Уз данашњи број поклон иконица

 

Нисам сигуран да онај ко редовно прати телевизијски програм и чита штампане медије може да се сматра информисанијим од онога који то не чини. Скупа је цена коју плаћа онај који жели да буде информисан. У ширем смислу, он ће добити некакве информације. Да се не лажемо, те информације уколико се тичу политичке сцене у Србији, геополитичке слике света или  тренутног стања домаће економије вероватно неће бити тачне. Знамо да су медији као војска, морају да пишу онако како им центри моћи нареде. Не треба заборавити и то да наши медији одавно нису наши. Тако ће наш читалац након одгледаних вести или прочитаних новина изаћи са већом количином знања, биће информисанији, али и обманут и намагарчен. Вероватно ће бити и благо узнемирен, можда и тужан. Уколико је прелистао новине, осим извештавања о убиству, уредник ће га частити и сликом са места догађаја (потребно је извештавати што верније, штета што не може да се упакује и узорак тазе проливене крви). Интернет читалац ће моћи да погледа и видео снимак (фото + видео), док ће телевизијски гледалац имати комплетни угођај – извештавање репортера са  лица места и разговор са члановима породице уз обавезно питање – да ли сте приметили нешто што је могло да наслути овакав развој догађаја. Медијима није стало до истине него до хаоса.

На једној нашој телевизији са националном фреквенцијом готово да свако емитовање вести почиње и завршава се ружном вешћу – убиством, сударом аутомобила, тучом у школи… Осим тога, у горњем делу екрана стоји натпис: НАЈНОВИЈА ВЕСТ где је написано исто то што водитељка у тим моментима узбуђено изговара. Је л могуће да се тога дана нису десиле и неке лепе вести које заслужују да буду најновије? Изгледа да нису. У разговорима са друштвом често волим да кажем да је главни разлог зашто се дешава пораст насиља у друштву тај што се о њему толико пише и прича. То је тврд став, верујем да је прилично тачан.

Ако неко верује да ће ова или било која власт опорезовати или чак укинути ријалити програме, наравно да се вара. Ријалити програми су најбољи начин да се јавности скрене пажња са истинских проблема. Зато се и тако бомбастично најављују, зато трају толико дуго, о њима се пише, прича, праве се специјалне емисије, њихови учесници постају инстант ,,звезде“, у њима гостују познати политичари. Чувени Ноам Чомски се у својим књигама бавио начинима на који медији манипулишу људима. Осим скретања пажње са стварних проблема како би се јавност преплавила поплавом небитих информација, сматра да је потребно подстицати јавност у прихватању просечности како би се људи убедили да је пожељно бити глуп, вулгаран и неук. Истовремено треба изазивати отпор према култури и науци.

Не знам да ли и Ви имате осећај да медији промовишу медиокритете. Свакако није случајно што се на водећим медијима не могу видети наши највећи интелектуалци, који на сву срећу користе мало интернет простора који још увек није поробљен. Вероватно је судбина интелектуалца да не буде део велике групе. Група не воли када се не мисли исто. Људи које често гледамо на телевизији и који нам тумаче свакодневицу немају просветитељску улогу већ су ту да би штитили поредак. Чим су се нашли на телевизији, значи да су политички подобни. Неће да таласају. А то има своју цену. Њима интелекуалци сметају јер их подсећају на то да су слуге које ће сутра писати и причати све супротно од онога што сада заступају уколико добију већу количину новца.

Да је превише очекивати да се на телевизији благонаклоно гледа на нешто што је патриотско и православно показује случај др Андреја Фајгеља и његовог гостовања у Утиску недеље пре нешто више од 5 година. За оне који не знају, Фајгељ је изузетно образован човек, отац четворо деце, др филолошких наука. Једно време је био председник Културног центра Нови Сад. За то време, организована је изложба мастер радова студената ликовног департмана Академије уметности у Новом Саду. Рад једне студенткиње приказивао је Господа Исуса Христа распетог на крсту. Лице се није јасно видело, већ је офарбано у бело а у обе руке се налазила гомила пара. Након што се консултовао са предстваницаима највећих верских заједница у Новом Саду који су се сложили да рад вређа верска осећања грађана, Фајгељ је забранио да слика буде изложена. Након тога је трпео велике притиске, да би касније био и смењен. Само гостовање у емисији је занимљиво из разлога што су се остала три госта која долазе из света културе окомила на њега јер наводно жели да цензурише уметничку слободу. Водитељка такође на његову одлуку није гледала са симпатијом. Дакле, неко ко брани православне вредности и не дозвољава да се угрожавају верска осећања највећег дела народа није добар кандидат за председника једне културне установе. Стога га треба сменити. Али је потребно и довести га у емесију где би се његова одлука представила као скандалозна како се нико други не би усудио да тако нешто поново учини.

Презвитер др Александар Ђаковац у једном интервјуу између осталог наводи: ,,Као што човек первертира начелну истину о себи да је боголико биће, тако и медији изневеравају своју мисију преношења истине покушајем да сами стварају истину. А то стварање истине је заправо патворење, стварање лажи. И коначно, насупрот истини која ослобађа, лаж поробљава.“ Погрешно је у медијима тражити истину. Истине нема у новинама и на телевизији већ у књигама оних који су испунили своју  мисију на земљи, своју личност уподобили Богочовеку Исусу Христу чиме су заслужили живот вечни. Истина је у цркви, на Литургији, стога пазимо на време које проводимо ван истине и предајмо свој живот у праве руке.

 

                                                                       Дипл. психолог Милош Благојевић

Оставите одговор