су сви чланови породице задовољни и шта би се могло променити како би среће и љубави у породици било више.

Већ смо писали да су свађе чест гост у дисфункционалним породицама. Хајде да подробније поразговарамо о породичним свађама. Конфликти бивају, наравно, у свакој породици, и главно оружје у конфликту је реч. Треба рећи, да конфликт сам по себи не носи у себи увек зло, он може да изведе на „површину“ те недостатке наших односа, којих нисмо увек свесни у вртлогу свакодневних послова и „тихо“ нам трују живот. Такав конфликт се назива конструктивни, зато што помаже да се исправи ситуација. Може се урадити аналогија са високом температуром код човека: њој се нико не радује, тешко се подноси, но она сведочи о томе да се наш организам бори са инфекцијом, бори се за здравље. Исто тако нам конфилкти могу указати на „танка“ места у породичним односима.
Још је важније пазити на своје речи и преживљавања у конфликтној ситуацији, управљајући их ка заједничком циљу – потрага за излазом или решењем, који би одговарао свим учесницима конфликта. Ниже су приведене препоруке које ће вам помоћи да то достигнете.

Веома се надамо да ће Вам те препоруке помоћи да конструктивније разјасните односе у вашој породици. А да ли је уопште могуће проћи без свађа? Тешко је рећи једнозначно, но у сваком случају је могуће свести количину конфликтних ситуација у односима на минимум. Постоји таква лепа реч: профилактика, тј. предзаштита. Следеће препоруке ће вам помоћи да предупредите конфликт у вашој породици:

plohie_roditeli_37

ПРОФИЛАКТИКА КОНФЛИКТА

  • Учите се функционалним односима у породици (погледај горе наведена правила)
  • Учите се да у Вашој јерархији вредности на прво место поставите породицу (за верујуће је породица – одмах после Бога). Посао, другови, риболов или други начини разоноде треба да буду органски део Вашег живота, но не треба да вас лишавају породичног општења и они не замењују породичне обавезе. Списак јерархије вредности по силазној линији: Бог, породица, посао, све остало. Тачније присуство Бога у свим сферама живота. Не дозвољавајте, колико је то могуће, да посао заклони породицу. Препоручујемо: Налазећи се у кући, навече бар на пола сата искључите телефон, компјутер. Научите се да се обраћате гледајући једно друго у очи, а не у телевизор. Задатак: нађите (нпр. на интернету), погледајте и заједно обсудите филм Бориса Грачевского «Крыша», краткометражни филм «ОРИГАМИ» .
  • Научите се оним гестовима и начинима пројављивања љубави који ће да буду разумљиви члановима породице. Зарађивања новца, подршка домаћем поретку или својевремено приготовљање јела се далеко не увек прихватају као пројава љубави и бриге једно о другом – ако се притом очекује и нешто друго. Задатак: нађите и пажљиво прочитајте књигу «Пет језика љубави» – Гери Чепман. Обсудите је заједно. Одредите језик љубави сваког члана породице.
  • Не дозвољавајте себи да долазите кући, а да сте пре тога конзумирали алкохол (То се тиче лица који нису зависници. Ако постоји наличје зависности, или су на темељу алкохола већ били озбиљнији проблеми тада је, наравно, алкохол потребно потпуно искључити из живота, по принципу – ништа јаче од кефира или киселе воде.) Говорећи друговима и саслужитељима «не», Ви ћете на тај начин заправо да се учите да стављате породицу на прво место. Добро запамтите правило: и најбоља жена (муж, мајка, сестра) неће да буде радосна када виде ваше «повишено расположење» када је оно изазвано дејством алкохола. Чак ако сте узели само мало, и сматрате да сте сачували јасну свест, вама блиском човеку који не употребљава алкохол ће свеједно бити заметна «промена личности» – да то није сасвим тај муж (жена) којега зна и воли. Чак и ако чланови породице тактично не покажу да су приметили, но у дубини душе брига и лош талог ће свакао да остане. То може да буде та незаметно промакла и изчезнувша, неуловима сенка, која ће се јавити као предвестница далеких (можда и не тако далеких) грозних облака.
  • Употреба алкохола кући или у гостима (породични празници, Нова Година, пријем гостију) не треба да прелазе меру чувања трезвености. За здравог човека у расцвету снаге (рецимо 25 – 40 год.), то би било отприлике бокал сувог вина или пар чашица (20гр.) ракије за један сат дружења. Чак и такав «лаки» пријем не треба да се допушта чешће од два пут месечно. Препорука: старајте се да максимално избегавате употребу јачих алкохолних пића и пива. До 20-те – 24-те године алкохол треба сасвим да одсуствује из живота. Недопустив је и у најмањим количинама чак цела 24 часа до очекујућих брачних односа.
  • Ако не успевате заједно да доручкујете, ручате, то је обавезно да буде заједничка вечера. То је, поред осталог, згодно време да једно са другим поделите «како је прошао дан», да раскажете о својим осећањима, емоцијама.
  • Не дозвољавајте да се накупљају неспоразуми. Проговарајте своје унутарње стање, делите се својим осећањима, учите се да прихватате осећања других чланова породице. Свако треба да зна да ће бити саслушан, и да неће бити прогањан крицима «како смеш тако да мислиш и говориш!». Сваки члан породице има право на своје виђење неке, на пример, ситуације, и има право да га искаже, и свако би требао да се стара да схвати унутарњи свет човека, а затим, ако се то тиче кардиналних питања, да заједно изграђују општу позицију. Овде је главни принцип: У главном јединство, у другостепеном разнообразност, и у свему – љубав. Накупљена подављена осећања доводе до праска. Управо они, као и неустројен општи систем вредности, често су главни разлози конфликата. Спољашњи повод је обично – шибица, принесена к лакозапаљивом експлозивном материјалу.
  • Пројављујући љубав и уважење према родитељима, свеједно им не дозвољавајте да доминирају у ВАШОЈ породици.
  • Ако видите, да родитељи супруга(е) (обично мама), подчињава себи Вашу другу половину, манипулише кроз њу вашом породицом, дејствује другим рушилачким начином, немојте покушавати да сами са њима „разјасните односе“. Имајте на уму да вам је управо кроз њих Бог подарио вољеног човека. Размотрите ситуацију у породицу и дајте могућност супругу(зи) самом(ој) решити то питање са својим родитељима. Запитајте себе: колико се често ја за све њих молим, искрено, с љубављу? За верујућег човека то је обавезан дуг.
  • Пракса показује да чак и после неколико година заједничког живота, многи брачни парови немају јасну представу какве породичне односе би они хтели устроити. Ако о томе никада нисте причали једно с другим, време је да почнете. Разуме се, тај разговор се не може састојати из критика, замерки типа «ти не радиш тако како ја хоћу». Рефрен таквог разговора је – «шта свако од нас може да уради, да би нам заједно било лепо?». Крените од малог, немојте да градите наполеонске планове, немојте да журите да преправите све и свја. Учите се да пажљиво слушате блиског Вам човека. Сетите се да свако од вас носи печат опита својих родитеља и рођака, а он може да има веома озбиљне, реалне разлике, уосталом, као и у много ситница из којих се састоји домаћи живот. Немојте да дајете оцену који је од тих опита бољи или лошији – они су просто различити! Ви треба да се учите да преодолевате принесене стереотипе и да градите СВОЈ, непоновљиви опит!
  • И још нешто: када се конфликт већ «осећа» – пред почетак разговора узмите у руке свећу – и помолите се, својим речима, пред Вашом домаћом иконом. Дозволите Богу да дејствује у вашој породици.

