Православни духовник – православни психолог. Која је разлика?

Аутор: православни психолог Виктор Вицановић

 

Уводна реч. Када је реч о духовнику или, тачније, о духовном руковођењу, заступамо полазиште да је оно нераскидиви део духовне вертикале или, прецизније, духовног хијерархијског принципа. Као што на Небу постоје девет ангелских чинова у хијерархијском поретку, тако и на земљи постоји небоземна духовна вертикала у којој је духовник важна, ако не и најважнија карика. Он је тај који саборно и предањско учење Цркве треба да пренесе вернику ради његовог духовног узрастања и спасења. То је  његова одговорност.

Релативизовање или довођење у питање духовног руковођења, из различитих, чак на први поглед оправданих разлога (изостанак квалитетних духовника), потенцијално је опасно јер нарушава духовну вертикалу и духовни хијерархијски принцип.

Ко је духовник? За кога се то може рећи? Постоји ли дефиниција духовника? Терминолошки духовник може да се креће у распону од опитног старца са изобиљем духовних дарова (дубоко и истинско смирење, прозорљивост, духовно сагледавање стања срца…), преко опитног и искусног али без духовних дарова, до свештеника који на исповести обави површан и рутински разговор од два минута са верником кога не познаје или једва познаје. Да ли се за последњег може рећи да је духовник? Сматрамо да духовник може бити само оно свештено или монашко лице  које на себе преузима одговорност духовног руковођења у целини, који утире пут ка спасењу, познавајући верника кроз продубљени лични однос са њим и сходно томе има право и обавезу да одреди на који начин  верник треба да партиципира у светотајинском животу. Православни психолог у томе може и треба да буде само сарадник, а не замена за духовника.

