Жртвеност у сазависности

Аутор: свящ. Евномиј 11.2.2014, 21:53

Реч је о хришћанском поимању жртве и начину жртвености која се сусреће у сазависним односима с алкохоличаром (наркоманом итд.), или при љубавној зависности.

Многи људи,  који међу ближњима и пријатељима имају зависника од алкохола или  наркотика, сматрају да, најбољи начин да би се достигла срећа јесте да се у корист објекта, око кога се врти цео њихов живот,  жртвују они лично. Ипак, на дуже време, они установе да сва њихова снага коју су потрошили на овисника, не зауставља његову болест која чак постаје и прогресивнија, а да су они лично потпуно исцрпљени.  Тек тада они почињу да се обраћају стручњацима и схватају да такво њихово понашање уопште није врлина, већ симптом болести која има заједнички назив – сазависност, другим речима, потчињавање свог живота зависности блиског човека. У неким изворима примећује се да је зависност од алкохола (као и од осталих зависности: дроге, хране, игара…) – породична болест.

Једна од кључних речи у оздрављењу од породичне болести зависности јесте – одстрањење (удаљавање). Управо оно омогућава рођацима зависника да престану да играју у драмском позоришту, „ да се охладе“, да сагледају ситуацију са дистанце, да крену да раде на сопственим грешкама, односно, да се лично и сами отрезне. Ипак, управо ова реч се најтеже прихвата код сазависника. Често, на почетку сусрета они кажу да су ради свог ближњег – зависника спремни „на све“ . Пракса је показала да израз „на све“  значи покушати „нешто са њим учинити“. „На све“- осим на оно што је стварно потребно – одстранити се и почети да оздрављаш свог дела болести. „Ако се ја уморим,  небо ће да се сруши“ – тако може да се изрази њихово унутрашње осећање.  (На ову тему постоји изузетна предвеликопосна публикација –  http://www.matrony.ru/ya-ustanu-i-nebo-upadet/).С друге стране, понекад и свештеници неискусни у овој области такође говоре о неопходности „да носиш крст“ живота са алкохоличаром, о трпљењу  и о жртвености ради тог несрећног ближњег. О неопходности да за њега чиниш још веће подвиге молитве, великих поклона (метанија), одлазака на ходочашћа. Не призива ли нас на то и Јеванђеље?

У складу с таквим убеђењем, препорука да се одстраниш, више звучи као утицај либералне психологије пропитане „индивидуалистичким егоизмом“. С тим у вези, наводим следеће напомене :

  1. Одстранити се – не значи устранити се.  Зависника не треба да одбацимо и да га препустимо на милост и немилост судбини, већ да направимо разумну дистанцу од њега, која ће бити корисна за све чланове породице. Која ће омогућити да оделимо човек од његове болести, не дозвољавајући истој тој болести да нас саме разруши, притом да према њему сачувамо љубав и поштовање. Иначе, како је показала пракса, како време пролази љубав и поштовање исчезавају и пропадају, понекад заувек. Но, не одмах – већ након много година „жртвеног“ живота.

Колико је наша жртва била корисна,  може да се види какве је плодове донела. А ти плодови су, рецимо, од стране мајке или жене зависника, следећи:

  • Психосоматске болести;
    • Повишена раздражљивост;
    • Немарност за потребе осталих чланова породице; ретко испољавање љубави према њима;
  • Агресија на остале чланове породице, посебно на осталу децу, која се осети по многим ситницама од чега она осећају стални притисак од стране мајке[1]
  • Често окривљавање осталих чланова породице, како ништа не раде да би помогли, фактички – „анестезирали “ зависника;
  • Развој осећања искључивости ( „ако не ја, ко онда?“);
  • Тотално осећање неповерења;
    • Унутрашња усамљеност и празнина; осећање типа „мене нико не разуме и не чује, нити цени моју жртвеност(пожртвованост) ради свих њих“;
    • Развој прекомерне бриге о деци, која гуши њихов процес развоја као личности који заједно са горе наведеним плодовима, води ка томе да они сами израстају у малоспособне да изграде здраву породицу;
  • Честе депресије, очајање.

