Текст ће се бавити негативним аспектима коришћења мобилних телефона, посебно код деце и младих особа. Посебна пажња ће бити усмерена на штету коју претерана употреба мобилних телефона наноси когнитивном (сазнајном) функционисању ученика и студената. Сви смо приметили како је говор младих све сиромашнији. Социјални психолози сматрају да је таквом стању добрим делом допринело коришћење мобилних телефона, односно дописивање путем СМС порука, различитих апликација или друштвених мрежа. Неки теоретичари културе такође упозоравају да информисање путем телефона (мисли се на читање вести преко апликација и интернет портала) подстиче површност, пасивно-прималачки став и трагање за занимљивостима. Што је још важније, такве навике доводе до ,,сметњи“ у сазнајном функционисању, на тај начин да се размишљање замењује информисањем, долази до немогућности дуготрајне концентрације, измрвљености пажње, несклоности и неспособности да се прате сувише ,,спори“ филмови, тешкоћа у разумевању текста са дугим и замршеним реченицама и слично

Док шетамо улицом, све чешће можемо видети људе који гледају ка земљи, не зато што су лошег расположења, већ зато што гледају у екране мобилних телефона. Научници упозоравају да такав положај може довести до озбиљних оштећења на кичми и врату. У једном скорашњем тексту у дневном листу ,,Политика“, новинар Александар Апостоловски је говорећи о томе, између осталог, шаљиво устврдио: ,,Мој покушај да живим животом наших предака, било је то пре четврт века, претворио се у бајку. Коначно сам уздигнуте главе прошетао куче.“

Једно истраживање спроведено у Јапану, показало је да ученице средње школе проводе просечно седам сати користећи мобилне телефоне. Једна наша непрофитна организација је прошле године објавила резултате свог истраживања, где је испитано 1.200 тинејџера од којих је 50 % њих известило да осећа ,,зависност“ о мобилним уређајима. Податак је забрињавајући. Не бих да будем песимистичан и да изводим исхитрене закључке, али ипак бих направио дигресију. Док сам седео у једном краљевачком кафеу, ушли су момак и девојка и сели за сто поред мог. Од четрдесетак минута колико су ту провели, разменили су не више од по три реченице (не рачунајући разговор са конобаром приликом наручивања пића), док су остататак времена провели гледајући у екране телефона. Није било пуно контакта очима, ни додиривања, наравно. Како то да је телефон, који између осталог служи да нас зближи тако што ћемо бити чешће у прилици да комуницирамо са пријатељима, довео до тога да када се нађемо очи у очи са људима не осећамо блискост? Ернест Џонс, писац биографије Сигмунда Фројда, у једној својој књизи наводи да је Фројд својој вереници написао преко девет стотина писама. Свакодневно су се дописивали, а прескок од два или три дана се морао исцрпно објашњавати. Често су једно другом слали два или три писма на дан, од којих је ретко које било краће од четири густо исписане странице. Како то данас делује далеко, анахроно, несавремено. Отац Милош Весин наводи леп пример двоје младих људи који се забављају у Америци,  а престали су да користе мобилне телефоне. Када их је упитао како се договарају када да се виде, одговорили су да на крају састанка закажу термин наредног виђења и то је све.  Некоришћење телефона помогло им је и да направе ,,филтер“ својих пријатеља, тако да ће они којима су драги покушати да дођу до њих, а наравно увек их могу позвати на фиксни телефон.

(„Бојим се дана када ће технологија угушити упућеност људи једних на друге. Свет ће имати генерацију идиота, Алберт Ајнштајн.)

Истраживања спроведена у Србији показују да више од половине ученика основне школе користи мобилне телефоне за време наставе. Ученици се снимају, играју игрице, преузимају апликације, док правилници о казнама не постоје. Код нас не постоји довољно података о томе колико често ученици и студенти користе телефоне приликом учења. Америчка истраживања доносе податке који су у најмању руку забрињавајући. Навешћу најкарактеристичнија. У једном истраживању у ком су снимани студенти, показано је да више од половине учесника, након мање од шест минута учења узима свој телефон у руке. Исто истраживање  наводи да они студенти који користе Фејсбук приликом учења имају ниже просечне оцене на факултетима. Једно друго истраживање у ком је учествовало више од 500 студената открило је да 73% њих није у стању да учи уколико поред њих није телефон, таблет или лаптоп, док је 38% њих известило да након десет минута морају да погледају у свој телефон или таблет. Такође је испитан и ефекат тзв. мултитаскинга (обављања две или више радњи истовремено или у кратком временском интервалу). Показано је да  ученици који пишу поруке или користе Фејсбук приликом учења или израде домаћих задатака имају ниже оцене у школи. Чак је и утврђено да уколико је неко власник смартфона, односно уколико има више пријатеља на друштвеним мрежама, негативно корелира са школским успехом ученика.