Православни духовник Православни психолог
1.Преузима одговорност да својим духовним руковођењем покаже пут ка спасењу. 1. Помаже у савлађивању душевних (психолошких) проблема на путу ка спасењу.
Коментар: Духовник је важна карика у хијерархијско-духовној вертикали између Бога и човека. Он има обавезу да опште принципе о спасењу, изведене из учења Цркве, усклади са индивидуалним особеностима сваког човека, што подразумева продубљени лични однос са конкретном особом (верником). Духовникова одговорност је утолико већа јер ће, као сваки други човек, морати да да одговор Господу за резултате свог рада. Коментар: Психолог нема ту врсту одговорности коју има духовник, али осећа хришћанску и професиуоналну обавезу да помогне вернику на његовом путу ка спасењу. У том смислу била би корисна, понекад и неопходна, сарадња духовника и православног психолога.
2. Савет духовника је обавезујући, ако се заснива на вери, послушању и расуђивању верника. 2. Савет психолога има снагу само ако га особа прихвати разумом и срцем, ако побуди њену свест и савест.
Коментар: Као што духовник има обавезу да води верника путем уздизања на духовној вертикали, тако и верник има обавезу да се придржава савета и упутстава свог духовника. Однос верника према духовнику треба да се заснива на послушању, ако тога нема онда разговори са духовником лако могу прећи у необавезно ћаскање. Само у синергији духовника и верника може доћи до напретка у духовном животу. Коментар: Савет психолога нема обавезујући карактер јер верник није у односу послушања према психологу. Он у најбољем случају може да прихвати професионални ауторитет психолога (али и не мора).
3. Духовник, по мери свог смирења и духовног расуђивања, сагледава проблем и преноси вољу Божију за његово разрешење. 3. Помаже да савет духовника особи буде потпуно психолошки разумљив и не треба да га доводи у питање.  
Коментар: Уколико је веће и дубље смирење, утолико ће духовниково расуђивање бити мање лично, ослобођено личних склоности и афинитета. Такви духовници лако сагледавају вољу Божију о начину спасења одређене особе. Метафорично речено: што је мањи отпор у проводнику, бржи је и већи проток струје. Коментар: Психолог треба да поштује приоритет духовника, не би требало да иде испред њега или упоредо са њим, већ, фигуративно речено, иза њега. Дакле, психолог може бити само сарадник духовника, а не његова алтернатива.
4. Духовник у Духу Светом , кроз учење Цркве, долази до истине. 4. Психолог своје академско знање усклађује са учењем Цркве и тако се приближава истини.  
Коментар: Можда се овде може приговорити извесна доза идеализације улоге духовника јер данас, рећи ће неко, нема таквих духовника или их има незнатан број. Ако је то тачно, онда нема битне разлике између психолога и духовника. И код једног и код другог пут до истине заснивао би се на теоријском и емпиријском, односно академском знању. Коментар: Православни психолог филтрира своје академско знање задржавајући само оно што се не коси са хришћанским етосом. Његово знање је емпиријско и професионално, и као такво усклађено са учењем Цркве. То не искључује могућност да и он у Духу Светом може доћи до истине јер „Дух дише где хоће“(Јн 3,8). Ипак, код њега преовлађује емпиријски сазнајни пут.
5. Духовници, са благодатним даровима прозорљивости и познавања људског срца, директно, целовито и дубоко улазе у суштину проблема.Решење проблема је често тренутно и отрежњујуће. 5. Психолози, без тих дарова, принуђени су да раде полако и поступно, често не успевајући да проникну у најдубље узроке проблема.
Коментар: Ово је повезано са претходно реченим под бројем 4. Сила Духа Светог, којом опитни и смирени духовници располажу, отвара пут ка истини. Коментар: Психолози иду полако, одоздо, „пешке“. Продори и помоћ одозго ретко се дешавају.
6. Велики духовници светошћу свог живота и својим смирењем доносе предукус Царства Небеског и тако постижу посебан терапеутски ефекат код верника. 6. Теоријски је то могуће и за психологе, али још увек није забележен такав случај.
Коментар: Ово је повезано са односом послушања верника према духовнику јер оно није „бланко“ и незаслужено, већ се заснива на личном односу са духовником који већ сада живи по законима и принципима Будућега Века. Коментар: И психолог би могао светошћу свог живота, као и сваки други хришћанин, постати сасуд Божанске Благодати и тако донети предукус Царства Небеског.
7. Као што постоји један Отац Небески и један биолошки отац, тако може постојати само један духовни отац.

 

7. Верник нема обавезу да се везује за једног психолога. Штавише, понекад је потребно чути различита (али не и супротстављена) мишљења.  
Коментар: Звучи можда претенциозно али у питању је сасвим једноставна ствар: треба имати једног духовника. Мењање духовника или одласци код различитих духовника не воде ка духовном напретку и често су израз потребе верника да чује оно што жели да чује. Одласци код различитих духовника доводе у питање однос послушања и продубљени лични контакт између верника и духовника. Коментар: Ово произилази из различитог типа односа имеђу духовника и верника, са једне стране, и психолога и верника, са друге стране. Однос верника према психологу на заснива се на послушању и духовној хијерархијској вертикали, већ на узајамном поштовању и прихватању. (Повезано је са реченим под 2. и 3.).
8. Ингеренције духовника су да одреди како ће верник приступити и учествовати у светотајинском животу Цркве, како ће примењивати лично молитвено правило и, ако је потребно, врсту епитимије. 8. Психолог не би требало да доводи у питање такве одлуке, нити сме да самоиницијативно одређује примену светих тајни. Његова улога је да буде психолошка подршка у разумевању и прихватању светих тајни (епитимије, личног молитвеног правила).
Коментар: Ако се речено повеже са претходном одредницом да треба имати једног духовника, онда постаје сасвим јасно до чега може довести ако више духовника прописује различита молитвена правила или, не дај Боже, различите епитимије (што се коси са црквеним правилима). Коментар: Треба имати у виду, као и у претходним одредницама, да је православни психолог сарадник духовнику, а не његова алтернатива.

 

 

 

Читајте такође:

Оставите одговор