Ми смо неколико пута напомињали о систему вредности, које утичу на живот сваког човека. У суштини то су – унутарњи орјентири, којима се човек управља при избору овог или оног правца делања. Од тога, шта заправо човек цени више од свега, и зависе ти односи, које он гради, па чак и његов живот у целини. Наравно, вредности има много, оне су веома различите и по називу и садржају: религиозне и секуларне, традиционалне и либералне, општечовечанске и националне итд. Човек сам бира шта сматра вредним, и како ће се оно односити са другим вредностима. Да би у породици била хармонија, важно је да све вредности у његовој души буду устројене јерархијски и непротивречиво.

Ниже желимо да приведемо као орјентир списак вредности функционалне породице.

Основне вредности у здравој породици су:
– духовни и личносни раст;

– стремљење к постојаном развићу;

– друштвено корисна делатност;

– заједничко стваралаштво;

– духовне и другарске везе с другим породицама;

– уважење у односиам;

– осећање породице као целине;

– узајамна подршка;

– осећање солидарности;

– узајамна подршка;

– заједнички одмор;

– поверење, часност и искреност у односима;

– здрав начин живота;

– блиски односи с рођацима;

Често утучени неуспесима у односима, уморни од конфликата, људи у очајању више не верују у то да се код њих нешто може изменити. Њима је веома потребан не само правилан савет, колико доступан пример тога како су промене могуће и како нису изнад њихових снага. Како се каже, за њих је боље један пут да виде него сто пута да чују. Зато за крај хоћу да вам «покажем» примере из живота наших савременика.
Резултат слика за семьи с детьми

Опыт. Как мы ухаживаем за своими мужьями (http://rebenok.by/community/index.php/topic,134166.0/nowap.html )

Опит 1.

«Када сам почела да за фудбалску утакмицу спремам у фрижидер 1-2 лименке пива (ако код мужа постоји зависност од алкохола онда је пиво искључено. Но суштина је јасна) + чинију кифли + узимам дете да не би сметало оцу да се ваља по каучу док гледа вољену утакмицу = мене су уздигли у ранг краљице))). Наравно то је само један део онога што радим. Све је то било тешко за мене, победити раздражење и схватити како је то важно за мужа и какво је то за њега пражљење и одмор… Било је тешко на почетку… А сада… А сада ми је тако симпатично када се он спрема за утакмицу, како гледа, како се нервира… И с каквим погледом гледа на мене и благодари ми за РАЗУМЕВАЊЕ онога што је за њега тако важно и за УВАЖАВАЊЕ његових интереса. Као захвалност сам добила много бонуса))) Фудбал је само пример…

  • За време јела отац свагда први сипа, затим мама, затим дете. То се коментарише и на том се концентрише пажња детета.
  • Када отац долази са посла, старамо се да га не затрпавамо са својим проблемима… Дајемо му да одахне пола часа. Јер ако се после посла још и деца обруше на њега, па и ја… Онда неће имати расположења ни жеље да навече са нама поприча, зато што се умор умножава за десетак пута!!!
  • Свагда се фокусира пажња детета на томе, како је отац добар и како он зарађује новац и обезбеђује нас.
  • Отац понекад ради по 18 сати на дан, и ја се никада не љутим, зато што знам како је за њега важно то што он ради, и како се он према томе одговорно понаша. Насупрот томе, хвалим га и говорим, како би ми без њега пропали и како је он уман!!! Уопште припадам људима за које није важна количина проведеног времена заједно, него квалитет.
  • Ако отац помаже по домаћинству, благодарна сам му и говорим му хвала. Мада искрено да кажем, немам потребу за помоћи. Умем да распоредим своје време и да све стигнем.
  • Са задовољством комуницирам с његовим друговима. Не стидим се да пред њима говорим како је мој муж најдивнији човек на свету и да га окружују дивни људи. Зато сам за дивне дргуове, знајући да ћете доћи, направила торту)))
  • Када муж говори слушам само њега.
  • Не ускачем са саветима чак и ако нисам сагласна с мужем. Дајем му могућност да ради како хоће. Верујем у њега и то му говорим. Ако већ сасвим нисам сагласна, могу му рећи нешто типа: «Не чини ли ти се да се може пробати још та варијанта…» или «Погледај, шта ти мислиш о том…», «Мени је веома важно знати твоје мишљење…», «Ја знам да бољи савет ни од кога нећу добити…» итд.
  • Старам се да будем лака за комуникацију, да се не жалим. Бивају дани када је расположење лоше и хоћу да убијем неког… Објашњавам мужу да ми је потребно да будем сама. И још сам нашла мноштво начина како да се са собом и својом главом изборим… Представљам себи море, идем по обали мора, лежем на песак итд…
  • Научила сам се да замолим мужа за нешто тако, како би му било пријатно испунити моју прозбу))) испунити и преиспунити)))… нешто типа: «Драги, бићу тако задовољна ако ти… Ти си тако добар и паметан», наравно после увек нагласим како је био добар и захвалим му се.

Уопште, јесте још много чега… Напомињаћу успут… Можда ће неком бити од користи!!! Ја волим, уважавам и гордим се својим мужем. Ја сам се томе дуго учила. Томе је дужна да се учи свака жена која хоће да буде вољена и срећна, то не долази заједно са заљубљеношћу и потписом у општини, над тим је потребно радити, радити на себи и учинити да то постане део твог живота.
Заузврат ја од мужа добијам: поверење, љубав, нежност (наравно, зар је могуће увредити ангелоподобну жену), уважавање мојих интереса и мог времена, уважавање мог труда, то да он жели да проводи време заједно са породицом, његову бригу и пажњу и још много-много што-шта…
Наравно, бива да се због ситница посвађамо… Но то бива тада, када је почнем да се заборављам и да се качим…))) Заинтересирала ме његова прича и ја улећем са својим саветима и намећем своје мишљење… И ту се одмах појављује отпор, негодовање. А све би се то могло предложити у другој форми, другим речима и све би било добро, и тада би послушао савет…
И још… Мужева је увек задња. Могу себи да напланирам шта угодно, но ако муж рече не, значи не. Ја не тражим разрешење – мени је интересантно његово мишљење и ја га пажљиво слушам. Дешава се да је у лошем располежењу па га понесе… У таквим моментима сам, такође, научила радити над собом, и да правилно реагујем на његове испаде, да се лепо љутим))) То веома помаже да се избегну конфликти у породици!!!»

