Психолошке манипулације у Цркви – како их распознати и шта радити

Аутор: Наталија Скуратовскаја

Крст.jpg

Психолошке манипулације у Цркви нису реткост и јако су болне, зато што људи од Цркве очекују искреност и подршку.
После сусрета с манипулацијом једни се разочаравају у Цркву као такву. Други се смиравају с неопходношћу да постојано жртвују своје интересе и сталан притисак наметнутог им осећања кривице. Док неко други усваја манипулативне пријеме као „норму Црквеног живота“ те почиње и сам да их примењује.
Но постоји и други пут – да својевремено распознамо манипулације и адекватно им се супротставимо, не провоцирајући конфликте. Управо тој теми ће и бити посвећен текст (предавање).

– Какве су манипулације најтипичније за православну средину?
– Како их избећи у раду при Цркви и духовном руководству?
– Какви разлози подстичу човека на манипулативно понашање?
– Како се тим разлозима може делотворно супротставити?
– Које нас особине чине удобним жртвама манипулација?

img-11-4-768x512
психолог Наталија Скуратовскаја

Ја сам психолог практичар, не академски специјалист, него практичар, и са црквеним темама радим већ шест година. Радим првенствено у контексту пастирске психологије – консултујем свештенике, парохијане, између осталог и жртве психолошког насиља.

Ако човек с вама манипулише, сажалите се на њега

Та се тема није појавила случајно, већ по мотивима многих личних историја разних људи, многих разочарења. Наравно, да је слобода веома важна, но ништа мање није важна ни љубав, коју сваки човек очекује да сретне у Цркви. Прочитавши Јеванђеље, сазнавши да је Бог љубав, човек се чистим срцем устремљује у сусрет тој љубави, тој слободи у Христу. Но веома често то није оно с чим се сусреће. Не зато, што је Црква сама по себи лоша, него зато што људи који се у тој Цркви спасавају, остају и даље људи са свим својим слабостима, које се често с годинама уопште не искорењују, а неке се чак и појачавају.
Манипулације, су начин општења међу људима који се свакодневно сусреће. Негде смо са тим спремни да се помиримо. На пример, тргујући на пијаци, ми очекујемо манипулације. Или када се ради о неком послу, преговорима. Закон жанра претпоставља да се свака страна труди да надигра другу и издејствује за себе максималну корист. Но постоје ситуације, где осећамо да су манипулације неприхватљиве – то је породица, а то је и Црква. Зато што у животу треба да постоје места у којима можемо да будемо оно што јесмо, где можемо да будемо отворени.
Манипулације нас, наравно, често веома болно рањавају, но у исто то време сви ми, овако или онако, манипулишемо другима.
Манипулација је – свако дејство на другог човека с циљем да му наметнемо своју вољу, да издејствовујемо од њега да уради оно шта ми желимо, не узимајући у обзир оно шта он сам жели. Напомињем да је у питању управо сакривено дејство. Зато што, ако човек има власт да нареди, он може да натера човека. Чевек ће бити незадовољан, но урадиће то. Ако будемо урачунавали и његов интерес и договоримо се с њим – могуће је да ће он добровољно урадити оно што од њега желимо.
Манипулација – није ни наређење, нити је искрени договор. Она је уперена на слабости и друга рањива места, које постоје код свих нас, да би се стекла нека власт над човеком. Манипулација може бити уперена на разне ствари, њом се могу контрослисати поступци или осећања. Тачније говорећи, управо зато што имамо осећања, постајемо лак плен за манипулаторе. Просто зато што смо живи.
Зато после ове лекције не треба тежити томе, да постанемо потпуно нерањиви, ми не желимо да живимо у скафандеру, зато што то није живот. Ја се просто надам да ћемо моћи предвидети такве ситуације зараније, моћи ћемо да их предупредимо, да не улазимо у њих и да на време излазимо из таквог контакта или да изокренемо ситуацију тако да буде равноправна и часна.

