Психотерапеутски пријеми борбе са гордошћу

Глава из књиге „На путу у Земљу Обећану – Огледи православне психотерапије“ – Марина Легостаева Вениаминовна 
православни психолог – Марина Легостаева
Да бисмо дошли до тога, на који начин ми можемо да се избавимо од гордости психотерапеутским методама, неопходно је видети на који се она начин пројављује у нашем животу, али и размотрити разлику секуларног психотерапеутског приступа од православног.
Јавна гордост, као таква, се не одобрава у друштву. Показивати своју надменост и преузношење над људима у обичној средини сматра се за нешто веома непристојно. Социјалне норме нас уче да скривамо стање гордости у њеном првозданом облику. (Ипак, ми живимо у хришћанској цивилизацији). Али, то не означава да је код нас нема.
То је тајно осећање, које се гњезди у дубини срца човека. Могуће је да га до краја нисмо свесни и да га не прихватамо. Зато се оно може пројављивати „неочекивано“, пре свега, за самог човека. Убеђеност да си у праву, да је твоја воља – то што је најважније, твоје мишљење једино исправно. Када човек тражи похвалу и одобрење, склон је да осуђује људе око себе, није способан да призна своју грешку, склон је да пројављује гнев итд… Није чудно да се  као плодови гордости јављају мучна стања, када човек осећа стања: усамљености, мрачно униније, тугу, злобу, љубомору, мржњу, стваралачку бесплодност, мрак и очајање. То може да буде разлог због којег се човек обраћа психологу. И обраћајући се психологу он није свестан у чему је корен његовог проблема. Он је далеко од тог поимања. Више од свега, њега брину његови симптоми и питање које је он формулисао психологу – а то је управо ослобођење од симптома. Многа неуротична стања су везана управо с наличјем те страсти. Губи се радост постојања (битија), радост општења с другим, из срца се повлачи љубав…
Понекад клијент формулише свој проблем као снижен осећај личне вредности (занижена самооценка). (Не памтим у пракси ни један случај, да се неко обратио с проблемом завишеног осећања личне вредности). Подразумева се притом, да смо ми уз помоћ психотерапеута дужни заједничким усиљем да је повисимо. Притом због нечег од стране клијента никда се не чује жеља – учинити самооценку адекватном. Међутим, већ смо говорили о томе да управо наличје адекватне самооценке – јесте пут к исцелењу од многих неуротичних пројава. Признак адекватне самооценке је стање човека које се назива аутентичношћу – спосоност бити самим собом.
То трезвено стање се карактерише тиме да виђење и схватање себе постаје у већем степену адеквано. Условно говорећи, човек зна свеје недостатке. Но, он зна и своја достоинства (достојанство, вредности). И у стању је да изнесе и једно и друго без унинија и самопреузношења.
Привешћу један пример како „повисују самооценку“ секуларни психолози орјентирани на васпитавање лидерства и развој личности.
На почетку 90-тих година, постојао је такав тренинг „Лајфспринг“ увезен из САД. И био је веома популаран. Његова идеја сама по себи није лоша: открити у човеку његове потенцијале, његове нереализоване спостобности, ослободити га од неуротичких окова. Но, то је све происходило по путу усилења самости. У процесу тренинга производила се „сублимација осећања“ превасходства и високог мишљења о себи, на пустом месту (без реалних основа). Просто тако, без било каквог унутарњег рада, узми и сматрај себе за лидера и бићеш то.  И све ће код тебе да буде тако како си замислио. На први поглед, све као да је исправно – иде рад над повишењем самооценке. Неискусном човеку, доспелом на тај тренинг, све се чини задивљујуће просто. У пракси је то значило да све зависи од тебе самог и било који човек може да изграђује свој живот по својој жељи. Места за Бога тамо није било. То је праћено „сублимацијом осећања“ до стања еуфорије. Људи опијени увереношћу да „све зависи само од њих самих“ нису могли дуго да буду у таквом стању. Као брз разултат тренинга је било – скидање сексуалних баријера, осећања кривице, одговорности за друге, осећање слобде…
caAYIPd26oDvnQBMoZ3fqGWrOZp9IV.jpgБило је такође и разултата који су се пројављивали касније (закаснели). Еуфорија није могла дуго да траје. И све то што се с почетка прихватало као стицање, проналазак неке нове унутарње слободе, почело је да се враћа другом страном. У неким случајевима еуфорија се смењивала депресијом. После тог тренинга било је и случајева суицида, распада породице. После неког времена, организатори тренинга су били принуђени да укључе у рад доктора – психијатра, који је био дужан да пријављује ако се  појаве погранична стања код клијената.