Опит 2.
«Мој, на жалост (или на срећу), не воли фудбал, зато се озбиљно бави фотографијом. Ја сам се свагда дивила његовим фотографијама, и објективно сам их сматрала веома достојним, но тек недавно сам почела давати мужу комплименте, бојала сам се, да ће се погордити. И сада просто не разумем зашто га нисам хвалила, а тако је пријатно видети радосну искру у његовим очима. Сада му постојано говорим, како је – талентован, а главно је, ја у то искрено верујем.
Главни посао мог мужа је – индустријски алпинзам. То је доста опасан вид посла. Учим се да му свакодневно говорим, да се ја гордим тиме што имам тако одважног мужа. Њему је то пријатно и односи залазе на нови ниво.

Да и остале ситнице из којих се састоје узајамни односи у свакодневном животу.»

Опит 3.
«Ако мој муж дође кући невесео, као што се десило јуче, ја га срећем спокојно, не изричем претензије и незадовољство, помажем му да легне на постељу, стављам поред чашу топлог чаја са шећером и лимуном. Све то радим без раздражења и прекора (знам ја како неки праве од себе жртву, тешко уздишу и при том размишљају у себи: «види чак ни да заблагодари!»).
Ујутро, ако муж не мора да иде а посао, одводим дете у другу собу – дајем му да се добро наспава, зато што знам да ће му ујутро, највероватније, бити веома лоше. Муж свагда долази кући да ноћи, тако да је добра ствар, бар је кући, не мора нико да иде да га тражи. А тако лоше стање не бива чешће од једном у неколико месеци, и обично се то дешава случајно, тако да он зна да:
А) њему буде лоше;

Б) мени се то не свиђа;.

А још се  учвршћује јасна узрочно-последична веза:

жена – добро,

алкохол – лоше.

Сва моја непријатна преживљавања због тога што се муж напио, начисто су се избрисали синоћ када је у полусну рекао: «какву дивну и пажљиву жену имам».

Раније сам се понашала као нека вештица: почињала расправе, говорила да га мамурлук не ослобађа од обавеза по кући, да је сам крив, и да ми га уопште није жао, и друге гадости. А то није било исправно, тако да је и мени и њему при том било лоше. А сада сам ја задовољна, зато што он цени моју бригу, и све то НЕ ДОПРИНОСИ ТОМЕ ДА ТИ СЕ МУЖ ПЕЊЕ НА ГЛАВУ И ПОЧИЊЕ ДА ПИЈЕ ЈОШ ВИШЕ.»

Опит 4.
«Тачно!!! Ја још и супицу кувам следећи дан… И тешим га… Сви другови му завиде))) Пријатно је добијати од мушкараца комплименте «ти си нереално добра жена, таквих као ти не бива»;))) Муж ми постојано говори како се горди са мном, и ја сам почела да примећујем у његовим разговорима с друговима, како се он труди да свима исприча како је дивна његова жена…))) Да се оградим, мој муж је веома озбиљан, строг, властан, малоговорљив човек с веоооома тешким карактером за породични живот, и веома тешком судбином, који је прошао рат у Југославији, који је тамо изгубио пола породице, кућу, оца, другове итд… Моја свекрва и његова сестра све до сада не схавтају како ја са њим успевам да живим. До 30 године он се није женио, односе са женама је имао, но не тако много, зато што га нико дуго није могао трпети))). А мени је тако лако са њим… Волим га… И лечим његове душевне ране!!! И заузврат нам он даје сву Љубав и нежност која се скупила у њему дуго година.»

Опит 5.
«Волети свог мужа, бринути о њему, изражавати своју љубав на њему разумљивим речима и дејствима – то уопште не значи отказати се од себе, од своје личности, својих другова, рођака, жеља и стремљења! Савршено не!.. Као ангела могу да прихвате жену, која је Личност, јарка и интересантна, и која дарује мужу време, снагу, бригу и пажњу. А жену која ничим није занимљива, која испуњава улогу послуге у кући, прихватају управо тако – као ствар?».

Аутори :

Слобин Глеб Валеревичпсихолог центра социалного обслуживањя 
Свештеник Агапиј, Беларус помоћ породицама при наличју алкохолне (наркотичке) зависности.

