Ти мене уопште не подржаваш!

На жалост, не може се наћи породица у којој није било конфликта међу супрузима. О механизмима тих конфликата и начинима изласка из њих говори – психолог и психотерапеут Марина Филоник.
Ты меня совсем не поддерживаешь!
– Ти мене уопште не подржаваш када ми је лоше, – плаче она.
– Ја само то и радим, тебе подржавам, а теби ништа не одговара, – жали се он.
– Од твојих речи мени само постаје још горе, ја и без тебе знам да сам сама крива. Када би ме просто пожалио, рекао, да ће све да буде добро, да ме ти волиш, а тебе као да и не занима шта се са мном дешава, још ми више чиниш бол говорећи да сам сама довела ствар до таквог стања.
– Ја тебе не кривим, ја се просто трудим да објективно гледам на ствари. Шта само цмиздрити, треба решавати проблеме, ја ти предлажем гомилу варијанти излаза из ситуације, а ти плачеш још више. Ја се тако много старам, а ти говориш да ја тебе не подржавам. Не разумем шта ти још хоћеш од мене!.. Од тебе се такође не може дочекати подршка. Када ти говорим о својим проблемима, најчешће ти о њима ништа не разумеш, савет по делу не умеш да даш, почињеш само охати-ахати, но проблем од тог никуда не нестаје. Зато ти сад радије ништа и не говорим, само да се не би нервирала.
– Ах, ти нећеш да се договараш са мном! Ти значи мени не верујеш? Мени је важно шта с тобом происходи, а ти се затвараш од мене, као да се одаљујеш, ја све мање осећам блискости с тобом зато што си потпуно престао да ми причаш о том што радиш и шта преживљаваш.
Отприлике тако изгледа сценарио породичног конфликта, који се довољно често среће, у позадини којег је потреба за подршком једно од другог у тешким ситуацијама.
Шта се крије иза видљивог конфликта?
У раду с таквим конфликтима важно је разабрати се, које се значајне потребе, сваког од њих, не задовољавају у њиховим међуодносима. У породичним конфликтима могу се условно издвојити два нивоа размартрања:

  1. Поводи за конфликт – често су површински, на пример: опет си донео млеко с тим процентом масноће, мада знаш да не пијем такво млеко; опет је сломио наочаре, мада сам му сто пута говорила да их оставља на једно место, итд.
  2. Узроци конфликта – доста су дубљи – обично су то важне потребе, које се не удовољавају у односима. Посебна тешкоћа је везана с тим што тих потребе често нисмо ни свесни.

