Укратко о васпитању

,,Пазите да не презрете једнога од ових малих„(Мт. 18, 10)

Колико је тешко добро васпитати децу јасно је сваком родитељу. Као православни хришћани знамо да смо одговорни за њихове душе стога их морамо брижно и стрпљиво неговати како бисмо их усавршили и што мање оптеретили својим грешкама и гресима. Када је Душко Радовић у шали изјавио: ,,Дајте ми добро дете па ћете видети какав сам ја отац“ вероватно је желео да нам каже да без нашег труда, без рада на себи, без времена које смо дужни да посветимо својој деци, без несебичне љубави не можемо очекивати да ће нам дете бити васпитано онако како смо замислили. Пошто још увек нисам родитељ, нисам сигуран колико сам позван да о овој теми пишем. Ипак, посматрајући понашања родитеља и деце, разговарајући са њима и читајући литературу која се тиче васпитања приметио сам да постоје грешке које савремени родитељи праве и којима треба посветити пар речи. Текст ће само загребати површину теме која је изузетно широка и компликована.

Није фраза и увек треба понављати да родитељ прво треба себе да васпита. То би значило да својим понашањем више него речима треба да детету у свему буде позитиван пример. Отац који се бори са својим страстима, који је свестан своје грешности изоштрио је своја чула да у раном узрасту препозна јављање страсти и код деце и почне да ради на њиховом одсецању. Уколико се родитељи воле, не свађају се пред дететом, разговарају, читају и раде пред дететом, дете ће то видети и осетити мир и у њему ће се пробудити лепа осећања. У таквој атмосфери многе ствари које будемо говорили детету ће бити блиске јер их је само видело и тада неће бити потребе за крутим правилима којих би оно из страха требало да се придржава, јер како каже један наш познати психијатар – не постоје правила за васпитање, али када постоји љубав онда се правила сама рађају.

Знамо да свако дете врло рано почиње да тестира границе родитеља. То је разумљиво јер оно још увек није опремљено сазнањима како функционише свет, шта му је дозвољено а шта не сме, шта јесте а шта није на корист… Приликом успостављања граница битно је да уз механизме дисциплиновања (похвала, кажњавање, грдња, поглед) оба родитеља буду доследна јер у том случају дете неће бити у стању да ,,пронађе рупу” и манипулише. Истраживање Дијане Баумринд спроведено пре педесетак година показало је да су деца која имају самопоштовање, радне навике, добар школски успех, добре социјалне вештине, васпитавана на тзв. ауторитативан начин где су њихови родитељи поред љубави деци давали до знања да постоје и јасне границе које не смеју да пређу. За разлику од њих, деца пермисивних (попустљивих родитеља) су у већој мери била лења, имала су слабији школски успех и склоност ка анксиозности.

Већина родитеља данас мучи муку шта да ради са децом која нон стоп гледају у телефон. Такву навику није лако променити и уколико се не почне у раном узрасту, касније ће бити све теже. Тешко је супротставити се обиљу слика, видео материјала, занимљивих текстова, цртаних филмова које деца лако и врло рано пронађу. Важно је да родитељи пожељно понашање које су уочили код детета не награђују тако што ће му након испољног понашања дозволити да користи телефон. Дете ће тако научити да задатке испуњава само из разлога да би се касније забављало на телефону. Уколико ипак дозволе телефон, обавезно се мора ограничити време које ће провести забављајући се на тај начин. Такође, садржај који гледа и слуша мора бити прикладан. Најбољи начин је да се деци пружи друга врста забаве у виду одласка у парк, обављање ситних поправки по кући, што ће синовима посебно бити занимљиво уколико их укључимо да нам помогну колико могу, бављење спортом… Деци треба пружити време испуњено активностима. Уколико са њима седимо и гледамо телевизијски програм и не разговарамо, то није довољно. Када детету купимо књигу завршили смо тек пола посла, оно сигурно очекује да са њим ту књигу  и читамо, да му објашњавамо, сликовито илуструјемо, причамо приче…

 

психолог Милош Благојевић

Много греше они родитељи који децу штите од рада. У раном узрасту деца сама желе и траже да помогну колико могу. Треба им дати да нешто обришу, пренесу, помере, оперу. Тако ће деца почети да стичу радне навике и осећаће се корисно јер и они доприносе породици. Један руски психолог је изјавио да родитeљи треба да буду што лењивији да би деца била вреднија. Уколико дете падне, не треба да журимо да га одмах подигнемо, већ га треба пустии да то уради сам. Потребно је да дете види да родитeљи раде по кући. Није довољно да дете зна да отац одлази на посао, оно то не види, зато је важно да отац и код куће обави било какав посао.

Од најранијег узраста треба почети са васпитањем вере. Децу треба водити на Литургије, читати им Библију за децу, причати им о јеванђељским догађајима. Како каже свештеник Павле Гумеров, главни задатак родитеља није у томе да детету дају најбољу одећу, храну и играчке, већ да га образују. Односно, да одгаје у њему лик Божији, да спасу његову душу, а остало ће се све додати.

Autor: Дипл. психолог Милош Благојевић

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор