Сујета је – грех, с тим нико не спори. Но шта ако сујетан човек – није толико грешник, колико је жртва? Шта ако је његов проблем – разултат психолошке трауме или неумећа прихватити и схватити себе самог? Како се научити саосећати, а не осуђивати, како се опходити са сујетним човеком, како увидети тај грех у себи и постоји ли излаз из сујете као психолошког феномена, – говори нам Марина Филоник – психолог, психотерапеут, научни сарадник и професор федералног института за развој образовања.

download

 У центру пажње

– Психолошка траума – шта је то? Како се она формира?

– Важно је приметити да су при таквој поставци проблема («психологија сујете») помешана два дискурса – психолошки и религијски. Сујета је термин из духовног контекста, који се схвата као страст или грех, ми овде покушавамо да га размотримо у психолошком пољу. И ако говоримо о психолошком садржају сујете, за почетак треба да дефинишемо значење самог термина.

Ево шта читамо на Википедији: «Сујета је – стремљење да што прекрасније изгледамо у очима других, потреба у потврди свог превасходства, понекад је прати и жеља да се од људи чују ласкаве речи». И та потреба – у тшчетној[1] слави, да се усхићују нама, да на нас обраћају пажњу. Заиста је сујета у многоме психолошко феномен, који се може разматрати не само као појава духовне природе.

Те потребе могу имати више узрока. Постоји такав појам као акцентуација карактера. Постоји неколико типова акцентуација, једна од њих је хистероидна, и за људе код којих је изражена та акцентуација, једна од основних црта карактера јесте – ненасита потреба за пажњом од стране других.

Бива да се тај тип карактера пројављује већ од самог раног детињства. У том смислу се условно може говорити о урођености. На пример, дете не може да издржи када поред њега хвале другог, или му брзо досади нешто да ради, брзо му досаде нове играчке, њему је важно да је свагда у центру пажње. Одрастајући, таква деца често пројављују добре глумачке способвности, у школи учествују у секцијама са театралним извођењима, јавно читају стихове, пјевају, наступају.

То не значи да сви што воле сцену имају хистероидни тип карактера, но хистероидни људи за тим имају већу потребу. То јест, у неким случајевима је то просто урођено, постоје чак и истраживања која говоре да се у 2-3 % адолесцената сусреће таква акцентуација, чешће код женског пола.

Марина Филоник
Марина Филоник

Други узрок се крије у дечијим траумама. Свако дете има урођену, снажно изражену потребу у пажњи, потреба за љубављу, жеља да га цене таквог какав јесте, безусловно, независно од тога шта он ради. То је нормална општељудска реалност. И ако дете не добије ту безусловну љубав, код њега нема тог базног осећања, да сам ја важан, вољен и нужан, такав какав сам. Тада се као последица може формирати потреба за самодоказивањем, за «надопуном» те љубави на такав помало крив начин – посредством похвала и славе. Мене хвале – ја сам добар, важан, нужан; не хвале ме – мене као да нема, зато што ме нико не примећује.

То је једно од типичних последица дечијих психолошких траума, када код чевека није формиран темељни, ценосни однос према себи. Траума није обавезно нека хаварија, рат, пожар итд. за дете је дефицит љубави и безусловног прихватања такође катастрофа, посебно када то траје много година из дана у дан.

Код детета се однос према себи формира кроз то, како се према њему односе блиски људи, тек касније оно прелази на унутарњи план – спољашње прелази у унутарње, происходи интеризација – спољашње прелази у унутрашње. Најпре се човек орјентише на то како се према њему односе родитељи, потом вршњаци, у ранијем школском узрасту фигура учитеља постаје веома важна, и потом то, како се према мени односе други, прелази на други план, ја знам какав сам и како да се односим према себи.

Ако се код мене није формирао темељни однос према себи, схватање да сам добар сам по себи, независно од тога шта сам урадио, тада се појављује потреба да све време извана (од дргуих) тражим потврду тога, да сам ја добар.