Уколико бисмо сумирали већи број налаза, могли бисмо да закључимо да било каква употреба телефона током учења – дописивање, провера ствари, па и коришћење истог за учење, продужава време потребно да завршите, док истовремено смањује степен ретенције наученог, а самим тим и учинак на тесту за који се спремате. Капацитет краткорочне меморије је ограничен, те човеков мозак није у стању да обради велики број различитих информација када често мења фокус своје пажње. Такође, често гледање у телефон онемогућава дубљу обраду информација, тако да је теже научити градиво.

Млади данас све мање читају књиге. Када некога питамо шта чита, обично ћемо добити одговор у ком се наводе веб странице са вестима које излазе из минута у минут или апликације у којима се може прочитати мноштво занимљивости о природи, историји, музици и слично. Књиге су досадне. Не држе пажњу. Или смо ми постали трагачи за сензацијама, па просто живећи брзе животе нисмо у стању да одвојимо рецимо један сат дневно како бисмо у тишини читали неку књигу. Нестрпљиви смо и немамо смирења. Да ли на нашем списку активности, на ком гледање у мобилни телефон одузима неколико сати дневно може да се нађе место за један и по сат недељно, колико траје недељна Литургија?

                                                                 Дипл. психолог Милош Благојевић

Преузето: Жички благовесник, април-јун 2017.

Депресија је најчешћи ментални поремећај у општој популацији. Представља озбиљно обољење чије су главне одлике утученост, потиштеност, клонулост психичке енергије. Истраживања спроведена у нашој земљи показују да је депресија најчешће непрепозната, а самим тим и нелечива што има високу социјалну и економску цену. Чак 2/3 свих самоубистава извршавају депресивне особе. У међународној класификацији болести сврстава се у поремећаје расположења. Психијатри разликују неколико врста: рекурентни депресивни поремећај, дистимија, субсиндромска депресија, тешка депресивна епизода са психотичним симптомима, сезонска депресија… Continue reading „Високо функционална депресија“

journaling_00Приликом индивидуалне и групне психотерапије често говоримо о томе да је корисно водити дневник, због чега се често поставља и питање: а у чему се конкретно састоји та корист? Како се то ради? Одакле треба почети?

Најпре треба да одредим за себе, какав је мој циљ? Зашто желим да почнем водити дневник?

Од тога ће зависити и форма вођења дневника. Намера да се прихватимо неког посла зависи од тога какве очекујемо резултате. Често особа почиње да прави белешке интуитивно, схватајући чињеницу да, ако своје мисли и осећања уобличимо у речи, боље ћемо их схватити. Наш унутрашњи живот на тај начин се структурише, добија јасније обрисе. Continue reading „Вођење дневника као начин самопознања и структурисања свести о себи“

,,Пазите да не презрете једнога од ових малих„(Мт. 18, 10)

Колико је тешко добро васпитати децу јасно је сваком родитељу. Као православни хришћани знамо да смо одговорни за њихове душе стога их морамо брижно и стрпљиво неговати како бисмо их усавршили и што мање оптеретили својим грешкама и гресима. Када је Душко Радовић у шали изјавио: ,,Дајте ми добро дете па ћете видети какав сам ја отац“ вероватно је желео да нам каже да без нашег труда, без рада на себи, без времена које смо дужни да посветимо својој деци, без несебичне љубави не можемо очекивати да ће нам дете бити васпитано онако како смо замислили. Пошто још увек нисам родитељ, нисам сигуран колико сам позван да о овој теми пишем. Ипак, посматрајући понашања родитеља и деце, разговарајући са њима и читајући литературу која се тиче васпитања приметио сам да постоје грешке које савремени родитељи праве и којима треба посветити пар речи. Текст ће само загребати површину теме која је изузетно широка и компликована. Continue reading „Укратко о васпитању“

Др. Биљана Петровић

Многа истраживања потврђују претпоставку да је већина болести савременог човека психосоматска, што значи да су у основи узроци настанка болести првенствено психолошки.

Да би било шта променили на боље, било би добро знати, пре свега, тачно, шта то психичко здравље подразумева.

Психичко здравље значи, у основи, развијену људску способност за љубав и рад. То је говорио још Сигмунд Фројд, а  многи следбеници и каснији психоаналитичари су разрађивали, обогаћивали и објашњавали. У Оли методи, чији је аутор Небојша Јовановић, психичко здравље подразумева да је човек развио своје базичне способности за љубав и рад. Оне су сложене способности, могли би рећи да их има осам: Continue reading „Одакле почети?“

Василюк ФЕ_180х112_рамка(1)
Ф. Е. Васиљук

(Ф. Е. Васиљук. Реферат на годишњој конференцији Сурошке епархије, 26-29. маја 2000. г)