img-36-2-768x512

Манипулација на најдубљем нивоу јесте – мењање убеђења човека, замена његових циљева нашим, управљање његовим животним намерама, преусмеравање његовог живота у страну у коју ми сматрамо да је за њега најисправнија. Ми то можда радимо са најбољим намерама. На пример, када васпитавамо дете, ми редовно прибегавамо к манипулацијама. Молимо да се поједе кашичица за маму, за тату – то је такође манипулација, зато што мами и тати то неће ништа дати осим душевног спокојства. О манипулацијама из детињства ћемо опширније да кажемо мало касније, зато што управо од њих све и почиње.
Манипулација – је у већини случајева несвесно дејство, када желимо да себи подчинимо тамо нечију вољу. Манипулација је најчешће, као прво, несвесна радња, као друго, на њу се човек толико навикао да он просто не зна како другачије да се понаша. Навикао је на то, зато што су се према њему тако односили у детињству, из детињства је изнео опит: такав метод ради, а такав не ради. Ако будем цмиздрио, мама ће ми све дозволити, зато ћу надаље да изигравам жртву и да манипулишем њеном слабошћу. Или супротно томе, ако се будем увек смејала, према мени ће се лепо односити и у кући и у школи, зато ником нећу да покажем своја истинска осећања, манипулсаћу својом нерањивошћу.
У исто време, обично у комплету с тим иду неке провокације, помоћу којих се окружење изводи из душевне равнотеже и на рачун њих такве особе постају еталоном и примером спокојства. То све се чини из сопствене користи. То је најчешћи и најпростији облик манипулације, коју можемо показати и просто рећи: „Ви чините то и то“. Можемо да искористимо контраманипулацију јавно и отворено и самим тим дати им до знања да смо раскрили њихову игру, и да смо је спремни играти, но предлажемо им да је не играју.
Други циљ манипулације јесте – власт, то није увек обавезно формална власт. Власт над умом, власт над душама – јесте једно велико искушење. И то је оно са чим се сусрећемо у црквеном контексту.
На крају – контрола, која није обавезно повезана са влашћу. Власт и контрола могу ићи у комплету, а могу ићи и раздвојено. Веома често манипулација с циљем контролисања – није човекова кривица, него беда. Зато што, ако је човек – неуротик, њему је од животне важности да контролише ситуацију око себе. Ако сте ви део те ситуације, значи да ће он сигурно покушавати да вас контролише.
Зато, прво што вас молим да запамтите јесте да – ако се срећемо с манипулацијама, то није повод за агресију или конфронтацију, да би им дали одлучан отпор. То је повод за саосећање.
Снажни, самоуверени, спокојни људи крајње ретко имају потребу да се служе манипулацијама. Зато ако вама манипулишу, пожалите тог човека за почетак – што и јесте хришћански, а и психолошки ће то бити први исправан корак како би се разабрали са манипулацијом. Зато што гнев – није баш најбољи саветник.

img-14-4-768x512

Казна Господња – то је такође једна замка

И тако, какве бивају манипулације? Као што сам већ рекла, бивају свесне и несвесне манипулације. Са свеснима, посебно у црквеној средини, се срећемо далеко ређе, него с несвесним. Зато што у несвесне спадају – не само те, којих човек није потпуно свесан, већ и транслација оних манипуција којима је сам човек некад би подвргнут.
Ако је човек искрено убеђен да, ако не испуњавате одређени списак прописа, значи готови сте, отићићете у ад, он ће вас искрено од тога спасавати, на разне начине ометајући вас. На пример, ако сте дошли у цркву без мараме, коју вам је саветовао ваш духовник да носите, ту нема спасења, обоје ћете да погинете.
Онај ко примењује такву манипулацију у већини случајева није хладно срачунао: „Аха, ако будем контролисао сферу личних односа мог духовног чада, ако будем контролисао круг познанстава и све аспекте његовог живота, он ће бити у потпуности у мојој власти“. Таквих покварених манипулатора је ипак веома мало. Обично се то чини управо из искажене представе о духовном животу, у даном случају код пастира. Мада то исто могу да говоре и многоискусни парохијани.
Узећу пример из опита мени познатог човека, који ми се обратио за помоћ. У цркву долази мајка, која је изгубила сина, раније није ишла у цркву, просто је у очајању. Прво са чим се сусреће: једна добра жена јој почиње причати, како је она изгубила дете зато, што се није венчала с мужем, Господ ју је покарао (казнио), и ако не жели да јој умру и друга деца, треба да уради то, то и то. Уопште не значи да их је томе научио свештеник. То је зато што таква њихова слика света и такав образ Бога живи у њиховом сазнању – Бог истребитељ деце.
Особина такве манипулације је – неповезано саопштење. Да ли Бог истребљује децу у свим невенчаним браковима или та жена посебно није имала среће? На то такође постоји стандардан одговор – да Бог онога кога воли тога и кара, ето Господ те је изабрао, одлучио је да те спаси. То је исто једна од стандардних манипулација. Но најчешће то није свесна манипулација и самом том човеку треба помоћи да се избори са тим страховима, који га држе у таквој замци.
Манипулације могу да буду вербалне, тј. словесне, помоћу речи, а могу да буду и помоћу поступака, када су речи само допуна или уопште нису присутне. На пример, ако човеку објавимо бојкот зато што тамо нешто није урадио – то је манипулација. Ако сваки пут када чланови породице не чине то што ми хоћемо, имамо срчане нападе и сви су дужни да све оставе и да трче око мене – то је дубока неуротичка манипулација, која је прешла на психосоматски ниво. Тако исто бива.
Слабо здравље – је одличан начин да контролишемо окружење, и тиме се многи користе.
Да би били апсолутно нерањиви за манипулације, трабали би бити мртви, зато што се манипулације ослањају на осећања. Нека од њих су природна и присутна су код сваког од нас, а нека су деструктивна и добро би било да их се решимо. Ипак, то је оно на шта се манипулација може ослонити.