На тренинзима се много говорило о лидерству, говорило се чак и о служењу. (У том и јест опасност). Но и лидерство и служење у сазнању организатора програма тренинга, заснивали су се на нашој самости и гордињи. Тамо је био потпуно испуштен из вида моменат, да стицање унутарње слободе – јесте процес борбе са страстима. Он происходи постепено и опасно је убрзавати га. Без постојане пажње над својим унутарњим животом, без покајања, ми тај пут не можемо да прођемо.
Приведени пример  показује разлику у приступу светског психолога и православног психолога.
Ако је за светског психолога циљ терапије – уклонити симптом који смета, максимално преоспособити човека световном животу, то се православни психолог ослања на хришћански поглед на свет. У том случају симптом се може јавити као „корисан материјал“, с којег почиње духовни раст човека. Сваки симптом носи неку важну информацију за развој душе. Пројављивање симптома не може да буде случајно. Правилан однос к њима омогућава човеку да открије за себе пут духовног узрастања, да стане на пут стицања благодати. А то су сасвим друге енергије, које исходе из принципијално дургог иточника (извора) него осећање еуфорије.
Знао човек то или не, њему је смисао живота задан Творцем. И ако се уклањамо од остварења тог смисла, ми саздајемо могућности за појаву различитих проблема, рекло би се психолошког плана. Ипак, њихови корени се налазе у духовној сфери, управо у гордости – добровољном решењу човека да се устроји у овом животу без Бога.
Као основни метод у православној психологији и психотерапији користи се интроспекција, тј. самопосматрање. За то се предлаже да се води дневник, разјашњавају се особености његовог вођења, на чему траба да се фиксира пажња. Како већ знамо, самопознање се у светоотачкој литератури сматра као наука над наукама. Пажљив и трезвен однос к својим мислима, осећањима, намерама, је просто неопходан да би се излечили од симптома и решили проблем.
Дозволите ми да наведем још једну невелику вежбу, која „лечи“ од „гордиње“. У току 21-ог дана (психолози сматрају да се навика може изменити не раније од три недеље) свако вече писати двадесет тачака благодарности, одговарајући на питање: за што сам благодаран себи, људима, Богу. Па нека то буду и најпростије ствари, могу да буди и сасвим незначајне. Могуће је да ће се следећи дан нешто и поновити. Ништа страшно, главно је продужити и дозволити себи да унутра почне да расте осећање благодарности.
Осуђивање ближњег је директно повезано с гордошћу. Каква средства борбе с гордошћу можемо да користимо у православној психотерапији?
У психологији постоји такав термин као пројекција. Не упуштајући се дубоко у описивање тог процеса, треба  заметити, да се он формирао као заштитни механизам. Суштина пројекције је у томе да чевек своја унутарња стања, осећања, мисли, мотиве својих поступака (којих није до краја свестан) почиње да приписује другим људима, сматрајући да је он то примио извана, а не изнутра себе самог. Тај нас механизам „штити“ од виђења својих сопствених грехова. Управо се он пројављује код нас као осуђивање ближњег. Сусрећући се с неизбежним искушењем осудити неког, ми смо дужни имати на уму ту психичку појаву. Неопходно је знати, да нам управо страсна жеља да некога осуђујемо говори о томе, да управо то што ми тако осуђујемо код ближњег, ми не желимо да видимо у себи.
Господ у многим местима Свог учења указује да помисли излазе из срца. „Јер из срца излазе зле помисли , убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле (Мат. 15,19)“. Нешто раније Он је рекао да оно што излази из уста – из срца излази.
Зато осуђивању ближњега траба да се удели посебна пажња. То је тај грех с којим се ми боримо годинама, и никако се не можемо удржати од његовог понављања. Престанемо ли да осуђујемо, самим тим, стичемо чистоту срца.
Јеванђеље директно забрањује осуђивање: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7,1). Та забрана се односи на област наших личних односа с ближњима. Продужујући у жељи да појасни Своју мисао о том да људи не треба да суде, у смислу да осуђују, да изобличавају своје ближње, Христос се изразио речима: „А зашто видиш трун у оку брата својега, а трун у оку својему не осећаш? (Мат.7,3).