Auguste_toulmouche-vanityКао правило многи од нас одрастају у ситуацији условној љубави: када си урадио добро – браво, емоционална порука «ја те волим»; ако си урадио нешто лоше – разне реакције: хладноћа, одбацивање, љутња. Нема разликовања човека и поступка, нема односа према детету, да ти си вољен у сваком случају, а то што ти радиш може да буде добро или лоше. И тада се не формира основин (темељни) ценосни однос према себи.

Овде је тешко говорити о некој патологији, између осталог и духовној, зато што таквог човека можеш само пожалити. Скоро сваки клијент, који се нашао у кабинету психолога, доноси тај феномен недољубљености (прим. прев. недовољно добијене љубави).

– И шта можемо посаветовати родитељима како би знали да разликују поступак и личност детета?

– Код нас су, нажалост, многи родитељи у совјетско време читали штетну педагошку литаратуру у којој се говорило на пример о томе, да дете не треба носити на рукама, удељивати му много пажње, да ће га тако, јакоби, размазити – таква поприлично штетна педагогика. Но ту постоји класичан одговор, класична формула коју је дао Карл Роџерс, оснивач хуманитарне психотерапије: „Ја тебе волим, но то што ти радиш ме растројава“. Код Светих отаца наилазила сам на такве формуле: воли човека, но не осуђуј га, осуђуј грех (мрзи грех, воли грешника).

Веома је важно разликовати човека од поступка, личност од њеног пројављивања. Нужно је све време то имати на уму, схватајући да, ако ја сада детету окренем леђа, то може да има озбиљне последице. За дете је емотивна одбаченост равно озбиљној катастрофи, он још не може као одрасли да схвати, да могу бити разлози као што су: мамини проблеми, лош дан или још понешто. Он све прима веома буквално – свет се од мене окренуо, значи ја сам лош.

Важно је темељно емотивно послање детету: ти си за мене веома цењен, важан, мио. Дужни смо да детету одашиљамо такву поруку: ти си добар, ја те волим, ти си ми нужан и важан, а према поступцима се можемо односити по разном. Ако постоји такво нешто, онда се саздаје безопасна атмосфера која је веома важна за развој детета.

Не изобличавај хистероида

– Ако имамо тужну ситуацију, да се већ формирао недољубљени одрастао човек, каква се даље одступања у понашању и психолошком здрављу могу развијати као последица сујете?

– Ако говоримо о акцентуацији, нарочито о хистероидној акцентуацији, за човека је ту својствено потискивање непријатних за себе чињеница и догађаја. Прихватити да нешто код мене није баш у реду, признати код себе неки тамо минус за сазнање је немогуће – то је подобно катастрофи. Једна од собина акцентуације је да постоји таква ненасита глад за непрестаним, постојаним обраћањем пажње других на њега. Код њих постоји неки непостојан однос према себи самима, а ресурса, да прихвате себе целосног, између осталог и са својим не баш најбољим странама – немају.

И тада психа укључује (само)заштиту – потискивање – човек просто није у току, он просто искрено не види неке тамо своје недостатке. Не зато што он лаже, не зато што он специјално користи нојеву политику, затварајући очи, него зато што се укључило потискивање, а то је несвестан механизам.

С таквим људима је тешко комуницирати, зато што било какво указивање на неки њихов недостатак изазива неприхватање, конфликт, раздражење – човек не може да прихвати критику. Као оно из Прича Соломонових (9:8): «Не обличи злог да те не омрзне: обличи мудрог и заволеће те». Тако и овде: не обличи (изобличавај) хистериоида зато што ће те замрзети. Ако је хистероидна акцентуација снажно изражена, постоји проблем критичког односом према себи, због тога такав човек практично не може да води пуноцен дијалог.

Бива да човек почиње да лаже, фантазира, претвара се, и то није лаж у пуном смислу те речи. Код хистероида то происходи практично несвесно, човек сваки пут искрено верује у то да он говори истину, опет зато што код њега постоје многи механизми несвесних заштита које му не не дозовљавају да не «игра игре».