Чини се да је свима јасан одговор на питање: могу да буду такви плодови од јеванђељске жртвености? Након апсолутно не-кабинетских размишљања и осмишљавања искустава бројних сусрета са породицама зависника, управо анализа наведених плодова ме је и довела до открића духовне „подмене“(подвале).

Познато је да информацију коју добијемо споља прихватамо у светлу опита који већ имамо. И када речи Новог Завета или парохијског свештеника о жртвености доспевају у свест управо ове мајке или жене зависника – оне се преламају кроз призму мишљења, који је окупирано и заробљено болешћу сина (мужа). Другим речима, њих прихвата разум који је склон да неадекватно прихвата реалност, разум који је лишен хришћанске врлине трезвености (коју су, узгред, високо ценили свети оци- подвижници). И ово доводи до фине, често неухватљиве подмене (лажне замене) појмова. Чини се да је реч о хришћанској жртви, и споља гледано, трошење (жртвовање) свог времена, здравља и снаге да би спасили болесног зависника. Али, унутрашње устројство сазависнице је такво да сва та жртвеност само потхрањује њено сопствено „ја“. Или језиком психологије – подиже њену личну оцену сопствене вредности.

Набројаћу гране које сам истражио, а на којима се дешава ова опасна подмена:

  • Хришћанска жртва– свесна жртва. Жртва у сазависности –  то је спонтана, скоро аутоматска реакција, која се не свесно не контролише. Човек живи по изграђеним рефлексима, сасвим као што је писао Павлов («он је учинио – она одреаговала»)[2] .
  • Хришћанска жртва– слободна жртва, жртва која проистиче из слободне воље. Бити жртва у сазависности – то је стање које нам се наметнуло. Чак и када је „жртва“ некако дошла до сазнања како је њена улога лажна – њена дејства остају компулсивна***.  На пример, ако се син-алкохоличар навече не враћа кући, она сама већ не жели да га чека до три сата ујутро, али, сваки час ноге саме иду ка прозору или на улицу неби ли га угледала… Тј. човек једноставно губи контролу над својим реакцијама – све док активно не буде радила на сопственом оздрављењу.
  • Хришћанска жртва проистиче из љубави. Жртва у болести је по правилу у спрези са осећањима самосажаљења, злобе, агресије, увреде, осуђивања;  често кроз њој пробија жеља да покаже своје „достојанство“ на рачун „спасаваног“ („нека и страдам са њим, ипак га нећу одбацити – он ће без мене пропасти!“). Овде праве љубави нема ни изблиза[3]. Због тога се такои појављује болесно „ја“, поза „мученичка“ (на језику психологије – покушај подизања (храњења) своје личне вредности).
  • Христос је принео Себе на жртву за цео светсвеједно, Он сваком оставља слободуда ли ће је прихваттии, или не. Тако и хришћанска жртва за ближњег (који је образ Божији), не врши насиље над вољом човека ради кога се подноси. Жртва у сазависности тај избор не жели да призна. „Да, цео свој живот ја њему дајем, а он, нитков један… Ја желим да будем с њим!“ Ако се питање тиче зависности од дроге – „жртва“ се бори за његово отрежњење на све могуће начине не питајући да ли он то жели, нити да ли је спреман да живи трезвено; „жртва“ је убеђена да боље зна шта је том човеку потребно, него он сам. По К. Луису: „Она је од оних жена које живе за друге. То се види по томе колико су други загнани (измучени њеном бригом). Неприхваћена „љубав“ коју „жртва“ пружа, неретко прелази у мржњу и освету у односу на објекат. Принцип – „На силу неком учинити добро, наметнути некоме срећу, примирити лупајући главом једно о друго“.
  • Хришћанска жртва, чак и у случају да није прихваћена, или ако није постигла свој циљ, не уништава живот и личност онога ко ту жртву подноси. Оваква жртва је спремна да „отпусти “ и да прихвати избор човека, а да се сама не умањује. Тако је Бог прихватио отпадање од Себе Адама и Еве, исто као и оне који одбацују Његову Жртву на Голготи,  при чему је остао Пуноћа Љубави и Живота, ништа не губећи у Својој Благости. „Ја не желим да вас ичим жалостим“, при томе не губим Себе. Сазависна жртва приводи до разрушења психе, губљења себе као личности, заборављања себе као образа Божијег. У љубавној зависности „жртва“ често покушава да изврши суицид.
  • Хришћанска жртва се, на крају крајева,приноси Богу, јер и човека, ради кога се жртва врши, се сматра као образ Божији. У сазависној жртви крајњи објекат коме се жртва приноси је – наркотичка болест. Или, у случају љубавне зависности – нештоу човеку којим би се хтело овладати, но не сам човек у свој својој целовитости (пуноти) и с његовом личном слободом. Фактички, болест, или маштом створен образ човека, се претвара у идола. И том идолу се приносе на жртву – време, новац, здравље, односи с другим члановима породице (који су без своје воље увучени у дует „зависник – жртва“), радна способност, коначно,  и односи са Јединим Богом. И више од тога – пројављује се жеља (наравно, несвесна) да се и Бог укључи у сазависне улоге – спасавајући, контролишући и штитећи од штетних (са становиштва „жртве“)  поступака објекта; –  „програмирајући“ га на трезвеност или узвратну „љубав“. Може да се каже да се овде нарушава Друга Заповест синајског Закона – „Не чини себи идола…“.