Погледајте још  Признаци нездраве (дисфункционалне) породице

http://dusha-orthodox.ru/forum/index.php?showtopic=2290

Наш сабеседник је – породични психолог, професор психологије Православного Свето-Тихоновског гуманитарног университета, аутор је неколико психолошких тренинга за родитеље, Татјана Борисовна Крамаренко. Међу онима који делазе код ње на консултације, не мало је и православних, верујућих. Гoворићемо о томе, да ли је могуће уједно желети срећу у овом животу и спасење душe, постоје ли границе праштању и трпљењу у породичном животу и каква је мера одговорности родитеља за децу.
МАЈА КУЧЕРСКАЈА
 Татјана Борисовна Крамаренко
Видети себе: у плену «православних погледа на свет»
– К вама, како се види, чешће него код других ваших колега долазе верујући православни људи, углавном су то жене. Да ли би могли да у општим  цртама опишете средњестатистички портрет ваше сабеседнице у марами?
– Могу рећи да жене «у марамама» код мене не залазе. Из разних разлога. Те које заиста одговарају том образу – смирене, кротке, које носе свој хришћански крст, немају потребу за мном.
Ма како им живот био тежак, оне имају унутарње основе да га не мењају. Он за њих може бити не само издржљив (тј. да имају довољно снаге да трпе), него чак и радостан, ако у том трпљењу постоји смисао, ако се кроз невоље човек приближава Богу, осећа Његово присутство у свом животу. Говоре, где се умножи скорб, тамо изобилује благодат. Други, код којих тешки услови живота не изазивају ништа друго осим унутарњег ропота, можда би и пошли к психологу, но…
– Баћушка није благословио?
– Да, често и Баћушка. То је уопшет распрострањено мишљење у православној средини: психолог те неће ничему доброму научити, него ће још стати и «од Бога да те одвраћа». И заиста, шта он може помоћи ако «чак ни Бог мени није помогао? Ево молим се, исповедам, причешћујем, а униније (гневљивост, блудне мисли, жеља да умрем итд.) ме не напуштају?». А можда би неко, не нашавши решење својих проблема у Цркви, и пошао психологу, но нема се новаца, а те услуге се плаћају и нису баш јефтине.
– Свеједно је та опрезност разумљива, има разних психолога, и разним путевима воде човека, понекад веома чудним путевима, техникама, зар не?
– Да. И свеједно то не значи да су сви психолози опасни. Постоје и православни психолози[1], који, такођер, «пред Богом ходе» и старају се да свој посао ускладе са заповастима Божијим.
И свеједно када загусти, чак и православни људи иду код психолога. У већини случајева су то, наравно, жене (мушкарци се уопште ређе обраћају к психолозима). Моје «жене у марамама» – су обично са различитим степеном уцрковљења – које размишљају својом главом, које схватају да је психолог исто такав специјалист у својој области, као и доктор-кардиолог, гонеколог, правник – у својој. Многе од њих су часно покушавале да реше свој проблем искључиво «духовним средствима» – молећи се, исповедајући се, причешћујући се, но ситуација се није мењала, и више нису имале снаге.
– Чудно, а шта је са оним «вера твоја спала те је»? Како вера може да не спаси, молитва да не избави?
– И спасава, и избавља – таквим примерима нема броја, но превише често се показује да су људи заложници својих искажених представа о тој истој вери, о православљу. И годинама живе у плену својих тзв. Православних погледа, у којима од православља, од хришћанства није остало скоро ништа.
То се обично дешава када се к Јеванђељу или мислима светих отаца смеша нешто што савршено искажује њихову суштину. Као и задатак са шест шибица, из којих треба да се сложе четири троугла. Нисте пробали? Задатак је нерешив ако троугле покушвате да направите у једној равни. А у тродимензијалном простору решење се налази одмах – тространа пирамида. У задатку нема таквог ограничења, да се ради у једној равни, човек је тако схватио, сам принео у задатак такав услов. И учинио задатак безнадежним, нерешивим.
Таквих «одсебетина»[2] у погледу имају сви људи, но упрао се «православни» веома противе покушајима да се они преосмотре, да се подвргну анализи њихови погледи, да се код њих нађе та кашика горечи која цело буре меда поквари. Сматрајући свој поглед и убеђења хришћанским, тј истинитим, они блокирају саму могућност да увиде та невољна, несвесна искажења истина, па оне су у њиховим очима освећене ауторитетом Цркве.
– Какве погледе, на пример, и убеђења?
– На пример, «циљ живота за хришћанина је – спасење душе». С чим ту да се спори? Но видите пројашњава се да, спасавати се – значи непрестано трпети и мучити се. Ако се не мучиш нећеш се спасити. Зато, боље, ја ћу тајно да мрзим свога мужа, маштати ноћима «само кад би умро, и ја би била часна удовица!» и свеједно живити с њим, зато што је «развести се – грех».
