Шта је разлог да се људи разводе? – Беседа протојереја Александра Дјагилева.

Шта је разлог да се људи разведе?

Зашто у наше време светоотачки савети не помажу увек?

Како помоћи људима не уплићући се у њихов приватни живот?

Што је више проблематичних породица, то ће више алкохоличара и наркомана бити у следећем покољењу.

Болест се састоји у том што човек није способан да освести и назове сопствена осећања.

Рећи ћу још једну занимљиву ствар – осећања нису грех.

А жене – су се научиле да живе без мушкараца.

Беседа протојереја Александра Дјагилева.

Здраво возљубљена господо, оци, браћо и сестре. Данас сам удостојен велике части и радости. Да вам испричам о тим пројектима које смо реализовали у Сантпетербургској епархији. И наравно, надам се да ће то код вас изазвати интересовање. Спремни смо да са вама поделимо наш опит. Спремни смо, зато што схватамо колика је у томе потреба. Већ сам вам говорио, да сам раније радио са омладином. И пошто је омладини својствено да се пре или касније жене и удају. И ја сам, када сам мало одрастао, почео сам да се занимам тим породичним пројектима, породичним конфликтима.  Откуда они и због чега настају. Зато што, када се појави конфликт, неизбежно се појављије и питање: а зашто?

Могу да кажем још нешто, такође као свештеник. Неколико пута сам био сведок тога, како се распадају породице, верујућих људи, мојих парохијана. Он иде на исповест. Она иде на исповест. Он се причешћује, она се причешћује. Беседовао сам с њим и с њом, и с обоје заједно. И на крају крајева – развод. И ја схватам да ја не могу доћи код њих у кућу И почети живети њихов живот. Говорити им овако: стоп, ти то не говори, ти овако реци. А ти њему овако одговори. Ја не могу то да радим. И како помоћи људима, не уплићући се у њихов приватни живот?

Најпре би се тербало разабрати са тим, шта је произашло и зашто се чак и код верујућих људи појављују конфликти у породици. Пре него почнемо говорити о том – шта са тим радити? Почећу од статистике. Статистика важи за Русију. Тј. као што видите у Русији се распада 62% бракова. То је поређење бракова регистрованих у општини, у једној години. И број развода, такође, зарегистрираних у општини. Општа је тенденција – број склапаних бракова опада. Количина развода остаје отприлике иста. Зато сваке године број развода процентуално расте. Все мање и мање људи жели да ступи у брак. А разводи се увек исто. Може се претпоставити да је то повезано са неком демографском јамом. Пошто управо сада треба да се жене и удавају они што су се родили тешких деведесетих.

У та тешка времена, ако се сећате, срести трудну жену или жену са колицима, била је велика велика реткост. У већим градовима ситуација је нешто мало боља. Тј. у Москви се, као што видите, половина бракова распада. У Петербургу је приближно то исто. Док, ако узмемо магаданску област. И лењинградску област. 81% бракова се разводе. Видите какве ужасне цифре.

Могу рећи да сам се и ја, такође, питао због чега је то тако. Можда због већих проблема с алкохолом. То је, шта ја могу да претпоставим. Али што се тиче сантпетербурске епархије, где сам ја председник епархијске комисије већ четири године. У задње две године… код нас је у епархији тако уређено. Сваки брачни пар, који хоће да поднесе захтева за црквени развод, најпре звони мени. Добијам по десетак позива дневно. Узгред да кажем, да је раније било мање. Годишње бива 1500 венчања, 800 развода. Ја беседујем с људима. Мој је задатак да схватим шта се десило. Ако је ситуацију могуће некако изменити, исправити, ја их позивам на разговор. Или их упућујем образованом психологу, или наркологу. Сада већ имам довољно познанстава и знам куда да их упутим. Ако је ситуацију већ немогуће исправити, у крајњем случају, саветујем човеку да се ипак обрати психологу. Од прошле године и сам имам психолошко образовање. Сада и сам консултујем, такође. Да би могао схватити, са психолошке тачке гледишта, који је био узрок развода. Зато што, ако та тема не буде прорађена, и то – не са духовне тачке гледишта, него управо са психолошке, постоји опасност да ће се слична ситуација поновити још једном, и још једном, и још једном. Али, као што видите статистика, такође, не радује. То што се човек налази у венчаном браку уопште не гарантује, да је он осуђен на породичну срећу. Шта је разлог, да се људи разведе? Овде су набројане ствари са којима Црква покушава да се бави. Са сваком посебно.