img-45-3-768x512-1

Родом из детињства

Прво и главно осећање јесте – љубав. Основне потребе човека су – храна и љубав – то је оно шта је потребно чак и новорођеном младенцу. Манипулација љубављу је веома проста – постоји љубав безусловна и постоји љубав с условима: Ако не урадиш то и то, ја те нећу волети.
На пример, мама говори: „Ако добијеш тројку, нећу те волети“. Или отац говори: „Ако не упишеш факултет, ниси мој син. У нашој породици није било тупих људи“. Апсолутно је небитно шта жели син, главно је то – да је услов постављен. При неиспуњавању услова човек се кажњава одстрањивањем, емоционалном изолацијом или искључењем из неког колектива.
Зашто приводим пример из детињства? Зато што се осетљивост на манипулације формира управо у детињству.
Човек код којег је детињство било пуно безусловне љубави, далеко ређе пада под манипулацију љубављу. Зато што код њега постоји интуитивна увереност у то, да је он несумњиво достојан љубави.
Он не треба никоме да нешто доказује, да би ту љубав освојио. Он је просто добар и њега воле. Човек са којима су у детињству родитељи манипулисали на раније поменути начи, на такве манипулације је веома рањив, зато што је код њега другачија слика овога света, код њих нема основног поверења према људима. Код њега постоји такво убеђење: воле само у случају да одговараш њиховим очекивањима.

img-7-4-768x512

У црквеном контексту осећање кривице постаје бесконечно

Када се обраћамо црквеном контексту, схватамо да су ти улози још већи. Прете не само губитком љубави за нас значајних људи, него и тиме да те ни Бог неће волети. Основна манипулација је – „Бог ће те одбацити, ако не учиниш то, то и то. Ако будеш радио онако како ти кажемо, Бог ће те волети“. Поједностављујем да бисте што лакше разумели схему.
Друго – „нема спасења ван Цркве“. Ако не будеш испуњавао гомилу прописаних правила, ти ниси православан, одбацићемо те. Човек који је тек дошао у цркву – неофит, је отворен према свему. Призивајућа благодат и смутна потрага за Богом су га привели у цркву, он је спреман да поверује свему. Ако се у том моменту он нађе у условима манипулације, та ће манипулација постати лајтмотив његовог духовног живота на дуге године.
Следеће – је страх. Манипулација страхом је проста и очигледна – треба само схватити чега се човек највише боји и тиме га плашити. То су и претње из детињства – „ако не поједеш супу, бићеш жгољав и девојке те неће волети“ или „ ако не будеш учио, радићеш као чистач улица и …“. У црквеном контексту улог је превисок – то је спасење, могућност да будемо с Богом.
То се, нажалост, назива још и страх Божији.
Страх Божији – То није страх од Бога који кажњава, који прати за нашим неправилним поступцима искључиво с циљем да нам да по заслугама. То је страх нашег сопственог несавршенства, свесност да смо пред лицем Божијим отворени, да нас он види онаквим, какви смо.
С једне стране, Бог нас несумњиво воли. С друге стране – питамо се, да ли смо ми достојни те љубави? Страх да увредимо Бога – то и јесте страх Божији. Но чешће бива другачије тумачење, буквално: треба се бојати.

Следеће је – осећање кривице, коју је веома лако исправоцирати код човека, посебно ако је он на то привикао из детињства…. Наставиће се

Извор: http://www.pravmir.ru/psihologicheskie-manipulyatsii-v-tserkvi-kak-raspoznat-i-chto-delat/

Оставите одговор