Тешко да је то више спасавајуће него часно признати самој себи: «Мој живот с мужем не би био тако мучан за мене када ја не би трпела то и то, правећи се да је све «нормално», када би дала мужу могућност да сазна како на самом делу стоје ствари». Јер држећи у заблуди мужа тј. обмањујући га, разумете, обмањујући га, тешко да ја тако испуњујем свој «хришћански дуг трпљења». Но ако признамо да, «трпети» по цену мржње – никако није врлина, да неке ствари не треба трпети јер је обома штетно, тада ће се ослободити нове силе за главно, за љубав.
Или друга «истина» – о свепраштању. «Треба све опраштати!», – говори таква «православна» жена, скривајући од мужа своје увреде и накупљајући их. Да, треба праштати, но зашто не казати човеку да он редовно, не схватајући то, стаје теби на жуљ? Јер, можда он то и не буде радио ако сазна како заиста стоје ствари, ако види реакцију. У психологији се то зове «дати обратну везу».
К чему у пракси приводи такво «свепраштање»? К скривеној, затајеној мржњи према увредиоцу, зато што «праштати» и «сакривати увреду» није једно те исто. Човек може без замарања да понавља: «Не треба да се вређам, дужан сам да све опраштам», не замећујући да све то не приводи ка праштању. Како говоре на Истоку, ако и сто пута кажеш «алва», од тога у устима слађе не бива.
– Зиста је тешко не увидети све то у себи – мржњу, обману, искажења. Како је то уопште могуће?
– Ма како то чудно звучало, неретко се показује да је увидети себе без улепшавања лакше људима који не сматрају себе верујућима. «Православни» (под наводницима – зато што су многи од нас од тога далеко) су сувише чврсто уверени у своју исправност, у то да их њихова вера аутоматски обезбеђује системом правилних поступака, форми понашања и савршено штити од сумњи, сумњи у себе. Зато су управо «православни», са унутарњом часношћу (искреношћу), ма како то звучало чудно, танки.
Мада, рекло би се, спасење душе управо тога и треба, часног, пажљивог поглед на то шта се у њој, у души твори. Ми у молитви просимо: «О Господе, дај ми да будем свесан грехова својих!»[3], иначе за шта да се кајем, шта да исправљам (с Божијом помоћу) у себи, ако нисам свестан унутарњег стање своје душе?
– Видети себе, и исповест заправо томе учи. Но како се научити, јер то је, рећи ћи поново, страшно сложно!
– Сложно је зато што је далеко лакше сакрити се иза слова, иза форме. Агресиван муж оправдава своје разуздано понашање заповешћу «жена да се боји мужа свога». Чега се на самом делу треба бојати жена? Да огорчи свога мужа, да изгуби његову љубав (ту је иста ствар као и са «страхом Господњим»). Но мужу је удобније мислити да је у тој заповести главно да се жена боји мужа, а то значи да жену треба плашити.
«Православни» често претпсостављају затворити очи на то, како ствари стоје на самом делу, још и због тога, што себи задају исувише висок циљ, старајући се да буду «пре времена свети» тј. понашати се с форамлне тачке гледишта правилно, беспрекорно. Но усредсређујући се на спољашњем благочестију, човек губи доступ ка свом унутарњем свету, престаје да види покрете своје душе.
– Да ли сам исправно разумела, да се у томе и састоји ваш посао, помоћи човеку да увиди себе, своју душу?
– И у томе такођер. Зависи са чим човек долази, са каквим проблемом.
 on protiv nje
Породична срећа: Насиље се не сме прихватати
– Сви желе да буду срећни: и верујући и неверујући. То је тако природно и разумљиво, и свједно је у православној средини распострањено убеђење: не само од среће живи човек. Земаљска срећа – није наш циљ, ми хоћемо више, наш циљ је – бити са Богом, спасававати се и томе се радовати.
– А шта овде противречи спасењу душе? Ево узела сам из енциклопедије дефиницију среће. Показало се да је то, стање човека које одговара највеће унутарње задовољство животном ситуациом, пуноћа и осмишљеност живота, остварење свог човечанског назначења.
– То јест срећа је – стање хармоније? Ако ограничимо питање о срећи оквирима породичног живота – како ту хармонију достићи у породици? Како победити рутинске односе, да ли треба ломити годинама изграђиване улоге у породичном животу?
– Уопште није обавезно потребно ломити их! Улоге су такођер нужне, у суштини то су «фолклорна правила» како је човек дужан да се понаша да би испуњаво неку функцију. Није обавезно да то буде функција матере или жене. И ако очекиване улоге супруга одговарају једно другом, не ничу проблеми.