Ипак, човек који носи ту „жртву“, потпуно је увучен породичном ситуацијом и не примећује шта он, у ствари, чини својом „жртвом“. Чак и када та жена види да њени дејства не само да немају позитиван ефекат, већ узрокују све нове и нове дисфункције ( типа горе наведених), она не може да схвати зашто тако происходи, јер, у својим очима она све исправно ради. Па, и свештеник је говорио, и у друштву је прихваћено да се према алкохоличару понаша управо на овакав начин – иначе, каква би она била добра мајка или жена… И док се она налази у овом координираном дисфункционалном систему, који утиче на све сфере њеног живота, „жртвеност“ ће наставити да руши породицу.

Зато, да би се та „вртешка“  зауставила, неопходна је помоћ споља. Због тога и постоје групе узајамне помоћи типа Ал-Анон (Анонимни Алкохоличари). Рад ових група је уређен тако што учесници добијају могућност да, напокон, увиде са стране шта происходи и да уз помоћ опита и подршке осталих чланова групе направе дистанцу од болести зависника – да се одстрани. А онда, захваљујући достигнутом одстрањењу, почиње обука како да се на другачији и здравији начин реагује. Сада се горе наведене пројаве њене болести постепено замењују здравијим односом према себи и према осталим члановима породице. Уместо срушеног идола, рађа се (не одмах, наравно) право поверење у Бога и спремност да се живи у складу са Његовом вољом.

[1] Ово су живи примери изнети од стране супруге алкохоличара, која се већ налази у програму оздрављења од сазависности, а који су типични за такве породице:

„*Отварам дечији ормар, видим невероватан хаос, згужвана одећа, прљав веш помешан са чистим… Одједном ме хвата бес, брзим покретом избацујем све из ормара и почињем да коментаришем, час бесно,час саркастично: „Све да се поспреми, сортира, сложи!“. Причам детету о комшиници – аљкавуши и упоређујем је са њом.

*Касним у школу, вртић, на посао… Ћеркица не слуша, када је чешљам цвили, љењо се облачи. У разговору губим много снаге, а резултат је – ја се нервирам, почињем сама да је облачим и у гневу, оштрим покретима натучем јој капу на главу. Ћерка чучне, обухвата главу рукама и од страха плаче. Ја мрзим саму себе.

*Упоређујем је са другом децом, указујем на грешке са другарицама… Уз све то и сама се добро сећам како је исто то чинила моја мама, и како сам се заклињала да се ја тако никада нећу понашати.

*Преувеличавала сам какве последице доносе обичне дечије грешке, за сваку измишљала надувану причу о моралу и причала, причала, причала.., док се год ћеркица није „откључаал“ – стајала је као неки стубић и гледала ме безосећајним очима.

