Свети Нил Сорски и преображај личности

Свети Нил Сорски

Ко је гледао филм ,,Хадерсфилд“ није могао да не запази да се у њему помиње књига ,,Предање о духовном животу“ руског светитеља Нила Сорског. На почетку филма, Иван (чији лик тумачи Небојша Глоговац) долази у стан најбољег пријатеља Раше (чији лик тумачи Горан Шушљик) и доноси му поменуту књигу, а потом му набраја које су то грешне помисли које претходе гресима и какав је механизам којим их Нечастиви убацује човеку у свест. Без намере да анализирам овај вишеслојан, тежак за гледање, па ипак изузетно поучан филм, урађен по истоименој представи за коју је драмски текст написао наш даровити писац Угљеша Шајтинац, желео бих да са вама поделим неколико својих утисака кроз упоредну анализу главних ликова Ивана и Раше.

Почећу од онога што им је заједничко. Иван има 33, Раша 30 година, станују у истој згради и познају се од детињства. Живе у мањем граду у Србији, припадају средњем сталежу, генерацији чија је младост обележена ратовима 90-их година, инфлацијом, пропадањем фабрика, беспарицом, апатијом, аномијом… Обојица живе у непотпуним породицама, Иван са хладном и кажњавајућом мамом, Раша са татом алкохоличарем. Знамо да је Иванов отац живео са њим и мамом када је имао 13 година, а да их је касније напустио, а можда је и преминуо. Рашина мама и сестра су отишле у Нови Сад пре око 5 година, како би побегле од његовог тате, чија је судбина највећим делом обележена губитком посла. Обојица су интелигентни, креативни, пуно читају. Иван пише песме – свакога дана барем по једну реченицу, био је талентовани џудиста, док је Раша писао песме и приче, занима га историју Словена, водитељ је једне радио емисије. Не можемо рећи да су успешни у оном смислу у којем највећи број људи мери успех – немају сталан посао, супругу, децу… Међутим, усудио бих се да кажем да је Иван ипак срећнији, и то не у оном смислу у којем већина људи размишља о срећи.

Сада бих издвојио кључне тачке које су по мом мишљењу обележиле њихове животе. Тринаестогодишњем Ивану се једног топлог мајског предвечерја док је стајао на тераси јавио страх од висине, да би се касније страхови множили и генерализовали. У то време је пуно читао медицинске енциклопедије, затим књиге о јоги, а касније о кабали, окултизму, масонерији… (Гостујући у емисији ,,Агапе“ пре неколико година, на питање водитеља где види узрок настанка Иванових проблема, Небојша Глоговац је, поред утицаја хладне мајке која грди рекао да је Иван био превише гладан знања. Ја бих додао да се ради о знању које није душекорисно, односно знању које када се усели у свест, човекову личност мења у смеру супротном од онога у којем би требало да га мења наша Православна вера.) Иван је касније доживео неколико психотичних епизода, лечио се у психијатријским установама, где је добио прописану терапију од неколико лекова, да би дошао до дозе од 407 мг дневно! Његово крштење у Српској Православно Цркви које се десило у 30. години и почетак интересовања за духовност представљало би другу кључну тачку. Иван сада пије свега 10 мг дневно. (Наравно, ради се о филму, Иван је измишљен лик, али треба рећи да није редак случај да и у животу људи оздрављење пре нађу у Цркви, одлазећи на Литургије, причешћујући се, читајући духовну литературу, него бивајући лечени од стране психијатара који често само пропишу неопходну дозу лека, немајући времена за искрен разговор са оболелим). Не може се рећи да је здрав, али би се могло рећи да је на путу ка оздрављењу. Кључна тачка која је Рашу начинила мрзовљним нихилистом је свакако раскид са девојком након петогодишње везе. Тада почиње његов пад.

Разлике у њиховим личностима изложићу кроз неколико сегмената. Први би био однос према родитељу. Иван зна да мора да поштује мајку да би му било добро. Мајци, чији је васпитни стил добрим делом допринео развитку његове болести направио је скулптуру у глини. Не вређа је, не псује, поштује је. За разлику од Раше, не криви је ни за шта, док Раши тата служи као инструмент који ће повремено искористити да би нашао разлог за своје неуспехе, као што ће посегнути и за пионирском марамом величајући ,,славно доба комунизма,“ све са циљем да се за стање у ком се налази окриви други.

Иван свог јединог пријатеља воли, не подсема му се, цени његово мишљење, слуша га, не осуђује га, зна да је духовно болестан, зна и начин како да му помогне. Иван би духовно слепом Раши могао да представља сламку спаса и путоказ ка духовном оздрављењу. Прашта му, не љути се, дао би живот за њега. Раша своје пријатеље не цени, тражи им мане, жели да извади трун у њиховом оку… Негде сам прочитао да ништа не убија љубав тако лако и тако брзо као превелика слобода у опхођењу. Раша управо то ради, није у стању да нормално разговара, свака реченица садржи подсмех, иронију, цинизам, огорченост. Нормалан људски разговор дешава се тек на крају када након  Ивановог извињења Раша је схватио колико је мали и немоћан. Тада се једини пут и искрено смеје.

Иван нема девојку, не знамо да ли ће је наћи. Поштује особе супротног пола, ужива у њиховој лепоти, сузбија полни нагон, не блудничи. Читајући Светог Нила није прескочио ове ретке: ,,А како је велика беда – сам тај чин – види се по томе, што се ниједан грех не назива именом које су Оци дали овом греху: они га називају падом; јер, ко упадне у то, осећа се беспомоћним и силно га очајање обузима.
У време борбе против блуда мислим да је корисно размишљати о себи самом, о лику и звању у којем се налазимо – размишљати да смо обучени у образ ангелски: како се усуђујемо да упрљамо нашу савест и блудном гадошћу уништимо ангелски лик који носимо? Опоменимо се и стида и срама пред људима; јер и тим замишљањем стида и срама можемо да одагнамо прљаву и гнусну намеру. У самој ствари, представимо себи да нас је неко затекао у скрнодејству: зар не бисмо тада више волели да умремо, него да се нађемо у таквом сраму?“ Гордом Раши су ове речи стране, не дотичу га, можда су му и смешне. Своју ,,девојку“ користи само да би задовољио полни нагон, не поштује је, омаловажава је, понижава.

Иван зна да је живот борба, не одустаје, труди се сваког дана, не ропће, самом себи помаже, односно Бог га путем Духа Светог крепи и даје му снагу. Његов даљи животни пут не знамо, али знамо да на крају тог пута може да се нада добром. Раша се предао, духовни је мртвац, фали му виталност, снага. Треба му Реч Божија. Та реч му се нуди, а његово оздрављење зависи од тога да ли ће је прихватити.

Дипл. психолог Милош Благојевић

 

 

 

Оставите одговор