Шта се тиче «рецепта за срећу», хајде да се ослонимо на њену дефиницију. Шта је ту главно? Унутарње задовољство или, како сте исправно заметили, стање када се човек налази у сагласности са целим светом, у хармонији са њим. И, у првом реду, са самим собом. Задовољство – није циљ, него последица, разултат хармоничних односа човека са светом, усаглашеност с њим. Ето, ка томе и треба да стремимо.  Стремљење ка срећи није стремљење ка задовољству. Да би били у хармонији са светом, треба да се ка њему «приближавамо» тј. и потрудити се, и ограничити себе у нечему, прилагодити се, свој звук са звуцима ближњих, стремећи не толико ка унисону (то је досадно!), него ка сложном многогласју, са-гласију.
– Поменули сте да се жене чешће обраћају психологу. Може ли жена, сама, својим усиљем напунити срећом свој живот и живот своје породице? 
– Мислим да је то могуће, није тек тако Серафим Саровски говорио: «Стекни дух миран, и тисуће око тебе ће се спасити»! Лако ли је то? Наравно, није? Да ли сви имају снаге за то? Такођер, тешко да да. Но да би то стало могућим, жени је неопходно да постане свесна своје улоге у породици, улоге стројитељке и чуварке породичног огњишта. И да се стреми да је испуни. При правилном унутарњем настројењу то и није тако тешко. А може бити да уопште није тешко, него лако и радосно.
У Киплинга, нпр. постоји, уопште не православни, но потпуно тачан образ правилног настројења жене. У сказки (причи) о мачки, која лута сама по себи. Управо у стању хармоније са светом жени се открива сусштина и предназначење окружујућих је створења, њихове потребе и то, како је могуће установити са њима добре и узајамно корисне односе.
– Интересантно је, колико је важно да стројитељка и чуварка породичног огњишта уме да трпи? Без трпљења у породичном животу јасно је да неће проћи, «носите бремена једни дригих и тако испуните закон Христов», но до којег степена треба трпети? Шта је то што, свеједно, не треба трпети?
– То свако одлучује сам. Не, да одлучује, него осећа, шта он може да трпи, а шта не. Говоре тако, шта је руском добро то је њемцу смрт. Да и шта значи ношење терета, чему призива апостол? Терет – то је тежак удео, бреме, и уопште то није блесав карактер или распуштеност. Помагајте једно другом носити свој удео кроз живот, ето о чему, чини ми се, овде иде реч.
Да и шта занчи трпети? Мучити се? Или односити се трпељиво, тј. кротко, ка особеностима карактера својих блиских, не покушавајући да их измениш, преправиш? Схавтати да су сви људи различити, и да од зеца никако не можеш да направиш тигра, а од тигра – зеца? Наравно такво трпљење је неопходно. Но Ви имате у виду нешто друго. Шта не треба приихватати? Насиље.
Бог нам је свима дао слободу воље и на њу не претендује, не приморава нас насилно ка добру, ка чувању заповести итд. Откуд ми себи такво нешто дозвољавамо? Граница моје слободе пролазе тамо где почиње слобода воље другог човека. Могу да поступам како сматрам за нужно, ако од тога не страда други човек, ако се не нарушава његова воља.
– Ну, да, но само што почне та борба за границе, за своју територију – одмах настаје рат. Ту је, вероватно, важно прнаћи на какав начин, у каквој форми давати отпор? Или ви сматрате да су отворена војна дејства – нормала?
– У каквој форми? Наравно, у словесној. Само фразе типа «Како смеш са мном да тако разговараш?!» не само да не помажу, него су чак и штетне. Реч треба да буде спокојна и тврда. «Ја не могу да тако поступам» (при услову да заиста не могу да поступам другачије) или «Ја ћу урадити то и то, заато што сматрам да је то нужно (правнилно, правично итд.)», при услову да то не нарушава права и интересе другог човека. Требамо се научити да ценимо вољу другог исто као и своју. Може бити да то и јесте једна од форми испуњавања заповести «љуби ближњега свога као самог себе».
Што се тиче ратних дејстава, овде је одговор прост (само га је испуњавати тешко) – не желиш ратовати не ратуј. Познато је да је рат лакше започети него зауставити. Агресија порађа контра агресију (као одговор), тражи освету за ненесену увреду – ниче порочни зачарани круг, којега није лако прекинути зато што свако од супруга види само агресију партнера, но не види своју. Или види и своју, но сматра је оправданом, јеро он «само одговара»  на узнемиравање, увреде или како сада говоре, «најезду» другог.
Породичне битке се тако дуго воде зато што сваки од супруга сматра да је он у праву, а други да није. Свако хоће да настоји на своме, да натера другог да призна његову «правду». Хоће победу.
девојчица држи свећу
Деца: невољник – не богомољник
– Ту победу правосални родитељи хоће да одрже и над сопственом децом. Многе православне маме забрињава како ће да одговарају за децу на Страшном суду, и тиме оправдавају своје насиље над њима.