* Дете се инати и неће да једе храну за чије кување сам тако много труда уложила. Врти виљушком и досађује се. Ја шизим, хватам тањир и бацам га у канту за ђубре. Дете вришти:  -„Не, немој!“,  а онда плаче, јер осећа кривицу.

*Гласно звала дете по имену када направи грешке од којих се и сам плаши. Догађало се још и да му придику држим не одлазећи од пулта, како би му добро усадила страх и осећај кривице.

*(Од мојих родитеља): догађало се да дођем из школе и на поду угледам избачене ствари из фиока мог писаћег стола. Тако ме мајка стимулисала да одржавам ред.

[2] Сликовит пример заснован на реалним ситуацијама. Већ трећи пут син доспева у станицу за трежњење. Одатле телефонирају мајци – она оставља све послове, вуче се на други крај града, узима га, плаћа казну (не гледа на то што ће, пре, да му нашкоди тиме, јер је скинула „симптоме“ болести, остављајући саму болест да напредује, и уопште, заборавивши да је тај новац био предвиђен за куповину ћерки ципела за школу које су јој веома потребне). А код куће га „откачиње“, „храни“ – а окривљује за то што се догодило све и свја. И све то „аутоматски“, свест чак није ни способна да увиди „са стране“ шта се догодило, нити да процени ова дешавања.

[3] Примери утицаја на зависника од стране ближњих:

  1. Позивају га да се уразуми;
    2. Вређају га, вичу, хистеришу, његове флаше са алкохолом разбијају о под;
    3. Више пута покушавају да до његове свести допре како је све то породици болно;
    4. Прете разводом или нечим другим;
    5. Туку га и пијаног поливају водом;
    6. Сакривени алкохол траже и проливају, дрогу бацају;
    7. Уз разне предлоге и без предлога долазе у собу да провере –  да ли је ту, пије ли, да ли је жив, како би у случају нечега „адекватно одреаговали“;
    8. Усрдно се моле – не толико за спасење, колико да остави пиће;
  2. На литре купују киселу воду и свако јутро, и не само свако јутро, постављају капаљке (пипете)*** „за кућу“;
  3. Купују и доносе алкохол, дозвољавају да се код куће припремају и конзумирају наркотичке дозе („бар је под мојом контролом“);
  4. „Довлаче“гаи доводе кући из бара и других „места“ ;
    12. Анонимно смештају у диспанзер за наркомане;
    13. Закључавају га у стану;
    14. Позивају позорника или патролу милиције;
    15. Одвозе у манастире, на отчитку, на молебан, „дај да духовник са тобом поразговара“;
  5. Обезбеђују  му посао, шаљу га на факултет;
    17. Довозе на „кодирање“***;
    18. Приморавају да посећује рехабилитационе центре и плаћају лечење;
    19. Терају га из куће (да би се онда сажалили и поново га враћали);
  6. 20. Кришом у храну сипају свету воду из храма, доносе воду од врачара, додају тетурам***;
  7. Покушавају да га „заокупирају“  реновирањем куће и другим пројектима;
    22. Мењајуместо становања (бар на неко време);
    23. Покушавају да га одвоје од „друштва“.

Списак може и да се продужи. У просеку, у појединачно узетој породици током низа година у односу на зависника примењује се кружно 10-15 наведених тачака. С времена на време, списак тачака се понавља. Не знам како коме, али мени овај списак очигледно говори не о поштовању и љубави, већ о најчистијој води манипулација и контроле, које смутно подсећају на тоталитаризам неких секти. Они просто покушавају човека „да сломе“  и да га натерају да се понаша према њиховим очекивањима, постављајући психолошке експерименте домаће производње изнад његове воље. Тако се манипулације самог зависника уклапају са узвраћеним манипулацијама и насиљем његовог окружење. И све то „у име љубави према ближњему“. То, што човек има слободу, коју чак ни Бог не нарушава – не узима се у обзир.

Превела Танкосава Дамјановић

http://dusha-orthodox.ru/forum/lofiversion/index.php/t2346.html

Оставите одговор