Разуме се, да је развод трагедија и психолошка треума за децу и за породицу. На пример – алкохолизам. С једне стране, често је узрок распада породице. А са друге стране је често испровоциран проблемима у породици. Дете које је одрасло у породици где су се тата и мама свађали, и на крају се развели, има много већа шансе да ће постане алкохоличар или наркоман. Што је више проблематичних породица, то ће више алкохоличара и наркомана бити у следећем покољењу. Значи, корен алкохолизма и наркоманије је у породици. Здрава породица даје далеко више шанси својој деца да прођу искушења овога века. Да се не навуку на неку тамо глупост, као што су алкохол, наркотици, игроманија и остало. Зашто се људи разводе? Прво што пада на памет јесте – њих самих питати. Ја сам их питао и саставио сам списак неколико разлога. Хоћу да напоменем да се прељубе налазе на крају, или скоро на крају. Зато што је најчешће превара, последица нечега од раније. Тј. на почетку се почиње са неким проблемима, а потом као разултат прељуба. Прељуба је такође разултат. И још два разлога: Неприхватање осећања једно-другог и неумеће вођења дијалога. Зато што, како показује пракса, ако се успу решити та два разлога,да се решити и остало. Тј. кључ к решењу породичних проблема лежи овде. Умеће схватати осећања једно другог, и умеће да се води дијалог. И на том би се ја сада малкице зауставио. Хтео би да запитам: Младићу, шта ви сада осећате? Кажите шта осећате? Размишљам о том што ви говорите, али то није осећање. Размишљам о том што ви говорите. Да, то није осећање. Инетерес. Да, интерес, одлично. Шта још? Страх. Протест. Занимљиво. Осећање одговорности. Постоји таква болест. Зове се она – алекситимија. Можете да запишете себи – алекситимија. Болест се састоји у неспособности човека да освести и именује сопствена осећања. Већина људи, када их питаш – шта ти сада осећаш? Они почињу да одговарају, као да си их питао – о чему ти сада размишљаш? То су сасвим различите ствари. О чему размишљам или шта ја желим – то је једна ствар. А шта ја сада осећам, то је нешто друго. Могу да кажем искрено, да се за мене лично тај свет осећања открио неколико година назад. Хоћу рећи да се болест да излечити. Ја сада осећам умор, одуешљење, унутарње спокојство. Осећање унутарње одговорности, неки страх. Побуду на рад. Радост. Рећи ћу још једну занимљиву ствар. Осећања нису грех. Ја не могу да одговарам пред Богом за то што од мене не зависи. Уопште не зависи од мене.

Ако ја на пример узмем оловку  и забијем вам је у ногу. Ви ћете највероватније осетити бол. Тачно? Да ли ја имам право да вам кажем: Ај, ај, ај, не осећај бол. Зашто осећаш бол? То није добро осећање. Не треба осећатио бол. Хајде престани да осећаш бол. Али ја осећам. И то од мене не зависи. То се исто односи и на душевна осећања. Ја пред Богом одговарам за помисли, за ове или оне начине изражавања својих осећања. За то колико ја стремим ка неким осећањима, нпр пријатним, или избегавам нека осећања, нпр. непријатна. Тј. начини извбегавања осећања или начини стремљења ка неком осећању, могу бити грешни. Ја носим одговорност, разуме се, за речи и поступке,  који могу да буду исправоцирани овим или оним осећањима. Али за сам факт тога, што ја нешто осећам, ја не носим одговорност. А то значи, да не треба да осуђујем ни себе нити другог. И ако неко овде осећа… Рецимо да овде сви у мом присутству осећају одушевљење и радост, а неко други осећа страх одбачености. Ја немам право да га осуђујем. Код човека постоје неки разлози, зашто осећа управо то. И мислим да ће се многи са мном сложити и да су се сусретали са ситуацојом,  ако сте били довољно пажљиви према себи, када сте осећали нешто, што нисте хтели да осећате.

Погледајте. Хоћу да вам кажем још једну ствар коју, такође, треба да знате. Постоји појам „осећање“, а постоји и такав појам „стање“. „Осећање“ и „Стање“ – у чему је разлика? Обична душевна осећања не трају дуже од 15 мин. Средње. Можда 20. Говорим о душевним. Телесна наравно могу трајати и дуже. Ако се ја дуго не могу избавити од неког осећања. Сатима, данима, па и месецима. Увређен, седим и једем самог себе. Увређен на неког. То већ више није осећање. Мада се назива истом том речју. Тј осећање којег сам свесан, којег сам свесан одавно, није спонтано. И специјално са моје стране култивисано. Ја налазим аргументе, због чега ја то и треба да осећам. Значи, испада да је мени удобно то осећати, сам имам неку корист, мада мене самог то некада уништава. Али због нечега ја то желим да осећам. Ја налазим аргументе, опет и опет у глави преживљавам ту ситуацију. Вртим испочетка, да би опет осећао. То већ није осећање. Зато постоји осећање увређености и стање увређености. Постоји осећање кривице и стање кривице. Постоји осећање радости, а постоји и неко стање радости. У том случају може бити да је то је нека уметна радост, коју сами код себе потенцирамо. Најчешће се стање односи на непријатна осећања. Понекад држава или нека уметничке ствари, могу свесно код нас да култивишу одређена осећања према неком или нечему. Ради својих циљева. Нека јарост благородна кипти као талас. Али то је већ стање. Стања могу да буду грешна и безгрешна. Осећања сама по себи још нису грех. Осећања, то је реакција сигналне системе нашег организма и наше душе. И то је све.

Али пошто је за многе од нас проблем да разумемо то шта осећамо, да будемо свесни и да некако то изразимо. Притом изразити културно. Ето могу и за себе лично рећи, да сам пенекад нешто радио,  што није увек било логично. И сви ми понекад нешто такво чинимо, ни сами не разумевајући зашто. Први признак да сам нешто урадио просто тако, из осећања. Када се човек пита – зашто сам то урадио? И ако је чевек искрен, рећи ће – не знам. Или ће почети да нешто измишља, типа, стварно, а зашто сам ја то урадио. Покушаваће на силу да нешто смисли, због чега је то урадио. Мада је најпре урадио, а потом почео да размишља – због чега…

Оставите одговор