– Свако од њих неће одговарати за поступке деце, којима је Бог дао слободну вољу, него за своје сопствене, за то, каквом мајка је она била. И «чадородијем жена спасаетсја» не зато што је носила и родила, него зато што материнство код жене (обично!) буди способност ка самоодрицању, избавља од егоизма. Могућност испуњења заповести «волети другог као себе самог» матери се даје самом природом – то је посебно јарко видно у случајевима са болесном децом, којих мајке често воле не само као себе, него више од себе.
Но «православна» матер може да пренебрегава своје материнске обавезе, да запусти домаћа дела, прикривајући се тиме, што је «добри део» изабрала – хођење у храм, поклоничка путовања итд. – као Марија, а не као Марта, која се «брине о трулежном», или тиме, што се «на празник ништа не сме радити, грех је». Наравно, лењива може бити не само «православна» мајка, но код других, у крајњем случају, нема тако уважавајућег «оправдања».
– А ако дете не жели да иде у цркву? Треба га уговарати, подкупљивати или га пустити? На пример, детету је четри-пет година?
– Мислим да треба поћи од тога да дете од пет година није у стању да сазнатељно «ходи у храм». Може ли он туда поћи сам, без маме? Не. Схвата ли он смисао причешћа? Може ли да учестввује у саборној молитви, да разуме њен дубљи смисао за време Богослужења? Тешко да да. Је ли потребно да дете иде у цркву, а да и не разуме шта се тамо дешава? Да би се причестио? Наравно да да, ако хоћемо што би наша деца били чланови Цркве као Тела Христова, како би Му се присајединили кроз причешће, како би упијали у себе наш однос према храму, служби, причешћу, православљу. А то је могуће само у том случају, ако је детету с мајком лепо. И ако је њему са мајком лепо, онда је њему практички свеједно, где ће бити – у кући, на улици, у храму.
Дете које хоће да иде у храм, хоће то зато што туда иде његова мама (или отац, ако с оцем постоји такав контакт). Контакт с дететом, способност родитеља осећати потребе детета и одговарати на њих – залог је тога, да ће дете прихватити то што родитељи хоће у њега да «положе».
– С малом децом је сво јасно, но када они израсту, у младалачким узрасту они често отказују да иду у цркву, бунтују. Може ли се, је ли потребно ту нешто чинити?
– Мени се чини да то није бунт против цркве као такве, него против принуђавања. Невољник[4], говоре – није богомољник, но ми из страха, да ће се дете «одбити од храма», «упасти у саблазни овога света и погинути», вршимо насиље на његову слободу савести. Страх је, уопште, лош саветник. И нема никакве директне зависности између тога ходи ли наше дете данас, под нашим притиском, у храм или не, и тога, шта ће «из њега израсти».
Многи од нас, садашњих верујућих, су одрасли уопште у атеситичким породицама, нису веровали у Бога, свеједно, Господ, како се каже, и нас је привео. Како онда миослите да ће Он да остави без бриге нашу децу? Верујте сами, и ваш пример неће да остане непримећен. Но верујте, а не машите само рукама, крстећи се свако мало или помињући име Господње всуе (узалуд). Радите на соби, Господ неће да уместо нас ради наш посао, зато што смо ми с њим сарадноци.
– За последњих двадесет година свет се опет силно изменио, између осталог и односи међу половима су се почели осмишљавати другачије. Чак и у серијалима, књигама за омладину, свугде. Деца нису слепа, како им помоћи да сачувају целомудрије, не превраћајући их у биљке из стаклене баште, како их снабдети имунитетом?
– Имунитет треба «тренирати» (шала). Постојаност према разним «вредностима» у стерилној атмосфери се не гради, да и под «стакленим звоном» дете свеједно не можеш задржати. У свету је уопште много опасности, много ризика, зато треба учити дете, било ког узраста, да разликује добро од зла, да би могло да даје оцену разним појавама у животу, да чини свој свесан избор у односу према њима. Како би могао да противстане (се супротстави) притиску референтне групе – значајних за њега људи, друштву из улице, друштву из школе – или реклами.
А за то је потребно учити га да има своје мишљење и при неопходности да га заступа. Они треба да знају и наше мишљење по поводу спорних, оштрих питања, и наш однос ка «саблазнима», но на њих дете било ког узраста, може да обрати пажњу само ако су мајка или отац – за њега најзначајнији људи. А да би остали таквим за нашу децу, дужни смо чувати оно најглавније – поверење детета према нама, контакт с њим.
[1] православни психолог Сања Станковић www.imanade.org/
[2] од-себе, нешто своје
[3] молитва св. Јефрема Сирина
[4] Не од своје воље, на силу.
Мишљење аутора може да се не слаже са позицијом редакције.

Семейный психолог: «С внутренней честностью именно у православных слабовато»