Човек има потребу да све време игра за публику, потреба за пажњом је доминирајућа, она одређује све, то потпуно захвата човека, а све остале потребе одлазе на други или задњи члан. Да би задовољили ту потребу у пажњи, човек се користи разним средствима, често и несвесно, само да би био у центру пажње.

Често је за човека савршено неиздрживо када му се не указује пажња. Код адолесцената се то пројављује посебно јарко – боље било каква пажња, макар и због нечег лошег, него да ме уопште примећују. Тиме се понекад објашњава девијантно понашње у пубертетском узрасту, у крајњој мери – то је један од разлога. Ако се деца понашају хулигански, требали би се запитати, да ли добијају довољно пажње.

У породицама је често овако: када је све у реду родитељи су спокојни и практично не обраћају пажњу на дете. Петица – браво, поспремио собу – одлично, но чим се деси нешто лоше, пажња се излива у потоцима. То је пажња са знаком минуса – дете грде, васпитавају, иду са њим код доктора и педагога, – то је море пажње. И ту је јасан закључак: наравно, боље је обраћати пажњу на добро, а не чекати да дете завапи кроз неки хулигански поступак: погледај на мене, удели ми макар какву пажњу.

Хистероидни човек може да прибегава авантуризму, да проналази неке своје форме привлачења пажње. То се може прихватати чак и као стваралаштво, оригиналност, но обично за тим ништа дубоко не стоји – хистероиди имају проблем са дубоким осећањима. Много површинских емоција, много експресије, много јарко изражених пројава, но при блиском општењу са њима је поприлично досадно. Тамо нема дубине, нема сопствене озбиљне позиције. Такви људи на први поглед могу да буду веома привлачни, занимљиви, но када се са њима ближе упознаш, све се развејава.

– Чему то може привести, какве су последице таквог понашања?

– Такав човек у већини случајева остаје веома усамљен. Њему је веома тешко установити блиске, интимне, духовне односе, зато што, да би ступили у блискост потребно је открити се. За блискост је потребно открити се, умети показати не само своје добре стране него и лоше. Истински друг зна твоје непријатне стране. Духовник са којим постоји озбиљна блискост такође зна твоје разне стране.

А овде је доступ к истинском човеку крајње отежан, било да се то чини свесно или несвесно. Много се потискује, посебне дубине нема.

Озбиљан је проблем када пажња на себе одређује све сфере живота. Човек је задовољан само када постоји пажња, но она не може да траје 24 сата дневно, и само што нестане те пажње, наступа крај света. То је главна доминирајућа потреба човека, која никада не може да буде насићена до краја. Такво се не среће често, но дешава се.

download (1)Хоћу да напоменем, да смо се ми сада фокусирали на тешкоће људи са одређеним типом карактера. То уопште не значи да су то неки оштећени или осуђени на пропаст људи с дијагнозом «сујета», зато што су се они родили са таквом акцентуацијом. Код сваког типа карактера постоје јаке и слабе стране, просто ми сада расуђујемо о том типу у којег је слабија страна – потреба у пажњи – зато што је то предмет нашег данашњег разговора. Многи хистероиди су, на пример, веома талентовани. Питање је у акцентима.

Обично код човека, при наличју других типова акцентуације карактера, када хистероидне црте нису тако јако изоштрене, постоје и друге сфере живота, такође важне. Тј. живот се не окреће само око потребе за пажњом и славом, чак ако постоји озбиљан дефицит прихватања себе и постоји потреба у потврђивању своје вредности извана. Код њега постоји такав проблем, као и код сваког човека, што постоје нека слабa местa, но она су само једна од, тј. потреба за пажњом га није потпуно захватила.

[1]  тщетно = (празно, узалудној, сујета се на старословенском и руском каже тщеславие)

Извор: http://www.pravmir.ru/tshhestlavie-slabost-greh-ili-diagnoz/

Наставиће се.

Оставите одговор