 – 1 део

Исповест и психотерапија – опасност «јуридизма» – 2. део  

Погледајмо сада на други лажну стазу на путу покајања, коју смо назвали „психологизам“. Како се психологизам може пројавити у исповести? Жена се одмах после исповести незадовољно жали: „Ето, исповедила сам се – и ништа, уопште нема олакшања“. Свакако, осећање олакшања, ослобођења од терета, од притиска греха, може да буде чудесна душевна последица покајања. Али у духовном животу се не смеју мешати последице са циљем. Душа уопште не подноси војничке праволинијске прописе. Ако желимо да доживимо радост, ми не можемо наређивати својој души: „Равнај се! Смирено! Радуј се!. Она неће послушати. Џон Стјуарт Мил је писао о „лукавој стратегији среће“ – да би се достигла срећа, не треба да срећу постављамо за циљ, потребно је само стремити ка достојним циљевима, и тада срећа може доћи као награда за наше напоре. Олакшање, као и свако друго душевно стање, не може бити циљ исповести. Continue reading „Исповест и психотерапија – 3. део. Опасност «психологизма»“

2150040Књига намењена породици и пријатељима алкохолчара и наркомана (ускооро у штампи)

Неодговорност је оно за шта најчешће oкривљују алкохоличара или наркомана. Он мора да престане са конзумирањем психоактивних супстанци, он мора да буде од речи, он мора да се лечи, он мора, он је дужан… А он то не ради. Сад већ знамо и зашто: зато што је он болестан, тако болестан да прво што је он заиста дужан, и то дужан самом себи, јесте да попије нешто или да узме дозу да би се осећао боље, а све остало може да причека. Њега у томе неће зауставити ни наше проповеди, ни примена силе (на коју ће он такође одговорити насиљем), ни било какве васпитне мере. Једино што ће га зауставити јесте управо тај зависнички живот, зато што је веома болно, одвратно и страшно бити зависник. Већ и сами знамо да ако дозволимо животу да то учини, ако престанемо да штитимо наркомана или алкохоличара од последица употребе психоактивних супстанци, ако будемо контролисали своју сазависност, он ће највероватније успети да се заустави пре него што умре. Continue reading „Дистанца с љубављу, права личности и одговорност за своје поступке – из књиге "Ја га волим…"“

Посети неки монах авву Пимена и пожали му се како није у стању да изађе на крај са сопственим помислима. Пимен га на то изведе из своје келије и они се нађоше на ветру. Рашири руке, рећи ће му старац, и задржи ветрове. На то ће монах: Не могу то учинити. Потом, уследиће Пименов одговор: Ако то не можеш, не можеш ни помисли спречити да дођу. Твоје је да им се супротставиш. Свети Оци се слажу да помисли представљају слике здружене са мислима. Свети Исихаије Презвитер сматра да су помисли сликари који на нашем разумном делу душе живопишу разнолике слике и представе, а већина њих су сећање на прошлост. Треба рећи да је најважнији узрок помисли демонска борба и да већина њих потиче од ђавола који жели да покори човеков ум. Уколико се то догоди, долази до сагрешења у мислима или на делу. Када се грех почини више пута, организам стиче навику, након чега настаје и страст. Страсти нису власништво наше душе, оне долазе споља, а ми их пуштамо у себе. Continue reading „О негативним помислима“

психолог Светлана Продановић

Помаже Бог Светлана. Хвала вам на труду и времну које одвајате за наше читаоце. На претходни наш интервју, поред похвалних речи, стигао је и један критички коментар у којем се аутор дотиче неколико тема на које предлажем да дамо мало опширније одговоримо и да бар мало појаснимо ситуацију. Сигуран сам да ауторка није једина са тако негативним ставом према свему што се тиче психологије. Исти случај је и у Русији, после скоро 30 година активног развијања сарадње између цркве и психологије, налазе се људи који тврде да је сва психологија „од ђавола“. Да напоменем да је у Русији још 2016 по некој статистици радило преко 100 служби и центара душебрижништва, рехабилитационих центара и организација православно-психолошке помоћи.
 

Том приликом смо превели и видео обраћање митрополита Илариона Алфејева где се читаоци могу упознати са изјавама двојице последњих руских Патријараха о Удружењима „12 Корака“.

Можда овако да кренемо. Милена коментарише наш поселдњи интервју речима: „Осетљиво и ризично подручје“. Претпостављам да је мислилса на рад са клијентима, рад са „њиховим душама“. Мислим да нико неће спорити да је осетљиво подручје. Као нека врста одговора замолио бих вас ипак да кажете ваш доживљај рада са „другом душом“. Да ли сте ви свесни те ризичности? Можда постоје проблеми са којма вам се обраћају људи, где је све много јасније и мање је ризичности, где сте сигурнији да можете помоћи човеку? Како у психологији испунити познату Хипократову заклетву „Не нашкоди пацијенту“, коју психолози, пошто нису лекари, не давају, али и за њих важи. Continue reading „Интервју са дипл. психологом Светланом Продановић – наставак“