На пример, у случају са млеком дубљи слој преживљавања се може формулисати отприлике овако: тебе није брига за мном, ти не желиш да ми удељујеш пажњу, теби није важно шта са мном происходи, зато се ти и не замишљаш какво млеко да купиш (потреба за пажњом и осећање сопствене важности, значаја). У случају с наочарима то може да буде, на пример, потреба да се према њој/њему односе са уважењем (ти мене не уважаваш, не цениш мој домаћи труд).
Било би веома добро када би обоје а) били свесни својих потреба б) могли да их директно изражавају и в) били спремни да се одазову на потребе другог. С првим и другим најчешће бивају озбиљни проблеми.
Фото: focusonthefamily.com
Пример из праксе: ти мене не подржаваш!
На консултацију се обратио млади пар узраста до 30 год. Назовимо их Лена и Саша. Они су заједно већ три године, но периодично се тако много свађају да се растају на неколико дана, затим се опете састају и живе даље – до следећег скандала.
Како то обично бива, већина конфликата се развијају по једном те истом сценарију који пар периодично проиграва. Код Лене и Саше постоји неколико таквих сижеа и један од њих се тиче проблема подршке једно другом. Њихов дијалог је сличан приведеном, више на почетку чланка. У кабинету психолога они расказују последњи такав случај.
Лена је дуго изабирала какву витрину да купи за кућу, изабрала је лакирану. Саветовала се са Сашом, он је изразио сумњу, да ли ће им одговарати лакирани, но Лена је свеједно решила да купи управо тај, мада бирајући намештај преко интернета лако се може и погрешити.
На крају када су довезли витрину, показало се да она уопште није те боје као на фотогртафијама, и лоше се уклапала у ентеријер собе, управо зато што је покривена лаком, превише одасјава, бљешти… Лена је растројена, плаче, љути се на себе зато што је сама такав изабрала, расејана је и не може да се смири.
– Кажи ми искрено, како се теби чини, је ли леп плакар? – говори Лена, но на самом делу жели да чује да је плакар леп (то је чест пример не-директног комуницирања).
– Ну, свакако да се овде лоше уклапа, говорио сам ти да би боље било да неки други узмемо, – Саша слуша текст буквално и даје искрен одговор. Но постоји још један момент: он се увредио што његово мишљење нису уважавали, и сада он хоће да покаже Лени, како она није била у праву да би «испунио правду». Тог мотива овде практично није ни свестан. Примером директне комуникације било би његово часно признање да га је то повредило, а не да тако пројављује «конкуренцију».
– Значи не свиђа ти се?! Зар не би могао да ме мало подржиш и да кажеш нешто лепо, ти видиш да ми је лоше, – плач се појачава. Лена има потребу за подршком но не може (нема снаге, не уме) да је директно проси, и као разултат добија нешто сасвим супротно.
– Па сама си ме молила да ти кажем искрено! Ну, како да те подржим?… Немој да се нервираш, мислим да није ништа страшно, погледај, можемо овде да поставимо још једну полицу и одлично ће да изгледа. Или да преместимо витрину тамо, – Саша се искрено стара да подржи вољену која се тресе од плача, но она се не може утешити, каквих све само варијанти није предлагао, шта све може да ураде са том несрећном витрином. Кроз неко време (по словима Саше пролазе два сата његовог активног тешења) он не издржава, почиње да говори строжије:
– На крају крајева шта тако ревеш, сама си је изабрала, – та фраза коначно убија Лену, она све баца и иде да зове маму. 10-15 минута разговора телефоном, и проблем решен – ћерка се успокојила. Саша се љути што је Лена опет ишла «да се исплаче код маме, као малена девојчица», уместо да сами реше проблем без мешања трећих лица, «што други морају да знају».
– Он ме уопште не подржава и ја сам принуђена да звоним мами, – Лена се жали психологу, – она ће ме саслушати, рећи ће: «ћеркице, све ће бити добро», може бити да се она и не удубљује подробно у саму ситуацију, но мени је просто потребно да се изговорим и тада се ја успокојавам.
– Управо то, – прекида је Саша, врпољећи се на суседној столици у кабинету на консултацији, – твоја мама чак се и не удубљује у ситуацију, она тебе чак и не слуша, просто ћути, а ја тражим излаз, предлажем толико варијанти, а теби све то није то.
Фото с сайта: womansday.com
Када је наше усиље штетно и зашто?
Шта видимо на материјалу тог и многих других примера? Није новост да ми судимо о другима по себи. То се такођер тиче и наше представе о подршци.
Ми се обично старамо да подржимо другога онако како би хтели да подржавају нас – јер ми тачно знамо да то дејствује, помаже! Но проблем је у томе што је различитим људима потребна различита подршка. И тада наша усиља могу да не погоде циљ, често чак и погоршавају ситуацију.
Каква је подршка потребна Лени? У првом реду, емоционална, при чему изражавана примерно тако: ћутећи саслушати, сажалити се, загрлити, погладити по глави, рећи ласкаву реч и «да ће све бити у реду». Њој није потребан савет, практичан излаз из ситуације, њој је важно да осети да је свеједно вољена, да је не одбацују због грешки.
Модел који иде из детињства, када, може бити, мама не виче него дува у рањено колено, и управо од тога бол пролази, а не од јода и облога. Лена осећа кривицу и љута је на себе, зато речи као «ти си сама ту витрину изабрала» бију по најболнијем месту.
Како подржава Саша? Притом се искрено труди из све снаге – стара се да јој да то што би њему самом било корисно у таквој ситуацији. У ходу беседе се пројашњава да је за њега главно – решити проблем, наћи излаз из ситуације (а Лени је потребна пажња према њеним осећањима). Говорити фразу «све ће бити добро» код њега изазива одбојност, зато што уопште нема основа на то да је то истина, то није објективно.
Бринути се о осећањима – је чудно и штетно занимање, тако је он васпитан од детињства: мало ли је што ти осећаш, ти си мушкарац, треба дело делати, а не ту ми слинити. Многолетна навика да своја преживљавања померамо куда подаље и да дело деламо – је постала друга природа обраћања Саше са самим собом. Зато он и друге подржава по истом том делатном моделу, јер и за себе би он хтео управо такву помоћ – конкретну и по делу. И Саша се, такође,  жали да га Лена не подржава – сада је већ јасно због чега.
Фото: geniusbeauty.com
Шта радити?

  1. Осазнати (постати свестан). Важно је схватити да када ми говоримо једну те исту реч, на премер, «подршка» ми можемо да под њом подразумевамо и најразличитији смисао. Ми имамо потребу за подршком, но важно је разабрати се, каква заправо потреба иза тога стоји. Шта је то подршка конкретно за мене? Емоционална и делатна подршка, које су описане више, се често сусрећу но бивају и друге. У сваком случају корисно је разабрати се, какву заправо подршку хоће свако од нас.
  2. Просити, проговорити и спокојно објаснити. После тога како сте осазнали, шта заправо хоћете, важно је директно о том рећи једно другом. То бива тешко само по себи – слободно изражавати своја осећања и жеље за многе је веома компликовано (то је тема за одељен разговор). Није случајно то што за три године заједничког живота Лена и Саша нису научили да траже подршку тако, како би други схватао, шта заправо треба да чини.
  3. Давати. Важно је бити спреман на то да ће можда други замолити од Вас нешто, што ће Вам се можда учинити чудним и бескорисним. Могуће је да се деси судар различитих представа о нечему, и може бити потребно неко време рада са собом како би дозволили другом хтети то, што Вама лично није симпатично, и, више од тога,  сагласити се давати му то исто, чак ако и даље у том не видите смисла.

Ты меня совсем не поддерживаешь!


 

Оставите одговор