Човек, препустивши се греховној жељи да болно изобличи и жучно критикује друго, како би утешио своје самољубље и гордост, почиње да стиче и друге негативне црте карактера, дозвољавајући души својој да се сурвава у бездну зла. Изгубивши силу Божанствене љубави к ближњему, човек постепено и незаметно за себе одаљује се од Бога и својим злим поступцима почиње да служи злу, одстрањујући се од Господа све даље и даље.
Склосност ка осуђивању – то је та страст, коју смо, за разлику од гордости, у стању да приметимо у себи, ма на каквом духовом етапу свог развоја да се налазимо. А, самим тим, ми можемо да почнемо са њим да радимо. Почетак је веома прост – тражити у себи то за шта тако жарко хоћемо да осудимо другог. Треба имати на уму да ће се сво наше биће у почетку томе успротивити. Ми се налазимо на предњем крају духовне борбе. На осуђивање нас подстиче сам ђаво. Он нас одвлачи од љубави к ближњему.
Пошто су корени греха осуђивања дубоки – у гордости, зато нам страст осуђивања смета да будемо услишани и да примимо од Бога то што од њега просимо у нашим молитвама. Разултати те страсти се свагда окрену против нас самих, тј. погубно утичу на нас у социјалном и личносном плану, а такође и у духовном животу.
Каквим се средствима у пракси можемо борити с пројавама у себи – осуђивања?
Ево неколико психолошких савета. Пре свега треба узети себи за правило не говорити и не мислити лоше о непознатим људима, са којима немамо никаквих заједничких дела, с којима се наш живот никако не укршта. Типична ситуација: познаници, осуђујући некога у нашем присуству позивају нас да примимо учешће у осуђивању, и никако се не могу успокојити, док се и ми с њима не сагласимо. И ми желећи да им угодимо, често се присаједињујемо у осуђивању.
Можемо се зараније припремити како би исправно поступили у таквој ситуацији, поразмислити каквим речима и мислима ћемо одстрањивати од себе грех осуђивања. Речи таквог рода, које су себе одлично препоручиле на пракси, могу да буду: „да, па шта? Ко сагреши, он ће и да одговара“, „и ја сам такође грешник“, „да, сви ћемо ми дати одговор за своја дела“, он је сагрешио данас, а ми ћемо сутра“. Ако су то светски људи, онда можда можемо да изаберемо друге речи које више приличе том моменту, превести разговор на другу, неутралну тему…
Опит показује да је теже уздржати се од осуђиваања тих људи, са којима нас животне околности суочавају у кући, на послу, у продавници, просто на улици. У том случају је корисно преконтролисати себе, желимо ли ми ономе ко је сагрешио уразумљења од Господа, исправљења и спасења, и, ако да, пожелети му то у виду кратке молитве. Сећање на своје сопствене грехе, хлади жар осуђивања.
Када су привели жену, ухваћену у греху, Господ је рекао: Ко је од вас без греха, нека први баци камен на њу (Јов.8,7).
Камен на њу нико није бацио. Добра лекција нама, који себе сматрамо правосавним хришћанима.
Ако будемо сматрали поступке ближњих као дејства Промисла Божијег и као лекарство од наше гордости, тада ћемо се постепено к таквим ситуацијама односити са благодарношћу. Господ нас не заборавља, попушта нам ситуације ради нашег духовног укрепљења. Важно је имати на уму духовни закон, сагласно којем, ономе који осуђује попушта се да падне у исти тај грех, за који је осуђивао ближњег, особито, ако је сагрешивши био искушаван изнад своје моћи или се већ покајао за свој поступак.
Дозволите да вам предложим психолошку вежбу, која нам помаже да увидимо, колико често ми осуђујемо друге: дајте себи задатак да у току 3 недеље никога не осуђујете наглас, да се ни на кога не жалите.  Да би проконтролисали тај процес, препоручује се ставити на руку наруквицу. Суштина вежбе се састоји у томе да чим смо неког осудили, или се пожалили, наруквица се пребацује на другу руку. И бројање почиње  испочетка. Вежба се сматра испуњеном, када наруквица буде остајала на једној руци у току 21-ог дана постојано. Чим почнете са радом на тој вежби увидећете да ће у току дана наруквица веома често да прелази са једне руке на другу. Наруквица се може заменити нечим другим (нпр. бројаницом). Важно је да то буде опипљив предмет, који би нам напомињао о нашој унутарњој борби.
Додајмо реченом и то да се човек, који се налази у покајном расположењу и који је заузет борбом са својом греховношћу, постепено исцељује од жеље да замећује и да разабира туђе недостатке и грешке.
 

Оставите одговор