Високо функционална депресија

Депресија је најчешћи ментални поремећај у општој популацији. Представља озбиљно обољење чије су главне одлике утученост, потиштеност, клонулост психичке енергије. Истраживања спроведена у нашој земљи показују да је депресија најчешће непрепозната, а самим тим и нелечива што има високу социјалну и економску цену. Чак 2/3 свих самоубистава извршавају депресивне особе. У међународној класификацији болести сврстава се у поремећаје расположења. Психијатри разликују неколико врста: рекурентни депресивни поремећај, дистимија, субсиндромска депресија, тешка депресивна епизода са психотичним симптомима, сезонска депресија…

Колико је тешко особи која је оболела видимо из анкета у којима су они који су у стању ремисије говорили о томе како су се осећали. Неки од одговора су:

,,Као да имам тешке тегове на рукама и ногама.“

,,Вриштим али као да немам глас.“

,,Осећам се као да сам црно-бео а цео свет је у боји. Не могу бити део шареног света иако то желим.“

,,Као да сам у јутарњој магли која се никад не склања и замагљује ми вид.“

Депресивнима није лако. Треба им љубав, разумевање, подршка. Потребно је помоћи им да некако организују свој дан. Рећи им да морају да буду физички активни и да почну да се хране здравије неће помоћи. Ствар је много компликованија. Занимљиво је да оболели имају веома добар увид у своје стање. Много тога им је јасно али веома им је тешко да се покрену. Наука је доста добро изучила биохемијски дисбаланс у мозгу и већина научника сматра да је он узрочник а не последица депресије. Друга група научника позива се на неуропластичност мозга (способност мозга да се опорави и да се поново изгради) и тврди да је психа у другом плану у односу на поступке и да структуру психе у највећој мери одређује структура поступака.

Скорија америчка истраживања бавила су се тзв. високо функционалном депресијом која утиче на наш квалитет живота на тај начин што смањује нашу продуктивност, утиче на губитак интересовања и чини да се повлачимо и изолујемо од људи. Неке од карактеристика ове врсте депресије су:

Стална забринутост за време и осећај да нам време пролази. Особе као да нису довољно присутне, мисли им лутају и не могу да се опусте.

Константно критиковање себе услед високих очекивања и ниске продуктивности која је последица депресивног расположења нижег интензитета које се услед тога често игнорише.

Почињање много послова истовремено или претрпаност обавезама које се споро и неефикасно извршавају. Иза таквог понашања се често крије празнина коју бисмо осетили уколико бисмо остали сами са собом.

Превише размишљања које се најчешће тиче прошлости или будућности која је увек песимистична. Ретко се долази до ваљаних закључака јер је особа преплављена стањем у ком се налази а није у стању да сама пронађе излаз.

Осећање да је други не разумеју.

Често осећање туге.

Нездраве копинг стратегије (стратегије суочавања са проблемима и стресом).Лоше навике нам отежавају борбу са депресијом, а неке од најчешћих су дуго остајање у кревету ујутру након буђења, бесциљно сурфовање интернетом, превише времена се проводи на друштвеним мрежама, изоловање од људи, неколико сати дневно проведеног у гледању филмова и серија или игрању компјутерских игрица.

Клинички психолог Ејми Морин тврди да се приликом скроловања на Фејсбуку забележава оштар пад у расположењу. Када се излогују са Фејсбука особе често извештавају да се осећају као да су изгубили време. Њихова непродуктивност чини да се осећају тужно. Други научници сматрају да нас тзв. емоционално прогнозирање чини тужнима. Наиме, особе предвиђају да ће Фејсбук учинити да се осећају боље. Претопстављају (погрешно) да ће 20 минута боравка на мрежи подићи њихово расположење, а не препознају да ће их заправо удаљити од задовољства. Упркос томе, круг се наставља.

Нама православнима би требало да буде лако. Имамо обавезу да се радујемо. Имамо и због чега – ,,Христос Васкресе! Радује се радости моја!“ говорио је Свети Серафим Саровски.Ми смо јаки. Апостол Павле нас учи: ,,Дужни смо, дакле, ми јаки слабости слабих носити, а не себи угађати“ (Рим. 15:1). Депресивнима можемо помоћи тако што ћемо се трудити да их слушамо и да се дружимо са њима. Почетак је божићног поста. Потрудимо се бар толико.

Дипл. психолог Милош Благојевић

Дипл. психолог Милош Благојевић

Оставите одговор